Roditelji:„Mi smo se za tebe žrtvovali“

[Таша]

"Мајчинска љубав је у стању да буде чудовишно егоистична. Да, мајка воли свог сина, искрено и јако га воли - док је мали, док је у њеној власти; али кад почиње да одраста, те постаје самосталан и почне да испољава своја сопствена мишљења која се не подударају с мајчиним - управо тада за њега отпочиње борба. Борба с ким? Па с њим, с његовом личношћу, с његовим 'ја'. Борба за шта? За љубав. За то да син који одлази од ње (а он одлази у свет, у живот) као и пре у потпуности припада њој.

Али "потпуно припадање" јесте потпуна потчињеност; а потпуно се потчинити може само ствар. Њен мали син је за њу и био само ствар, омиљена играчка. Није био човек. То је ужасна истина, али то је истина. Медицинска истина. И то је прво што морамо нарочито да истакнемо. Друго почиње нешто касније - када се појављује она која стиче право да му уместо мајке спрема доручак; она којој ће он сада уместо мајке давати новац; и сада ће њој причати о својим пословима; и с њом ће се, а не са мајком, сада саветовати. Туђинка, незнанка, која се ко зна одакле створила, мршавица, намигуша, она ће командовати њеним сином и узимати ону пажњу коју је син поклањао мајци; и што је главно! - она добија право да захтева од њеног сина, и то да захтева оно са чиме се уопште не слаже мајка - мајка која га је одгајила, дала му толико снаге, дала му саму себе... Или, једноставно и кратко: сада ће он припадати другој.

То је неподношљиво! Па према томе, то је и недопустиво.

И то је у суштини све.

Игуман ЕВМЕНИЈЕ

АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ

Ovo je tako tipicno za nase podneblje. Poznajem puno takvih slucajeva gde sinovi uzivaju ovakvu ljubav majki i nesposobnost istih da se sa tim nose kroz zivot.

[JESSY]

мени је некако застрашујуће што је цео твој живот углавном условљен родитељима и детињством, тј. животом проведеним с њима...нису сви јаки да се одупру томе...а неки нажалост то и не увиђају...

[Дејан]

Ja verujem da svaki roditelj ima ovakve sklonosti u sebi ali da oni normalni ipak dopuštaju zdravom razumu da nadvlada.

[JESSY]

Ja verujem da svaki roditelj ima ovakve sklonosti u sebi ali da oni normalni ipak dopuštaju zdravom razumu da nadvlada.

наравно...

[DankaM]

Žalosna je ta situacija... Najčešće nešto nije u redu u odnosu između roditelja, pa im dete postane zamena za partnera/partnerku.

Ovde kod nas je to čest slučaj.

[RYLAH]

(Само да се упишем...)

[R.Žiskar]

Зато се изроди петоро деце па нема оваквих проблема.

То, ако нађеш неку која још није прогласила Саманту за свог идола и узор.

[Морава]

Господ заповеда да волимо ближње, пријатеље али и непријатеље.

 

Како ће се узвисити до љубави према непријатељима својим онај ко прекрши љубав према родитељима својим. Љубав према родитељима, то је главна и основна школа љубави. Без те школе се не иде даље.

                                                                                                 

Свети владика Николај                        

 

 

 

 

 

 

[JESSY]

Hrišćanski moral nije samo: "Deco, slušajte roditelje svoje" nego i "Očevi, ne razdražujte sinove svoje, da ne postanu malodušni (obeshrabreni)" (Kološanima 3:21). 

 

"I vi očevi (u grčkom - "očevi i majke"), ne razdražujte dece svoje, nego ih odgajite u nauci i u strahu od Gospoda" (Efescima 6:4).

 

Solomon je rekao: "Uči dete prema putu kojim treba da ide, i on neće odstupiti od njega ni kada ostari" (Priče 22:6).

[JESSY]

Preterano strogi roditelji uglavnom za sebe misle da su "pravedni" i govore o važnosti discipline, ali retko razmišljaju o tome kako takav njihov stav utiče na psihu i ličnost deteta.

 

Olga Hadži Antonović

Suviše strogi roditelji zahtevaju savršenu poslušnost, i skloni su da čak obuzdavaju decu u njihovim malim i normalnim nestašlucima ili potrebom za agresivnijom igrom. Oni često očekuju od dece ponašanje koje prevazilazi njihov uzrast i njihove sposobnosti u jednom periodu njihovog razvoja. Oni zahtevaju da deca paze nameštaj, zidove, da se nikada ne isprljaju, da budu uredna, da ne razbacuju stvari i igračke, da se za stolom ponašaju kao odrasli, da budu mirna i pristojna uvek i u svakom trenutku.

