Знаменити и познати Мачвани

[Милан Ракић]

Село Баново Поље у Мачви је заправо "моје" село. У њему данас живе моји родитељи, а из њега је још један Мачванин за којег сте, уверен сам, сви ви чули а свакако и видели, ако не на неком другом месту, а оно у филму "Маратонци трче почасни круг", у сцени када Ђенка у биоскопу пушта "тон филм", а са платна "иде" слика човека наслоњеног на шанк који пева стихове песме: "Сви ви што маштате о срећи, вас води пут у бели град, ви нисте први нити трећи, о њој машта свак, у граду беспрекидно тече туђ живот тај вечито нов, у јутро ко у касно вече, свуд исти чујеш зов. Ви сви што маштате о срећи, вас води пут у велик град, ви нисте први нити трећи, о њој машта свак, јер свако потајно се нада да нађе остварење сна, ал дал то значи и крај јада, Бог то мили зна.." Сцена је из "Живота једног града" Макса Калмића, а човек који пева је још један познати Мачванин-Милан Бата Тимотић...

У породици Драгомира и Анђелије Тимотић, 1908. године се родио Милан, као друго дете. Имао је две године старију сестру Милицу, као и 13 година млаћу сестру Анђелију. Иначе, Миланов отац је био трговац, који се на размеђи два столећа, осам година пре Милановог рођења из Штитара доселио у Баново Поље зарад бављења својим трговачким послом и у том селу оженио Анђелију.

Милан Бата Тимотић (1908-1988), фото: Ризница српска

Каже Драгутин Петровић, који је поред Ангелине са портала "Ризница српска" чини се, дао највећи допринос на расветљивању биографских података о овом Мачванину и који је пре неколико година приредио изложбу "Траг музике" о свим познатим шабачким и мачванским музичарима пре Другог светског рата, да је Милан у младости јако оболео. Морам овде да кажем и следеће. О Милану и његовом животу се до овог истраживања поменутих људи, веома мало знало. У самом Бановом Пољу понајмање, јер, ем му је отац био досељен у село, ем је и сам Милан рано напустио село, те се у коментарима људи зна тек, да је то "онај што је отишао у Америку". А након другог рата, како политички емигрант, о Милану се није могло (и смело) причати, тим пре што је од стране нових комунарских власти био осуђен на смрт...

Као девер на свадби код Младена и Драге Весић, Богатић 1928. године, фото: Ризница српска

Као што поменух, у детињству се разболео од шарлаха и дуго је боловао. Родитељи су мислили да ће остати нем. Међутим, он је "пропевао". И заиста, прележавши шарлах, открио је свој талант оличен у лепом гласу, тако да је тек стасали младић, још у Бановом Пољу почео да пева по прелима и на сеоским скуповима. Након мале матуре, постаје ђак шабачке Гимназије, где почиње и озбиљније да се бави музиком. Иако је отац му схватио да од трговца и нема неке вајде, те да ће му син бити певач, Милан га је не мало изненадио вешћу да је уписао Правни факултет у Београду. Није имао разлога да лаже родитеље и крије да је певач, иако се можда студије на правима чине као неки изговор, јер је током студирања постао и стални члан ансамбла београдске Опере. Чак је и у Беч одлазио на "брушење" свог тенорског гласа, а као студента права га, током наступа по Београду, запажају и продуценти издавачке куће "Одеон", за коју снима прве плоче. Ипак, као што рекох, можда се право чинило као параван, али је без обзира на честе наступе, снимања и путовања, Милан завршио студије и почео као правник да ради у београдској Општини. Иначе, већ тада су га многи упоређивали са чувеним Мијатом Мијатовићем и прогласили га Новим Мијатом, што је и имало двојаки смисао и по гласу, али и по образовању, јер је и Мијат, баш као и Милан био правник...

фото: Ризница српска

Неколико година, током чиновничке службе, у слободно време наступа у Опери, али и у београдским кафанама, а више пута је био гост и бечке Опере. Ни женидба са Миленом Вуковић (кћерком генерала Милана Вуковића), 1933. године, није прекинула његову певачку каријеру, а и хонорари су свакако доприносили скромном буџету једног општинског чиновника..

Извештај листа "Политика" о Милановом наступу у бечком Концертхаусу, фото: Блог Драгана Петровића

Тих 30-их година прошлог столећа настају и трајни снимци за фонотеку радио Београда, а и тада најпознатији издавач у Краљевини, загребачки "Едисон Бел Пенкала", објављује читаво туце плоча са песмама које изводи Бата Тимотић...

фото: http://1.bp.blogspot.com/-nvEzqXgNx0o/Un1PTkELpfI/AAAAAAAAR24/qnrJ5iMqGDc/s1600/Milan%2BTimoti%25C4%2587.jpg

Уочи Другог светског рата, Милан бива мобилисан у бијељинску касарну и о тим ратним годинама његовог живота и нема много података. Из фрагмената се зна да је након капитулације са женом био једно време у Ужицу и у Ваљеву и да се током рата развео од ње, те да је као симпатизер ЈВуО, одмах након ослобођења напустио нову државу и обрео се у Аустрији, одакле се родитељима јавио 1946. године... Тада је већ овде био осуђен на смрт...

У Аустрији је провео 4 године, радећи у Салцбургу и Бечу. Повремено певајући у операма ова два града, а негде се може пронаћи податак да је за то време снимио и два филма. Радио је и у правној помоћи Међународне организације за избеглице и емигранте рата и вероватно као њихов службеник "народни непријатељ Југославије и њеног самоуправљања", 1950. године заувек напушта "Стари континент" и одлази у Америку.

