Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

[Justin Waters]

Sva pitanja su ti apsolutno na mestu Sara. I sam o njima dosta razmisljam.

 

Dodao bih samo jos jedno: Zasto je sve to pocelo da se desava u zadnjih 20 - 30 godina? 

 

Mislis nikad ranije nije bilo razmimoilazenja stavova medju episkopima, svestenstvom i narodom, sve je bila cista harmonija i jednomislije?

 

Nije, od pocetka i apostolskog doba , pa sve do danas to traje i trajace dok god je sveta i vijeka. 

[Биљана]

"Od svih darova koji su dati sveštenstvu, najveći je – služenje Tajne, a pre svega – Božanska Liturgija. To je – dar, dat Crkvi, svim vernicima. Sveštenik – nije vlasnik tog dara, već onaj koji ga deli, i odgovara pred Bogom za to, da niko ne ostane zapostavljen na “gozbi vere”. Nešto najradosnije u našem crkvenom životu je – “evharistijsko rodjenje”, na koje je još ukazao sv.pravedni Jovan Kronštatski.

Mi nemamo pravo da odbijamo hrišćane, koji žele da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama. Jedina prepreka ovde može da bude stanje smrtnog greha. Pričešće treba da bude duboka unutrašnja potreba. Nedopustivo je formalno pričešćivanje, zbog spoljnih uzroka: zbog toga što Šmeman kaže da se treba pričešćivati svake nedelje, ili zato što je majka zamolila, ili zato što se svi pričešćuju …

Pričešće je lična stvar, i najvažniji dogadjaj u čovekovom životu. Sveštenik treba da govori vernicima o važnosti Pričešća. Ali ne treba zahtevati potpunu jednoobraznost. Kada mi dodje “maloocrkovljen” čovek, kažem mu da je bezuslovna obaveza svakog hrišćanina da se pričesti jednom godišnje. Onima koji imaju običaj da se pričešćuju jednom godišje kažem da nije loše da se pričešćuju u svim višednevnim postovima i na dan Angela. Onima koji redovno idu u crkvu i tragaju za duhovnim rukovodstvom kažem da je poželjno da se pričešćuju jednom mesečno ili jednom u 3 nedelje. Ko želi češće – može i svake nedelje (kao dana), i još i češće. Ima ljudi koji žele da se svakodnevno pričešćuju. To su ljudi koji su sami, stari, i slabi. Ja ne mogu da ih odbijem, iako smatram da čak i oni treba svaki put da se ispovede.

Pravila posta i uzdržanja su za svakoga individualna. Ukoliko se čovek pričešćuje jednom godišnje, zbog čega on ne bi postio celu nedelju, kako je to bilo ranije? Ali ako se pričešćuje svake nedelje, onda naravno ne može da posti više od 3 dana. Pritom, teško bi bilo primorati nekoga da posti u subotu, sećajući se koliko je bilo izgovoreno kleveta za osudu latinskog subotnjeg posta.

Ovde nastaje i problem “dvojne moralnsoti”: sveštenici ne poste ni u subotu, ni drugim nepostnim danima, uoči dana u koji se pričešćuju. Očigledno, da crkveni poredak ne zahteva od sveštenika da posti pred Pričešće ne zato što je on “bolji” od mirjanina, već zato što se pričešćuje češće od mirjanina. Teško je tražiti od drugoga da ispunjava ono što sam ne ispunjavaš, i pokazuje se da je jedini razuman način prevazilaženja “dvojne moralnosti” – približavanje mere posta mirjana koji se često pričešćuju meri duhovništva, u saglasnosti sa tom istom učestalošću. Nemaju kanonske osnove odredbe onih nastojatelja, koji rešavaju problem u suprotnom smeru, obavezujući potčinjene klirike da se uzdržavaju od mesa odredjeni broj dana pred Pričešće.

Bez obzira na Pričešće, mera posta različitih ljudi je različita. Ne treba zahtevati strog post od bolesnih, dece, trudnica i majki koje doje. Strog post ne treba zahtevati ni od onih koji nemaju naviku da poste ili koji se nalaze u posebnim životnim uslovima: oni koji žive u neverujućim porodicama, koji su u vojsci, bolnici, zatvoru. U svim tim slučajevima post se ili olakšava (i ovde postoji mogućnost mnogostepene gradacije) ili se potpuno ukida.