[JESSY]

Oni čak dovode dete kod lekara zato što je "isuviše nemirno" ili "živo i neposlušno". Oni svoj stav preterane strogoće i zahtevanja apsolutne poslušnosti objašnjavaju tako što tvrde da ne žele da "pokvare" dete. Potpunu poslušnost postižu ili stalnim pridikama ili kaznama koje mogu da budu i vrlo grube.

Roditelji koji stalno "drže predavanja" svom detetu zaboravljaju da ono većinu tih moralnih pridika ne može da razume i zbog toga postaje zastrašeno i zbunjeno. Ova preterana spoljna kontrola detinjeg ponašanja ometa razvoj nezavisnosti, inicijative i sposobnosti da se ravnopravno uključi u društvo vršnjaka. Van kuće deca su možda vrlo pristojna, ali su zavisna i bez inicijative. Njih vaspitači i nastavnici obično kuju u zvezde, ali vršnjaci često odbacuju i ne vole.

[JESSY]

...у питању је друга крајност.....за разлику од претерано строгих родитеља....

 

''Pratila sam razvoj jednog dečaka čiji je otac bio krajnje popustljiv i bolećiv prema njemu. Dečak je smeo da radi sve što želi, za njega nisu postojale zabrane, a još manje kazne.

Svaka njegova želja morala je biti ispunjena makar zbog toga svi trpeli. Već u trećoj godini dečak je bio "razmaženo dete". Prijatelji su sve manje zalazili u njihovu kuću a još rede ih pozivali u svoju. Od dečaka i njegovih postupaka nije se moglo ni razgovarati ni sedeti mirno. Otac je uživao u njemu i svakom ko se usudio da ga upozori na njegovo ponašanje odgovarao je da je Duško mali i da ga puste da uživa dok može. Dečakovo ponašanje bilo je sve gore a kad je pošao u školu nastali su problemi. Nije mogao da prihvati disciplinu i zahteve, nije mu se sviđalo da uči, bio je nemiran, igrao se na času, tukao se sa decom. Mada vrlo bistar, bio je jedan od najgorih đaka. Počeo je da beži iz škole, a kad je otac počeo zbog toga da ga kažnjava, onda je počeo da beži i od kuće. Bio je grub i nasrtao na ukućane. Krenuo je da skita i da krade. Ubrzo je postao prestupnik a sada je već nekoliko godina u popravnom domu.''

 

 

O. H.Antonović

 

[JESSY]

Roditelji koji svom detetu dopuštaju da radi sve što hoće, pravdaju ovakav stav obično time da je dete malo. Ono je malo sa dve godine, sa pet, sa sedam godina. Uvek je rano za zabrane i ograničavanja: "Ima vremena, još je mali, sve će se to srediti kad dete poraste." Dete raste "potpuno slobodno", jer poneki roditelji "neće da gnjave dete, kao što su njega gnjavili" kad je bio mali. Drugi pak očekuju da dete "sredi" neko drugi - obdanište, škola...

[DankaM]

Ljudi koji svojoj deci sve dopuštaju su ili preokupirani sobom i svojim problemima, te nemaju vremena da se brinu o deci, ili jednostavno lenji i egoistični...

[JESSY]

Ako roditelji poslušnost postižu kaznama, naročito strogim fizičkim kaznama, dete koje je kod kuće mirno i zaplašeno, neretko ispoljava agresiju van kuće, u obdaništu, školi, u igri sa drugovima. Ono ne prihvata disciplinu, neće da sluša, ispoljava grubost prema drugovima, tuče ih, hoće da bude "glavno". Kod kuće su kazne suviše grube, znači spoljna kontrola je agresivna, a takva kontrola ne može u detetu da razvije osećanje odgovornosti, niti da podstakne razvoj unutrašnje kontrole.

Kao i kod preterano popustljivog stava roditelja, gde odsustvo spoljne kontrole ne omogućuje razvoj unutrašnje kontrole, pri suviše strogom i kažnjavajućem stavu, njen razvoj sprečavaju strogost i krute zabrane, kao i odsustvo topline i razumevanja za detinja osećanja.