Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[Снежана]

Александар Гајшек: Како да тумачимо речи: Упознај самог себе?

Владета Јеротић: Тако како каже: упознај самог себе – значи да не познајемо себе.
...То је једно од највећих уображења људи – да познају себе, а која долази из слабости људске.
То је и мали парадокс: не познајем себе а приказујем се људима.

Знали су још од Платоновог времена да је човек врло сложено биће, да има несвесни део које је Сигмунд Фројд и доказао. Али то је била аксиома и без доказа за велике филозофске и религиозне мислиоце. (Лајбниц, Еудуард Хартман, Сигмунд Фројд – психоанализа).
Зашто стално говоримо индивидуација, па онда и/или обожење, јер то траје целог живота. Важно је рећи да човек упознаје себе целог живота и да због тога не треба да се осећа лоше.
Сан је пример да нисмо упознали себе. Видећеш, ако пратиш своје снове, изненађења ће бити на претек.

Гајшек: Које су то препреке у упознавању себе?

Јеротић: Вероватно препознавање себе лошег. Човек је природно и духовно биће, Божије и природно... Божји део такође слабо упознајемо. Али природни део не упознајемо јер се природа састоји од противречности. Пре свега, ту су нагони. Препознати своје нагоне (сексуални и агресивни нагон, нагон самоодржања), па још и њима владати, а ипак их не потискивати...

Гајшек: ...Постоји уврежено мишљење да човек воли самог себе, али он управо својим делима показује да не воли самог себе.

Јеротић: ...Када је почела да опада вера, сумња у човеку је почела да расте према самом себи. Јер кога да волим? – оног који ме створио. А ко ме је створио? – Бог. (Ако ме није створио Бог, онда треба да волим човеколиког мајмуна.) Кога треба да волим у себи ако не Бога, према коме тежим...
...Човек је конструктивно и деструктивно биће (Ерик Фром). Ако не градиш у себи и лепо и добро и стваралачко, онда се окреће на деструкцију.
Психосоматска медицина каже: све су болести у крајњој линији последица неких неразрешених конфликата. Не кажем да их можемо тако лако разрешити. Опет, упознај себе, препознај те конфликте.

Гајшек: Шта је разлог данашње пренаглашене аутодеструктивности?

Јеротић: Губитак себељубља. Нема себељубља без човекољубља, односно богољубља. Да бисмо могли да волимо себе и другог човека треба поћи од Бога који нас је створио.
Себичан човек не воли себе и иде против себе и то су опет психосоматске болести, то су самокажњавања.

Владика Николај је рекао „Човек разрешава своје грехе (ко није грешан, данас се људима не допада да то чују) кајањем и (не каже или) самокажњавањем.“
Бог нас позива на покајање, а самокажњавање је људски вид покушаја решавања кривице.
Сваки човек прави неке грешке у животу, јер носи добро и зло и што је амбивалентан.
***
Човек има то тројство у себи: осећање, мишљење и воља. То треба развијати од раног детињства, јер постоји природна тежња ка хармонији ове три компоненте. А то не буде тако.
Прво, постоји Твоја воља – то је воља патријархалног оца. И мајке и очеви су били наметљиви. Тако да ту почиње – не можеш развити своју вољу. Послушно дете, боље рећи покорно дете се допадало родитељима. Покорност долази из страха, а послушност из љубави.
Други тип – тврдоглаво дете. То је будући бунтовник.
Или смо бунтовници, или смо млаки, пасивни (рајински металитет).
Тврдоглаво дете има изгледа да дође до Моје воље, а мораш доћи до моје воље, па онда долази Твоја воља и позитиван сукоб моје и твоје воље – то је сазревање (нпр. пубертет).

