Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

[Balthasar]

@,

Па многи од тих из кафане су били у Цркви али нису нашли мир јер нико није обратио пажњу на њих већ су етикетирани и осуђени јер су дошли по мир а не живот вечни...

А нашавши мир, следећи пут би пожелели да тај мир траје вечно, односно пожелели би вечни живот, али смо их ми већ одбацили као шкарт робу и ,,недостојне"...

[DankaM]

Samo bih se složila sa ostalima; Crkva nudi danas kompletan pogled na čoveka-s jedne strane, pogled kojim uveličava naše biće, i promatra i najsitnije detalje u njemu, a s druge strane, pogled kojim se čovek sagledava sa stanovišta večnosti, koji ga poredi sa beskonačnošću, a uz sve to nudi i razrešenje onoga što zaključimo na osnovu tog dvostrukog sagledavanja :"Svi problemi života rešeni su, glavne i mučne zagonetke odgonetnute, lanci tame i žalosti raskinuti, jer je-Hristos vaskrsao."

Mislim da fundamentalna pitanja sa velikim P ostaju ista kroz vekove, ali kao dete postmoderne, moram primetiti da Crkva danas mora da prva krene prema čoveku. Ranije mi se čini da su ljudi kako-tako, živeli život u prožimanju sa crkvom, bila im je važniji činilac nego danas. Zato treba biti proaktivniji, ići međ' svet.

Hm, pade mi napamet poređenje da prvim hrišćanima: oni su mnogo misionarili. Danas izgleda mora da se misionari tamo gde već postoje ustanovljene parohije...

[Balthasar]

@,

Браво, то и јесте проблем зашто данас нема људи у Цркви!

Могао је Христос да дође, скупи апостоле и каже ајд сад се лепо измирите и онда сви заједно васкрсну и ћао...

Али није, Он је живео са њима! То значи да између те две ствари које си навео постоји живот, прави живот достојан човека.

Христом се у Цркви осмишљава свака секунда живота и живи се тиме у најобичнијим стварима које живот носи.

[marko_13]

Мене мучи ова веза...здрави међуљудски односи па одмах после тога победа над смрћу...Зар је то све,нема ништа дубље и јаче између?

Међуљудски односи у Цркви теже уплитању у личносне односе Тројице. Њихов однос је однос највеће, најјаче љубави, а од тога нема ништа дубље.

[Желе Зека]

Међуљудски односи у Цркви теже уплитању у личносне односе Тројице. Њихов однос је однос највеће, најјаче љубави, а од тога нема ништа дубље.

Разумем ја то,али ми тако срочено увек звучи као нека формула,здрави односи - нема свађе,људи се разумеју,подржавају колико могу и то ти је то.Имаш живот вечни,прошао си.Наравно,схватам шта си хтео да кажеш,а и свестан сам да се не може тек тако ни изразити (ако је то уопште могуће) речима како задобити живот вечни.То је могуће,верујем,само искуствено...Али хоћу да кажем да је то лечење неизвесно,пут до Христа је једно море.

[JESSY]

У ширем контексту теме, ево пар цртица А. Шмемана...

''Црква се претворила у ''вршитељку треби'', која задовољава религијске потребе...

Нови живот, јединство у Христу, сабрање верујућих у Духу - то је Црква Божија...

Вера у Христа нас доводи у цркву и живот у Христу је живот у цркви. У цркви примамо савршену радост али и Крст Христов.

Црква мора да припада овом свету зато што је она и ''установљена'' да представља и заступа свет...да обухвати све природне облике људског битовања у свету, у времену и у простору.

Са једне стране, свештеник каткада говори о ''тиранији'' верника, док се са друге стране верници жале на ''газдовање'' свештеника. Решење захтева да честито и искрено ставимо интересе наше Цркве изнад наших личних ''свиђања'' и ''несвиђања''

У Православној Цркви свештенство није изнад верника нити је супротстављено верницима.

Нарочита функција свештенства јесте да унутар Цркве умножава оно што не зависи од човека: Благодат Божију, Учење Божије, заповести Божије, спасоносну и исцељујућу силу Божију...Свештеник је потпуно и искључиво обавезан Истином коју представља, и зато не може да говори, нити да заповеда у своје име.

Свештеник у Православној Цркви мора да буде спреман да објасни сваки свој став, одлуку или тврдњу,да их оправда духовно као истините, спасоносне и сагласне вољи Божијој...И свештенство и и верници морају да имају иницијативу и одговорност у трагању за вољом Божијом.

Свештеников ''посао'' је да предаје људима благодати да дела ради човековог спасења.

Црква је постала организација међу организацијама, активност међу активностима....Црква је у извесном смислу уништила ''мирјанство'' тако што је мирјане претворила у ''клијенте'' клира, а клир у зречеве који опслужују''духовне потребе'' мирјана ...А будући да је он - ''клијент'' који све плаћа и издржава клир који га опслужује, онда свако позивање на некаква несхавтива и никоме потребна''правила'' и на ''дисциплину'', клијенту изгледају као нешто што је апсолутно непотребно, као зловоља свештеника и пројава свештениковог ''властољубља''

Не збива се оцрквење живота, већ посветовњачење Цркве. ''

[Tanja]

Nego, evo sada mi pade na pamet, dok se .mislise. , ovo nam je potrebno zdravo, bezbrizno, neoptereceno... Kada izadjemo da samo to svoje damo, svi mi koji se osecamo Crkvom... Znamo sve ozbiljno, opterecujece, odraslo... samo smo zaboravili da smo deca, mislim ako me razumete sta sam htela da kazem???!!! :291291291:

[Желе Зека]

Dobro, odoh ja u cosak da se .mislise.