И у Америци наставља да се бави музиком. Међу српском емиграцијом је тада постао познатији као Миланче. Живи једно време у Акрону, потом у Њујорку, да би се напослетку трајно настанио у Чикагу, док је зимске месеце проводио у Калифорнији. Свирајући гитару и певајући на скуповима српске емиграције, те наступајући на концертима у организацији српских црквено-народних организација у САД, Милан 1959. године упознаје пијанисткињу Џоан Корнел, која му је прво пратилац током концертних активности, да би 1961. године у чикашкој Васкрсењској цркви, постала му и доживотна сапутница...

фото: http://1.bp.blogspot.com/-jXbYpbAjncE/UnGHkUjgnjI/AAAAAAAARyE/9ftqLDSEFPg/s1600/%25D0%259C%25D0%25B8%25D0%25BB%25D0%25B0%25D0%25BD%2B%25D0%2594%2B%25D0%25A2%25D0%25B8%25D0%25BC%25D0%25BE%25D1%2582%25D0%25B8%25D1%259B%2B%2B500.jpg

И у САД снима плоче, 

фото: http://www.tamburitza78s.blogspot.com/search/label/Milan%20Timotic

а ово је само део његовог репертоара (пре Другог рата), који је прикупио током настанка горе поменуте изложбе прикупио Драган Петровић.

До 1988. године, када је преминуо, Бата је са својом Џоан обишао Америку уздуж и попреко увесељавајући, где год су били, наше земљаке. Породицу у Мачви, сестре и осталу фамилију су помагали колико су могли. Њих двоје нажалост нису имали деце. 

Преминуо је неколико дана пред 27 годишњицу брака са својом вољеном Џоаном, а "Глас Срба" из Индијанополиса је три месеца касније на својој насловној страни обавестио српску јавност у САД о смрти овог честитог сина Мачве...

 

 

[Милан Ракић]

ЦРНОБАРСКИ ЗАПИС

 “…Нема веће равнице у Србији од Мачве. Она се протеже од Мишара до Дрине и од највишег врха Цера планине па до Саве… То је простор од дванаест сати хода… Можеш у дугу дану ходити по Мачви, а нећеш видети ниједног брежуљка – све је равно као тепсија… Све што се у њу баци, доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћаним влаћем… Она вам је као туђинка; не да се сваком познати… Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља…”- Јанко Веселиновић, из романа “Хајдук Станко“

Вајат хајдук Станка у Црној Бари

Око 60.године пре нове ере на Саву у Мачви долазе Римљани који у тешким борбама потискују Скордијце преко Саве и успостављају своју власт на овом подручју. Због близине једне од римских престоница Сирмијума – данашња Сремска Митровица, Мачва је доста насељена и испреплетана римским путевима. Мачванска Митровица је била у склопу Сирмиума, а важни прелази преко река су били код Црне Баре, Лознице и Зворника. У сеоби Срби остају дубоко у Угарској тако да се 1710. године у једном запису из Будима спомиње неки Симо Димитријевић Црнобарац. Нови рат Аустрије и Турске започиње 1716.године који се завршава победом Аустрије, који владају Мачвом до 1739. године. Поред своје војске Аустријанци организују Србе у оквиру војних округа – компанија, чији  центри су били Црна Бара и Прњавор. Компанијом у Црној Бари је командовао обер капетан Вук Исаковић и била је распоређена од Раче до Бадовинаца са 4 чардака: Кордан, Црна Бара, Лазарет и Бадовинци. У попису из 1735.године у Мачви се помињу 4 цркве: Црква св. Архистрига Михајла и Гаврила у селу Дреновац, Црква св. Николаја у Богатићу, Црква св. Георгија у Црној Бари и Црква св. Архистрига Михајла и Гаврила у шанцу Прњавор.

Златни шлем из доба раскоши позноантичке цивилизације која је цветала на ширем подручју великог античког града Сирмијума, некадашње провинције Паноније Секунде чије је средиште био. епоху савладарстава, а касније и борбе за власт између два римска императора – Константина Великог и Лицинија. Златан новац са ликом цара Константина.

Црна Бара је село на крајњем северозападу Мачве, налази се на ушћу Дрине у Саву. Прво писано помињање цркве у Црној Бари налази се у Протоколу митрополита синђела Андреја Јоакимовића из 1735. Године. Из њега се дознаје да је у Црној Бари 1735. Постојала црква посвећена светом Георгију, сазидана од черпића, покривена шиндром храстовом. Имала је звоник и једно звоно. Цркву је освештао 1732. Епископ ваљевски Доситеј Николић.

Велике заслуге за градњу цркве и школе у Црној Бари има легендарни Вук Исаковић, кога је описао Милош Црњански у свом познатом роману „Сеобе“, на основу кога је снимљен истоимени филм, који је био родом из Црне Баре. Био је командант целокупне пограничне жандармерије од ушћа Дрине па до шанца и варошице Осечине у округу ваљевском. У то доба имао је чин пуковника и остао је у аустроугарској војсци и дотерао до чина генерал-мајора. Умро је у Чешкој 1754. године. Његовим залагањем подигнута је црква и школа у Црној Бари 1732., а за попа је довео Павла Ивановича из села Букина у Бачкој. Овај Павле је предак нашег великог родољуба и научника, вероватно најзначајније личности икада рођене у Црној Бари, академика, команданта одреда у Турско-српском рату, управитеља Богословије Свети Сава…, Милоша Милојевића и брата Симе Милојевића, учитеља и првог творца Учитељског удружења.

Фотографија Јанка Веселиновића извор ПТТ гласник, фотографија је стара преко 100 година. Фотографију начинио Милан Јовановић (фотограф).Фотографија Милоша Црњанског за време његове службе у аустроугарској војсци 1914. године.