Zar je svrsishodno zahtevati uzdržanje od hrane i pića od dece do 7 godina uzrasta: trenutak mističnog susreta sa Hristom, koji dečija duša ne može a da ne oseti, ne treba da se zaklanja i pomračuje detetu ne samo mučnim, već i potpuno nerazumljivim. Dešava se da čovek mora hitno da primi lek: u slučaju srčanog napada, glavobolje itd. To nikako ne treba da bude prepreka za Pričešće. Oni koji boluju od dijabetesa treba često da uzimaju hranu, što ih takodje nikako ne lišava prava da se pričešćuju Svetim Tajnama.

U naše dane su veoma zastupljena poklonička putovanja koja su često povezana sa velikim praznicima. Tužno je kada hrišćanin ne može da se pričesti na praznik zbog toga što na putu nije u potpunosti mogao da ispoštuje post.  U takvim slučajevima je takodje neophodno olakšavanje posta.

Postoji i problem supružničkog posta. To je delikatna oblast, i ne treba podvrgavati vernike dodatnim pitanjima na tu temu. Ukoliko oni sami žele da ispunjavaju sva pravila, treba im napominjati reči Apostola, da supružnici poste samo po medjusobnoj saglasnosti. Ukoliko je jedan od supružnika – neverujući ili čak ukoliko su na raznim duhovnim nivoima, a pravoslavni, onda nametanje uzdržanja manje duhovnom supružniku može da ima veoma teške posledice. I ukoliko verujući čovek, koji je u braku, želi da se pričesti, onda neuzdržanje njegovog muža ili žene ne treba da bude prepreka za Pričešće.

Problem je takodje i molitvena priprema za Pričešće. Setimo se da se u našim liturgijskim knjigama pravi razlika izmedju pismenih i nepismenih, i poslednjima se razrešavaju ne samo sva kelejna pravila, već čak i crkvene službe (večernje, jutrenje,..) koje treba da zamene Isusovom molitvom. U naše vreme nepismenih skoro i da nema, ali zato postoje ljudi koji tek počinju da se upoznaju sa crkvenim knjigama.  Savremeni čovek je pogružen u svetsku sujetu daleko više nego što je to bilo pre 300 godina. Mnogim savremenim ljudima je teško da čitaju monaško pravilo: tri kanona i akatist. Svrsishodno je zahtevati čitanje molitvi pred Sveto Pričešće ili u manjoj meri 10 molitvi iz njega. U suprotnom vernik počinje dobrosavesno da iščitava 3 kanona, a do pripremnih molitvi zbog nedostatka vremena ne može ni da stigne. Ali ukoliko čovek nije uspeo da pročita pripremne molitve, ali želi iskreno da se pričesti, onda ga je teško odbiti.

Nije svima i ne uvek lako biti na Bogosluženjima uoči Pričešća. Teško da to neko može da zahteva od starice, koja samo nekoliko puta godišnje skuplja snagu da ode u crkvu i da se pričesti. Ali to je takodje teško i radniku koji radi u večernjim smenama, kao i majci male dece. Uopšteno govoreći, u naše dane je veoma teško zahtevati od svih posećivanje večernjeg Bogosluženja uoči Pričešća, iako to naravno treba napominjati.

Praksa ispovesti pred svako Pričešće sebe opravdava. To zahteva, pri čestom pričešćivanju vernika, veliki napor od strane sveštenika. Nažalost u nekim slučajevima se to opravdava time, da sveštenik radi olakšavanja svog života sprečava često pričešćivanje svojih parohijana, ograničavajući pričešćivanje u posnim periodima, na Vaskrs i na druge praznike, iako crkveno pravilo (66 VI Vaseljenskog Sabora) propisuje pričešćivanje svaki dan Svetle Sedmice (o postu naravno u tom slučaju nema ni govora).

Vaskrs i Božić su praznici kada u crkvu dolazi veliki broj “neocrkovljenih” ljudi. Naša obaveza je da im u tim danima posvetimo svu moguću pažnju. I zbog toga vernike treba ispovedati recimo prva tri dana Strasne Sedmice. Naravno, oni koji su se ispovedili i pričestili na Veliki Četvrtak mogu da se pričeste i na Vaskrs. Uopšteno govoreći, Pričešće na Vaskrs je – prijatna novina našeg crkvenog života poslednjih decenija. Ali ona nažalost nije i – sveopšta. Neki nastojatelji uopšte ne pričešćuju narod na Vaskrs, a drugi pristaju da pričeste samo one ljude koji su pravilno otpostili celu Svetu Četrdesetnicu. U tom slučaju se čitanje Vaskršnje besede sv.Jovana Zlatoustog, u kojoj se na pričešće pozivaju oni koji su postili i koji nisu, pretvara u praznu i licemernu formalnost. Vaksrs je – dan, kada mnogi naši savremenici dolaze u crkvu prvi put. Mi treba da učinimo sve što je u našoj moći da dodje do susreta tih ljudi sa Hristom. Njih treba ispovediti, ukoliko oni to žele, i možda i pričestiti.

