Знаменити и познати Мачвани

[Милан Ракић]

У нека доба, пре сорак лета, у мачванској вароши Богатићу, родио се ја... Сам по себи, тај случај и не би био нешто посебно јединствен, да није чињенице да је један микро-крај Србије дао, као и многи делови ове наше државе, десетину вама познатих људи, а да се нисте можда знали одакле су...

С тим у вези, као скроман допринос мој и својеврстан омаж крају из кога потичем-покрећем тему о људима, Мачванима, који су на неки начин "остали" у меморији српског народа...

Дакле, Мачва као географска одредница је равница у северозападном делу Србије. Захвата површину од око 800 километара квадратних и представља највећу обрадиву површину-житницу, не рачунајући потесе на територију АП Војводина. Административни центар Мачве је варош Богатић, док је културни пак Шабац. Како год, у том басену живи око 200000 људи, а да не бих ја сад нешто много "трвољио", цитираћу највећег од многих Мачвана, "бесмртног" Јанка Веселиновића, који о Мачви каже следеће:

Мурал на згради робне куће у вароши Богатић, који представља Мачву. Аутор: Драган Мартиновић 

"Нема веће равнице у Србији од Мачве. Она се протеже од Мишара до Дрине, и од највишег врха Цера планине, Видојевице, до Саве... То је простор од дванаест сахата хода. Можеш у дугу дану ходати по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка; све је равно као тепсија.... Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћаним влаћем. Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!"

[Милан Ракић]

Искрен да будем, не бих се смео заклети да су људи у Мачви 100%-но привржени Цркви и Литургији... У том смислу такође, не бих лицитирао да ли се у свакој мачванској кући налази примерак Јеванђеља... Било ког... И од традиционалних цркава, и од нпр. суботара-којих у Мачви има. Но то није тема наравно... Дакле, к`о што рекох, не бих се смео кладити у Свето Писмо, али сам уверен и знам, да свака мачванска кућа поседује један примерак "бесмртног дела", највећег Мачванина међу нама, Јанка Веселиновића. То дело, роман, још од момента када је објављено представља својеврсно "Мачванско јеванђеље", а завредило је својим квалитетом да га се чита, и као лектира од "Триглава до Ђевђелије"... Реч је о роману "Хајдук Станко", а за нашу тему што је битно, и о најпознатијем Мачванину, Јанку Веселиновићу...

Јанко Веселиновић (1862-1905)

"Он је и обилношћу и вредношћу толико дао да се са правом може узети као један од наших најбољих и најплоднијих писаца, један од оних који стварају једну књижевност и дају јој нарочито обележје", рекао је за Јанка Веселиновића ауторитативни Јован Скерлић, који је овим речима још додао: "Један наш писац упоредио је Јанка Веселиновића са Вуком Караџићем, и то поређење није без основа. Обојица су знали народни живот и народну душу као ретко ко, обојица су били задахнути народним духом, и док је један скупљао народне умотворине и обичаје, други је препричавао народне приповетке, или описивао народни живот и износио народну душу."

 

Јанкови преци по очевој линији доселили су се у Мачву из Херцеговине у 18. веку, и настанили се у Агином Салашу, данас Салашу Црнобарском. Јанков отац Милош је први из ове породице напустио тежак земљораднички живот и посветио се свештеничком позиву; мајка Јелисавета потиче из угледне свештеничке породице Поповић из Бадовинаца. Милош и Јелисавета су имали деветоро деце, а њихов првенац Јанко, рођен је 1. маја 1862. године.

 

Салаш Црнобарски није имао цркву, те се поп Милош преселио у Глоговац, док је Јанко био још мали. Населио се поред саме цркве и школе које су иначе подигнуте на имању Симе Катића - Прекодринца, војводе Првог српског устанка, касније јунака многих Јанкових приповедака. Са непуних 18 година и 42 динара месечне плате Јанко је започео своју прву учитељску службу у Свилеуви, далеко од завичајног Глоговца и бучног Београда. Тамо је захваљујући баба Видиним причама из народног живота започео своје књижевно стварање. Писао је, прецртавао, дописивао и изнова почињао. Речи никако нису могле ићи тако глатко, једноставно и спонтано као баба Видино причање. Ипак, његова упорност и истрајност се исплатила. Крунисана је резултатима неслућених вредности. У Свилеуви је започело и његово политичко ангажовање. Пришао је радикалима и са њима, и за њих радио до пред крај живота. После два месеца рада у Основној школи на Камичку, у Шапцу, због свог "радикалисања" премештен је у Коцељеву, где је доживео политички успех и велике непријатности. Половином новембра 1888. године, "стављен је под кривичну истаргу и у притвор", због напада на среску власт при избору повереника и у шабачком затвору - у коме није испуштао пера из руку пробавио је до половине децембра, када је пуштен." У затвору је написао приповетке Сироче и Заклетва.

