Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

[Данче*]

Хришћанин никада није сам

Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима, а при том налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Да ли је могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву?!

 

 

Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву.

 

 

Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмеравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.

Религија јаких духом

Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе.

Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом.

Наћи смисао живота

Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет.

Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима.

 

Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве.

Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи.

Млади хришћанин је позван да буде мисионар

Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање.

Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале.
Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег.

Митрополит волоколамски Иларион

 

http://www.prijateljboziji.com/_Hriscanin-nikada-nije-sam/38245.html

[Arsenija]

Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима, а при том налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Да ли је могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву?!  

Moguce je. Sve je moguce.  

 

Ja smatram da sam hriscanin ,iako ne idem u crkvu .

[JESSY]

О цркви - Свети Јован Златоуст

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.
 
Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста;
 
Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике.
 
Као што тело и глава сачињавају једног човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, и ако се састоји из много делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из много чланова, но ти многи су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас Јер није једном Духу крштен један а другим други. и није само дух који нас је крстио један, него и оно ушта нас је крстио, то јест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили само се ради тога, да сви будемо једно тело.
 

[JESSY]

Crkva blazi i snazi
Sveti Vladika Nikolaj

удите благословени ви, који сте дошли у Име Госпосње. Црква је, браћо моја, место које блажи и  снажи. Много је немоћи у свету, много горчине у свету, у животу људском и народу. И нико нас не може оснажити, нико нам не може горчину засладити, осим једно место -храм Божји. Ви сте овде дошли да се ублажите и оснажите, да добијете благост и снагу.И доиста нигде је и не можете добити до на овом месту.Храм Божји не изневерава никог и не враћа никог празног кући својој.Господ Исус Христос - Најблажи и Најснажнији -и дошао је зато да у море људске горчине улије небеску сласт и да у ову светску болницу донесе невиђену снагу.Храмови Божји имају задатак, да дају благост и снагу.

[Mihal]

Apostolsko Prejemstvo

Na samom početku, potrebno je razjasniti sam pojam Crkve, njena svojstva i istorijski kontekst. Moramo da shvatimo na koji način su Hrišćani prvih vekova shvatali ulogu crkve i kakav su odnos gajili prema njoj.

Pojam crkva u svom bukvalnom značenju, znači “sabranje” ali naravno, njen smisao je umnogome širi i tajanstveniji, tako da crkvu nije moguće obuhvatiti u jednoj ovako uskoj formulaciji, što ćemo kasnije i objasniti.

Svi hrišćani bez obzira na to koliko su danas podeljeni i koliko im se učenja razlikuju, slažu se da je prva hrišćanska crkva nastala na dan Pedesetice nakon Hristovog vaznesenja i silaska Svetog Duha na apostole, kada se krstilo oko tri hiljade ljudi. Počevši od teritorija Jerusalima, Antiohije, Aleksandrije kao temelja (centara), Hrišćanstvo se odatle dalje širilo po celom Rimskom carstvu pa i izvan granica istog. Već u samom Novom zavetu, Delima apostolskim i poslanicama mi zapažamo početak života i delovanja te rane crkve. Problemi nastaju kada završimo čitanje ovih izveštaja, završno sa 28. poglavljem Dela apostolskih, tada stvari u glavama prosečnih vernika postaju veoma mutne. Zbog toga apsolutna većina vernika (članova) raznih denominacija smatra da je crkva nakon smrti apostola počela ubrzano da propada da bi konačni krah doživela u vreme cara Konstantina. Naravno, u glavama takvih ljudi, crkva sa svim njenim biblijskim učenjima je ponovo obnovljena u jednoj tački u vremenu, i to baš onda kada je njihova denominacija osnovana. Tako svaki nepravoslavni vernik veruje da je baš njegova denominacija ona prava izvorna apostolska crkva koja se posle skoro dva milenijuma spavanja ponovo probudila u ova poslednja vremena ne bi li “spašavala” narod i širila davno zaboravljene “biblijske istine”.Međutim, da li je priča zaista baš ovako jednostavna? Da li je moguće da i pored Hristovog obećanja, da njegovu crkvu ni vrata pakla neće nadvladati, da je ona ipak nadvaladana u jednoj tački u vremenu? Da li je moguće da je Gospod ostavio milijarde ljudi u mraku kroz sve te vekove? Naravno, odgovor prosečnog vernika bi bio da je oduvek postojala jedna grupica ljudi u svakoj epohi koja je bila u istini, međutim ubrzo ostajemo bez odgovora na pitanje: a ko su bili ti ljudi?

Šta je potrebno znati ne bi li odgovorili na ovo i slična pitanja?

Prvo, šta je crkva i koja su njena svojstva?

Drugo, ko se može smatrati crkvom?

Treće, dogma i organizacija crkve?

Na sva ova pitanja i mnoga druga nije moguće odgovoriti ako svesno zatvorimo oči i prespavamo skoro dva milenijuma sve do pojave protestantizma. Moramo shvatiti da rana crkva nije bila samo jedna obična divlja skupina verujućih ljudi koja se okupljala u određeno vreme na određenom mestu ne bi li slavila Boga, već da je Crkva posedovala veoma dobru organizaciju, poredak, jerarhiju, pravila i bogosluženja.

Hristos je glava Crkve i njen osnivač.Ne može biti drugog temelja (osnivača) niti ga iko drugi može postaviti, osim postojećeg koji je Isus Hristos (1. Kor. 3,11). Crkva koja je stvorena rečju, delom i krvlju Isusa Hrista, a rukovođena i nadahnuta Duhom Svetim, nasađena na temelju apostola i proroka koja je dalje uzrastala kroz vekove u hram sveti u Gospodu (Ef. 2.20-21).

Sabornost je jedna od odlika crkve i ogleda u tome što ona nije ograničena prostorom ni vremenom, rasom ili jezikom, već obuhvata sva mesta i sva vremena, sve kulture i hrišćanske narode na zemlji, koji ispovedaju Pravoslavnu veru. Pored toga, Crkva je saborna po svom učenju ο svemu neophodnom za osvećenje i spasenje svih ljudi.: "Idite i naučite sve narode..." (Mt. 28.19 ; Jev. 12.22-24).

Druga odlika crkve je njena svetost, počevši od glave crkve koja je Gospod Isus Hristos, preko prisustva Svetoga Duha u njoj i njegovim blagodatnim darovima koji se predaju kroz Svete Tajne i druge sveštene radnje. Sveta je svojom vezom sa Nebeskom Crkvom.

Sveto je i samo Telo Crkve (vernici). Ako je kvasac svet, to je i testo; i ako je koren svet, to su i grane (Rim. 11,16). Oni koji veruju u Hrista su hramovi Božiji, hramovi Duha Svetoga (1.Kor. 3,16; 9,19).

Treća odlika crkve jeste Apostolstvo (zato se naziva „apostolska“), jer duh, učenje i rad Hristovih apostola je potpuno očuvan u Crkvi do današnjih dana. Sa istorijskog aspekta Apostoli su, po zapovesti Gospodnjoj, ustanovili crkvene sveštene radnje (počeli su da savršavaju Svetu Tajnu Tela i Krvi Hristove (Euharistiju), kao i Krštenja i Rukopoloženja). Apostoli su u Crkvi ustanovili blagodatno prejemstvo episkopstva, a preko njega i prejemstvo celokupnog služenja crkvene jerarhije, prizvane na upravljanje tajnama Božijim (1.Kor. 4,1).

Apostoli su ustanovili načela kanonske strukture Crkvenog života, trudeći se da sve bude blagoobrazno i uredno, za šta primer pruža četrnaesta glava Prve poslanice Korinćanima koja sadrži uputstva za crkveno bogoslužbena sabranja.

I konačno kao zadnje svojstvo crkve imamo „jedinstvo“ tj. Crkva je jedna. Crkva je jedna i to: 1) jedna u sebi, nepodeljena; 2) jedna kada se posmatra spolja, to jest da nema pored sebe nikakvu drugu. Njeno jedinstvo ne sastoji se u objedinjavanju raznorodnog, nego u unutrašnjoj saglasnosti i jednodušnosti. Jedno telo, jedan Duh, kao što ste pozvani u jednu nadu zvanja svojega; jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac sviju, Koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama (Ef. 4,4-6).

Mnogi hrišćani, iako danas znatno podeljeni, u glas zajedno viču: „mi smo Hristova crkva“ pozivajući se na Sveto pismo (Mt. 18.20) koje kaže: „gde su dva ili tri sabrana u Ime Moje, onde sam i Ja među njima” dakle, ima ih više od troje, znači oni su crkva Hristova i Gospod je s njima. Ali ove reči u Svetom pismu se ne odnose na crkve već na molitvu jer ako pročitamo sve počevši od 19-og stiha: "Zaista vam kažem: Ako se dva od vas slože na Zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac Moj koji je na nebesima. Jer gde su dva ili tri sabrana u Ime moje, onde sam i Ja među njima" (Mt. 18.19-20).

