Kako praktično napraviti školu kakvu ste oduvek želeli

[Ignjatije]

У моје време се пит'о и у wc ако мораш

 

То су била времена. Ја закачио и период када су наставници знали и да бију по мало ако ниси добар. Не као у време мог деде, где се клечало на кукурузу, или оца, чупање зулуфа. Нисам имао ту част, али сам ухватио задњи воз пред доношење закона који просветарима то забрањује. Закон ме дочекао у средњој школи. Од тада деца подивљаше и кренуше она да бију професоре. Закон карме нема милости.

 

,,E, al' kad sam ja išao 15km peške u školu, a sneg metar!"

 

Нисам толико путовао, али старци су током зиме некада морали да ми праве "пртину" до школе. Снег велики, а ја ситан.    Током дана се угази, па када се враћамо правимо "слике" у снегу, све се намокримо. Ехххххх, беше некад.

[Натан]

У моје време се пит'о и у wc ако мораш

 

,,E, al' kad sam ja išao 15km peške u školu, a sneg metar!"

А јел су биле патофне у твоје време? 

[Кратос]

Baš su zaostali ovi Nemci ja reko oni drže nastavu sa google naočarima kad oni su još na nivou mobilne telefonije.I uopšte mi nije jasno što uopšte idu u školu bolje lepo sve online da se radi.Muče bre tu decu stvarno.

[Кратос]

   А, директор:  

I njegova sekretarica.

[Натан]

А ово што раде Немци и остале развијене земље је много добро. Код нас по школама још Тито није умро.

Прво што треба је да се уведе конкуренција државним распалим школама, па онда остало.

[Anika]

У моје време се пит'о и у wc ако мораш

 

,,E, al' kad sam ja išao 15km peške u školu, a sneg metar!"

 

Cuj, pa i sad se pita... Problem je kod nas sto ne sednu strucni ljudi da se dogovore o daljoj strategiji, nego se svi u sve razumeju.

[Иван ♪♫]

А јел су биле патофне у твоје време? 

 

Ишло се бос! Челичило се од малена!

[Natasa.]

Šta ovaj Juan nama postavlja kako je to po njemačkim školama.

Ako je mogao moj djed da pešači pet kilometara po snegu, od tehnike imali samo tablu i kredu i iškolovao se, može i današnja omladina.

Okupatori, PU!

[Natasa.]

I njegova sekretarica.

 

Ili u našim školama...

[Arsenija]

Doci ce to i kod nas -> Za jedno 100 godina .

[Ignjatije]

Прво што треба је да се уведе конкуренција државним распалим школама, па онда остало.

 

Да се претворимо у запад. Да свако може да отвара школе и има различит школски програм. Ми имамо приватне факултете, када се одрасте постоји могућност избора. Не видех неки напредак знања и вештина код студената приватних факултета. Него још горе стање него за време тог Тита.

 

Мора се променти начин школовања, из њега деца требају изаћи као бољи, паметнији, и што је веома битно, способнији људи. Оставимо се бубетања, а посветимо се више пракси. Треба оспособити ђака за посао и живот. А не кад заврши школу ништа не зна да ради. Док иде, иде на силу са циљем да је што пре заврши.

 

На све стране школовани са дипломама. У реалности не знају ништа да раде. И то што су мало научили брзо забораве. Да је систем какав треба средња школа би се тешко завршавала. Али тај ко је заврши да нешто вреди и себи и друштву. Ако је завршио за аутомеханичара да зна неку поправку на аутомобилу, ако за кувара да зна да спрема, бравар да прави и ради, књиговођа да зна практично књиговодство, фризер фризуре... На послу само треба усавршити већ стечене вештине, а не тек тада да учи основне ствари.

 

Факултет да завршавају квалитетни људи оспособљени за посао и живот. Има их који и не знају шта су завршили и основу науке коју су изучавали. То је катастрофа. Њу неће решити ни приватне школе. Приватне дају још неспособнији кадар. Проблем је у нашем друштву, у систему. Њега треба мењати у корену.

[Натан]

Да се претворимо у запад.

Не, још боље, може у Скандинавију, али и Запад је добар по овом питању. Да се угледамо на успешне, што да не. 

 

Да свако може да отвара школе и има различит школски програм.

Да.

 

Ми имамо приватне факултете, када се одрасте постоји могућност избора. Не видех неки напредак знања и вештина код студената приватних факултета. Него још горе стање него за време тог Тита.

Факултети нису уопште битни, причамо о школама. Иначе, и државни и приватни су никакви. Кога интересује знање, лако ће да пронађе факултет који му одговара. 

А ево ти докле су нас довели Титови кадрови и државни комуњарски монопол над образовањем.

 

Мора се променти начин школовања, из њега деца требају изаћи као бољи, паметнији, и што је веома битно, способнији људи. Оставимо се бубетања, а посветимо се више пракси. Треба оспособити ђака за посао и живот. А не кад заврши школу ништа не зна да ради. Док иде, иде на силу са циљем да је што пре заврши.

Па наравно. Контрадикторан си сада. Некада смо имали приватне занатске радње из којих су излазили зрели и способни људи, а пре тога су у црквеним школама стицали основно образовање, све док нису почели после четреспете да нас убацују у државне школе и ту праксу заменили бескорисним бубетањем. Нормално је да ће у такву школу деца незаинтересовано и на силу да иду.

То што ти хоћеш управо се ради у савременим приватним школама.

 

На све стране школовани са дипломама. У реалности не знају ништа да раде. И то што су мало научили брзо забораве. Да је систем какав треба средња школа би се тешко завршавала. Али тај ко је заврши да нешто вреди и себи и друштву. Ако је завршио за аутомеханичара да зна неку поправку на аутомобилу, ако за кувара да зна да спрема, бравар да прави и ради, књиговођа да зна практично књиговодство, фризер фризуре... На послу само треба усавршити већ стечене вештине, а не тек тада да учи основне ствари.