 

Велики део слободног времена проводио је у кафанама, дружећи се са људима који су волели добру песму, пиће, весеље и доскочице. Дружио се и лумповао "за душу" са познатим Цицварићима у кафани "Девет дирека" или код "Кула-Ане". Његова склоност ка песми и несвакидашњи топао и милозвучан глас чинили су га радо виђеним у сваком друштву. "Кад музика засвира неки валцер, Јанко кресну мајку швапску, превуче десном руком по густим брцима и запева пуним својим дивним баритоном народну арију "Слободи су крила посечена". Ваздух се проломи, кола се растурише, свет нагрну у малу салу у средини, где Јанко затурен и испршен певаће и натпеваваше велику војну блех музику, која умуче пред живим громовима из Јанкових груди...“(Сећање Д.Н. Јанковића, Међуопштински историјски архив у Шапцу).

 

По броју објављених радова, Јанко спада у категорију најплоднијих српских приповедача. Према тврђењу Стевана Јелаче, који је приредио целокупна Јанкова дела, за двадесетак година стваралаштва Јанко је објавио 127 приповедака, два романа, два незавршена романа и два позоришна комада.

 

Веселиновићева проза је "питома, топла, невина, меке душе, доброћудна, безазлена, пуна идиле, наративно спора, писана по угледу на усмено, народно стваралаштво, крцата етнографском грађом, дијалошки развучена, педагошки настројена, ропски одана моралним вредностима српске патријархалне задруге, родољубива, језички бистра." У својим приповеткама Јанко је сликао своју Мачву у којој је рођен и коју је страсно волео, и Посавотамнаву, коју је упознао као учитељ у Свилеуви и Коцељеви. Његове приповетке су посвећене сељацима, чији живот жели да прикаже што изворније, али и да идеализује склад и хармонију породичне задруге.

 

Међу бројним делима издвајамо: роман Хајдук Станко (1896), позоришни комади Потера и Ђидо, Слике из сеоског живота 1886., Пољско цвеће, Приповетке, Рајске душе, Стари познаници ( збирке приповедака ).

 

Јанко Веселиновић је умр(е)о 14. (27.) јуна 1905. године, у кући својих родитеља у Глоговцу. На сахрану, у његову Мачву дошли су бројни пријатељи, међу њима Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Милорад Митровић, Милорад Павић Крпа...

 

Неизбежне су речи Антуна Густава Матоша изречене том приликом:

 

"А теби, драги мој чика-Јанко, била лака груда прађедовска, између зеленог Цера и зелених вода Дрине и Саве! У овом модрилу доброг неба, у тој плодној земљи, у тим забранима, вајатима, селима, на поноситим образима тих твојих Самуровића, Топузовића и Куртовића, у мелодији Цицварићеве циганске музике - одасвуд ме греје твој племенити поглед, Јанко Веселиновићу из Глоговца, села питомога! Како мора да те жали твоја Мачва кад те не могу прежалити ја, самотни путник, којему си дао парче хљеба и парче душе! Јанко је несумњиво умро као његови добри људи!” ( Годишњак Међуопштинског историјског архива Шабац, стр. 305 ).

[Милан Ракић]

Неизбежне су речи Антуна Густава Матоша изречене том приликом:

 

И без обзира на све, и упркос свему, заиста импонују речи "подријетлом Буњевца, родом Сремца и одгојем Загрепчанина" А. Г. Матоша, који у та доба, кад се Јанко представио, дошао из АУМ под столетну липу у селу Глоговац и тамо над одром, одржао овај чувени некролог... 

[Милан Ракић]

Во "времја оно", када је "Господ ишао земљом", бејаше у Шапцу један хор, који је средином 70-их, тачније 1976. године, био проглашен најбољим хором у Европи. Ту дружине чињаше 66 девојака, ученица шабачке Гимназије и Медицинске школе на првом месту, премда понеке цуре долажаху и из осталих школа система средњешколског образовања...

Бранко Ђурковић (1937)

Равнатељ те "банде" бејаше честити Мачванин, маестро, чика Бранко Ђурковић. У родном селу Дубљу је завршио основну школу. Средње образовање је стицао у оближњем Шапцу, где је упоредо похађао Гимназију и Учитељску школу. Педагогију је наставио  да изучава у Сарајеву, а Факултет музичке уметности је завршио у Београду, у класи чувеног професора Михаила Вукдраговића. Последипломске студије је завршио 1978. године и стекао звање магистра музике, ужа специјалност хорско певање, 1978. године код професора Војислава Илића. Његов магистеријум је био први магистериј дириговања у тадашњој СФРЈ. Као музички педагог, поред чувеног хора, који је прославио Мачву и Шабац и ван граница бивше нам земље, чика Бранко је установио и Фестивал дечјих хорова, а био је иницијатор и оснивања Средње музичке школе у Шапцу, која је накнадно понела име његовог професора, Михаила Вукдраговића.

