О. Дејан Дејановић - Духовно буђење и остале духовне теме ( видео)

[JESSY]

Уредник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3

[JESSY]

ево послушајте и други део предавања...

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/06.10.12_zbor_-_otac_dejan_dejanovic_pravoslavni_brak_i_porodica_2._deo_64kbps.mp3

[Срђан Ранђеловић]

О светој тајни исповести данас је за слушаоце нашег радија говорио протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при храму светог великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду.

 

Трајање: 37:12 минута.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/04/03.04.13._rec_pastira_-_o._dejan_dejanovic_-_0.37.11_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-dejan-dejanovic

[JESSY]

Једно од духовних вечери у Храму св. Јована Владимира било је посвећено Духовном буђењу. О тој теми говорили су протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина Храма Св. Трифуна на Топчидерском гробљу и јеромонах Димитрије (Плећевић) игуман Манастира Заова.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/12/02.01.14_zbor_-_o._d._dejanovic_i_jrmh_dimitrije_-_duhovno_budjenje_-_64kbps.mp3

[JESSY]

Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу и домаћин духовних трибина у Општини Вождовац, и Миодраг Маричић, организатор духовних сабрања, говоре о духовном животу српске престонице, откривају зашто су трибине које они организују најпосећеније, која предавања су обележила 300 до сада одржаних разговора и наглашавају кога би волели да виде у улози предавача убудуће.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/05/08.05.14_-_pod_znakom_pitanja_-_o_dejan_dejanovic_-_0.58.05.mp3

 

 

[Kolega2357]

Bio sam na nekoliko predavanja kada Protojerej Dejan Dejanovic bio domacin. 

[JESSY]

Од свих мука, човеку готово најтеже пада болест. Како тумачити такво искушење у животу, да ли је болест увек последица греха, где наћи снагу за радост у немоћи, колико је важна молитва, не само болесника, већ и здравих људи за болесне, говори духовник са великим искуством, отац Дејан Дејановић, из Цркве св. мученика Трифуна на Топчидерском гробљу.

 

http://slovoljubve.com/sites/default/files/5/11/04/12.04.2011.rec_pastirao.dejan_dejanovicpostmolitva_i_bolest_za_sajt.mp3

[JESSY]

Породица-заједница љубави

 

http://www.svetigora.com/node/8995

[JESSY]

Двестота Духовна трибина на Вождовцу

Православна вера – једини смисао живота

Аутор: Марина Марић, Број 1056, Рубрика Догађај У понедељак 28. фебруара одржана је јубиларна двестота Духовна трибина у Свечаној сали Општине Вождовац. Духовне разговоре скоро пуних девет година организују храм Светог Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу и протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина ове цркве. На свечаности поводом овог јубилеја, бројним поштоваоцима ових духовних збивања говорио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије и између осталог нагласио да је отац Дејан започео организовање трибина са благословом почившег Патријарха Павла. „Отац Дејан пројављује светлост Христову и помаже да се глас Христов увек чује“ – рекао је том приликом Вл. Атанасије.

Поводом овог значајног јубилеја отац Дејан Дејановић нам је рекао да је срећан и благодаран Господу што је дочекао двестоту духовну трибину. Захвалио се бројном народу који долази и подржава Духовне разговоре, јер „захваљујући њему ми ћемо наставити да организујемо ове трибине. Благодаран сам и предавачима који су учествовали. Нарочиту захвалност дугујем брату Миодрагу Маричићу који зове предаваче и обавештава вернике о предавањима. Од свих нас он се највише труди“ – рекао је прота Дејан и истакао да су трибине почеле са радом 10. априла 2002. г.

СМИСАО ЖИВОТА

,,Својевремено је Св. Јован Кроштански на питање шта је човеку најпотребније рекао следеће: „Човековом животу треба вратити садржај, људима треба вратити изгубљени смисао живота“. Нема сумње да је света вера православна тај прави једини и незаменљиви смисао живота.“