И да поновим - за све то је криво униформисано државно квази-образовање. 

[GeniusAtWork]

U SRBIJI DECU LOVIMO U NEZNANJU, UMESTO DA IH OHRABRUJEMO NA PUTU KA ZNANJU

 

Negativnost stimuliše razočaranje, odbojnost i osećanje nepravde. Gubitak motivacije, ne njen povratak. Otuda i naša težnja za ‘provlačenjem’: u školi, na fakultetu, na poslu, u životu… Učenje kao smaranje.

Piše: Lazar Džamić

Da je Srbija baterija, imala bi samo negativni pol.

Takva bi bila i energija koju daje. Nervozna, živčana, energija sumraka. Da je Srbija baterija ona bi iz sijalice isisavala svetlo.

Malo je situacija u kojima se to vidi bolje nego u poređenju školskih sistema kod nas i ovde. Kod nas, kao i u Kini i mnogim drugim sličnim zemljama, pristup se bazira na kazni. Na negativnom ‘fidbeku’, reč koju ovde koristim u vrlo specifičnom psihološkom značenju stimulusa koji se daje da bi se ohrabrilo (ili ne) određeno ponašanje.

Poslednji primer koji me je na to podsetio je naša rođaka. Dete iz srpskog ima četiri petice i jednog keca. Zato što je zaboravila da nauči pesmicu. Statističar – a i bilo koja osoba sa minimumom zdravog razuma – bi sebi postavio jednostavno pitanje: da li, u bilo kojim uslovima, neko sa vrlo izraženom tendencijom da bude odličan može toliko da ode u drugu krajnost da odjednom zasluži najnižu ocenu? Matematički trend je, jednostavno, na detetovoj strani…

Ali, ne. Njena jedinica nije ocena njenih sposobnosti, ni trenda njenog opšteg napredovanja. To je kazna. Za normalno dečije ponašanje. Za to što je ljudsko biće. Filozofija i psihologija te jedinice je ista ona koja čitavu zemlju drži na kolenima već decenijama: filozofija formalne kazne. Psihologija ‘epifanijskog šamara’. Navodno, svi mi uviđamo greške tako što nas neko lupi po glavi, da se trgnemo i vratimo na pravi put. Seljačka, siledžijska psihologija teranja volovskih kola.

Ta negativna kultura je svuda. Glavna funkcija učitelja i profesora kod nas je hvatanje studenata u neznanju, umesto da ih ohrabruju na putu ka znanju; i za život i za polaganje ispita. Srpski pristup na ispitima je traženje razloga da se student obori; engleski pristup je da se nađe način da položi. Jedini izuzetak koji je meni ovde poznat je vozački ispit; kao što i treba, kada se upravlja smrtonosnim oruđem.

Tom negativnošću se kondicionira i ohrabruje osveta nad normalnim funkcionisanjem ljudskog bića: da se, s vremena na vreme, prave greške iz kojih se uči. Tako se neko ubija u pojam, bez obzira rezultat.

A taj rezultat se zna. I ovde i tamo. Literatura koja dokazuje dugoročne prednosti ‘pozitivne povratne sprege’ (fidbeka) u vaspitavanju dece bi ispunila pola Narodne biblioteke. Nije nikakva tajna, nego osnovno pravilo obrazovanja i vaspitavanja u razvijenim zemljama. Ukratko: permanentno ohrabruj ponašanje koje želiš da dobiješ, umesto da stalno kažnjavaš ono koje ne želiš. Ali, to zahteva napor, razmišljanje, dobru volju, partnerski odnos i kontrolu impulsa za pokazivanjem moći; ne kod dece, već kod onih koji ih vaspitavaju.

Jedno od najzanimljivijih istraživanja o pozitivnom ‘fidbeku’ je korisno i roditeljima. Dr. Mark Goldštajn je svojevremeno proučavao načine na koje supruge u brakovima koji ne funkcionišu (ne uključujući tešku patologiju kao što je nasilje) pokušavaju da promene ponašanje svojih supruga.

Polazna tačka mu je bilo pitanje: šta smo do sada naučili o najuspešnijim metodima uticaja i promene ponašanja na svim živim organizmima koji su do sada naučno proučavani?

Poenta je bila jednostavna i neoboriva: ista kao i gore. Pozitivna stimulacija željenog ponašanja uvek nadmaši kaznu za loše. Supružnici koji su igrali na pozitivnu kartu su statistički prolazili bolje. Negativnost stimuliše razočaranje, odbojnost i osećanje nepravde. Gubitak motivacije, ne njen povratak. Otuda i naša težnja za ‘provlačenjem’: u školi, na fakultetu, na poslu, u životu… Učenje kao smaranje.

Uspešnu decu i uspešne ljude ne proizvodi strah od Dementora, nego podrška mentora.

 

Линк

 

[Juanito]

2 minutes ago, GeniusAtWork рече

Da je Srbija baterija, imala bi samo negativni pol.

Takva bi bila i energija koju daje. Nervozna, živčana, energija sumraka. Da je Srbija baterija ona bi iz sijalice isisavala svetlo.

Ау, брате...

[-Владимир-]

Гледао сам давно неку емисију у којој су направили два тима који су се такмичили у различитим активностима, главна разлика је била што је један тим искључиво кажњаван за пораз а други искључиво награђигван за победу . Награђивани тим је генерално био бољи у активностима где је био потребан тимски рад пре свега, док је кажњавани тим био генерално бољи у активностима где је најважнија била упорност и издржљивост. Сад, упитно је колико је сам метод научно прихватљив али има логике .