Nesumnjivo je pozitivno ukidanje “zajedničke ispovesti” u naše dane. Medjutim, ukoliko neki vernik koji je dobro poznat svešteniku, pridje k analoju i kaže da želi da se pričesti, to se može ograničiti čitanjem razrešne molitve.

Ne sme se negirati važan značaj epitimije u delu čovekovog duhovnog preporoda. U nekim slučajevima se može primeniti i odlučivanje od pričešća na odredjeno vreme. U savremenim uslovima taj period ne treba da bude dugotrajan. Istovremeno, neki samoproglašeni starci praktikuju godišnje i čak I dvogodišnje odlučenje ne samo od Pričešća, već i od posete crkvi. U naše vreme to dovodi do rascrkovljenja ljudi, koji su se već pre te nesrećne epitimije uspeli da naviknu na redovno posećivanje Bogosluženja.

U zaključku bih želeo da navedem citat od sv.Jovana Zlatousta, koji odgovara na danas mnogo razmatrano pitanje o učestalosti pričešćivanja. Kao što vidimo iz ovih svetiteljevih reči, i u njegovo vreme je bilo raznih praksi pričešćivanja: neko se pričešćivao veoma često, a neko jednom ili dva puta godišnje (i to ne samo otšelnici i pustinjaci).

“Mnogi se pričešćuju tom Žrtvom jednom godišnje, drugi – dvaput, a treći nekoliko puta. Naše reči se odnose na sve, ne samo na one koji su ovde prisutni, već i na one koji su u pustinji – jer se oni pričešćuju jednom godišnje, a ponekad i jednom u dve godine. Kome da odobrimo? Onima koji se pričešćuju jednom, ili onima koji se pričešćuju često, ili onima koji se pričešćuju retko? Ni prvima, ni drugima, ni trećima, već onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, čista srca i žive besprekornim životom. Takvi neka uvek pristupaju, a oni koji to nisu – nikada … Ne govorim vam to da vam zabranim da pristupate jednom godišnje, već zato što želim da neprestano pristupate Svetim Tajnama” (PST, t.12, knj.1, Moskva 2004, s. 153-154). 
Na taj način svetitelj ne objavljuje formalno jednu od u njegovo vreme postojećih praksi pričešćivanja, kako to rade neke moderne današnje doktrine, već ustanovljava unutrašnji duhovni kriterijum."

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/pricesce_navazniji_dogadjaj_u_covekovom_zivotu/

 

Ето, човјек баш фино објаснио што се тиче причешћа! 

[obi-wan]

Teme su razdvojene, evo nove https://www.pouke.org/forum/topic/27451-jose-jedna-u-nizu-staro-novih-i-novo-starih-tema/page-5.

 

@BojanĆ

 

Za sad imas usmenu opomenu za spamovanje, posle nje ide pismena...

[Александар Милојков]

Ima li šanse da crkva iznese jedinstvene stavove o najbitnijim pitanjima u životu vernika?

Не очекуј да одговоре на ова питања нађеш на форумима или код теолошко необразованих свештеника (има их немали број, нажалост). Препоручујем ти четворотомно издање владике Атанасије Јевтића "Христос нова Пасха". У тим књигама наш најеминентнији теолог је изнео све о Литургији и везано за Литургију, о служењу, типицима, причешћивању, итд (износећи писања Отаца, угледних богослова, дајући копије служебника, типика и др). Све је документовано и до детаља прецизно објашњено. Када прочиташ биће ти јасно шта је то Литургија, као се развијала, шта је то причешће, какве су праксе постојале и сл.

Проблем у нашој Цркви је јасан - уби нас незнање.

Што се тиче причешћа, довољно је слушати речи саме Литургије па увидети да је њен смисао причешће. Некада се нису причешћивали само они хришћани који су били под епископском епитимијом. Они су излазили напоље, заједно са катихуменима (остао је возглас: оглашени изиђите, нико од оглашених да не остане...)

Данас, нажалост, све се претворило у формализам. Почев од свете Тајне Исповести (Покајања) па до поста. Света Тајна Покајања претворила се у бесмислену формалност, у мантрање, магијски чин. Неретко се, ах лудости!, обавља усред Свете Литургије. Онако, формално, построје се, не обраћају пажњу на Литургију него се гурају да им свештеник "избаја" "разрешење" изнад главе. Свештеници, опет, све то подржавају јер им је тако лакше, него да остају после вечерње и да заиста исповедају. Јад и беда, шта друго рећи.