На питање како се уопште дошло на идеју да се на овакав начин остварује контакт са вернима, али и онима који то нису или су на путу да то постану, рекао нам је да су свештеници цркве Св. Трифуна приметили како се при одржавању духовних трибина у другим храмовима народ радо и у великом броју одазива: „Такав начин обраћања и мисионарења учинио нам се погодним јер посетиоци, слушајући предаваче, имају прилику да их допуне својим питањима, коментарима и искуствима“. Важан је непосредан контакт између предавача и публике, нагласио је прота Дејан, чији свештенички стаж и искуство духовника прелази, у годинама, бројку од пола века! Бројна су његова духовна чеда, много је драгих особа обележило његов досадашњи живот. Кроз гимназију, било је то учење и дружење са Бориславом Пекићем и глумцем Стеваном Аранђеловићем, а на факултету са Мирославом Гавриловићем (Патријархом српским Иринејем). Наставивши причу о Духовним трибинама, запитали смо чија су гостовања обележила и дала посебну драж овим разговорима, с обзиром на чињеницу да је велики број архијереја, свештеника, теолога, монаха, историчара, уметника, људи најразличитијих профила, сабеседило са поклоницима. ,,Неки предавачи су учествовали једном, а неки више пута“ – рекао нам је отац Дејан. „До сада их је било око стотинак. Мати Макарија, игуманија манастира Соколице, академик Владета Јеротић и о. Милорад Голијан су били посебно занимљиви због начина и ширине излагања, изношења својих мишљења и ставова и, наравно, због огромне посећености и одушевљења које су изазвали код публике“. Оно што је важно је чињеница да су посетиоци трибина, у највећем броју, млади људи. „Млади представљају главну снагу и драго нам је што нас подржавају у великом броју. Они желе истински и ближе да упознају нашу веру. Неки од њих су крштени као одрасли људи. Траже да сазнају суштину Православља. Вера је животни стаж, уверење које живот регулише“ – причао нам је прота.

Од првог јула 1988. године прота је старешина храма Св. Великомученика Трифуна. Невелика црква на Топчидерском гробљу нема своју парохију, али зато има богатији литургијски живот од већине београдских храмова.

„Првих неколико година на Литургију нико није долазио. Људи уђу у цркву, помоле се Богу, купе свеће, али се не задржавају“ – прича прота Дејан. „Протиница Ирина Војводић је пре осамнаест година, када је била трудна са првим дететом, била прва особа која је отпратила целу Литургију. На дан Св. Трифуна венчала се са свештеником Василијем Војводићем и зато јој се свидео овај храм. Затим су дошли њихови кумови, пријатељи, познаници и тако у круг. Данас, хвала Богу, црква је стално пуна иако нема своју парохију. Сваке недеље и заповедног празника служимо Свету Литургију као и остали храмови. Поред наведених дана, Литургију служимо и суботом. Нарочито прослављамо руске и наше светитеље... Одрастао сам у Руској цркви и прислуживао тамо за време студија. Тако сам упознао богатство њихове духовности... Желели смо да и наше вернике упознамо са неисцрпним богатством руског православља“ –каже прота Дејан. Но, за топлину и љубав којом одише храм Св. Великомученика Трифуна, поред оца Дејана, „одговорни“ су, како он сам наглашава, и јереј Василије Војводић, секретар ПБФ-а и отац десеторо деце, ђакон др Петар Дабић, кардиолог у КБЦ Драгиша Мишовић и ипођакон Андреј Тарасјев.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1056/tekst/pravoslavna-vera-jedini-smisao-zivota/

[JESSY]

Од вере обичаја ка јеванђелској вери

 Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, старешина храма Светог Трифуна, у Београду

Са великом радошћу, у Светосавској сали, у присуству свештенства и верног народа, драге госте, протојереја-ставрофора Дејана Дејановића и приређивача две књиге Духовних разговора, Зорицу Ковачев, поздравио је јереј Страхиња Голијан.

Видно срећан што је после дуги низ година у сурчинском храму где је много тога промењено на боље и лепше, прота Дејан је у непосредном разговору казивао како је у Београду, најстарији служавши свештеник са 58 година службе и 83 лета животног доба. Захваљујући Господу на дугој служби подсетио је да је рукоположен 1956. године.

Предавање проте Дејана Дејановића је духовно укрепило и оснажило, дало одговоре на нека питања које верници често постављају, раздвојило обичаје од јеванђељске вере:

“ Од вере обичаја, ка јеванђељској вери, моја је тема вечерас. Пођимо од једне неоспорне чињенице, да је у нашем православном српском народу, вера, без сумње, широко заступљена.Изложени смо многим страдањима кроз историју, и у последњем Двадесетом веку, издржали смо многе невоље, прошли кроз многе олује, али смо се Богу хвала, одржали. Као истинољубиви људи, морамо признати да код једног дела нашег народа, провладава вера такозваних обичаја. То значи, да вера наша православна хришћанска, има свој садржај и суштину. Та се вера кроз разне начине изражава и у видљивом формалном облику, тако да су за многе наше празнике и светковине, везани многи врло лепи народни обичаји. Те обичаје, наравно, треба брижљиво чувати и неговати, али се дешава нажалост код нашег света да се све заврши управо на тим обичајима; велики део нашег народа проживи свој век а да не упозна суштину православне вере.