Црква  је порушена у Првом светском рату, тачније 1914.године, о чему имамо два сведочанства: једно аустроугарско, а друго познатог српског писца Стевана Јаковљевића који се као официр српске војске, борио у Првом светском рату  : “…Рат је буктао на свим странама. Малена војска се трошила, али су измучени остаци напрезали последњу снагу у борби противу моћне царевине. Збијени у Мачви, опкољени водом са свих страна, јурили су пукови с једног краја на други, да би одолели навали. Шуме су исечене, цркве порушене, куће попаљене. Земља је изгажена и усеви уништени…” Нова црква у Црној Бари подигнута је на Спасовдан 1927. године. У Балканским ратовима и у Првом светском, погинуло је је око 5.500 војника и официра из Мачве. Њихова имена, прикупљали су 1930. Општински судови. За изузетну храброст, 25 Мачвана добило је Карађорђеву звезду са мачевима. Због успешног командовања, генералу Пантелији Јуришићу из Црне Баре овај орден уручен је два пута.

Фотографија Стевана Јаковљевића који је  књижевно име и популарност стекао је трилогијом романа под називом „Српска трилогија“ (1937), коју чине „Деветсточетрнаеста“ (1935), „Под Крстом“ (1936) и „Капија слободе“ (1937).

Знамените личности црнобарске парохије били су : Зека Буљубаша, био је становник Црне Баре, а доселио се из Босанске Дубице са два брата и био је ожењен. Име му је било Крсто, а презивао се Селаковић. Када је погинуо на Равњу 1813, оставио је иза себе две кћери које су се обе удале у Црну Бару и имају своје потомство. Кнез Станко Јуришић, војвода, државник и судија. Хајдук Станко, Дева. Поп-Јанко Бељић, кога су Турци на превару домамили у Зворник и ту га свиленим гајтаном удавили 1814. године. Игњат Белић,Васиљ Шуманац и Маринко Сићић. Павле Трта, који је доживео 50-годишњицу ослобођења Србије и коме је кнез Михаило на тој прослави прикачио на груди орден “Таковског крста”, као човеку заслужном за отаџбину. Јован Мирковић, посланик на Великој Светоандрејској народној скупштини, веома добар човек и чврстог карактера.

Свечано униформисани Станојло Петровић уручује писмо Народне Скупштине некадашњем и будућем кнезу Милошу у Букурешту, 3. јануара 1859. Светоандрејска скупштина је било заседање скупштине Кнежевине Србије које је почело на Светог Андреја 30. новембра/12. децембра 1858. и завршило се 31. јануара/12. фебруара 1859. године.

Петар Иванковић, Јован Јуришић Ћата, Иван Ботуровић, Аврам Јуришић, Јово И. Јуришић, Аврам Јуришић и Коста Јуришић, политичари и посланици на разним скупштинама, по занимању су били трговци. Софроније Михаиловић, игуман манастира Чокешина. Мелентије Херцеговчевић, игуман једног манастира у округу пожаревачком. Године 1872. дошао је у манастир Чокешина где је и умро. Живан Драјић и Сима Милојевић, учитељи. Милош С. Милојевић, академик, научник, професор, командант, национални радник, школовао се, између осталог, и у Русији. Најчешће забрањивани научник српске историје. Претпоставља се да је отрован, а већи део његових необјављених рукописа је спаљен. Живојин Јуришић, Јован Мирковић, Петар Иванковић и Милан Григорић. др Драгутин Јуришић, лекар, синови Живка Јуришића, Димитрије Јуришић, архитекта, који је урадио план за црнобарску цркву и његов брат Јован, професор, синови су Живојина Јуришића, Андрија Андрић и Божидар Јуришић, резервни официри. Василија, Каја и Јока Петрић, три сестре које су се одликовале поштењем, честитошћу, а које су подучавале друге жене добром раду и лепом владању. Све три су се удале за свештенике.

Фотографија Милоша С. Милојевића аутора фотографије Јосифа, Ђ. Гуелмина , нишког Јевреја. Време настанка фотографије: око 1888. године.За исказану храброст у Српско-турским ратовима (од 1876. до 1878. године) одликован Сребрном и Златном медаљом за храброст, Таковским крстом петог, четвртог, трећег, другог и првог степена (реда), Ратном споменицом, као и са још много других одличја. На фотографији око врата носи орден »Таковског крста I реда. Српске земље – мапа Милоша С.Милојевића из 1873.

Прича се, а није потврђено : „ После Мајског преврата 1903. године Краљ Петар Први Карађорђевић превезао се овде на Карантин Рачи из Аустрије у Србију у највећој тајности. Краљ је стављен у велико буре постављено у чамац, избушено на врху да би могао дисати. Два Црнобарца су прузели пошиљку од униформисаних цариника царствујушће слузбе из Виене,а нису знали шта возе. На србској страни Павле Агић је колима и два добра вранца преузео буре уз помоћ неколико униформисани људи,вероватно присталица Карађорђевића и завереника противника Обреновића. Буре је стигло у Богатић и ту га је преузела друга кочија. Двадесет година касније,након завршетка Првог светског рата Петар Карађорђевић није заборавио услугу Црнобараца. Син Павла Агића, Драгић Агић(Станковић) био је први Црнобарац који је слузио војни рок у ,,Краљевој гарди”.

.

Краљ Петар Први Карађорђевић

Речи краља Петра изговорене пред Сувоборску-Колубарску битку, када су Аустријанци дошли до Колубаре, а он са оба своја сина сишао у ров и одржао говор исцрпљеној и уморној војсци, одзвањале су много шире од рововског простора : „ Децо моја! Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети! Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо! Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.Остали, напред!“

Прича се и о другом бурету, а није потврђено : „ У качари Милосава Сретеновића у селу Миоковцима код Чачка, налази се  ракијско буре у коме су, по предању, принца Петра Карађорђевића, док је чекао свој ред за српски престо, јатаци пребацивали са Цетиња у Србију.Сретеновић тврди да је његов прадеда Сава, који је био пинтор и члан радикалне странке, помагао краљевићу да посети Србију и ослушне глас народа у време династије Обреновића. “Мој прадеда Сава преузео је принца од породице Чвркић у селу Рошци код Чачка, сместио га у буре и довео у Миоковце”, тврди он. У храстовом бурету од 12 товара Петра је прадеда Сава превезао воловском запрегом. Сретеновић је, на основу прича, рекао да се већ тада сумњало да Карађорђевић илегално посећује Србију и да су жандари били опрезни.“ Милосав нема податак колико је дана будући краљ провео у Миоковцима, додајући да се још увек препричава сведочење ондашњих сељака да су га ноћу сретали на путу. Када је принц дошао на власт и постао краљ хтео је да награди своје јатаке, а жеља Саве била је да му да тапију на имовину где и данас живе Сретеновићи.У знак захвалности, био је и на списку званица за прву краљеву славу.“

Крунисање Краља Петра Првог Карађорђевића 21.септембра 1904.