Ономад, на поноћној Васкршњој Литургији у храму Светог Саве, стојим у реду за причешће са својом породицом, кад једна млађа жена се гура и распитује: кад ће исповест? Где је исповест? Ја је упитах: каква црна исповест сада!? А она рече: па пред причешће. Одговорих јој: сад си нашла да се исповедаш, шта си чекала до сада? Окренула се, није се ни причестила. Нека је, и не треба. Али, није она толико крива. Криви су првенствено наши пастири, свештеници. Они су ти који требају да поучавају народ вери. Авај, како када многи и од њих многе ствари не знају или се праве да не знају.

Ево једног мог текста, због којех су неки свештеници неговодвали када је објављен у једном парохијском часопису:

О служењу Свете Литургије

Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.

Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.

Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог Царства. Царство Божије је сабрање народа Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека. Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег. Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља! Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17, 3).

Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос, присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа....“

Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију. Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници, ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је једна од конститутивних служби Цркве. Те четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова. Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа. Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо? Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање, поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске личности.

Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се потрудити да заиста служимо у служби у којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији. Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи. Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7, 21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију, обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона, целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва, лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у истрајавању у лошим обичајима.

Још једна негативна појава уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања), ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.

Шта је Света Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако, детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо. Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом, са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити живот.

Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“, иза врата Царства небеског.

Прекинимо са наопаком праксом. Знајући шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и много пута поновљена заблуда.

Александар Милојков

[Авденаго]

То стоји да ни народ ни свештеници често немају знање о Светој Литургији и њеном смислу. Али остаје питање ште рећи оном простом, једноставном народу. Ја им не бих препоручио читање четири тома Атанасијеве студије, нити би их гађао "зизјуласовским" терминима. Просто ће питати: "а кога ја да слушам, свако тврди своје? Види, шта попови раде! А ја да им будем послушан?" Лако је онима који су иоле упућени у све то, знањем и чврстом вером, вера простог народа некад се спотакне о све што виде и чују. И још нешто, веома битно:

ЗАШТО СЕ УСТАЛИЛО ДА ТЕРМИН ЦРКВА ОЗНАЧАВА САМО СВЕШТЕНСТВО?!!

То нико ни да помене. Да не објашњавам сад Павлову еклисиологију, али - И НАРОД ЈЕ ЦРКВА: кад ће он нешто да се пита??

[Срђан Ранђеловић]

Nije  mi jasno zasto je moj post obrisan na ovoj temi,kad sam lepo objasnio smisao pricesa svojim recima,bez kopiranja svetih otaca.Izgleda da se i ovde brise po"nickovima",umesto da se procita sta je napisano.

 

 

Погледај овде:https://www.pouke.org/forum/topic/27451-jose-jedna-u-nizu-staro-novih-i-novo-starih-tema/page-5

Теме су раздвојене.

[Александар Милојков]

ЗАШТО СЕ УСТАЛИЛО ДА ТЕРМИН ЦРКВА ОЗНАЧАВА САМО СВЕШТЕНСТВО?!! То нико ни да помене. Да не објашњавам сад Павлову еклисиологију, али - И НАРОД ЈЕ ЦРКВА: кад ће он нешто да се пита??

 

Да, клерикализација је уско повезана са питањима на овој теми. Када питате свештеника који не дозвољава причешће "без седам дана на едемском ваздуху и дестилованој води": а како се ви оче причешћујете, а нисте постили? Он ће вам одговорити: како "како", па ја служим!?

Трагикомедија. Шта друго рећи.

[Авденаго]

Сјајно, колега Милојков.

Не треба ограничавати Христа и сводити Свете Тајне на култ, јер кад им у нашој свести  одузмемо љубав, без које заједница не постоји – ми Свете Тајне прихватамо као култ.

У Србији не постоји једнообразност у схватању богослужења, стога ни у самом богослужењу. Зато се јављају многе препирке, различита тумачења – погрешна и исправна, и ствара се јаз међу нама самима. Првенствено мислим на неке бесмислене поделе на „старотарце“ и новотарце“, па чак и одлажење у раскол. Људи неупућени у целу тематику, а често задојени паранојом о „покатоличавању“ удаљују се од Цркве сматрајући је издајицом православља и, наравно, Србије, о чему бих касније. У неким парохијама служе „по старом“, у другима „по новом“, јављају се негодовања, међусобни презир, и тако даље. Све ово је беспотребно. Eво шта каже Атанасије Јевтић на ову тему: „Нема новотарија, то је умишљена, измишљена флоскула, слоган којим застрашују људе. Нема старе и нове Литургије, једна је Литургија.(...) Да ли ће руке бити овако или онако, да ли ће двери бити отворене сада или касније, то не мења битно суштину саме Литургије.(...) Немојте очекивати да Литургија буде протестантска или римокатоличка парада, церемонија у којој је сваки покрет програмиран. Литургија је живи живот, живи покрет.“