Govori se o molitvi onih koji se već nalaze u Crkvi.Zapazite da je Gospod ove reči uputio direktno svojim apostolima "od vas", što se i vidi iz konteksta 18-te glave.Apostoli predstavljaju 12 temelja crkve (Otk. 21.14), takođe i prve utemeljivače Crkvene organizacije i njenog života. Značenje je jasno, ako se od vas, tj. od onih koji se već nalaze u Crkvi, dvoje ili troje mole za istu stvar, Gospod će ih uslišiti. Jer inače, ako svuda gde se dvoje ili troje saberu u ime Hristovo bude Crkva, koliko će onda biti Crkvi Hristovih? A kao što smo već videli, Hristos je osnovao samo jednu Crkvu i toj jednoj treba i pripadati.

Ko se može smatrati crkvom?

Crkvom se može smatrati samo ona koj poseduja sva ova svojstva, koja se sa pravom mogu nazvati JEDNA, SVETA, SABORNA I APOSTOLSKA CRKVA.

Ali postoji još uslova za prepoznavanje one prave Apostolske crkve, jedan od ključnih uslova je i Apostolsko prejemstvo.

APOSTOLSKO PREJEMSTVO je drugi naziv za „nasledstvo, sleđenje, praćenje“. Tokom podizanja prvih hrišćanskih opština svaka od njih je morala da se poziva na Apostole (to je bilo obavezno) tj. morali su da dokažu poreklo svoga apostolstva, kroz neprekinuto prejemstvo Episkopa od jednog od Apostola ili apostolskih učenika (objasnićemo kasnije i na konkretnom primeru). Dakle, apostolsko prejemstvo je zakonita jerarhija, jedan neprekidni lanac prenošenja blagodati i vlasti unutar Crkve, prvo počevši od Apostola na Episkope, a potom i od Episkopa na sveštenike i đakone, putem rukopolaganja.

Rukopoloženjem Episkopi, prezviteri i đakoni primaju dar Svetoga Duha. Episkope rukopolažu dva ili tri Episkopa (1. kanon Sv. Apostola) a prezvitera i đakona jedan Episkop (2. kanon Sv. apostola). Rukopoloženje pojedinih jerarhijskih stepena biva u određenim vremenskim razmacima, a u smislu 10.kanona Sardičkog sabora i saveta Sv. Pavla svom učeniku Timoteju, da ne polaže "ruke ni na koga brzo" (1 Tim 5,22). Sva tri rukopoloženja: Arhijereja, prezvitera i đakona vrše se u oltaru, na Liturgiji i to: po jedan arhijerej, jedan prezviter i jedan đakon, ovaj kontinuitet sadržan je u rečima: "Ja vam predadoh ono što primih." (1 Kor 15,3).

Crkva je verno sačuvala apostolsko prejemstvo do današnjih dana, Apostoli su ustanovili Episkope za zajednice koje su osnivali. Apostolsko prejemstvo je uvek bila garancija kanoničnosti u jednoj crkvenoj jedinici, i kao takvo, podloga je kanonskog prava i poretka Crkve. Znamo da pored dvanaestorice Hristovih učenika je bilo još 70 drugih koje je Isus Hristos lično izabrao i poslao: "A potom (posle odaslanja na propoved Dvanaestorice, Lk 9,1-6) izabra Gospod i druge, Sedamdesetoricu, i posla ih dva po dva pred licem svojim u svaki grad i mesto kuda nameravaše sam ići..." (Lk 10,1-12). Mnogi od njih su postali Episkopi u raznim delovima sveta.

Kao jedan konkretan primer navešćemo Antiohisku Patrijaršiju iz grada Antiohije, ovde su se prvi put oni koji su poverovali u Gospoda Isusa Hrista nazivali HRIŠĆANIMA (Dela ap. 11,26). Grad se nalazi na reci Oronto u Turskoj, posle Jerusalimske Patrijaršije definitivno najstariji i najveći Hrišćanski centar prvih vekova Hrišćanstva. Posle Apostola Petra prvi Episkop Antiohijski je bio Sveti EVOD, kog Sv. Ignjatije (Učenik Apostola Jovana) spominje u Poslanici Antiohljanima i izriče mu veliku pohvalu. Bio je učenik Sv. Petra i time i naslednik episkopskog prestola Antiohije (57–68), postradao je u Antiohiji 7. septembra 68. godine, u vreme boravka cara Vespazijana u tom gradu. Svetog Evoda je nasledio niko drugi do IGNjATIJE zvani BOGONOSAC kao što već rekosmo, učenik Apostola Jovana, drugi Episkop antiohijski i mučenik; stradao je u vreme imperatora Trajana u rimskom Koloseumu - rastrgli su ga lavovi 106. godine. Od njega su nam ostale poslanice (Filadelfijcima, Smirnjanima, Rimljanima, Efescima, Magnežanima i Tralijanima). Posle Ignjatija imamo Herona (107–127), Kornelija (127–154), Erosa (154–169) i tako sve do današnjih dana jedan neprekidni lanac predaje vlasti u crkvi Hristovoj. Čak imamo i jednu Antiohijsku teološku školu u tom ranom periodu Hrišćanstva na tim prostorima, osnovanu oko 280. godine od strane prezvitera Doroteja i Lukijana Mučenika.

Ne bismo bili u mogućnosti u ovom kratkom izlaganju da navedemo sve Episkope u prvim vekovima Hrišćanstva i kažemo još po koju reč o njihovim delima, životima i u većini sličajeva stradanjima, ali radi još boljeg razumevanja navešćemo i neke druge, poput jednog Polikarpa učenika Apostola Jovana koji je bio Episkop u Smirni (grad u pokrajini Joniji, na zapadu Male Azije, u zalivu Egejskog mora), Napisao je više poslanica ali imamo jedino sačuvanu poslanicu Filipljanima.

Dalje, imamo Svetog Jermu episkopa u Filipolju od kojega je sačuvano delo “Pastir” nastalo između 140. i 155. godine, koje je bio toliko cenjeno u tadašnjem Hrišćanskom svetu da ga je Sveti Atanasije Veliki u svom Pashalnom pismu (373), u kome govori o novozavetnom kanonu (posle koga je ubrzo i formiran kanon Novog Zaveta), ubrajao među knjige koje je prihvatila Crkva, a ranije u drugom veku ga citira Sveti Irinej Lionski u spisu Protiv Jeresi i navodi da Jermino delo Pastir ima autoritet biblijskih knjiga.

PAPIJE JERAPOLjSKI je bio apostolski učenik i Episkop u frigijskom gradu Jerapolju (Mala Azija).Sačuvano je malo podataka ο njemu i njegovom književnom delu. Prvo i najautoritativnije svedočanstvo ο Papiju potiče od Sv. Irineja Lionskog, koji za njega kaže da je bio učenik Sv. Jovana Bogoslova i drug Polikarpov.

Irinej Lionski koga smo već citirali u par navrata je bio učenik Polikarpa Smirnskog, dakle druga generacija od Apostola. Jedan od najvećih bogoslova tadašnjeg hrišćanskog sveta, napisao je mnoga dela ali jedino imamo sačuvano u celosti delo “Protiv jeresi”, gde pobija jeretička učenja, i delo zvano “Izlaganje Apostolskog učenja”. Postradao je 202 godine u vreme cara Severa zajedno sa još 19000 hrišćana.

Šta bi mogli da kažemo i o jednom Klimentu Rimskom? Takođe je bio Episkop u Rimu, naslednik Apostola Petra, postradao je mučeničkom smrću od strane cara Trajana i tako dalje, niz Episkopa, mučenika i svetaca kroz vekove, sačuvani su razni spisi i dela pomoću kojih se čak danas dokazuje i autoritet Biblije i nekih spornih delova (stihova) Pisma, takođe kroz te mnogobrojne spise ranih Hrišćana možemo da razumemo i mnoga nejasna mesta u našoj dragoj Bibliji.

Da zaključimo, Apostolsko prejemstvo od apostola i neprekidnost episkopstva jedno su od suštinskih obeležja Crkve. I obratno, odsustvo prejemstvenosti episkopa u ovoj ili onoj hrišćanskoj denominaciji lišava je svojstva istinske Crkve, čak i uz prisustvo ispravnog dogmatskog učenja. Takvo shvatanje Crkve je bilo svojstveno od početka. Iz Crkvene istorije Jevsevija Kesarijskog znamo da su sve drevnohrišćanske pomesne Crkve sačuvale spiskove svojih episkopa u njihovoj neprekinutoj prejemstvenosti.