И долазимо до Божје воље. Сад смо на Оченашу, две хиљаде година понављамо Оче наш (...нека буде Твоја воља).
Моја воља мора бити. Па та моја воља мора да се схвати да ће неминовно бити у сукобу са другима. Затим почиње одрицање. То нам је најтеже од свега. Није то одрицање од материјалног, него одрицање од себе, себе себичног, од себе злог, од себе свађалачког, од себе пуног себе.

Гајшек: Како пронаћи у себи тај мотив да се одрекнемо наше воље и да читаво наше биће ставимо у афирмацију друге личности?

Јеротић: Индивидуација. Од индивидуе ка личности. Сваки човек се рађа као индивидуа али не постаје сваки личност.
Индивидуација је управо то – упознавање себе. Кроз индивидуацију развити себе.

Гајшек: Осећање, мишљење и воља, када је једно пренаглашено...

Јеротић: Претерано мишљење је такозвани интелектуалац; апстрактан, неживотан, сув, хладан, а то му је компензација за ко зна које слабости у њему. И сад је пун себе, а не празан па пун себе (има празних који су пуни себе). Мишљење је врло опасно кад се једнострано развија. Осећање такође није нимало безопасно. Осећања су ирационална, а ирационално је позитивно и негативно. Опасно ирационално и стваралачко ирационално. Тек када развијеш мишљење и осећања релативно хармонично, онда ствараш и вољу.

"Све то живи неки ожиљак има, белегу детињства, незарасто чир." Сергеј Јесењин
Цела савремена психологија, спиритуална, неспиритуална то ће потврдити.

„Незарастао чир“ – Шта раде психотерапеути и духовници са људима који долазе са 30, 40, 50 година... то је све незарастао чир.

Како да изађемо на крај са собом ако нема кајања, које је компликован процес... Кајање, раскајање, покајање – ни то није исто...али и самокажњавање - врло опасно.

Гајшек: Када говоримо о вољи, ви сте рекли да је човек самовољан и да због тога страда. Али сте онда рекли, ако се нађе баланс између самовоље и инфериорности наше, да је то здравље. Како наћи тај баланс?

Јеротић: Самовоља и својевоља то није исто. Самовољан – остаје она тврдоглавост целог живота која се не коригује, јер је у детињству била гушена.
Човек је инфериорно, слабо биће (Алфред Адлер). Тежња ка моћи код човека; дете већ у раном детињству има потребу да господари родитељима, ако му то допусте – после ће му то бити нормално, тежиће ка власти, да буде шеф...политика...
Тежња ка моћи је најјача. Насупрот ове опасне тежње ка моћи (која је урођена), код човека има тежња ка знању и сазнању. Тежња ка моћи је последица инфериорности. Инфериорност ружно звучи, али Адлер каже да је свако детет слабо и оно има потребу за заштитом и сигурношћу. Ко ће му то дати – дају му родитељи.

Апостол Павле у посланицама каже „Кад сам слаб, онда сам јак“.
Схватио је да је човек слабо биће и да не може сам без Бога.

Сигуран сам да сам несигуран - јер сам смртно биће, јер сваки научник зна да може бити коригован. Као што је коригован Коперник (коригован, не одбачен), Њутн, Ајнштајн... Уметник такође, ствара велика уметничка дела па није сигуран како ће да изађе из њега то што треба да каже. Достојевски каже: „Ја муцам када пишем.“
Велики научници, велики уметници, велики филозофи знали су да су несигурни.

Како да човек буде јак? Јак са Богом. Не може друкчије.

 

[JESSY]

Није могуће докле год смо пуни себе, да се сетимо Бога, нити да уважавамо другог човека. Ово исто вели и јеврејска народна изрека: „Нема места за Бога у ономе ко је пун самог себе“. Гордост нам не да да увидимо сву дубину нашег незнања и наше вапијуће празнине, јер тек овакав увид почиње да нас учи нашем душевном и духовном сиромаштву; ризичан је овакав увид - зато га и избегавамо - јер нас води очајању или резигнацији и доживотној агностичкој скепси.