Од многих наших људи, имао сам прилике да чујем, како домаћин и његова породица и његови преци држе брижљиво наше свете обичаје, светковине и празнике, али не спадају у оне богомољце, како кажу, који иду у Цркву.Управо се у овоме крије велика опасност да наш човек не упозна своју веру и да све сведе само на обичаје. Не упознати своју веру, значи лишити се онога што је у самој вери најзначајније и најдрагоценије, јер, где се вера сведе само на обичаје, онда ти обичаји, када наиђе тешко и неповољно време (као што је било до недавно време комунизма), могу бити лако замењени са другим обичајима , јер, ако праве вере до тада није било, онда је неће ни бити. Сведоци смо шта се све десило у протеклом периоду у нашој земљи и са нашим народом.

Комунистичке власти су се трудиле и нажалост у томе успевале да православну хришћанску мисао угуше потпуно у народу, и знајући да се народ углавном држи обичаја, уместо хришћанских обележја,  наметали су своје антихришћанске. Сећамо се да су уместо Божића наметали увелико слављење Нове године, уместо највећег празника Васкрса – празновање Првога маја, уместо Ђурђевданског уранка – првомајски уранак; кроз целу годину су измишљали празнике и са путујућом штафетом, потпуно су одвлачили народ са хришћанског пута. 

Браћо и сестре, онај чувени богомољачки покрет, који је покренуо Свети владика Николај, био је покрет да се српски народ  духовно и јеванђелски просвети, да народ не буде само верник који поштује обичаје, него да упозна своју православну веру, по њој живи и влада. То је уствари Народна хришћанска заједница, како се звао богомољачки покрет.Није то био посебан покрет у нашој Цркви,  то је био апостолски подухват  владике Николаја охридског и жичког да просвети српски народ – да буде спреман да одоли свим залима и искушењима . Шта се десило у току рата и у послератним годинама  - тамо где се верни народ окупљао око светог владике Николаја, вера се одржала и комунизам није успео   да продре. Наш народ је у великом броју поклекао, уплашио се, његов однос у вери се пореметио јер није имао чврстог ослонца.

Када неко  каже да је комунизам нас православне поразио, ја кажем: поразио је фолклорно, обичајно веровање, али није поразио јеванђелско. 

Ако би човек остао само при верским обичајима, онда би то била сасвим мала, готово никаква корист. Једном приликом, у Русији, питали су Светог Јована Кронштатског, шта је људима у данашње време најпотребније, на шта је одговорио: Оно што је најпотребније је да се у људски живот унесе садржај који ће људима да врати изгубљени смисао живота, а тај смисао се може наћи у божанској науци Господа Исуса Христа.“

Ако би човек остао на вери обичаја, тада на том уверењу, том стадијуму, лако се појављује сујеверје, поведе се за разним лажним уверењима. Данас има много лажних схватања, мишљења и сујеверја, а свештеници су нарочито сведоци томе. Сујеверје је посебно изражено у моментима обележавања верских празника, о бројним појавама тумачења и препорука шта се ваља, а шта не ваља, од стране мирјана.

Трагедија је да српски човек слави славу а не упражњава веру, не долази у Цркву, већ мисли да му је довољна пуна софра.

Посебно је истицао прота Дејан о значају поста и молитве (по делу, а не по јелу, по чињењу добрих дела, по међусобном опраштању), назначивши да током године и ван великих постова човек треба да се причешћује, јер је то његова снага и његово укрепљење. Подсетио је на свакодневно служење Литургије блаженопочившег Патријарха Павла у капели Светог Симеона Мироточивог у згради патријаршије, али и на речи патријарха српског Иринеја који данас руководи бродом Српске Православне Цркве, да је потребно да се сабирамо у храмовима и чешће исповедамо и причешћујемо.

Из свештеничке праксе, прота Дејан Дејановић је сликовито назначио шта су грешке код нашег народa, како да се исповедимо, причестимо, и како да дођемо у духовно и молитвено стање којем тежимо ка спасењу и царству Небесном.