Најстарији  досељени род – Шуманци стиже у Црну Бару у 17.веку, пореклом из Шумана, села на планини Рудник, у Србији, које се помиње у историјским изворима из доба српске деспотовине; тачније, даровао га је деспот Ђурађ Бранковић своме челнику Радичу Поступовићу. По предању, у Црну Бару се доселио Јован, са синовима Мирком, Познаном, Богданом, и Шуманом. У 18. Веку први досељеници из Херцеговине били су Алексићи, Бељићи, Јуришићи и Тадићи. Порекло им долази од извесног Јурише, који се у Мачву доселио из Херцеговине, а тамо Јуришићи беху Будимировићи. Први Мачванин од Јуришића био је Ђорђе. Од њега се лоза гранала све до данашњих дана. Отац Живојина Јуришића звао се Јован, а имао је надимак Ћата. По томе многе Јуришиће у Црној Бари зову Ћатићи. Јован је имао брата Живка, а он је био отац ђенерала Пантелије Јуришића. Према томе Живојин Јуришић- ботаничар, професор, књижевник и национални радник, који је крајем 19. века предавао ботанику на Оксфорду и Кембриџу, је рођени стриц Пантелијин. У њихово време рађало се много више деце него данас, а најстарији члан домаћинства, одређивао је ко ће ићи на школовање, а ко остати да брине о имању. Пантелија је убрзо прешао у Београд да похађа гимназију, а његова браћа Милић, Мића и Драгутин остају код куће. Милић је бринуо о имању, а Мића о дућану, који су Јуришићи имали у центру села. Најмлађи Драгутин завршио је медицину у Француској.

.

Пантелија Јуришић

Живојин Јуришић, који је рођен 1863. године, скоро две деценије пре Пантелије, најзаслужнији је за избор његовог животног опредељења. Он је наговорио Живка, свог брата, а Пантелијиног оца да веома жиовахног и бистрог дечака да у школу. Живојин је завршио Велику школу у Београду, а касније био професор у гимназији и кустос у Ботаничком заводу Велике школе. Захваљујући свом преданом раду и таленту постао је први кустос ботаничког одељења, музеја српске земље. Зато се његова реч поштовала.

.

Породица Јуришић у Црној Бари је најбројнија у овом великом мачванском селу. У свим ратовима које је Србија водила у 19. и 20. веку било их је на бранику отаџбине на десетине. Већина је оставила кости диљем бојишта куда је Србин бранио кућни праг. Нарочито се то догодило у време Великог рата. У српској војсци их је било од редова до ђенерала. Само од Живка и Маре Јуришића било је њих пет међу којима је било сељака, лекара, официра и генерала. Најпознатији из фамилије Јуришића у Црној Бари је свакако армијски ђенерал Пантелија Јуришић.

Пантелија Јуришић је по писању дивизијског ђенерала Теодосија Луковића једини виши ђенералштабни официр Српске војске који је одликован са пет ратних одликовања са мачевима. За испољену храброст у командовању два пута је одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртог степена. Ђенерала Пантелију је одликовала француска врховна команда са највишим орденом Легијом части, а енглеска са орденом Светих Михаила и Ђорђа, као витезу трећег степена, док му је италијанска војска доделила орден Савоја четвртог степена. У балканским ратовима Пантелија Јуришић је као ђенералштабни мајор одликован орденима Белог орла са мачевима трећег и четвртог степена и Златном медаљом Милоша Обилића. Остало је забележено да је ђенералштабни мајор Пантелија на челу српске војне делегације успешно завршио преговоре са Есад-пашом око опсаде Скадра. Био је веома образован човек, а говорио је немачки, француски и руски језик.

Есад паша. Предаја турске заставе краљу Николи. Српска и црногорска војска изгубили је 10.000 војника током опсаде Скадра. Есад паша крајем априла предао кључеве града, а већ у мају на захтев великих сила Скадар је препуштен Албанији.

Пантелија Јуришић – Панта рођен је у Црној Бари од оца Живка и мајке Маре 26. јуна 1881. године. Гимназију је завршио у Београду, а затим 30. класу Ниже школе 1897—1899 и 13. класу Више школе 1903—1905 Војне академије у Београду. Усавршавао се у Немачкој 1906/7. године, завршава припрему за генералштабну струку 1910—1912. године. Пантелија Јуришић је војну академију у Београду завршио као први у рангу и на свечаности произвођења у чин потпоручника 1899. године присуствовао је и његов стриц славни ботаничар Живојин Јуришић   који је  за ту прилику професор синовцу на поклон уручио сабљу рекавши:“Ову малену сабљу поклањам мом синовцу будућем српском ђенералу!“

Питомци Војне академије : Пантелија Јуришић стоји поред Панте Туфекџића – аутор фото Петар Аранђеловић

На дужностима : до 1903 водник у пољској артиљерији ; од 1905. кдир чете у пешадији,  од 10.10. 1905. водник у л.дн/ Моравског ап;  од 17. 2. 1907 водник у 3.дн/Моравског артиљеријског пука у Нишу; 1912. помоћник начелника Штаба Дринске див.обл. у Ваљеву; од 15.8.1913 начелник Штаба Дринске див.обл. У чин генералштабног капетана унапређен је 1910. године.