  Јевтић, др Атанасије, предавање  у Крагујевцу на тему: „ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ – НЕПОНОВЉИВО ПОНАВЉАЊЕ ХРИСТА“

 

[Sara"]

Авај, како када многи и од њих многе ствари не знају или се праве да не знају.

oni što ne znaju mogu i da nauče, ali ovi što se prave da ne znaju su zlo

Не очекуј да одговоре на ова питања нађеш на форумима или код теолошко необразованих свештеника (има их немали број, нажалост). Препоручујем ти четворотомно издање владике Атанасије Јевтића "Христос нова Пасха". У тим књигама наш најеминентнији теолог је изнео све о Литургији и везано за Литургију, о служењу, типицима, причешћивању, итд (износећи писања Отаца, угледних богослова, дајући копије служебника, типика и др). Све је документовано и до детаља прецизно објашњено. Када прочиташ биће ти јасно шта је то Литургија, као се развијала, шта је то причешће, какве су праксе постојале и сл.

Проблем у нашој Цркви је јасан - уби нас незнање.

i to bukvalno,preprečujući se izmedju nas i Života

Potrudiću se da pročitam,hvala na savetu.

То стоји да ни народ ни свештеници често немају знање о Светој Литургији и њеном смислу. Али остаје питање ште рећи оном простом, једноставном народу. Ја им не бих препоручио читање четири тома Атанасијеве студије, нити би их гађао "зизјуласовским" терминима. Просто ће питати: "а кога ја да слушам, свако тврди своје? Види, шта попови раде! А ја да им будем послушан?" Лако је онима који су иоле упућени у све то, знањем и чврстом вером, вера простог народа некад се спотакне о све што виде и чују. И још нешто, веома битно:

ЗАШТО СЕ УСТАЛИЛО ДА ТЕРМИН ЦРКВА ОЗНАЧАВА САМО СВЕШТЕНСТВО?!!

То нико ни да помене. Да не објашњавам сад Павлову еклисиологију, али - И НАРОД ЈЕ ЦРКВА: кад ће он нешто да се пита??

iz mog ugla sveštenstvo potencira takvu upotrebu termina

stalno se poteže poslušnost Crkvi a misli se na poslušnost svešteniku

i nije problem ako je sveštenik neposlušan episkopu nego je problem ako vernik ne sluša sveštenika

vernik kad nešto pita postane persona non grata u pojedinim zajednicama

stvarno počinjem da mislim da neki sveštenici namerno koriste taktiku pojedinih sekti kako bi iz svojih zajednica oterali svakog ko nije u stanju da isključi mozak vredjaju inteligenciju čak i prosečnu, naravno,da se ogradim, ne mislim na sve, niti na većinu.

[Лазар Нешић]

Никад нисам размишљао о питању "како бити послушан Цркви?" ...

Али, свиђа ми се шта су на тему написали Сара и Александар!

[Авденаго]

Да, недавно сам имао дијалог са ђацима у школи и појединима је било изузетно тешко да разликују организацију секте од организације Цркве ( говорећи о оним "мање опасним" сектама, ако се може рећи да таквих има). И шта је требало да им кажем: једно би требало да се ради, али у ствари се ради друго?

Рекао сам им да ћемо о томе говорити следеће године.

[Sara"]

čudna kategorija ta (ne)poslušnost

izgleda mi kao poštapalica za odbranu ličnog integriteta pojedinaca koji su sebe proglasili Crkvom. . .

[Vaske]

Лако је бити послушан Цркви кад знаш Ко је и гдје је Црква али кад ниси сигуран онда је и послушност упитна.

Треба питати св. Марка Ефеског Кога је он слушао .smesko.

[Анастасија]

Poslušnost crkvi za mene je prihvatanje učenja crkve i njene dogmatike, to jest da ja prihvatam ono što crkva propoveda i ispoveda.Ništa više ali i ništa manje.Poslušnost svešteniku,kao čoveku da,ali uvek uz sopstveno rasuđivanje.

[Sara"]

Лако је бити послушан Цркви кад знаш Ко је и гдје је Црква али кад ниси сигуран онда је и послушност упитна.

Треба питати св. Марка Ефеског Кога је он слушао .smesko.

Sveti Marko mi se ne javlja na mobilni već danima mora da se naljutio što sam htela da idem na misu

 

Ko je Crkva ako ne svi mi?