Право и иситнско упражњавање вере наше православне чини да можемо да превазиђемо тешкоће и одолимо сваком непријатељу и противнику.

После завршеног кратког предавања повео се живи дијалог верника са протојерејем-ставрофором Дејаном Дејановићем.

 

http://www.eparhija-sremska.rs/novosti/hram-svete-petke-surcin-31-januar-2014-godina/

[JESSY]

Tri slike iz života prote Dejana

Slobodan M.Radulović

Prošle jeseni, na praznik Pokrova Presvete Majke Bogorodice, protojerej-stavrofor o. Dejan Dejanović, starešina hrama Sv. mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju u Beogradu, obeležio je izuzetan, redak jubilej - pola veka pastirskog rada.

Nedavno je veoma svečano proslavljena hramovna slava, praznik sv. Trifuna, a pretpraznično bdenije i prazničnu Liturgiju, po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha Pavla, služio je o. Radič Radičević. Ovim povodima posetili smo hram sv. Trifuna,  protu Dejana i njegovo izuzetno duhovno bratstvo. Tako su nastale ove tri slike sa trnovitog, ali bogougodnog životnog puta prote Dejana.

SLIKA PRVA

Septembar 1941. godine, Bosanski Petrovac. Nervozni povici roditelja, znoj i prašina mešali su se tog vrelog dana, 1941. godine, sa vriskom uspaničene srpčadi. Među onima koji su „kao bez duše“, usplahireno žurili ka stanici, bio je i čestiti domaćin, trgovac Dušan Dejanović. Gospođa Dara čvrsto je držala malenu ruku ćerke Velinke, a glava porodice, otac Dušan, nežno ga grleći, ubrzavao je hod svog mezimca Dejana. Ostavši bez kuće i kućišta, tražeći spas u Beogradu i Srbiji, Dejanovići su bili u onoj „najsrećnijoj“ trećini mnogostradalnog naroda srpskog u monstruoznoj, ustaškoj NDH. Jer, Pavelićevo „rešenje“ za ostale dve trećine Srba bilo je: „silom pokatoličiti“ i „zaklati“.

Oktobar 1944. godine, Beograd. Po ulicama raskrvavljenog, slobodarskog Beograda odnekud su iznicali preostali Srbi. Mahali su ruskim tenkovima, vriskali od sreće i bacali cveće pod moćne gusenice od kojih su se tresli Nemci i beogradska kaldrma. Stiglo je vreme, mislili su vekovni slobodoljupci, da im se vrate izgubljeni spokoj, sreća i sloboda.

Ali ubrzo je, uglavnom noću, bezmilosna ruka zakucala na vrata koja su otvarali zbunjeni domaćini. „Gospode, koliko je onih koji me progone!“ zavapila je tih, udovičkih dana građanska Srbija. Među hiljadama novomučenika koji su tada, bezdušno i bezumno, bez suda i suđenja, bez greha i krivice, bez ispovesti i pričešća, bez krsta, groba i opela u crnu zemlju zakopani, sa anđeoskom pesmom u Carstvo Nebesko primljeni, bio je i čestiti domaćin srpski, trgovac, iz Bosanskog Petrovca izbeglica, stradalnik Dušan Dejanović. Ni krive ni dužne, Nepomenik je nagnao majku Daru i siročiće Velinku i Dejana da danima i noćima, umesto po nikad viđenom grobu, liju suze za ocem Dušanom, po kaldrmi skromnog, gotovo sirotinjskog dvorišta u ulici Cvijićevoj.

SLIKA DRUGA

Mladi Dejan, sin „narodnog neprijatelja“, već je uveliko čtecirao u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu. „Dobronamerni“ saveti i podozrivi pogledi „moralno politički podobnih“ režimlija nisu ga nagnali da, nakon velike mature u Trećoj beogradskoj gimanziji, odustane od upisa na Bogoslovski fakultet.

Kao student peva u crkvenom horu koji u to vreme ulepšava svojim prisustvom gospođica Doroteja Čupić, čija je majka bila Ruskinja. Zbog nje mladi student Dejan Dejanović postaje jedan od najrevnosnijih pojaca. Završetkom bogoslovskih studija i uplovljavanjem u sretne bračne vode otpočela je liturgijska pesma oca Dejana koja, milošću Božjom traje, evo, već pola veka.