У  Балканским ратовима 1912 – 1913: помоћник начелника Штаба Дринске див.2. поз., Приморског кора и начелник Штаба Дринске див.1.поз. У рату 1914 – 1918: начелник Штаба Дринске див 1 поз; 1916 – 1917 начелник Штаба Моравске див; 1917 кдт коњ.брг; 1917-1919 начелник Штаба Моравске див. Унапређен у чин пуковника 1. октобра 1915. године.

Војвода Мишић са Штабом Прве Армије. Пантелија Јуришић у задњем реду.

Пантелија се истицао јунаштвом на многим бојиштима српске војске, а сам војвода Живојин Мишић, који је био чест гост у Јуришића кући у Црној Бари, једном приликом је записао: “Пантелија није презао од опасности. Као ђенералштабни пуковник у операцијама наше војске на солунском фронту ишао је до стрељачког строја утичући на трупе да боље изврше задатак. Његови извештаји и процене су били драгоцени за успех многих битака.“

После рата: 1919. начелник Штаба Банатских трупа; од 1919. начелник Штаба Осјечке див.обл; од 18.4.1920 начелник Ђенералштаба 4. арм.обл; 10.3. 1921 био назначен за начелника Саобраћајног од. Гл.генералштаба, а 21.4.1921. одређен за начелника Обавештајног од. Гл.генералштаба; од 29. 8 – 12. 12. 1921. професор “Тактике” на Нижој школи ВА поред редовне дужности; од 20.12. 1921 -1923. војни изасланик у Италији; од 14.9. 1923 кдт 2.КД; од 26.1. 1927 инспектор коњице;  од 11.4. 1929 кдт Дунавске див.обл; помоћник кдт-а 5. арм.обл; од 4.12. 1930. инспектор земаљске одбране; од 12.2. 1935 в.д. кдт 4. арм.обл; од 14.2.1936 кдт исте у Загребу. Унапређен у чин: дивизијског генерала 21.10.1923; армијског генерала 14.11.1936.

Армијски ђенерал  Пантелија Јуришић – Панта

Вештина командовања српском коњицом ђенерала Пантелије се нарочито испољила у пробоју Солунског фронта. У тим редовима српске војске био је велики број његових Мачвана, који су и данас поносни на њега. Из тих времена остала је прича како је једном приликом на солунском фронту српска војска пребацивала железницом коњицу на друге војне положаје. Киша је лила као из кабла. Војници су утоварили све коње, али један никако да се угура у вагон. Испод једног дрвета стајао је Пантелија и по један официр Француз и Енглез, посматрајући шта војска ради. Наједном из групе војника која није могла да угура коња прочу се оштар глас: „Пантелија, долаз вамо да угурамо овог коња!“ Ђенерал Пантелија мирно је пришао и помогао да војници угурају последњег коња у вагон. Настао је тајац и запрепашћење. Поручник који је надзирао утовар сав бесан је наредио да војник пође на рапорт под шатор ђенерала Милоша Васића и буде представљен као Милић Јуришић, редов коњице у Дринској дивизији : „Милиће, шта је теби ђенерал Пантелија?“ – упита ђенерал Васић.“Рођени брат, господине Ђенерале!“ – одговори Милић.“Ко је старешина имања у Црној Бари?“ – поново ће ђенерал Васић.“Ја, господине ђенерала, имам 20 ’ектара.“ – рече Милић.“Вољно си Милиће! У Србији се слуша старији брат и старешина куће без обзира на чин и положај.“ Мачвани и данас диване на шору да су то кад су чули француски и енглески официри исто одобрили као и ђенерал Васић. Некад се у породици знао ред!

Артиљеријски наредник Александар Манчић,солунац. Наредник Драгољуб Маринковић , солунац, носилац албанске споменице. Станко Ћелап,солунац.

 

Владимир Милановић ( на слици лево) на Солунском фронту је за заслуге у борбама одликован за храброст и похваљен Дивизијском похвалницом.Благоје Недељковић,солунац.

На располаганју од 1939. Пензионисан је марта 1940. годинне.У Априлском рату је реактивиран из резервног састава војске и постављен за команданта ратне 4. армијске области у Загребу. Усташе су га заробиле у Петрињи 10. априла 1941. године. Предат је немачкој војсци и одведен у заробљеништво у логоре Варбург и Нирнберг. Због болести је пуштен у лето 1942. године.

Студио портрет Ане и Пантелије Јуришића, 1908. године

Током 1908. године склопио је брак са Аном кћерком Михаила Јовановића, државног саветника. Имали су: кћи Олгу, удату за грађевинског инжењера Петра Радовића, брата министра Андре Радовића, и сина Михаила (1922—1991), ожењеног Иванком, кћерком пуковника Славка Јаковљевића из Маркове Цркве код  Лајковца. Ана је рођена 1888. године у Крагујевцу. Умрла је у Београду1956. Пантелија Јуришић до смрти  становао у Баба Вишњиној бр.49/1. Умро је 28.12.1960. године и сахрањен на Новом гробљу.

Синиша МИЈАТОВИЋ, Српска Телевизија

[Милан Ракић]

Kultni heroji: Mijailo Grušanović

Pisanje o košarci je u Srbiji ponekad čudan izazov. Zamislite, na primer, situaciju – vi ste američki novinar i želite da napišete nešto o čoveku koji je svojevremeno više puta bio prvi strelac nacionalnog takmičenja, a kasnije i u dva navrata zvanično najkorisniji igrač. Da dodamo da je zvanja MVP-ja stekao sa 32 i 36 godina – svakako svojevrstan kuriozitet, osoba koja se lako upamti. I odete vi tako na internet i ukucate njegovo ime, i materijal vam se sam prikaže. Te kako je dao onomad četrdes' komada ovima, te kako je igrao odbranu, šutirao...