Током 4 деценије постојања "Хора 66 девојака", кроз исти је прошло, према прецизним подацима 2224 девојке из Мачве и околине. Не рачунајући наступе у бившој нам земљи, "Хор 66 девојака" су певале у преко 150 градова Европе на 1200 концерата, под диригентском палицом чика Бранка Ђурковића.

[Милан Ракић]

Љубитељи кошарке, те чудесне игре испод две корпе "за курузе" како би ми рекли у Мачви, засигурно поред наше домаће, Јадранске и Евро-лиге, прате и Америчку националну лигу-НБА (својевремено сам "знао" да окасним на посао, "преспававши будилник" након неког преноса на 3К). Постоји један потез код Амера, који се у европској кошарци санкционише техничком грешком (два бацања, лопта са стране). Код Амера је то дозвољено. А "то" подразумева да лопту из терена, обично бек, "набаци" негде на таблу, у висину обруча... У том моменту, опет, обично центар "наскаче" на ту лопту и ефектно је закуцава... То се, колико се сећам зове "LA Up"-Али ап, елЕјАп и сл.,... Како год... Али верујте, то нису измислили Амери...

Ту згоду и атракцију су први пута извели средином 80-их, потукавши Атлетико једне и Вибжеже друге године у финалу рукометне Лиге шампиона, Црногорац Веселин Вујовић, који је са места централног, прихватио лопту "из ваздуха"-са обе руке, а коју му је са крила набацио један Мачванин... Легендарно лево крило "Металопластике", Миле Исаковић...

Миле Исаковић (1958) 

Миле је рођен 17. јануара 1958. године у Шапцу, а његова фамилија је пореклом из живописног мачванског села Узвеће, где је Миле, као дечак, код бабе и деде проводио распусте. Из почетка, као клинац, бавио се атлетиком и чак био првак оне тадашње државе у скоку у вис. Међутим, некако у та доба, као средњошколац се опредељује за рукомет и почиње да тренира у "Металопластици", рукометном клубу истоимене фабрике, без које ни једна флаша сока, ракије или било ког другог пића у бившој нам држави, не би могла бити зачепљена.

Са "Металопластиком" Миле  бива 5 пута првак СФРЈ, а 84/85 и сезоне 85/86 и првак Европе (купове и локалне турнире не рачунамо )... На ЛОИ у Лос Анђелесу 1984. године, као капитен репрезентације, Миле са друговима осваја златну олимпијску медаљу. Две године касније, 1986. године у Цириху, предводећи репрезентацију СФРЈ, постаје првак света. Завршивши играчку каријеру, овај мачвански спориста је успео да се оствари као успешан рукометни тренер у неколиком француским клубовима. 

Током своје реперезентативне каријере, за СФРЈ је наступио 190 пута и са позиције левог крила је постигао 734 гола.

[Милан Ракић]

Када је Стјепан Чикеш пре више од 30 година снимио филм "Далеко небо", као својеврсни југословенски "Топ Ган", а о чему смо већ писални на страницама нашег Форума, био сам клинац, али сам упамтио када је моја тетка прокоментарисала једног епизодисту у филму. Тумачио је лик поручника-пилота, класу старијег од главног јунака филма... Она је само рекла, "то је наш Мачванин!"  Био је то Миленко Заблаћански...

Миленко Заблаћански (1955-2008)

Миленко је рођен 8. децембра 1955. године у Богатићу. Његову родитељи су иначе из села Глушци, где је Миленко похађао основну школу. Потом је у Шапцу завршио Гимназију, да би дипломирао на ФДУ у Београду у класи професорке Огњенке Милићевић. Глумачку каријеру је започео у "Бухи", да би након тога постао члан ансамбла "Позоришта на Теразијама". Иако је играо у доста представа и филмова, понешто написао или пак режирао, шира јавност га ипак памти по улогама у неколиким серијама Синише Павића (Срећни људи-Ђорђино, Породично благо-Миксер, Стижу долари-Неша Љутић, Бела лађа-Маринко Пантић), где је давао посебан печат и ведрину тим осредњим, а за мој укус и исподпросечним (да не ланем нешто жешће) пројектима Јавног сервиса. Ипак, ја ћу га заувек памтити по оној првој улози и коментару моје покојне тетке: "... то је наш Мачванин!" У браку са балерином Снежаном Весковић, имао је двоје деце...