Po rukopoloženju od strane Episkopa pakračkog g. Emilijana, na Pokrov Presvete Majke Bogorodice 1956. godine, o. Dejan pronosi Reč Božju među preostalim Srbima u Kapelni, Dobroviću i drugim opustošenim slavonskim parohijama. Blagoslovom episkopa banjalučkog g. Andreja službuje kao paroh, a potom kao arhijerejski namesnik u Mrkonjić Gradu. Molitveni dan dug dvadeset godina u ovom lepom srpskom mestu završava se, zbog školovanja dece, premeštajem u hram Svete Trojice u Beogradu. Ubrzo zatim, 1. jula 1988. godine o. Dejan postaje starešina hrama Sv. mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju.

SLIKA TREĆA

Mladi sveštenik moli Vladiku Nikolaja za premeštaj iz nekog zabitog mesta. „A zašto?“ pita Vladika. „Malo ima parohijana. Često služim u praznoj crkvi.“ „A jesam li te ja rukopoložio?“ upita Vladika. „Jesi, Vladiko“, odgovori sveštenik. Sveti Nikolaj se onda okrete prema žičkom oltaru, prekrsti se i zavapi: „Gospode, oprosti mi što rukopoložih ovog grešnika kome Tvoje prisustvo u hramu nije dovoljno!“

Proti Dejanu, koji je narednih nekoliko godina služio u hramu bez vernika, prisustvo Gospodnje bilo je više nego dovoljno. Naime, ktitor hrama, veliki srpski zadužbinar Nikola Spasić, koji je crkvu Sv. Trifuna podigao za pokoj duše svojoj ženi Stanki-Caji 1903. godine, ostavio je skroman amanet da ovde bude sahranjen i da se jednom godišnje održava „u njoj služba Božja na dan Svetog Trifuna (na Krsno Ime Spasićevo, prim. aut.) i pomen mrtvima njegovim“.

Početkom devedesetih, povodom obnove beogradske slave Spasovdana, stiže dopis da sveštenici povedu što više parohijana u Litiju. Prota se tužno nasmešio. Njegovi „parohijani“: Nikola, Caja i Leposava Spasić, vojvoda Stevan Knićanin, Arčibald Rajs, Isidora Sekulić, Žanka Stokić već odavno hodaju u nebeskoj Litiji... Inače, crkva Sv. Trifuna nema parohiju. Jedini protin prihod su poneka sahrana i parastos, jer nema više mesta za nove grobove, a rodbina pokojnika koji na Topčiderskom groblju imaju grobnice većinom za opelo pozivaju svoje parohe.

A onda je, na tramvajskoj stanici „trojke“ u Topčideru prota sreo Irinu Vojvodić, horovođu i studenta filologije i njenog muža Vasilija, pravnika i veroučitelja. Dvoje mladih se upoznalo u crkvenom horu, kao nekad Dejan i Doroteja... Očekujući prvo dete, počeli su redovno da dolaze na bogosluženja. Zatim su pridošli i njihovi prijatelji. Uskoro se više nije znalo ko je revnosniji: prota, koji pored zapovednih, služi i sve druge veće praznike, kao i sve pomene na ruske svetitelje, ili članovi pravoslavnog bratstva „Kampsada“ (nazvanog po rodnom mestu sv. Trifuna u Frigiji) koji ispunjavaju hram prilikom svakog protinog bogosluženja.

Hram je uskoro postao pretesan, a neumorni o. Dejan služi Liturgije, bdenija i akatiste, organizuje brojna poklonička putovanja, predavanja, poziva u goste ugledne duhovnike i pravoslavne mislioce. Tako je nedavno iguman Luka cetinjski bio sto trideset treći(!) gost prote Dejana na već znamenitoj tribini „Duhovni razgovori na Čukarici“. Prošle godine „Naš Prota“ (kako ga od milošte zovu duhovna deca) ostvario je gotovo neverovatan podvig: hiljadu trista pedeset dana svakodnevnog pastirskog rada bez ijednog dana bolovanja ili godišnjeg odmora! Kad smo ga upitali zašto ne koristi godišnji odmor, samo je odmahnuo rukom i, onako više za sebe, rekao: „Pa, ja se odmaram kad mi ovolika deca dođu u hram...“

TRI SLIKE IZ ŽIVOTA PROTE DEJANA

Povodom jubileja, otac Dejan je dobio na dar prelepu, zlatovezenu odeždu od crvene svile, nekoliko knjiga i bezbroj poljubaca.