Piše sveti Irinej Lionski„Mi možemo da nabrojimo one koji su od apostola postavljeni za episkope u crkvama, i njihove prejemnike sve do nas“, i zaista, kasnije redosledom prejemstva nabraja episkope Rimske Crkve gotovo do kraja drugog veka („Protiv jeresi“). Iste poglede na važnost prejemstva izražavao je i Tertulijan. O jereticima svoga vremena pisao je: “Neka pokažu početke svojih crkava i objave spisak svojih episkopa, koji bi se produžavao sa takvim prejemstvom, da bi njihov prvi episkop za svog uzročnika ili prethodnika imao bilo koga od apostola, ili apostolskih muževa koji su dugo bili uz apostole. Jer apostolske Crkve vode svoje spiskove (episkopa) upravo ovako: Smirnska, na primer, predstavlja Polikarpa, koga je postavio Jovan, Rimska – Klimenta, koga je rukopoložio Petar; isto tako i druge Crkve ukazuju na one muževe koje su ... imale kod sebe kao izdanke apostolskog semena“ (Tertulijan).

Crkvena Jerarhija

Crkvena jerarhija se sastoji iz tri stepena. Svaki stepen dodeljuje crkva sa blagoslovom Božijim putem Episkopskog rukopolaganja. Crkvi su potrebna i neophodna sva tri stepena sveštenstva. Apostolski učenik sveti Ignjatije u svojim poslanicama svedoči stav drevne Crkve o tome: „Potrebno je da ništa bez episkopa ne radite, kao što i činite. Povinujete se i sveštenstvu, kao apostolima Isusa Hrista – Nade naše, u Kome daj Bože da živimo. A treba i đakonima, koji su služitelji (Svetih) Tajni Isusa Hrista, na svaki način svi da pomažu, jer oni nisu služitelji jelima i pićima, nego su sluge Crkvi Božijoj... Svi poštujte đakone, kao zapovest Isusa Hrista, a episkopa kao Isusa Hrista, Sina Boga Oca, a prezvitere kao sabranje Božije i kao zbor apostola. Bez njih nema Crkve” (sveti Ignjatije Bogonosac).

Episkopi predstavljaju najviši jerarhijski čin, nadređen prezviterima i đakonima. Sveti Ignjatije piše: “Gde je episkop, tamo treba da bude i narod; isto tako, gde je Isus Hristos, tamo je i katoličanska (SABORNA) Crkva”. Kako kaže Tertulijan: “Bez episkopa nema Crkve”.

Među episkopima postoje istaknutiji prema položaju, ali ne i po jerarhijskom, blagodatnom dostojanstvu. Tako je bilo i među samim apostolima. Mada je bilo posebno uglednih i znamenitih apostola, koji su smatrani za stubove Crkve (Gal. 2,2-9), ipak su prema apostolskom činu u suštini svi bili ravnopravni. A ja mislim da ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola (2. Kor. 11,5; 12,11) – dva puta izjavljuje apostol Pavle, dodajući: iako sam ništa. Međusobni odnosi apostola bili su zasnovani na jerarhijskoj jednakosti. Govoreći o svom putu u Jerusalim radi sastanka sa najuglednijim apostolima Jakovom, Petrom i Jovanom, apostol Pavle objašnjava da je išao po otkrivenju, i da je sebe proveravao Sabornom svešću apostola, a ne ličnim pogledima bilo koga od najznamenitijih. A za one koje su smatrali da su nešto, ma ko oni negda bili, ne marim ništa, jer Bog ne gleda ko je ko (Gal. 2,1-6). Što se pak tiče pojedinih lica, Pavle piše: A kada dođe Petar u Antiohiju, suprotstavih mu se u lice, jer beše za osudu zbog odnosa prema neobrezanim hrišćanima (Gal. 2,11). Isti takvi međusobni odnosi na principu jerarhijske blagodatne jednakosti zauvek su ostali u Crkvi kod apostolskih naslednika – episkopa.

Prezviteri

Prezviteri-starešine predstavljaju drugi stepen crkvene jerarhije. Apostoli Pavle i Varnava u Delima apostolskim, prolazeći kroz Listru, Antiohiju i Ikoniju, su za svaku Crkvu rukopolagali prezvitere (Dela ap. 14,23). Zbog rešavanja pitanja obrezanja, u Jerusalim je upućeno izaslanstvo apostolima i jerusalimskim prezviterima (Dela ap. 15,2); na apostolskom Saboru prezviteri zauzimaju mesto sa apostolima (Dela ap. 15,6). Apostol Jakov poučava: Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje (Jak. 5,14). Iz pouke apostola Jakova vidimo:

a) da prezviteri obavljaju sveštene radnje Crkve

b) da je prezvitera u ranoj Crkvi u određenoj opštini moglo biti više, dok je episkop postavljan jedan za grad i okolnu oblast.

U dvadest prvoj glavi Dela apostolskih priča se o tome kako je apostol Pavle, po povratku sa svog trećeg misionarskog putovanja, u Jerusalimu posetio Jakova, i kako tom prilikom su došli svi prezviteri (znači, predstavljali su poseban crkveni čin); oni su pred Pavlom naglas ponovili odluku apostolskog Sabora o neobrezivanju neznabožaca, ali su njega zamolili da izvrši obred svog očišćenja, kako bi izbegao optužbu da se odrekao judejskog imena.

Đakoni

Treći jerarhijski stepen u Crkvi predstavljaju đakoni. Jerusalimska opština je izabrala, a apostoli su rukopoložili, sedmoricu đakona (Dap. gl. 6). U početku njihova dužnost je bila pomaganje apostolima u praktičnom delovanju: povereno im je da služe oko trpeza – da dele hranu i staraju se o udovicama. Za ovu sedmoricu utvrdio se naziv đakoni (u pomenutoj šestoj glavi još taj se naziv još ne pominje).Iz pastirskih poslanica se vidi da su đakone postavljali episkopi (1. Tim. 3,8-13).

Prema knjizi Dela apostolskih za đakonsko služenje izabrani su ljudi puni Duha Svetoga i mudrost. Oni su uzimali učešće i u propovedi, kao sveti Stefan, koji je svoju propoved o Hristu zapečatio mučeničkom smrću, ili sveti Filip, koji je krstio evnuha (Dap. 8,5; 8,38). U Poslanici Filpljanima apostol Pavle šalje pozdrav episkopima i đakonima (Fil. 1,1), kao nosiocima blagodatnog jerarhijskog služenja i pomoćnicima episkopa. Sveti Justin Mučenik (2. vek) piše: “kod nas takozvani đakoni daju svakom prisutnom da se pričesti hlebom nad kojim je savršeno blagodarenje, i vinom i vodom, i nose ih onima koji su odsutni.”To znači da su oni delili i raznosili verujućima ne samo hranu uopšte, nego i Evharistijske Darove. Stoga je i samo njihovo služenje u drevnoj Crkvi, kao i danas, nosilo bogoslužbeno-blagodatni karakter. Na Neokesarijskom saboru 314.godine ustanovljeno je da broj đakona u hrišćanskoj opštini, čak i u velikom gradu, ne treba da prelazi sedam, pri čemu se Sabor pozvao na knjigu Dela apostolskih. U Drevnim crkvenim spomenicima ponekad se pominju samo episkopi i đakoni, bez prezvitera – očigledno zato što su episkopi sami predstavljali hrišćanske zajednice u gradovima, dok je prezviterima poveravano služenje izvan gradskih zajednica.

Dakle od teze skoro svih denominacijskih Hrišćana o takozvanom “sveopštem sveštenstvu” nema ništa.

Da zaključimo…

Hristova Apostolska crkva je jedan veliki duhovni organizam koji apostol Pavle upoređuje sa ljudskim telom i njegovim organima. Glava tog duhovnog organizma ili tela (Crkve) jeste Gospod Isus Hristos, organi su prvo i pre svih bili Apostoli pa potom njihovi naslednici Episkopi sa prezviterima, đakonima i vernim narodom. U tom duhovnom telu (crkvi) svako je znao šta je njegov posao, jer jesu li svi proroci?učitelji ili čudotvorci?..." (1Kor. 12.28-30, Ef. 4.11 ; Tit. 1.5-9 ; Rim. 12.4-8 ; D. ap. 20.28-30 ; Flplj. 1.1 ; 1Tim. gl.3). Članovi Crkve su svi ljudi svih vremena, koji stoje ujedinjeni istom verom, nadom, u uzajamnoj ljubavi, koji su osvećeni istim svetim tajnama i kojima rukovode zakoniti episkopi i sveštenici (apostolsko prejemstvo).