[Снежана]

"Недостатак осећања основне сигурности и збринутости, угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то:

или у конформизам лажног уклапања у колектив, с оном врстом његових јефтиних забава које уз помоћ алкохола идругих дрога пружају човеку илузију прилагођености, или је ово бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у којој се лако постаје плен разних телесних или душевних болести."

[Снежана]

"Највеће благо које има, сопствену одговорност за свој живот, и живот других, човек површно, олако, у незнању, чак и радо, у трагичној заблуди, препушта другима: непознатим људима, анонимним институцијама, компјутерској медицини, "онима горе који су једино одговорни“, не испуњавајући једину праву дужност од које треба да почне - да почисти двориште у сопственој кући."

[JESSY]

Не одређују нагони личност, већ личност одређује судбину нагона. Нагон у човеку је изванредна погонска снага која му је дата на слободно располагање, али нагон није и не може бити нешто одвојено од осталих манифестација његове личности, нагон се понаша онако како је састављен мозак целокупне личности, и то увек нове и засебне личности.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Премудрости Соломонове: Прва глава

 

Прва глава – како се и може очекивати у свакој старој духовној књизи – почиње подсећањем човека на заповести или наредбе које су доносили сви велики законодавци у историји старих цивилизација, а које се (наредбе) најсажетије и најпримереније налазе у Мојсијевим Таблицама Закона, као и у заповестима (некад само препорукама) старих израиљских пророка.

„Заволите праведност, судије земаљске, / размишљајте о Господу у доброти / и у простоти срца тражите Га... Јер човјекољубив је дух Премудрост... јер Дух Господњи испунио је васељену... Јер је извео све у битије... Јер праведност је бесмртна...“ При свој похвали Духу Божијем, који је створио човека и свако живо биће на земљи, и хвале духу премудрости (Софија) који је човекољубив – за човека је неопходно да схвати и доживи љубав Божију, јер је љубав основа свега видљивог и невидљивог, у овоме и у сваком другом свету – непознати писац Премудрости Соломонових већ од самог почетка ставља човека у плодну сумњу када је реч о кушању.

У другом стиху прве главе каже се: „Јер Њега (Господа љубави и праведности – примедба В. Ј.) налазе они који Га не кушају, / и објављује се онима који му нису невјерни.“ Поновиће нам се много пута у току читања ове књиге она битна питања: Ко куша човека? Зар човек може кушати Бога? А зар се Бог није „покајао“ у Нојево доба[1], када је свет био огрезао у злу, што је земаљски свет уопште створио, и зар не уништава тај духовно и морално пропали свет, остављајући само праведног Ноја да у лађи, заједно са породицом и паровима сваке врсте животиња, преживи општи потоп?!

Није ли се Бог „покајао“ што је цару Саулу (преко праведног Самуила) даровао земаљско благо када је Саул био богољубив, а онда се искварио толико да је тражио савете од врачаре (преко сталне склоности људи спиритизму) и завршио живот самоубиством? Да ли се сме, анализирајући такве „случајеве“, помишљати да је и човек као слободно биће у стању да куша Бога? Једва да сме! Али, да ли је јеврејски бог Јахве идентичан са хришћанском Светом Тројицом?

У тринаестом стиху прве главе књиге Премудрости Соломонове, писац нам саопштава истину коју и као верници (и хришћански православни верници) често заборављамо: „Зато што Бог није смрт створио / нити се радује пропасти живих.“ Требало би да смо у ову истину давно истински поверовали, али и онда остаје стално човеково питање: Откуд смрт? Зар не умиру сва жива земаљска бића, чак и миленијумска дрвета? Знамо библијски одговор: Адам и Ева су сагрешили пред Богом и зато су „осуђени на смрт“. Не задовољава човека овај одговор и он тражи (најчешће гностичким путем) неки други одговор, и поред упозорења апостола Павла у Посланици Колошанима (2, 8): „Браћо! чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечјем, по науци света, а не по Христу.“ Узалуд ово упозорење великог Павла, људи су наставили до данашњег дана да „мудрују“ и траже неки одговор на „немогуће“ питање: Зашто згрешише Адам и Ева и зашто смо ми криви због њиховог греха?