На Туциндан 2008. године, Миленко је на Златибору имао саобраћајну несрећу. Са тешким повредама главе хитно је пребачен у болницу у Ужице, да би у стању коме и погоршавања здравственог стања, убрзо хеликоптером пребачен на ВМА. Нажалост, ову битку, мој ведри и добри земљак није успео да извојује. Преминуо је 22. јануара и 25. јануара 2008. године је сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Главноосумњичени за изазивање саобраћајне несреће је колико се сећам, осуђен на годину дана затвора...

[Милан Ракић]

Била је најпознатија српска певачица, и у светским размерама-прве половине 20-ог столећа. Звали су је "Краљицом Скадарлије"... И то у она времена, када кафана није била само распусна теревенка, него и место оне боемије опеване и исписане у делима Ујевића, Крклеца, Нушића... Они су јој били пријатељи, али и остале легенде скадарлијске боемије, чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић, Милоје Живановић... А великом Алекси Шантићу је на уво певушила његову "Емину" у чувеној мостарској "Лири", где је наступала пуне четири године.... То је била скромна Мачванка, родом из Табановића, Софка Николић...

Софка Николић (1907-1982)

Софка Николић, девојачко Јовановић, рођена је у мачванском селу Табановић 1907. године.Још као девојчурак, од 10-ак година, била је позната по певању на вашарима у Шапцу и околини, а први наступ је имала у Зворнику са 14 година. Тада се удала и за Пају Николића шефа оркестра из Бијељине, са којим је започела да гради озбиљну каријеру. Прво су неколико година наступали у Мостару, у већ поменутој "Лири", а касније су прешли у Сарајево у чувену "Зору". Одатле су настали и њени први снимци, тј. плоче које је снимила у Берлину. То су биле песме: "Колика је Јахорина планина" и "Кад би знала дилбер Стано". Тим плочама је "упознаје" и Европа и она годинама са супругом и његовим ансамблом наступа у Паризу, Бечу, Прагу, Будимпешти, Софији... Са 100 плоча и 200 песама објављених на њима, уз Енрика Каруза је била певач са највише објављених "носача звука". За тај опус је у Паризу била награђена "Златном потковицом".

Све оно што је за тако кратко време, од девојчурка са вашара до париске "Олимпије" постигло, било је довољно да заслужи да Радио Београд свој први живи пренос вокалне музике, изведе 11. децембра 1929. године из кафане "Крагујевац". Певала је Софка уз свог Пају и његов пратећи оркестар...

Њеним гласом је била одушевљена и Џозефина Бејкер, док Карл Брент Чилтон, амерички музиколог, тридесетих година долази у Београд и о Софки пише студију, која код нас није никада објављена...

У архивама Радио-Београда, остали су трајни снимци песама које је изводила Софка. Цојле-Манојле, Зоне, мори Зоне, Чујеш секо,... Нажалост, прерана смрт њене кћерке Мариоле 1939. године и туга коју је осећала за њом, трајно су је удаљиле од сцене. Само повремено се одазивала за потребе Радио Београда, када је требало допунити фонотеку, а након 30 година, 1969-те је и јавно запевала у емисији једног од најбољих документариста београдске телевизије, Чедомира Мацуре. Емисија се звала "Умукли дефови" и њој је Софка причала о свом животу и каријери између два рата...

Преминула је 1982. године у Бијељини. Сахрањена је на гробљу Пучиле крај своје кћери Мариоле.

 

[Милан Ракић]

Његову мајку сам упознао крајем 80-их на Ваздухопловном медицинском институту (ВМИ) на Батајници када је са нама кандидатима за (будуће) пилоте спроводила психолошка тестирања и водила инетрвју. Сећам се да се само насмешила када сам рекао да сам из Богатића. Била је психолог у тој институцији и мислим да је носила и чин пуковника. Њеног сина сам упознао много касније, када је већ постао афирмисани кошаркаш и репрезентативац. Често је умео у Богатић да доведе по неког клупског или репрезентативног друга и онда са њима да излази по богатинским кафићима. Најчешће је то био Томашевић. А што се тиче Мирослава, навике код нас Срба су чудо. Причао је Мића, да је комплетној гарнитури РТС новинара, од Добросава Гајића, до Небојше Шаренца, упућивао примедбу гледе изговора његовог презимена. Није вредело. Остао је у сећању љубитеља кошарке као Мирослав Беееерић, док је за нас Мачване једноставно, наш, Мића Берић!