Dakle svaka denominacija koja nema svojstva rane Apostolske crkve Hristove, koja ne poseduje apostolsko prejemstvo, nema jerarhijsko svešteničko, već tzv. "sveopšte sveštenstvo“, koja Liturgiju smatra „simbolom“, a ne istinskom žrtvom Gospodnjom, koja nema Svete tajne koje je ustanovio sam Gospod i njegovi apostoli, koja je nastala u kasnijem dobu hrišćanske civilizacije i koju je osnovao bilo koji drugi čovek, a ne lično Gospod Isus Hristos, može se nazivati kako god poželi ali u suštini radi se samo o još jednoj od mnoštva jeresi čijim sledbenicima je uzalud sve pa čak i vera u Gospoda jer upamtite da i đavoli veruju, ali i drhte (Jak. 2.19); pa čak i ispovedaju Hrista kao Sina Božijeg (Mt. 8.29 ; Lk. 4.41), a znamo da neće biti spašeni.

Autor Mihal Greksa

Preuzeto sa sajta "SEKTOLOMAC"

http://sektolomac.net/apostolsko-prejemstvo.html

 

[Ignjatije]

facenew22222222

 

8086.gif

[Danijela]

изокренуте  улоге: Цркви суди свет.

 

Налазимо се пред бруталном историјском чињеницом. Из најразноразнијих разлога, Црква је враћена у преконстантиновску епоху. Шачица верних стоји насупрот свету који је непријатељски расположен према њеним порукама. Тачније речено, епоха је постконстантиновска. Свет више није пагански, он је дубоко безбожан. Он слуша друга јеванђеља, други му пророци говоре. Динамичке силе улазе у игру и покушавају да остваре једну нову интеграцију света, са другим доминантама, неспојивим са хришћанском етиком.

 

 На сваку афирмацију трансцендентног, скептички људски дух одсеца: »А шта је истина?» Пилат је презирао јеврејски менталитет. Колико ли је данашњи свет више оправдан у свом презиру према историјском хришћанству? Тешка одступања дубоко обележавају његово лице.

 

 У врелој и уздрхталој реалности живота Бог више не налази уста довољно чиста и издвојена, да би се кроз њих чуо. Све је ужасно компромитовано, дотле да су чак улоге изокренуте: Цркви суди свет.

 Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице - ублажено је. Поставши неборбена, вера се срозала, а човек, мудар и разуман, избљувао ју је. Завршна мудрост хришћана: »Бог од нас не захтева толико«, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтева немогуће. Не може се чак рећи ни да је Јеванђеље наишло на зид. Један зид, чврст, који пружа отпор – то је реакција. А Јеванђеље данас среће потпуну равнодушност; оно одјекује празнином, оно пролази кроз средину, и ништа га не задржава.

 

 Црква више није оно што је била у првим вековима, победнички марш живота кроз гробља овога света. У најновијим дефиницијама њене природе, Црква је схваћена на невероватно статичан начин, у функцији саме себе: онаје систем самоодржања, један апарат чија је главна функција да сам себе исхрани. Изгубивши апостолски појам тела, живог организма, реалног присуства Христовог, оног Христа који није дошао ни због апостола, ни због шачице парохијана, Црква за свет више не постоји. На несхватљив начин хришћанска вера губи особину квасца; она више не може да закваси никакво тесто; хришћани више немају осећај за мисију; они више не умеју да буду »амбасадори«, послани. Живот се врти у затвореном кругу. После два миленијума историјског живота хришћанства, најстрашнији суд који свет може изрећи над Црквом је - да је она постала његово верно огледало, у коме Црква препознаје свет као сопствену хришћанску јерес, тело свог тела.

 

 Хришћанство, а за њим и свет, удобно су се сместили у расцепу богочовечанства. Према темељној христолошкој формулацији IV Халкидонског Весељенског Сабора: божанско и Људско су у Христу сједињени без стапања и нераздељиво. Ако, дакле, теолошко монофизитство примењено на појам Бога девалоризује све што је људско (трагично и речито одсуство хришћанске антропологије), монофизитство примењено на појам човека, у различитим видовима хуманизма, раздваја, а онда и потискује оно божанско. Међутим, (и то је још много горе) чињеница је да је свака јерес у мишљењу последица јереси у животу. Арије је био »јудејствујушчи« монофизита у свом животу, у својој побожности, и из тог извора је потекла јеретичка теологија. Данашњи хришћани су јеретици у својој егзистенцији, а њихова теологија је теологија евнуха (»Могу ли евнуси да говоре о рађању?« - питао је још свети Атанасије); чак и онда када је коректна, она запањује одсуством сваког живота.

 Последице раскида се виде чак и у херојском напору савремене евангелизације; две основне струје се не сусрећу. С једне стране, постоје појединачна преобраћања која чине »слободни стрелци«, у вертикалном правцу и праћена опасношћу сектантства; са друге је стране струја која у свету отеловљује хришћанство - она се распростире хоризонтално и трпи прогресивну секуларизацију. Недостаје спој. А права снага хришћанске поруке се налази у споју: спасење се обавља само у Цркви, али она, иако чврсто укорењена у свету, суштински живи од »Дођи, Господе Исусе!« (Дап. 22, 20). Зато што је интегрално решење историје са оне стране њених граница, само Црква, која живи светлошћу Парусије, и реално у историји, може да је оствари и доврши.

 

 Никакво буђење неће бити ни делотворно ни трајно, све док у првом реду не учини да сваки човек постане органски члан Тела, а да парохије постану живо место где ће се пуноћа Христовог другог доласка осећати већ и у историјском Христу. Хришћанство, међутим, већином проповеда сумрачну религију ноћних птица, чија оптерећујућа уозбиљеност рађа жељу да се постане атеиста; или пак, религију скрпљену од неколико упрошћених и оптимистички обојених комадића, површног осмеха, у потпуном забораву смрти; религију чији приглупи изглед разоружава.

 

* * *

 

Сасвим је могуће да психоанализа текућег хришћанског менталитета открије један од најдубљих узрока неактуелности хришћанске поруке. Хришћанство није доктрина, него живот, инкарнација, дакле, делање. Реакција просечног човека, типичног производа модерне друштвене еволуције, пре свега је реакција на постојеће хришћанство. Као што га и у комунизму нимало не интересује марксистичка спекулација, него постојећи комунизам, а пре свега - нови комунистички човек. Просечан човек слуша хришћанску поруку у светлости или у сенци постојећег хришћанства. А управо просечно хришћанство нас поставља пред погубну појаву: хришћанство ни најмање није »једна нова раса«, оно је само један од типичних друштвених облика. Ту наилазимо на најтежи узрок хришћанског неуспеха.

 

 Вера више није извор, онаје постала једна наслага, елемент додат структури света тамо где се ради о верницима, и то представља јасан пример социолошког отуђења. Свештеници и пастири овладавају једним додатним речником, али су начин мишљења, оцена и реаговања, у ствари читаво понашање, социолошки детерминисани. Црква, зависно од места и услова, брани или својину или колективизацију; за једне, демонско је »све што мирише на социјализам«, за друге је то »капитализам«. Царство Божије је пука етичка категорија или »инструментална« категорија пропаганде која крунише здање. Један стоичар, спинозиста или атеиста, исто су тако ангажовани у име свог моралног веровања. У том случају, све хришћанске врлине ишчезавају пред речима: »А неверници, не чине ли и они тако?« (Мт. 5, 47). Светост није никаква врлина, него бљесак трансцендентности. Од тренутка када свака етичка преокупација постаје усмерена на оваплоћени Логос, свака морална перспектива се изврће, јер хришћанско превазилажење датости није исто што и егзистенцијалистичко, унутар затвореног света, него је то превазилажење света самог у његовом тоталитету.

 

 Све од Константина Великог, утицај Цркве на историју се не врши ни изнад, ни изнутра, него тако што се Црква поистоветила са историјском структуром света. Хришћанство феудално, буржоаско, пролетерско, на тај начин потпуно губи моћ другог рођења, плођења онога што је изнад. Монаштво је потекло из протеста против подвлашћења Цркве у службу Империји; само је хероизам пустиње могао одговорити апсолутним захтевима Јеванђеља.

 

 Црква - тајна у походу, Црква - Невеста која очекује свог Цара, постала је »религиозна заједница» потчињена законима природне еволуције. Последице су катастрофалне.