Mada on za poklone ne mari, pripremili smo mu tri poklon-fotografije, povodom jubileja. Gledao je ozbiljno u sliku gde vernici stoje ispred hrama, jer unutra više nema mesta. Zatim, deca u hramu. Ali, raznežio se kad je ugledao fotografiju na kojoj osveštava auto Vasilija Vojvodića, sadašnjeg sekretara Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Jer, auto ima osam sedišta, a Gospod je pre par meseci blagoslovio Vojvodićima osmo dete.

Osvećenje je bilo samo stotinak metara od stanice „trojke“ u Topčideru, mesta gde mu je pre desetak godina, prilikom povratka iz „praznog“ hrama, prvi put prišla i uzela blagoslov Irina Vojvodić, buduća majka osmoro srpčadi, ona koja je svog muža Vasu upoznala u crkvenom horu...

Na mnogaja ljeta, oče Dejane!  

 

www.pravoslavlje.rs

[JESSY]

[JESSY]

Naš prota Dejan Dejanović

 

Razgledavajući sa ocem stare fotografije što su požutjele sto od starosti što od ne znam čega, moj vremešni otac podiže jednu sliku i sa uzdahom reče: "Eh kako je ovo veliki gospodin i veliki čovjek, malo je ovakvih ljudi".

Uzem mu sliku iz ruke i na njoj prepoznah protu Dejana Dejanovića i moga oca negdje ispred crkve, nekih sedamdesetih godine kako otac reče. Da, rekoh sam u sebi, sjećam se i ja prote Dejana, popadije Doroteje i sinova Pavla i Dušana. Sjeća ga se cijeli grad i kako ga se ne bi sjećao kada je ostavio veliki trag u našem gradu za vrijeme svoje službe.

Došao je ovdje kada je prota Sava otišao u zasluženu penziju. Odmah po dolasku je krenuo u preuređenje Crkvenog doma, a i same crkve. Bila su to tada teška vremena za crkvene službenike jer tadašnja vlast i uređenje nisu imali bas nježan odnos prema crkvi i njezinim službenicima. Ali bez obzira na sve to prota Dejan je ubrzo upostavio kakav-takav odnos sa lokalnom vlašću, baziran na uzajamnom poštovanju.

Prionio je raditi na omasovljenju svoje parohije iako je mali broj vjernika bio iz grada, vecima je bila sa sela i dolazila na molitve. Mnogi ljudi iz grada su morali htjeli ili ne biti članovi Partije kako bi imali radna mjesta, a kako takvi nisu bili u mogućnosti ici u crvku. Bez obzira na to prota Dejan je svojim pristupom građanima i svojom riječju na svojim propovijedima za vrijeme službe, mnogo doprinio omasovljenju, a i uvažavanju crkve od postojeće vlasti.

Prota je uspostavio kontakt sa može se reći svakim građaninom, bez obzira na vjersko opredjeljenje i mogao se vidjeti u razgovorima sa svim našim građanima. A oni su ga pođtovali, odavali mu pažnju i poštovanje.

Često se sastajao i sa vjerskim službenicima ostalih konfesija čime su i oni doprinijeli što boljem suživotu građana našega grada. Volio je sport, fudbal. Često sam ga viđao na utakmicama našeg kluba, nekada smo i sjedili blizu, znao se interesovati za "Zvezdu" ako bi neko slušao utakmicu preko onda neizbježnih tranzistora.

Otišao je poslije službovati i Beograd. I eto prije nekoliko godina sam imao prilliko da ga sretnem u Beogradu. Još uvijek markantan, iako ostario, ljubazan kao i uvijek, prijatan.

Pričali smo o svemu, a najviše o Mrkonjiću. Kaže da mu je to nezaboravan dio života. Pitao je ovoga, onoga. Kaže Mrkonjićani su divni ljudi kao rijetko gdje i bilo mu je drago sto je imao priliku živjeti sa njima. A ja velim :"Oče Dejane vas se i danas svi rado sjećaju i spominju vas."

I gledajući fotografiju u ruci rekoh sam sebi: "I zaslužili ste oče Dejane da se napiše i koja riješ i o vama, da vas se sjetimo i na papiru, a i zahvalimo Bogu što smo imali priliku imati vas kao našeg protu.

 

http://www.mrkonjic-grad.com/doc.asp?id=3111&tip=8

[JESSY]

редник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3

 

Слушате други део предавања.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/06.10.12_zbor_-_otac_dejan_dejanovic_pravoslavni_brak_i_porodica_2._deo_64kbps.mp3

[JESSY]