Мирослав Берић (1973)

Мирослав Берић Мића је рођен у Богатићу 1. јануара 1973. године. Од виших разреда основне школе почео ја да тренира кошарку и стасао је у стамено крило прво београдског Партизана, а после и репрезентације Југославије. Био је стандардни кошаркаш у оба тима. Са Партизаном је освојио три домаћа првенства и два Купа. Са репрезентацијом је био првак Европе (1995 и 1997), првак света (1998), а на ЛОИ у Атланти се окитио сребром. Био је и најбољи стрелац Суперлиге наступајући за Партизан у сезони 2000/2001. Интернациионалну каријеру је започео у шпанској Таукерамики 1997. године, а играо је и за Жалгирис, Скаволини, Верону,... Са Жалгирисом је био и првак Литваније, док је са Таукерамиком понео и један Куп краља.

Када је 1997. године потписао за Таукерамику, затекао сам се код "Бате брице" у његовој некадашњој берберској радњи у Богатићу. Чекао сам ред за бријање главе, док је чика Бата бријао Мићиног ђеда. Пита њега брица за унука, како се снашао у Шпанији и то. А тек ће ђед брици, "Рекао сам му Бато... Дијете! Кад добијеш паре од Шпанаца, да дођеш овде и да купиш једно 50 `ектара земље! Шта `ш радити, ако сломиш ногу...`вако имаш земљу па је мо`ш давати под аренду..."

Ожењен је и има сина Алексу. У КСС, односно сениорској кошаркашкој репрезентацији наше земље, данас обавља дужност тим менаџера.

[Милан Ракић]

Само 5-6 година од светске премијере, а што је за оно доба и за нашу земљу ипак било "експресно" увођење новине, заслугом овог Мачванина је к`о што рекох 1883. године "уведен" први телефон у Србији. "Кривац" за такво што био је Пантелија Панта Михајловић.

Пантелија Михајловић (1854-1932)

Пантелија Михајловић је рођен у Богатићу 5. фебруара 1854. године. Његов отац је у та доба трговао свињама са Аустријанцима, тако да је успео једног свог "пословног партнера" извесног трговца Дамњановића из Шапца, убеди да свог сина Панту, паметног младића, одведе у "неке школе". Наравно да је отац то морао добро "подмазати" са неколико туцета мангулица, али полза је била свакако велика... И за Панту, и породицу му... О нашем народу и његовим наравима, на крају приче...

Панта је прво завршио елекротехничку школу у Бечу, да би студије наставио у Берну, а потом у Берлину. У главном граду немачке добија посао у "Сименсу" и убрзо бива послат, као успешан и способан инжењер прво на специјализацију у Америку, а потом постаје и шеф "Сименса" за северноамерички континент. За само неколико година тада, у Америци земљи великих могућности, стекао је велики капитал и решио је да га уложи у Србију. Прво 1875. године долази у техничко одељење крагујевачког Арсенала. Након рата са Турцима 1877/77. године, током којег је управљао телеграфом у Врховном штабу српске војске, у складу са новим изумом-телефоном, Панта доноси одлуку да ову новотарију уведе и код нас. На кратко се враћа у Америку, где са Пупином другује једно време и "утврђује" знања из те "Белове новотарије". А онда, вративши се наново у Србију 1882. године добија концесију за изградњу телефонске мреже у Београду и Србији. Тада на кратко одлази и у Мађарску где се упознаје са тада младим техничарем из Смиљана, Николом Теслом, којем нашироко и надугачко прича о Америци, земљи великих могућности....

Следеће године, 14. марта 1883., добивши концесију, успоставља прву телефонску линији у Београду и Србији, између одељења Министарства војног и полицијске станице на Палилули. Једва је убедио надлежне из војске, полиције и самог државног врха, да није више потребно слати коњанике са депешама...

У наредном периоду, постаје шеф телеграфско-телефонске службе у Железницама, а на крају каријере с бавио и увођењем електрике у нашем главном граду и у Србији. Његовом заслугом су први "Сименсови" генератори (из његове некадашње фирме), постављени на неколике српске хидроцентрале...

Умро је у свом стану у Београду, 7. фебруара 1932. године. У свом дому није имао телефон...

[Милан Ракић]

Сањао сам је пре неко вече, и иако сновима не придајем неки претеран значај, сетих се да сам покренуо ову тему о мојим земљацима, који су на неки начин постали познати и ван граница Мачве. Одрасли смо заједно, у истој згради у Богатићу, ишли заједно у основну школу и Нижу музичку, где "развлачисмо" хармонику... Она је наставила да се бави музиком, и за неколико година, од певања пратећих вокала и наховања разних џинглова и реклама, израсла је у једну од најпопуларнијих певачица на овим нашим просторима. Иако музика коју она интерпретира и није баш "блиска" мојем музичком укусу, десетине хиљада продатих албума и распродати концерти како код нас, тако и у бившим југословенским републикама ме свакако демантују... То је она, моја "кона", Александра Ада Радовић...