 Ако, споља гледано, »хришћани нису изнад других«, у дубини, захваљујући сили која долази из оностраног, један хришћанин је способан да васкрсава мртве; али чим се храни земаљском храном, он постаје гробар.

 Инкарнација се прилагодила времену. Светилиште је постало једно велико »осигуравајуће друштво« које обећава вечни живот, уз минимум ризика (»опклада« Паскала), са разрађеном техником утехе и »триковима« прилагођеним сваком случају. Хришћанска вера се проповеда као најбољи начин улагања живота, а Тајна вечера се нуди као таблета компримоване вечности. Човек, погођен нестабилношћу свих текућих вредности, хвата се за последње што му преостаје, за »стабилност« духовних вредности, али је управо то супротно духовном поретку: губећи киркегардовски осећај да се налази изнад хиљада водених рукавица, тражећи гаранцију спасења, он у ствари компромитује то спасење. Хришћанска буржоазија је од Јеванђеља направила продужење најинтимнијих тежњи човечанства према најбољем од могућих светова, Божијем Царству. Оно што је историјском хришћанству дошло главе, тоје оптимизам који Бога замишља као Деда-Мраза, лишен сваке трагичне егзистенције. Међутим, Јеванђеље је дубоко неприлагодљиво, експлозивно; оно је захтев за метаморфозом, за покајањем (метанојом - преумљењем) који не само руше историјске облике, него дижу у ваздух саму историју.

 

 Благодарећи овом фундаменталном поунутрењу хришћанске истине, једна наука, једна филозофија, једна хришћанска политика не може да постоји, као ни хришћански филозофи, или хришћански бакали. Могу постојати само људи, хришћани, који на аутентичан или на погрешан начин обављају позив уметника, лекара или трговца. Не може се имати једна хришћанска математика, али неко јесте или нијв хришћанин. Сваки израз зависи од извора, а не од циља. У једном стану може се доградити једна крстионица, или налепити на зид неки библијски текст, али и са тим додацима стан никада неће постати домаћа црква.

 

 Савремени хришћанин је човек који скупу својих знања додаје још и постулат о постојању Бога. Разлика између верника и неверујућих свела се на то да су једни мало више склони метафизици него други. Једни верују у алопатију, други у хомеопатију, трећи у технику молитве (клиничка посматрања доктора Керела показују да извесна доза мистике чини болеснике отпорнијим; исцелитељи показују да вера доноси »добро здравље«; чудо је социолошка категорија, обрађена и каналисана у хигијенским условима демонстрационе сале). У менталитету и понашању хришћанске масе нема ничега што поставља изнад, што надилази, што самим својим постојањем најављује потпуно Друго. Вера се појављује као један од функционалних елемената одређеног типа, дате социолошке категорије, и то моментално испражњава хришћанску поруку сваке преображалачке снаге.

 

 Разумљиво је, дакле, да хришћанство, као социолошка форма, више није привлачно. Другде се још могу наћи људи страсни, у потрази за величином, другде они очајничким напором траже да се нађу изнад, у ономе што они називају суштином егзистенције. А хришћани?

 

 По парохијама изненађује сиромаштво људског материјала, запањује број медиокритета, или људи који траже компензацију; човек би рекао да су они ту зато што сањају да, кад то нису овде, макар буду први у Царству Небеском. »Бог је изабрао слабе, старе и презрене овога света« - не зато што није умео да бира, него зато што је изабрао »лудост, да посрами мудре« (1 Кор. 1, 27-28). А највећа мудрост данашње хришћанске масе је да као од куге побегне од свега што је »лудо«, од свега што је надилажење, свега што је мистичко, а што је само срце Јеванђеља. Уместо да посрами (confondre, смути, помеша) свет, она се сама смућује (se confond, меша) са светом, постаје прашина света, без сјаја и вредности.

 

* * *

 

У средњем веку, Црква је имала једно моћно оружје: страх од пакла. Временом, мистичко поимање живота је ишчилело, а ђаво, са свим својим инферналним инвентаром, није много више од смешне причице за децу. Али ни рај, као ни пакао, више не чини део духовног искуства човека; поставши радикално трансцендентни, они прелазе у чисту апстракцију. И будући да страх од пакла и радост Царства немају места у човеку, остала је још само истина, смисао живота. Управо у тој тачки, модерни човек је најрањивији.

 

 Зло укида сваку могућност излаза, оно влада беспоговорно, човек пати неизлечиво и чини да други пате. Овај свет је пали свет, али висина са које је пао не постоји. Нема кривца: појам греха је у највећој мери испражњен смисла, а праштање на трагичан начин губи свој разлог постојања. Нико не тражи опроштај, јер су сви несрећни, жртве случаја који их је бацио у егзистенцију. Једино што могу, то је да постану што мање осетљиви и да се забораве; или да храбро егзистирају изван сваког Логоса; или још, да покушају да престроје човека, уклањајући сваки остатак метафизичке зебње.

 

 Човек живи у одсуству континуитета, понесен мутном струјом скоковитог ритма, зароњен у испресецано трајање. Живот више нема тајни: нема другог посвећења, иницијације, сем у технику. Ко се још усуђује да говори о љубави - пред лицем усавршеног умећа - технике секса? Ко, било коме, може да саопшти mysterium tremendum (страшну тајну) да каже: »ово место је свето»? Каквим биолошким речником се модерном човеку може говорити о Матери Дјеви?

 

 Лица људи који данас творе историју не дозвољавају да их неко замисли на коленима, у контемплацији. Будући да је тајна зла нерешива без појма пада, историја у својој зачараној бесконачности изгледа као некаква мана на углачаној површини ништавила, где се не догађа ништа.

 

 Разлагање људске материје је тако дубоко да је најурођенија, најприроднија идеја, идеја унутрашњег јединства људског рода, првог и другог Адама, данас најнеприступачнија, најхерметичнија, чак и за хришћане. Стога толика незаинтересованост која обавија хришћанску поруку. »О свему томе ћемо говорити неки други пут« (Дап. 17, 32). Свака реч је постала неефикасна, унапред, у принципу.

 

 Човек, ужасно практичан, одмерава, рачуна, и ако му се деси да се запита шта му »доноси« авантура хришћанства, он баца један брз поглед на савремено хришћанство и констатује да не постоји никаква битна разлика: као и у свету, он види хипокрите и промашене људе који крију своју слабост, или лукаве који користе »опијум« да би се домогли циљева о којима се у пристојном друштву не говори. Ако је свет више него икад уморан од говора и придика, ако реч више не погађа никога, то значи да се ситуација, од времена вавилонске куле наовамо, погоршала: не ради се више о конфузији, мешању разних језика, него о конфузији унутар језика. Људи више не разумеју једни друге. Заједница је раскинута. Човек одише изолацијом.

 

 Хришћанство, поставши социолошка прашина, може ли бити место сијања присуства Бого-Човека? Може ли лице Христово поново да »заблиста у лицима његових,« како каже једна стара литургијска молитва? Цело питање се своди на то. Снажна је једино она порука која не репродукује речи Логоса - него сам Логос; једино ће његово присуство од поруке створити светлост и со.

 Експлозивна клица Јеванђеља револуционише, претура, али не структуре света, него структуре људског духа. Од активизма, нагласак се помера на појаву Бога у човеку, на силазак Христа у човеку:

 »Кад стекнеш унутрашњи мир - хиљаде око тебе ће се спасти«.

 

 Савремени човек је нешто модификовано, измењен је сам његов антрополошки тип, понајвише одлуком »Све је дозвољено«. Али, тај човек је несрећан у дубини душе. Његова туга још проналази одјек у жеђи за слободом. Још који тренутак он је способан да се одрекне свега, само ако би, макар и за магновење, угледао Христа, проговорио с њим. Међутим, да би се то догодило, весник хришћанства би морао да престане да прежвакава лекције из катихизиса, да не буде само човек који говори о Богу - него да постане неко у коме је могуће Бога срести. Ако можемо да нађемо Христа у Јеванђељу, то је зато што тамо свака изговорена реч садржи у себи целокупно његово присуство. Благовесник треба да се поистовети са Христом који говори, треба да пројави у слави његово присуство, или да заувек ућути.

 Спасење се обавља само у Цркви: служба речи пролази кроз службу светих тајни и завршава се у утеловљењу. Али, тело се излива ван историје, и у превазилажењу ослобађа човека сваког социолошког отуђења. Ово је јасно описано у одељку о позиву апостолима: »Оставите мртве да сахрањују своје мртве« (Мт. 8, 22); вокација, позив, превазилази социолошка гробља.