А тај исти, можда највећи Христов апостол, Павле, шаље нам и предивну утеху, која треба у човеку да постане и остане сталан подстрек ка индивидуацији и/или обожењу, и то када пише у Првој посланици Тимотеју (2, 4): „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.“ За овакву прелепу утеху (која не би смела да остане само празна утеха) знао је и старозаветни пророк Језекиљ (33, 11), још у VI веку пре Христа, када поручује, не само Јеврејима свога доба, већ и свима нама, до данас: ,,Јер нећу смрти грешника, него да се обрати и буде жив.“

[Снежана]

ШТА СТВАРНО ЗНАЧИ БИТИ ЗРЕЛА ЛИЧНОСТ

 

"Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, причему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини нам се,чак, да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.

 

1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог

 

Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера нијеу стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица већни складно друштво.

 

2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса

 

 Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, у многоме зависи будући развој личности.Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само"фатум" наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.

 

3. Способност подношења непријатности, бола и патње

 

Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.

 

4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести

 

Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и утолеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест,напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или нијеуопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нисуу себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу.

 

5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али ибез претеране бојажљивости

 

Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом. 

 

6. Способност да будемо независни

 

Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога али и услов слободе. Нема стварне слободне личности независне и самосталне, а која тиме није не само изолована и усамљена већ и на претеран, неуротичан начин ангажована у друштву. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје "Богу Божије, а цару царево".

 

 У најкраћим цртама изнели смо неке од најважнијих критеријума по којима савремена психологија ипсихијатрија процењују зрелост неке личности. Свако од нас треба да процени колико оне вреде и колико одговарају објективном суду наше сопствене личности. Сваки од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.

 

Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.

 

 Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности." 

 

 

исечак из књике "Човек и његов идентитет"

[JESSY]

[Снежана]

- Да ли човек познаје себе?
Исак Сирин: "Лакше је видети анђеле него упознати себе."
...Немојте имати никакве илузије да довољно познајете себе.

- Интровертрован/екстровертован?
По Јунгу, ако је неко у првој половини живота, а она се завршава између 40 и 45 године, био интовертрован, природно је да ће из таквог човека проговорити екстровертован.

- Шта је скромност?
Има лажних скромности колико хоћеш... Скромни су људи из инфериорности.

- Постоји ли култура дијалога на Балкану?

- Бог и/или ђаво?

- Агресија и самоагресија?

(блиц питања - снимак траје три и по минута)
https://www.youtube.com/watch?v=NFFiqbLpfpU

 

 

[Снежана]

„Наша природа је конзервативна, наша вера је напредна. Природа тежи да нас задржи при нашим старим навикама, вера нам не дозвољава ни часа да будемо задовољни самим собом и да стојимо.

Вера тражи од нас непрекидно обновљено срце и препорођену душу; она сваком од нас поставља свако вече питање: Јеси ли данас постао бољи и савршенији него што си јуче био?

Природа је наша као један груб, неуглачан камен, из кога уметник израђује најдивније облике.
Вера је неуморна у глачању наше природе.“

[Снежана]

- Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота).
Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.

 

- Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића.

Незрела савест, напротив, заснована на претњама, страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички.

Овакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље.

 

- Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности.

У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње.

Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу.

 

[Снежана]

"Један мој пацијент ми је после дуге психотерапије овако рекао: "Ви се, докторе, заиста много трудите, али ја не могу да се променим." Немојте то да кажете, никако!
Дух никада није стар и увек је способан за промене. То је, заправо, задатост човековог бића."

[JESSY]

https://www.youtube.com/watch?v=3JLtmr9F_U4#t=95