.smesko.

https://www.pouke.org...roblem-ili-lol/

[Никола Ђоловић]

Шта Црква може и треба да понуди човеку нашег доба?

Треба да понуди:

- првенствено веру

- потом благодат

- средњи пут

- нови поглед

- спознају слободе и могућности

- да Црква саму себе испита колико није дволична

- да сваки члан Цркве себе испитује колико није дволичан

- непрестану упитаност

- на крају да пружи укус есхатона као начин успостављања Царства сад и овде

[Драгана Милошевић]

Мислим да сам ја зато у Цркви...Не бих издржао само с неком идејом да ћу из ужаса живота прећи у неку вечну радост,као да су то нека два отуђена и сасвим супротстављена простора.

Slazem se, ali ne treba da ocekujemo da zivot prodje glatko bez ikakvih nevolja i teskoca. Covek koji nema iskusanja moze da pomisli da je ostavljen od strane Boga. Ipak je bolje kad nesto zulja. :group111: :0912_sport: :0912_sport:

[Vaske]

Постављм ово питање јер ми се некако чини да немамо јасан појам о томе шта је Црква тј. ко је су њене границе. Очигледно постоје по том питању и нека конзервативна и нека либерална схватања. Ево ових дана се појавила и тема о пропадању Цркве и колизија те идеје са идејом мисионарења.

Волио бих да одговори на ово питање буду и лични доживљај Цркве колико и одговори пткрепљени догмама и канонима.

[Guest - . . .-]

За мене је Црква откривена радост у Христу, која се назире у измаглици. Често се и сам борим са тим да од ове магле не видим оно што заиста Црква јесте. Могао бих да говорим и теолошким језиком и да сада издекламујем оно што сам читао и учио, али то би било књишки казано.

Ја Цркву доживљавам као место где могу да се слободно остварим као потпуни човек. То да будем потпуни човек подразумева да и онај поред мене буде потпуни човек, слободан. Али, како Црква нису индивидуе саме за себе те ме се бол и патња, радост и успех оног другог до мене тичу и самог мене. Зато се свим срцем радујем када неко у Цркви успе у нечему, као и што тугујем када неко пропада.

Да бисмо били истински у Цркви није довољно да се формално крстимо већ да се истински родимо наново, Еванђељем и вером у Христа. На овоме треба сви да радимо на све начине које знамо и можемо. Треба поштовати традицију, неговати и упражњавати АЛИ не смемо је обоготворити и обожавати јер постоји велика опасност ( а која је и очигледна) да Црква постане само једна од многих институција (као што је војска, болница...) која је, ето, задужена да сачува наше лепе обичаје и традицију. Но, како се традиционалне вредности све више губе онда се све више и више поставља и питање постојања Цркве. Другим речима- шта ће нам попови и Црква? Па и онако су ту само да нам узму паре, да нас опљачкају, да нам ту нешто бају 2-3 минута у кући... Корак даље јесте: Шта ће нам Црква понудити ново јер ево медицина је узнапредовала, техника... што би нам требали савети ту некаквих попова и владика када ће много бољи одговор да дају научници, лекари...?

И ту смо у зачараном кругу. То осећам и овде код нас на ЖРУ. А то је зато што смо занемарили оно што Црква заиста јесте- Литургија. То је зато што смо допустили да обичаји, традиционализам, ваља се- не ваља се завлада а како и то губи на значају, онда и Црква губи своју мисију и своје послање. Онда ће заиста бити мало стадо. За мене је Црква- Литургија. Ако смо тога свесни морамо постати сведоци Литургије. Тада у нама не сме бити лицемерја, превара, сплеткарења, омаловажавања...

Ево, мало сам набацао оно што мислим о Цркви.

Увек се враћам и овом тексту и мом омиљеном старцу:

https://www.pouke.org/forum/topic/5360-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B5-%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B3%D0%B0/

[Милан Меденица :)]

ваљда, "ко је Црква?" ... ако је "шта" онда је то идеологија/идеја.

добро, пошто смо то решили, ја бих само једно да кажем: ја сам Црква + ти си Црква = ми смо Црква, док год је Христос посреди нас.

кад неко од људи иступи из те заједнице, пошто Христос сигурно неће, није Црква.

лепо је речено:

Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа.

свето Јеванђеље по Матеју, глава 12, стих 30

или можда страшније речи:

Коме Црква није мајка, томе Бог није отац.

свети Кипријан Картагински

све остало је како, где и с ким.

[Vaske]

@[member=Милан Меденица ],

Наравно али нисам безразлога поставио овако питање, јер многи у томе не виде никакву разлику. Ето твој коментар би био и дио мог одговора ал бојим се да кад бих то сад тумачио не би ни изблиза дјеловало тако једноставно како обично јесте, па сам одустао. Ако си расположен пиши још.

[Милан Меденица :)]

па треба само дефинисати Ко је глава Цркве, и шта жели од остатка удова, после само прихватити слабост као ознаку потраге за савршенством и отприлике је то то, што се мене тиче.

и то умерено, иначе оде мас' у пропас'.