A sada, nazad u realnost. Mi u Srbiji imamo čoveka koji je 32 – trideset i dve! – sezone igrao takmičarsku košarku, od čega zamašan deo na najvišem nivou. Bio je fantastičan košgeter, doslovno neodbranjiv u izuzetno kvalitetnoj YUBA ligi devedesetih. Sa trideset i šest godina je bio i MVP – u sezoni u kojoj je Partizan igrao Fajnal For Evrolige, a Zvezda evropsko finale. I mi o tom čoveku imamo šta? Ni jedan jedini pišljivi Jutjub klip, tek poneki tekst ili intervju. A svako ko ga je gledao itekako ga pamti, i kaže – eee, Mijailo Grušanović, to je bio košarkaš, to je bio strelac.

Mijailo Grušanović. Poznato ime? Ako imate više od trideset godina, trebalo bi da vam bude – sigurno ste ga uhvatili u nekoj od njegovih inkarnacija. A ako ste mlađi, možda su vam stariji na basketu pričali kako se jednom tamo negde u Šapcu krio nekakav „Mikan", koji je, kada mu nije bio dan, mogao „večitima" da sruči dvadeset i pet bez da trepne. A kad je bio raspoložen tek...

Priča o Mikanu danas preživljava samo i isključivo zahvaljujući sećanjima njegovih savremenika (to jest, onih koji su ga gledali), i ovaj tekst će tako, pre svega, biti zasnovan na onome što pamtim i što sam uspeo da sakupim. Samo da se odmah razumemo – sve što ste uopšte čuli o Mikanu je apsolutna istina. Visoki Mačvanin bio je izuzetno talentovan igrač, prava koš-mašina i velika legenda srpskih terena.

Priča o Mijailu Grušanoviću počinje krajem sedamdesetih, kada je kao tinejdžer zaigrao za šabačku Ivu. Prvi bljesak na velikoj sceni desio se 1989. – Iva, tada Zorka Šabac, ušla je u Prvu saveznu ligu kojom su dominirali Jugoplastika, Zadar, Cibona, Zvezda, Partizan i drugi. Šapčani su se zadržali tek tu jednu sezonu, što je bilo dovoljno da neki zapaze talentovanog Ivinog centra. Legenda kaže da je strašnoj Jugoplastiki, tada aktuelnom prvaku Evrope, ubacio dvadeset komada za poluvreme – nisu mu ništa mogli ni Rađa ni Savić, koji su ga čuvali na smenu.

Ipak, pravu afirmaciju Mikan stiče sredinom devedesetih. Tada je Iva Unikom-Zorka Farma (menjali su se sponzori povremeno) bila respektabilan tim, i mnogi kvalitetni kolektivi umeli su da "zaginu" na gostovanju u Šapcu. Tu se Mikan profilisao kao nerešiva enigma – sa 207cm bio je izuzetno mobilan, i pogađao je skok-šutom sa doslovno svakog mesta na parketu. Kako ništa manje nije bio ubojit ni u reketu, braniti ga je bilo jako, jako, jako teško. Rebrača, Tomašević, Gilić, Lisica... Nije bilo tog centra koga dobri Mijailo nije izbušio k'o sito.

Šabac je napustio tek 1998, i izbor kluba bio mu je u najmanju ruku začuđujući. Iako ga je Partizan tražio svaki bogovetni prelazni rok, Mikan je otišao u Beopetrol, gde je sa legendarnim Ljubom Lukovićem činio fantastičan centarski tandem. Nakon toga, počinju njegova "putešestvija". Efektnu sezonu ostvario je u Borcu iz Čačka koji je tada vodio stari saveznik Milovan Stepandić – on i "Zeka" Milisavljević su tada zajedno ubacivali oko pedeset poena u proseku.

Na pragu novog veka Grušanović se obreo u Vojvodini. U decembru 2001, sa bezmalo četiri banke, u ligaškoj utakmici je Spartaku iz Subotice dao – pedeset poena! Nije Mikan prestao da rešeta, gde god je išao. Prvi i jedini put je otišao u inostranstvo 2004, doduše ne predaleko – u Bosnu i Hercegovinu. Tamo je doterao relativno anonimni Ugljevik u prvu ligu BiH.

Karijeru je završio u Šapcu, gde drugde. Sa četrdeset i sedam godina je rekao dosta, i vratio se svojoj drugoj ljubavi pored košarke, poljoprivredi. Njegovo imanje u selu Klenje kraj Bogatića je i bio glavni razlog zašto nikada nije hteo svetla velegrada. On je uživao u domaćinskom životu, igrajući košarku usput. Uzgred, upućeni vele da je Mikan svojevremeno bio i odličan fudbaler, kao i rukometaš. Neki čak tvrde da je za njega bilo mesta čak i u čuvenoj trofejnoj generaciji Metaloplastike, ali ga je ipak više zanimala igra pod obručima.

Imao sam priliku da gledam Mijaila Grušanovića u više navrata uživo. Stojim vam dobar da ništa u ovom tekstu nije preuveličano – čovek je, stvarno, ali stvarno, bio ubica. Pitajte bilo koga, i svi će vam reći isto. Ne, nije stigao do reprezentacije, iako je sigurno mogao. Ali nisu svi heroji nužno nosili plave i crvene dresove.

Eto, to vam je Mijailo Grušanović. Košarkaš, poljoprivrednik, domaćin. Najveći neznani junak srpske košarke. Uspomena na njega ne sme izbledeti.