 

 У време Васељенских Сабора, монаштво се уздигло као снажно упозорење које је говорило о крају: и колико је генерација било потресено моћном сликом његовог јунаштва. Међутим, данашње монаштвоје изнад света, али не и у њему. Хришћанство је више него икада позвано да се истовремено нађе изнад и унутар, и то је суштинска ствар.

 

Проблем уопште није неки нови језик. Постоји чак озбиљна опасност да би се њиме могао снизити ниво поруке. У ствари, ради се о томе да се човек уздигне.

 

»Које близу мене, близу је ватре.« Не парадокси, нити дијалектика, него ватра која сагорева. Треба се вратити једноставном и шокирајућем језику парабола.

 

»Никада човек није говорио с таквом силом« (Јн. 7, 46). Целим својим бићем Христос је објављивао »сасвим Друго«, изокрећући у сваком моменту етаблирану перспективу, не остављајући »камен на камену«.

 

Порука треба да обнажи човека од свих социолошких омотача, да га шокира таквог, голог, и да га затим обуче у Христа. У Русији, држава је тако држала Цркву, да се у моменту избијања револуције мислило како ће заједно са монархијом пасти и ова. Међутим, од тога није било ништа. Монаси строгих и затворених манастира су ушли у живот као слободни људи. Зрачили су својом тишином. Ту слободу треба открити, пре свега. Прогонитељи, логори, сви су хришћане ставили ван закона. Како брзо и лако таква ситуација ослобађа од сваке социологије.

 

У речима »Тражите Царство Небеско» - садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази у свету; вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког »имати« прећи на »бити«. Зар »блажени нишчи духом« не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него су постали дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву - моћ поруке.

 

Постати дух, значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство Божије постаје иманентно човеку.

 

* * *

 

Свака људска делатност: култура, уметност, мишљење или друштвена акција - има своје религиозно значење чији је исход увек ван историје. На свом врхунцу, све форме, по мери своје чистоће, изражавају не неку вредност по себи, него се превазилазе, постају симболи, знаци, ватрене стрелице које указују на долазак већег, владавину Оца. Интегрално решење историје и сваке егзистенције је изван њих самих. Онај који ствара историју води је ван њених оквира. Историјски задатак постулира »довршење« културе и историје, али као слику Божијег Царства, као његову икону. Стављен пред чињеницу екстремне укорењености у историји, у материји, један свештеник у Совјетској Русији је на питање: »Пред којим проблемом стоји руска духовност данас?« одговорио: »Пред Парусијом.« Црква не достиже своју историјску пуноћу друкчије до припремајући повратак Христов, нити остварује евангелизацију - осим ако се упише у ову перспективу.

 

 Ово нам указује на могуће решење акутног проблема хришћанског стила. Некада је стил, сваким детаљем текућег живота, изражавао духовност свога времена. Ми живимо у друкчијој епоси. Садашњи тренутак захтева не да се рефлектује епоха, него, изнад сваке емпиријске форме - Друго: лакоћом, издвојеношћу, изузетном слободом да се све ствари поседују - као да се не поседују. То је апокалиптички стил који на све ставља свој печат, који је невидљив, али се тим више осећа. Краљ Мида је све чега би се дотакао претварао у злато. Један хришћанин, својим унутрашњим ставом, може да учини све ствари лаким, да их претвори у иконе, слике њихове истине. Стил, када једном постане права духовна категорија, деловаће сам по себи ефикасније него проповеди. Искључиво у овој клими слободе моћи ће да се роди мисионарски осећај код »световњака«.

 

 Смисао покушаја католичких »свештеника-радника« који су одлазили на имања и у фабрике није био у напуштању свештеничког служења, него у изражавању њихове слободе према свакој детерминацији, сваком миту, сваком комплексу. Чак и у сасвим емпиричкој борби, они су и изнад, и унутар. Вера постаје извор сваког задатка, и тако сваки рад претвара у пророчко служење. То је пророковање животом, можда најснажнији облик поруке. »Ставио сам пред тебе живот и смрт« (Закони, поновљени). Али, демонизам света свој избор мећу њима чини унапред. Колико често човек одбацује поруку зато што се плаши да промени свој живот, јер стрепи пред захтевима трансцендентног, и у својој изолованости не налази никакву подршку.

 

 Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

 Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?

 

 Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.

 

 Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће!

 

 Видео сам људе сиве, прљаве и ружне - као стари драги камен са кога скинемо слој прашине и који задржимо тренутак у живој топлоти на длану - како изненада заблистају снопови светлости.

 Сваки човек иза фасаде интелектуалних примедби, цинизма или незаинтересованости, крије своју изолованост, потребу за нечијим присуством.

 

 Примити Христа, »пити« га и »јести«, и затим изићи у свет као живо тајинство, као Тајна Вечера у Људском телу. Христос ће свету поново говорити кроз човека - макар овај и ћутао - и кроз њега ће се дати као храна људима.

 

Оци Цркве су умели да измире универзално знање о свету и живот у Христу, тако да је за њих све било у Христу, одишући једном истинском «васељенскошћу», »католичанством«. Они су умели да у теологију унесу директно искуство Цркве; они су знали тајну, како да проживе сопствену егзистенцију на евхаристијски начин.

 

Ако је добро да атеисте учинимо мање увереним у то да нема Бога, добро је да и теологе учинимо мање увереним у њиховим спекулацијама. Било би чак веома занимљиво видети на теолошким факултетима једну катедру атеизма, која би теологе натерала да буду мање произвољни у њиховим сувише општим тврдњама, да буду осетљивији према скривеном човеку који је у невољи, и коме је прилаз Христу тако често затворен гомилом спекулативног ђубрета. Не поправља се грејање за време пожара, не бежи се ка споредном у моменту када се руши свет. Све наше стваралачке снаге треба да се окупе, не би ли се подигла једна генерација пуна неисказане радости, ослобођене, радости помоћника, радости пријатеља Жениковог.

 

И ако наиђе тренутак да се нађе потиснута из друштвеног живота, потребно је да та генерација сазри како би била »генерација исповедника«, генерација способна да, како је у своје време сјајно речено у писму о лионским мученицима, »разговара са Христом».

 

Историјски задатак није тражење облика првобитног хришћанства, него његовог Маран ата -Дођи, Господе -јединства са Црквом последњег часа. Тај ће час учинити актуелним и друге, учиниће актуелном и хришћанску поруку.

 

Павле Евдокимов

[Goku]

Одличан текст, погађа суштину. Мислим да га доста људи није прочитало јер је дугачак (и ја сам га читао из три пута), што је штета.
Данијела, замолио бих те да ми, уколико знаш, кажеш нешто о аутору (Павле Евдокимов) јер морам признати да до данас нисам ни чуо за њега.

[Danijela]

Павел Николајевич Евдокимов се родио 2. августа 1901. г. у Санкт-Петербургу, у племићкој породици. Његов отац, виши официр беше убијен 1907. г. у једној побуни. По обичају који је владао у његовим круговима, млади Евдокимов је школован у кадетском училишту, али га је његова мајка навикла на дуге боравке у манастирима. Када је почела револуција 1917. године, породица се нашла у Кијеву, где је млади Евдокимов започео студије теологије. Како се грађански рат распламсавао у Украјини, он је ступио у редове беле гарде и борио се скоро две године. Након пораза, следило је избеглиштво у Цариград, долазак у Париз 1923. г. и напорна обука и бављење десетинама различитих послова: од возача таксија, куварског помоћника, перача вагона, до ноћног радника у Ситроеновим фабрикама. Сви ови послови нису успели да униште жељу за знањем и размишљањем, тако да је млади емигрант имао снаге да стекне сорбонску диплому на катедри за философију, а затим и да заврши студије теологије на новом Институту светог Сергија. 

Следе дуге године сазревања, у којима најпре треба поменути познанство са Николајем Берђајевом. Полако су сазревала сазнања, те увереност у посланство руске емиграције и њен духовни значај. У њему се такође родила увереност да и као "лички" теолог има шта да каже у великом покрету који се родио у окриљу исељених руских теолога и философа. 

Од 1928. г. Евдокимов је дуго боравио на југу Француске. 
Тај боравак је искористио да припреми своју докторску тезу: Достојевски и проблем зла. Долази рат и време мирних размишљања је само успомена. Евдокимов настоји да живи своју теологију, да живи Јеванђеље. Он учествује у напорима да се помогне хиљадама ратних избеглица. Затим, 1946-47. г. руководи једним прихватилиштем за избеглице у близини Париза. Најзад, цео свој радни век он проводи као организатор различитих социјалних служби, у главном на париском универзитету. 