Александра Радовић (1974)

Рођена је у Богатићу 10. септембра 1974. године, у браку Зорана и Зорице-трговаца. Има млађу сестру Јелену(која успут, за мој укус много боље пева ). Основну и Нижу музичку школу је завршила у Богатићу, док је Средњу музичку (теоријски смер и хармонику) завршила у Шапцу. Дипломирала је на Музичкој академији у Новом Саду на педагошком одсеку те високошколске установе. Крајем 90-их започиње своју музичку каријеру, где за почетак на ТВ Пинк "пева" читав низ реклама и џинглова. Убрзо, многе певачке "звезде и звездице" које се баш и не могу похвалити лепим гласом, "користе" Александрин, најчешће као пратњу, а било је и случајева где су само отварале уста, док је Александра заправо певала. Након НАТО агресије и неких приватних породичних проблема, Александра се окреће својој личној соло-каријери. Први пут се јавности представља и "открива" као Александра Радовић на фестивалу "Сунчане скале" и од тада њена певачка каријера, за њене поклонике и љубитеље њене музике, иде само узлазном каријером. До сада је објавила четири албума, на којима се налази прегршт популарних хитова... За свој досадашњи певачки опус, била је лауреатом многих фестивала забавне музике, а више пута је била проглашавана певачицом године код нас, у БиХ, односно у Црној Гори. 

[Милан Ракић]

На својим фотографијама је забележио једну еру... Церску битку, Колубарску, повлачење преко Албаније, Солунски фронт, Мартовске демонстрације, Београд током Другог рата, улазак Црвене Армије у Београд. Није претерано ако се каже, да је светска јавност тог доба, управо са његових фотографија добила неку јаснију представу о страдањима српског народа у Првом светском рату. Био је први фоторепортер са ових простора. Био је то један скромни Мачванин, пореклом из села Раденковић....  

Риста Марјановић (1885-1964)

Риста Марјановић је рођен у Шапцу 1885. године, у породици Драгојла Марјановића, житног трговца из Раденковића. У Шапцу је завршио основну школу и Гимназију, а потом одлази у Београд да изучава сликарство код Ристе и Бете Вукановић. Упоредо са сликањем, почиње да га интересује и фотографија, чијим "тајнама" га подучава Стева Јовановић, син чувеног сликара Паја Јовановића. Фотографија га је толико заинтересовала, тако да одлази прво у Беч и у Берлин да би усавршио тај занат, да би се потом обрео у Паризу и закуцао на врата чувеног студија Марсела Рола. За веома кратко време, постао је његов најбољи фото-репортер, а амерички "Њујорк Хералд" га поставља за уредника фотографије тог листа за европско издање. Из тог периода, тј. до почетка Балканских ратова, када га Драгутин Димитријевић Апис ангажује као ексклузивног фоторепортера српске војске, Риста је сликао како по европском континенту, тако и по Америци. Свакако најпознатији његови снимци су из Кити Хоука, где је камером забележио прве летове Орвила и Вилбура Рајта. 

Као званични војни фоторепортер за време Балканских ратова, био је у прилици да непосредно бележи све оно што је привлачило његову пажњу. Својом камером сачувао је од заборава одушевљење српских војника на глас о рату за ослобођење подјармљене браће, снимио, колико су му жестоке борбе то дозволиле, одлучујућу Кумановску битку, улазак српске војске у ослобођено Куманово, Скопље, Битољ, пратио камером продор српске војске на тле историјског Косова, фотографисао српске официре и турске заробљенике, становнике ослобођених крајева и др. Његове ратне фотографије брзо су стигле у Европу, тако што их је он лично упућивао појединим уредницима, или што су их као илустрације ратни дописници слали својим листовима. Тако је и он допринео порасту угледа дотле мало познате Србије и њене храбре војске. По завршетку рата Риста Марјановић се враћа у Париз и неуморно објављује снимке из Балканског рата у Њујорк Хералд-у. Није прошло много времена, а Марјановић је са камером морао опет да хита у отаџбину и снима нову ратну драму која је захватила Србију после напада Аустро-Угарске 1914. године. Био је то силан и опаки непријатељ који је пошао да казни и уништи Србију. Марјановићев задатак постао је још значајнији, а с обзиром да је озваничен као ратни фоторепортер српске војске - још одговорнији. Његова камера и овога пута снимала је неуморно и оставила потомству неизбрисиву слику херојског отпора целог српског народа опаком непријатељу. Снимао је српску војску приликом великих победа на Церу и Колубари; његовом објективу нису измакла ни зверства која је непријатељ починио у Мачви и Поцерини. У тешким данима повлачења српске војске и егзодуса њеног становништва 1915. године Марјановићева камера прати агонију читавог народа. Те стравичне сцене одступања и повлачења војске и народа преко Албаније, названог српском Голготом, упијала је сузним оком и дрхтавом руком Марјановићева камера. Почетком 1916. године, по одлуци Српске Врховне команде, Марјановић одлази из Скадра у Париз са задатком да преко својих аутентичних фотографија прикаже савезницима и целом културном свету херојску борбу српске војске, муке и страдања српског народа, злочине окупатора над недужним становништвом и, најзад, решеност тог народа да истраје до краја у својој праведној борби. Марјановић је потпуно обавио поверену мисију. Уметничко око сниматеља, аутентичност снимака и њихова драматична садржина побудили су велико интересовање Париза и савезничке Француске. После успеха који је доживео приказујући их на Свесавезничкој изложби у Лувру 1917. године, он одлази у Енглеску, приказује их у Лондону и другим градовима, а онда путује у Америку где такође побуђује велико интересовање. 