Miloš JOVANOVIĆ

[Страле]

Милан Ракић, Администратор Поука

[Милан Ракић]

On 25.4.2014. at 19:50, Милан Ракић рече

Искрен да будем, не бих се смео заклети да су људи у Мачви 100%-но привржени Цркви и Литургији... У том смислу такође, не бих лицитирао да ли се у свакој мачванској кући налази примерак Јеванђеља... Било ког... И од традиционалних цркава, и од нпр. суботара-којих у Мачви има. Но то није тема наравно... Дакле, к`о што рекох, не бих се смео кладити у Свето Писмо, али сам уверен и знам, да свака мачванска кућа поседује један примерак "бесмртног дела", највећег Мачванина међу нама, Јанка Веселиновића. То дело, роман, још од момента када је објављено представља својеврсно "Мачванско јеванђеље", а завредило је својим квалитетом да га се чита, и као лектира од "Триглава до Ђевђелије"... Реч је о роману "Хајдук Станко", а за нашу тему што је битно, и о најпознатијем Мачванину, Јанку Веселиновићу...

Јанко Веселиновић (1862-1905)

"Он је и обилношћу и вредношћу толико дао да се са правом може узети као један од наших најбољих и најплоднијих писаца, један од оних који стварају једну књижевност и дају јој нарочито обележје", рекао је за Јанка Веселиновића ауторитативни Јован Скерлић, који је овим речима још додао: "Један наш писац упоредио је Јанка Веселиновића са Вуком Караџићем, и то поређење није без основа. Обојица су знали народни живот и народну душу као ретко ко, обојица су били задахнути народним духом, и док је један скупљао народне умотворине и обичаје, други је препричавао народне приповетке, или описивао народни живот и износио народну душу."

 

Јанкови преци по очевој линији доселили су се у Мачву из Херцеговине у 18. веку, и настанили се у Агином Салашу, данас Салашу Црнобарском. Јанков отац Милош је први из ове породице напустио тежак земљораднички живот и посветио се свештеничком позиву; мајка Јелисавета потиче из угледне свештеничке породице Поповић из Бадовинаца. Милош и Јелисавета су имали деветоро деце, а њихов првенац Јанко, рођен је 1. маја 1862. године.

 

Салаш Црнобарски није имао цркву, те се поп Милош преселио у Глоговац, док је Јанко био још мали. Населио се поред саме цркве и школе које су иначе подигнуте на имању Симе Катића - Прекодринца, војводе Првог српског устанка, касније јунака многих Јанкових приповедака. Са непуних 18 година и 42 динара месечне плате Јанко је започео своју прву учитељску службу у Свилеуви, далеко од завичајног Глоговца и бучног Београда. Тамо је захваљујући баба Видиним причама из народног живота започео своје књижевно стварање. Писао је, прецртавао, дописивао и изнова почињао. Речи никако нису могле ићи тако глатко, једноставно и спонтано као баба Видино причање. Ипак, његова упорност и истрајност се исплатила. Крунисана је резултатима неслућених вредности. У Свилеуви је започело и његово политичко ангажовање. Пришао је радикалима и са њима, и за њих радио до пред крај живота. После два месеца рада у Основној школи на Камичку, у Шапцу, због свог "радикалисања" премештен је у Коцељеву, где је доживео политички успех и велике непријатности. Половином новембра 1888. године, "стављен је под кривичну истаргу и у притвор", због напада на среску власт при избору повереника и у шабачком затвору - у коме није испуштао пера из руку пробавио је до половине децембра, када је пуштен." У затвору је написао приповетке Сироче и Заклетва.

 

Велики део слободног времена проводио је у кафанама, дружећи се са људима који су волели добру песму, пиће, весеље и доскочице. Дружио се и лумповао "за душу" са познатим Цицварићима у кафани "Девет дирека" или код "Кула-Ане". Његова склоност ка песми и несвакидашњи топао и милозвучан глас чинили су га радо виђеним у сваком друштву. "Кад музика засвира неки валцер, Јанко кресну мајку швапску, превуче десном руком по густим брцима и запева пуним својим дивним баритоном народну арију "Слободи су крила посечена". Ваздух се проломи, кола се растурише, свет нагрну у малу салу у средини, где Јанко затурен и испршен певаће и натпеваваше велику војну блех музику, која умуче пред живим громовима из Јанкових груди...“(Сећање Д.Н. Јанковића, Међуопштински историјски архив у Шапцу).

 

По броју објављених радова, Јанко спада у категорију најплоднијих српских приповедача. Према тврђењу Стевана Јелаче, који је приредио целокупна Јанкова дела, за двадесетак година стваралаштва Јанко је објавио 127 приповедака, два романа, два незавршена романа и два позоришна комада.

 

Веселиновићева проза је "питома, топла, невина, меке душе, доброћудна, безазлена, пуна идиле, наративно спора, писана по угледу на усмено, народно стваралаштво, крцата етнографском грађом, дијалошки развучена, педагошки настројена, ропски одана моралним вредностима српске патријархалне задруге, родољубива, језички бистра." У својим приповеткама Јанко је сликао своју Мачву у којој је рођен и коју је страсно волео, и Посавотамнаву, коју је упознао као учитељ у Свилеуви и Коцељеви. Његове приповетке су посвећене сељацима, чији живот жели да прикаже што изворније, али и да идеализује склад и хармонију породичне задруге.

 

Међу бројним делима издвајамо: роман Хајдук Станко (1896), позоришни комади Потера и Ђидо, Слике из сеоског живота 1886., Пољско цвеће, Приповетке, Рајске душе, Стари познаници ( збирке приповедака ).

 

Јанко Веселиновић је умр(е)о 14. (27.) јуна 1905. године, у кући својих родитеља у Глоговцу. На сахрану, у његову Мачву дошли су бројни пријатељи, међу њима Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Милорад Митровић, Милорад Павић Крпа...