Паралелно, он ради као предавач на Институту светог Сергија (од 1953) и не престаје да пише. Најпознатија дела Павла Николајевича Евдокимова су: Жена и спасење света (1958),Православље (1959), Света тајна љубави· брак у светлу православног предања (1962), Узрасти духовног живота (1964), Свети дух у православном предању (1969). Књига коју предајемо у руке читаоцу објављена је после смрти аутора. Она представља збирку његових чланака, писаних у разна времена и у разним приликама. То објашњава извесну неуједначеност стила и приступа који би аутор, да је сам припремио рукописе за штампу, вероватно избегао. У неколико наставака часопис "Теолошки погледи" је својевремено донео добар део књиге, у преводу Јелисавете Вукојевић. Показало се да жив и савремен начин писања Павла Николајевича Евдокимова подстицајно делује на наше читаоце који су жељни и жедни уверљиве, динамичне, неманиристичке речи. Стога смо мислили да труд који су започели "Теолошки погледи" вреди да се настави и доврши, и да се аутор представи генерацијама које су у међувремену стасале. Од појаве једног дела ових текстова на српском језику, прошло је, наиме, готово двадесет година. Иако понеки његови ставови прелазе границе православног опредељења; показујући недопустиву "слабост" и помирљивост према другим хришћанским вероисповестима, остаје непобитна вредност његовог актуализовања и апострофирања тема слободе, сведочења и дигнитета односа Бога и човека, што и оправдава издавање предложене књиге.

[Натан]

Од тринаестог и четрнаестог века већ је међу Србима, у Србима коначно победило хришћанство. Кад их је напустио и мртви цар и последњи деспот пао, остао је близак српским сељацима хришћански Бог и бивао им све ближи што се патња више продубљавала; хришћански Бог са својим тајнама једињена с човеком, са својом свепобедном силом васкрсења. Тај, „Бог с њим” спречавао је да се осети потпуно изгубљен и препуштен самом себи човек од кога се вечито нешто отимало, и као човека и као сељака, преко чијих земљишта и огњишта су се сваки час биле и харале војске, преко чијег образа је сваки час шибао бич срамоте и робовања, човек од кога је цар (чак и турски) био далеко и онда кад га је штитио. Тај Бог је био с њим и кад су цркве попаљене, жив је био у њему у збегу где није било људског друштва, у шуми и планини; а исто тако жив у породици — задрузи, у племену, у кнежини где се исто тако живело без сигурности, у великим напорима, преко снаге, у трпљењу. Наука великог проповедника живота кроз смрт била је присутна тамо где се толико живело на ивицама овоземаљског и где је сваки дан доносио ово или оно тешко „или — или”: кад би хајдуци изгинули, кад би буне и устанци пропадали, кад би и последњи педаљ земље нестао испод ноге народу; на сеобама, у бекству, у вечитом избеглиштву од три столећа, и у вечитом ненапуштању српске земље, враћању на њу, Увек кад се Србин враћао на себе, кад је, — и колико пута! — из себе сама, јер други му мало даваху, а вечито узимаху, — морао да ископа последње поуздање у правду која ће једном доћи, био је с њим хришћански Бог који га није оставио одкад је вера отаца постала активна садржина његове душе.

По пореклу византијско, источно, балканско хришћанство живело је кроз српског сељака без златног сјаја Цариграда, и дуго после пропасти краљевске државе. Увек интимно, присутно, у свима изразима народног живљења, макар као тињање светлости у мрачном добу турском, оно је непрестано налазило самообновну моћ и занављало душевно свога човека. Било је у његовој души све мрачније, све пустије; оголела је много и хришћанска вера, свела се на своју природност без догме и без санкција. Али свој еванђелски карактер није изгубила никад и своју „реформацју” доживљавала је сама од себе, без калвинизма и лутеранизма. Медитативно и мистично у духовника, зрачно и природно у обичног човека, то православље прожело је као највише духовно начело целог српског човека. Аскетично, монашко, пуно духа самоодрицања, оно је било широка народна вера, а не привилегија цркве и изабраних. Њено ширење није било подржавано никаквим ломачама ни миси-онарством спаса, али је ипак баш она помогла да се у српском човеку настани неисказана дубока снага страдања и надахне смисао његове борбе која није била ни нада ни утеха, која није вапила на небо у очајању, но само опредељивала српског човека за оно што је претстављала његов мушки подношени и живљени живот. Била је то историја духа где је прегарање било такорећи искључиви облик живота, али никад негација живота. Дух православља је оспособио српског човека на патњу која није водила смрти, на велико ништење себичности које није било самоуништење. То су били страшни степени самодисциплине, али то је била и традиција која је надокнадила сва остала модерна искуства европског човека.

Православље српско није очувала у народу високо изграђена црквена хијерархија, ни световне материјалне моћи те хијерархије; оно се није одржавало помоћу смишљене, методске, зналачке пропаганде. Била је то зачудо трпељива и неагресивна вера, понекад фанатична али само изнутра, у унутрашњем сагоревању; уза сву ту своју ненаметљивост она је ипак срасла са душевношћу српског човека толико да без њега она, и без ње он, не би постојали. Можда је, нарочито пред сам XIX век, некима изгледало као да се то православље гаси или да се заправо одржава кроз извесне обичаје који личе на паганске. То је тако могло изгледати само онда кад се и сама животна отпорна снага српског сељака гасила. Било је заиста времена кад су цркве сасвим опустеле, кад су свештеници сасвим престали да буду свештеници; да револуција није успела нестало би и српског православља, но само тако да и Србина нестане. Али докле је у историји био жив и свој било је увек с њим, кад јаче и потребније, кад слабије и заборављено у свакодневици, то православље светосавске цркве, не помогнуто богзна колико црквеним обредима, црквеним дужностима и догматским ширењем али прожето живо хришћанским моралом који је био везан за српску патњу и српско животно искуство.

И какво је било то православље, верно човеку, а не догми, верно духу науке Христове, а не подвргнуто заповести учења, таква је била и светосавска црква: верна свагда народу више но својој власти над душама. Увек с народом, никад изван њега, никад над њим, она је кроз манастирско задужбинско саборовање подизала дух који је кроз обичаје славске, заветинске, мобе, обичаје крштења и укопа живео исто толико у задружнопородичној сељачкој кући, племенској, жупској и кнежинској заједници, колико и кроз остало поштовање веза кумства, побратимства, крвне и срдничке везе, везе човека и човека. “Колективна душа српског народа створила је нарочиту православну цркву, сасвим друкчију од католичке, у многоме различну и од осталих православних цркава, саздала је цркву Светог Саве, српску цркву, цркву народне душе, свој велики орган и своју моћну заштиту у свима царствима и под свима приликама” (Цвијић). Државноправна либералност турског режима омогућила је у начелу, макар и без доследности у пракси, црквену „аутономију светосавске цркве и ова се грчевито подухватила да кроз ту аутономију и борбу за патријаршију сачува цркву народу, и народ цркви, а с тим да колико толико делује и просветно и културно; и у један мах заиста успева да у патријарши и уједини цео српски народ, што држава до тада никад није могла. Светосавска црква и православна духовност нису биле никад у сукобу ни са народним тежњама ни са српском државном идејом; кад није било државе црква је носила и проносила и синонимност државе. Та црква никад није, у после немањићском времену, имала од народа одвојени, привилегисани или феудално-аристократски карактер, као што није имала нарочитих заступника Христових на земљи из чијих руку се сливао благослов и искупљење греха по преимућству онога који је ближе Христу;Христос је кроз ту цркву био једнако близак и последњем вернику и првом слузи. Иако је дошло кроз Византију, и од ње узело много духа, српско православље светосавске цркве није се никад, ни у немањићској држави – где је црква ипак била властеоска – успело (или пало) до цезаро папизма или теократског карактера ма које врсте. А Турци су пресекли и саму ту помисао, „помогли” да црква постане и остане народна.