Након рата, Риста оснива новинску агенцију Авала и даље се бави послом фоторепортера, што чини готово до краја свог живота. Мартовске демонстрације, Априлски рат, Бањички логор, ослобођење Београда су били мотиви његових фотографија из Другог рата. Након њега, радио је у Танјугу. Иза себе је оставио 8500 фотографија које се чувају у Државном архиву Србије и још неутврђен број у Француској и Америци. Умро је у Београду 1969. године, а као и многи заслужни људи, неправедно је избрисан из меморије овог народа, тако да и данас многи када виде неке од најупечатљивијих слика из првог рата, не знају да је њихов аутор један Мачванин, Риста Марјановић...

Краљ Петар на воловској запрези

Амбуланта српске војске на Мачковом камену

Војна болница

Краљ Петар на положају

Улазак српске војске у Битољ

Црвеноармејци испред "Албаније" октобра 1944. године

Ратни фото-албум Ристе Марјановића 1912-1915

https://www.pouke.org/forum/topic/34633-%D0%BB%D0%B5%D1%82-%D0%BF%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D1%86%D1%80%D0%BD%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%85-%D0%BA%D0%B2%D0%B0%D0%B4/

[brana]

А гдје вам је најзнаменитији мачванин, Милић од Мачве?

[Милан Ракић]

А гдје вам је најзнаменитији мачванин, Милић од Мачве?

Па сад да је најзнаменитији и није баш Биће наравно, нисам компјутер

[Милан Ракић]

Онако разбарушеног и вехементног када га, ако сте били у прилици видите, на моменте мрачног, а онда опет жовијалног, са специфичном брадом и некаквом беретком на глави, огрнутог пелерином-или у кежуал варијанти свеједно, вероватно бисте помислили: "Боже, овај је луд!" Такву исту дијагнозу је у предговору аутобиографије овог уметника, дао и наш истакнути психијатар, проф. др Веселин Савић. "...За њега сам одувек био сигуран да је луд! Али генијално луд! И стога му са потписом и печатом могу дати уверење да је чисти геније!" Потекао из питоме Мачве, а својим сликама постао познат диљем света. Надам се да сестра Брана неће замерити, али он ипак, поред Јанка Веселиновића не може бити "највећим сином" којег је Мачва дала... Али једним од најпознатијих и свакако најпознатијим сликаром из Мачве може! Његово име је Милић Станковић и ван граница Мачве, мало га људи зна по њему. Познатији је ипак као Милић од Мачве...

 

Милић Станковић (1934-2000)

Претпоследњег дана октобра месеца, пре 80 лета у живописном Белотићу у фамилији Станковића, родио се Милић. У родном селу је завршио основну школу, ау Шапцу Гимназију. Љубав према уметности, архитектури посебно, "води" га да упише Архитектонски факултет. Упоредо са њиме и Академију ликовних уметности. На архитектури се "зауставља" у трећој години студија, док сликарство дипломира 1959. године, када своју диплому "обележава" и првом самосталном изложбом. Још током студија заједно са Ољом Ивањицки, Љубом Поповићем, Миром Главуртићем, Леонидом Шејком, Владом Величковићем и осталима, постаје део једне уметничке групе чији је циљ био спајање традиционалних са савременим токовима, угледајући се на уметност класицизма и ренесансе. У историји уметности овог народа, та група је остала позната као "Медиала"

Убрзо по дипломирању одлази на специјализацију у Женеву, а потом нова знања стиче и у Риму и Паризу. Упоредо са школовањем наставља и са сликарским радом, па тако од средине 60-их организује и самосталне изложбе у многим европским градовима. Сликарски узори су му били Дали, Бош, Бјоргел и Генералић, а за његово сликарство се може рећи да је својеврсна мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Оно по чему је постао ориганалан су летећи балвани који се могу наћи на готово свим његовим сликама, па чак и фрескама (Вождовачка црква-Светог цара Константина и Јелене). Ипак, нарација Милића од Мачве и мотиви на његовим сликама су били оваплоћена машта и сновиђења везана првенствено за бајковити свет родне Мачве, премда постоји једна читава група његових радова у којој се бави атомском катаклизмом и злом у свету уопшпте.