 

Неизбежне су речи Антуна Густава Матоша изречене том приликом:

 

"А теби, драги мој чика-Јанко, била лака груда прађедовска, између зеленог Цера и зелених вода Дрине и Саве! У овом модрилу доброг неба, у тој плодној земљи, у тим забранима, вајатима, селима, на поноситим образима тих твојих Самуровића, Топузовића и Куртовића, у мелодији Цицварићеве циганске музике - одасвуд ме греје твој племенити поглед, Јанко Веселиновићу из Глоговца, села питомога! Како мора да те жали твоја Мачва кад те не могу прежалити ја, самотни путник, којему си дао парче хљеба и парче душе! Јанко је несумњиво умро као његови добри људи!” ( Годишњак Међуопштинског историјског архива Шабац, стр. 305 ).

ДАН КАДА ЈЕ ЦЕЛА МАЧВА ПЛАКАЛА!

Умро је 14 (27) јуна 1905. године у 6 часова ујутру у родитељској кући у Глоговцу. Умро јс у својој родној Мачви.
Црквена звона су прва огласила Јанкову смрт. Ускоро је из Богатића телеграфским жицама прострујала вест читавом Србијом о прераној смрти истакнутог српског приповедача.

Окупи се читаво село. Дођоше и учитељи из суседних села. Дођоше и многи пријатељи са стране. Двориште се пунило. Предвече стиже и његов брат Стева. Стизали су и многи телеграми — изјаве саучешћа. Међу првима су били Мостарци, српски књижевници Алекса Шантић, Светозар Ћоровић... За њима и многи други.

Срески начелник Вуловић упутио је писмо свим председницима општина и затражио да они, заједно са учитељима и свештеницима организују масован долазак сељака у Глоговац на Јанкову сахрану.

У првим јутарњим часовима на Видовдан почео је да долази народ из Мачве; учитељи и ученици основних школа, свештеници и председници општина, девојке и младићи, старице и старци. Пристизали су и делегати из удаљених места: Ниша, Новог Сада, Карловаца; представници културних и уметничких друштава: Књижевне задруге, Књижевничког друштва, Народног позоришта, представници разних редакција: Дела, Самоуправе, Ођека, Дневног листа; дописници листова: Политике, Правде, Штампе, Народног листа и других.

Министарство просвете је упутило телеграм а влада Краљевине Србије одредила окружног начелника из Шапца за свог званичног представника. Из Шапца су дошли Певачко друштво и представници Учитељског удружења. Пристизали су многобројни телеграми, на одар полагани венци од пољског цвећа. На сахрану су дошли и познати књижевници, уметници и културни радници: Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Милорад Митровић, Милан Грол, Милорад Гавриловић, Милорад Павловић Крпа и други. Све до сахране Јанкова мајка се није помакла с места: седела је поред његовог одра, без јаука и речи, одсутна и утучена, и непрестано гледала у укочено лице свог првенца.

Уз присуство огромног броја сељака и Јанкових пријатеља и поштовалаца са стране сахрана је обављена у четрнаест часова. Било је око десет говорника: Симо Матапуљ, Радоје Домановић, Милорад Гавриловић, Павле Маринковић, представник учитеља из Босне, представници разних удружења. Јанков ковчег су носили његови земљаци и пријатељи од куће до цркве његови рођаци и пријатељи из Београда, од цркве до гробља учитељи из Мачве. Око шеснаест часова завршен је погреб и Јанков гроб је био прекривен многобројним венцима свежег цвећа.

Симо Матавуљ је у свом говору рекао: "Јанко! Наши другови, чланови Српског књижевног друштва, послаше ме, да се у име свих с тобом опростим, да тебе највреднијег члана, понос нашег Друштва, испратим до твог вечног боравишта! Дошао бих и сам, у своје име, драги друже, да ти дам последње целованије, јер, оплакујући са васцелим Српством сломљено златно перо, пресахнули извор уметне лепоте, углед недостижни чистоте и красоте српског језика, што се све скупа зове Јанко Весслиновић, плачем у исто време за добрим другом! Мили Јанко, знао си колико те љубим и ценим! За четрнаест година нашег друговања, имао сам прилике да се дивим и твоме великом таленту, и твојој лепој души, и твоме мушком прегалаштву, и твоме хришћанском осећању и високом гледишту, када си лако праштао увреду, неправду, унижења многа... Ма чим се ми тешили, ма како ти боговима угодан био, па стога млад преминуо (што би у оваквој прилици рекли људи старовремени) ипак је твој век сувише кратак био! Кад си лани, баш у јеку лета, као ово сад, у другој китњастој српској покрајини, у Срему, пољубио грудву земље, коју си спустио у Змајев гроб, и тим дирљивим начином више суза измамио него што учинише многи беседници, онда нам се чињаше, да гледамо жив симбол; и ако млад, велики уметник прихваћа лучу која се угасила у руци старца великана! А гле сад јада, грудву теби намењену целивам ја старији и у име многих старијих!... Зли удес наш! Јанко, прослављени и напаћени! И ако дан твој рано мрче, донесе ти велику радост и велику патњу. Кад си као скроман сеоски учитељ покушао да се огледаш у месној књижевности па очекивао смеран успех, изненади те слава неслућена! Ти се надаше стећи признање и хвалу само у својој Мачви, а онамо, колико је широм земље Српске и божанственога српског језика, ти занесе лепотом твога причања и облика му! Постаде ођедном омиљени први приповедач... Не прође много, и тебе с поштом прими цео словенски свет па и многи туђинци! Класична земља Мачва, родила је дивове из првог устанка, и дива на перу Јанка! Благословена родност њена неће пропасти. То надање надахњује Јанков гроб!"

 

 

[Ђорђе Р]

On 12.8.2017. at 20:29, Милан Ракић рече

Kultni heroji: Mijailo Grušanović

Последњи мохиканац! Уметник под обручима.

Сећам се, као да је јуче било, кад смо га као гимназијалци гледали и бодрили у нашој сали, где је Ива играла.

[Santi]

Laza K. Lazarević, Draga Ljočić, Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Andra Jovanović, Dušan Kovačević, Stojan Novaković...

Dvojica boldovanih spadaju u 100 najznamenitijih Srba po SANU.