Радио је и стварао у три куће атељеа која је сам пројектовао, наслањујући се на уметнички дар и знања стечена за три године студија на Архитектури. Радован-кула у родном Белотићу, те куће-атељеи на Златибору и у Београду на Звездари. Ту је настао највећи број од преко 10000 његових дела које је створио за живота и о којим је водио мање више уредну евиденцију. Морам да се похвалим да и моја породица има два његова дела . Пред смрт је и граду Крушевцу, крајем 2000. године завештао легат "Косово први праг Србије", који броји 120 слика са мотивима из српске историје од Стевана Немање до савременог доба, са акцентом на Косовски бој и Видовданску етику и естетику.

На његову иницијативу, бурне 1968. године на његовом имању-пространом воћњаку у центру којег се налази Радован-кула у родном Белотићу, отвара се чувена "Мачванска сликарска школа", која је, иако институционално у облику каквом ју је Милић замислио више не постоји, до данас изнедрила на десетине сликара.

Поред сликарства, треба поменути да је заступао и тезу да су Срби аутохтони народ на Балкану. Из таквог става и учења, уследило је и неколико његових акција и перформанса, по којима је остао упамћен...

Преминуо је у Београду почетком децембра 2000. године. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу.

Радован кула у Мачванском Белотићу

Живопис вождовачке цркве

Портрет мајке Десанке

Карађорђе на мишарском бедему

Аргонаути са Истера-на вест о смрти Милоша Црњанског

[Милан Ракић]

На једној другој теми, која се тицала старог Београда и Косанчићевог венца конкретно, наш колега форумаш "зеленизуб" је додао и детаљ о кући Крсмановића, која свакако припада тој теми, али у изворном тексту није поменута. А кућа је рађена по пројекту једног Мачванина, који је Београду и Србији подарио многа дела односно грађевине које су и данас украс места на којем се налазе... Реч је о професору Милораду Рувидићу.

Милорад Рувидић (1860-1914)

Село Липолист у Мачви је данас најпознатије свакако по ружама и породици Топаловић која већ неколико генерација узгаја ово украсно цвеће и у чијим расадницима се може наћи на хиљаде ружа разних валера и мириса. Е у том селу се, у кући тадашњег проте Рајка Рувидића, 5. априла 1860. године родио Милорад. Основну школу и прва четири разреда тадашње гимназије је завршио у Шапцу, да би у Београду окончао "праву" Гимназију, а потом се уписао на Технички факултет Велике школе где је дипломирао 1889. године.

Жедан знања какав је био и са тим инжињерским "геном" у себи, одлази у Шарлотенбург у Немачкој, где на тамошњој Краљевској високој школи архитектуре, након четири године и као једини Србин у класи дипломира ои постаје архитекта. Одмах након дипломирања, враћа се у Србију и добија службу у Грађевиснкм одељењу Подунавског округа и ту пролази све фазе, од помоћника инжењера, па до самог начелника службе. Године 1903. прво бива постављен за предавача на својој матичној школи, тј. Техничком факултету Велике школе, да би 1905. године именован за ванредног професора на катедри за византијску архитектуру. Умро је 1914. године и сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу... Иза њега су остала многа дела која су и данас украс околине у којој се налазе...

Већ поменута Крсмановића кућа испод зграде Патријаршије (данас амбасада Аустрије),

па Официрски дом у Београду-данашњи СКЦ,

зграда Гимназије у Пироту,

па кућа Димитрија Наумовића Казанџије, додуше дограђена накнадно са још два спрата,

па онда Српски павиљон на Светској изложби у Паризу 1900. године,

па Окружни суд у Шапцу

манастир Тумане,

па црква у Книћу,

манастир Дивљане,

црква у Белој Паланци,

и још много много зграда државних установа (среска начелства на Врачару, у Шапцу и Великом Градишту, школе у Азањи и Чачку, Гимназије у Нишу и Смедереву,...), приватних кућа (кућа Милана Обреновића) и пословних зграда (житни магацин браће Крсмановић,...), храмова (Топола, Мојсиње, Бресница,...) и објеката уз храмове (звоници), иконостаса,...