Дубоко је црква деловала својим православљем; а много се укотвила у цивилни живот народа и својом присном везом кроз право. Немања је прекинуо са латинскнм и богумилским правцем, решио се коначно за православље и Византију. Св. Сава је увео правни ред Византије у своју цркву и појачао Немањино опредељење целом структуром хијерархијском и догматско-правном. По византијском схватању владар је дужан да се у првом реду, и у пракси и у законодавству, држи прописа светог писма, а ван тога и осталих правних прописа. У српски народ ушли су закони преко црквених закона, и то како црквени, тако и грађански прописи. „Очевидно је како су закони, грађански исто тако и црквени, сматрани као саставни део вере и њених уредаба” (Ст. Новаковић). Служећи се својом аутономијом под Турцима, настављајући и у праву свој присни однос према народу, светосавска црква утицала је непосредно на многе правне грађанске односе кроз црквено суђење и путем установе изборнога суда, при чему јој као основа служе Синтагма Властарева и Душанов закон. Ово се право (поред остатка обичајног словенског) сачувало кроз калуђерске преписе законодавства, живо употре-бљавано у кнежини све до устанка, па и до самог увођења грађанског законика у Србији (прота Матеја се служи Крмчијом). Раванички препис Душановог законодавства сведочи о томе да је традиција византијског права ухватила дубок корен у Српској цркви и да та Црква тежи да од зборника византијског права и од Душановог законика направи један нови зборник, прилагођен приликама, XVII века (Соловјев). Та збирка имала је задаћу да послужи народним и изборним судовима као правничка збирка. Чувајући неке одредбе које нису одговарале приликама, покази-вала је та збирка тенденцију да „врши и политичку улогу, да оживи у доба турског, робовања успомене на сјај Душанова царства, традицију хришћанског законодавства и православно-српске културе.”

Пред XIX век изашло је Српство са одржаним православљем и живом црквом.

Задужбине су биле ту:

„Да ви знате наше манастире

Наших славних цара задужбине”.

Поред оних које помиње народна песма, поред Ђурђевих стубова, Хилендара, Жиче, Сопоћана, Папрата, Дечана, Раче, Раванице, Ресаве итд. још многи мањи и већи попаљени, порушени, опустошени, или очувани у пркос свему, остали су градови српске народности, а свештеници „гарнизони тих градова, у много и много прилика заборављена мртва стража у каквој гудури или на врху каквог крша”. Неучени, ни пустињаци ни ужитници, спремни исто толико да гину као и сељаци, они нису бранили никакве посебне интересе сталежа и редова, те је зато било природно да или да живе с народом или да умру с њим. У једнаком су ставу били и према задужбинама и према Турцима као и сви остали, једнаком духовном ставу који је био плод једног православног трпљења и једног народног и човечјег страдања. Тај свештеник је остао с народом и 1804, гинуо с њим, био предводник; српски човек није имао зашто да гони свештеника као човек из француске револуције, ни да премеће кости калуђера као овај из шпанске. Никакве феудалне и властодржачке атавизме није претстављао српски свештеник. Његов однос духовног и физичког предводника био је у основи нешто дубоко друго,

Српски народни покрет није се испречио између Бога и човека као толике друге револуције. Србин је са собом, неодвојиво и иманентно, понео свуда и свога Бога. Не као заставу. Часни крст није био знак хришћанског крсташа, који за Христа иде на неверника него знак сопствене патње, која је пошла ка свом искупљењу. И, ако је патња Србинова заслужила крај онда је и трпљењу хришћана у њему имао да буде крај. Сједињен је био у православљу српском и косовоосветни мит и крстопобедни завет, и то не кроз силу државе и њене организације, него као унутрашња снага човека који је дозрео за слободу.

Вера и народ, црква и држава нису биле једно другом средство, ни подвлашћења ни наметнута сила, но једна јединствена заједница.

———————————————————–

Познати србски писац, Владимир Велмар – Јанковић, који је, као антикомуниста и сарадник ђенрала Недића, морао да бежи из Србије 1944 (умро у Шпанији), пред рат је објавио сјајну књигу «Поглед с Калемегдана», у којој тумачи смисао србске историје. У тој књизи, објавио је и поглавље о односу Срба према вери и Цркви.

Из њега се јасно види да светосавље, као, по Светом Николају Жичком, православље србског стила и искуства, никад није било клерикално, са зизјуласовским култом епискополатрије, него свагда и увек народно и у народу учвршћено његовим искреним обраћањем Христу, Богу слободе и љубави. Доносимо овај текст ради подсећања и оријентације. (приредио:Владимир Димитријевић )

http://www.vaseljenska.com/misljenja/vladimir-velmar-jankovic-pravoslavlje-i-crkva/

[Pancakes]

[JESSY]

О.Кирило Татарка, православни свештеник Руске цркве, који опслужује парохију на северу Мађaрске служећи у тамошњем храму свете Тројице за Слово љубве на перфектном српском језику говори о служби православног свештеника у већински католичкој и протестанстској земљи, о акцијама помоћи организованим у Мађарској за Епархију славонску СПЦ, познанству са Владиком Јованом Ћулибрком, али и о актуелној мигрантсkој кризи која потреса Европу. Гостује заједно са Марком Јовановићем, репортером Радија који нас поред осталог упознаје са биографијом о. Кирила.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/15/09/02.09.15.o.kiril_tatarka_i_marko_jovanovicza_sajt.mp3

 

 

О. Кирило је мађарског порекла, рођен у једном историјском месту крај Будимпеште, са Православљем се упознао као студент славистике за време боравка у Петрограду, крстио се 1997, започео Семинарију у Москви 1999, од 2003. ђакон, а од 2006. свештеник. Отац је троје деце, ожењен Новосађанском, пореклом из Далмације, Татјаном. Говори шест језика.

Извор: 

Радио Слово љубве

 

http://www.slovoljubve.com/vesti/ekskluzivno-ruski-svestenik-o-kirilo-tatarka-iz-madjarske-za-crkvu-bozju-ne-postoje-granice

 

[JESSY]

У свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, у организацији Црквене општине футошке, презвитер Жељко Латиновић, старешина Светоуспенског храма у Новом Саду, беседио је на тему „Црква – Светајна Спасења“. Овим су почели овогодишњи „Световрачевски дани“ у Футогу који се одржавају неколико година, поводом славе храма Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/12/13.12.15_zbor_-_otac_zeljko_latinovic_-_crkva_sve_tajna_spasenja.mp3

 

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-otac-zeljko-latinovic-crkva-svetajna-spasenja

[JESSY]

Црква ће, према Спаситељевом обећању, живети и савршавати своје велико и спасоносно служење до последњег дана живота света. Због тога је глас Цркве, посредством њених канонски правих старешина, за нас глас Божији.

Ми не верујемо ниједном појединцу, чак и ако се чини да је доличног живота, не верујемо ни групи јединомислених лица, не верујемо ни сновима, ни виђењима, него верујемо гласу Цркве. Црква не може да сиђе у подземље, јер ће тада за народ престати да буде оно, што је дужна да буде. Због тога и ја, заједно са Вама, чекам коначну одлуку Свјатјејшег, и само ћу тако оријентисати народ. У противном бисмо могли да паднемо у тежак грех против Цркве и да, не желећи то, изазовемо раскол.

 

Ми не можемо и немамо права да на себе прихватимо оно, што нам од Бога није дато. Тако је по Божијем. Ако пак будемо расуђивали по човечијем, остаћемо сасвим без одговора.

Бог гледа на човеково срце, и живот свакога од нас представља јасну илустрацију онога, што се дешава у нашим срцима. Крсно знамење је наш једини печат, који има духовну силу. Наше ношење крста, борба са грехом, подношење болести, састрадање, самилост према другима и још много тога што чини живот по Богу, сведочи да на себи носимо печат Божији. Шта је техника и шта су компјутери, шта је та човечија па чак и ђаволска жеља да све потчини свом утицају и свом жигу? Све је то ништавно у поређењу с оним великим печатом, који нам је спасења ради дао Спаситељ.

Где је наша вера у наш спасоносни печат? Могу да нам учине шта год хоће скривајући то од нас, али то неће имати никакву силу и никакву вредност. „Бог љуби добровољног дароватеља.“ И непријатељу (ђаволу) је потребна наша душа, која ће му добровољно служити. Ми добровољно, с љубављу и жељом, одабирамо свој пут.

Размотримо један једноставан пример. Замислимо да се човек лечи у болници у нади да ће устати са болесничке постеље. Међутим, он уместо исцељујуће добија смртоносну инјекцију! И покојник, и онај који му је помогао да умре, морају стати пред Бога. Како ће се њима судити? Колико је Божијих служитеља пострадало у оним злим годинама, јер су били насилно обешени? Међутим, њима је то убројано у мучеништво, док самоубице пропадају за вечност. То исто се свакодневно дешава у животу. Неко можда неће доживети тај отворени избор: или вера или хлеб. Међутим, избор животног пута* – са Богом или против Бога – савршава се у животу свакога човека: и некада, и сада, и све до краја света и века. Само што на теразијама сада још увек не лежи комадић хлеба. Настаће и такво време. А кад ће то бити? Бог зна! Уколико више људи изабере да живи противно Богу, утолико се брже приближава последњи избор. Земља ће престати да рађа жито због злобе оних који живе на њој. Васцела природа ће завапити ка Богу због човекових безакоња. Њива живота ће зарасти у трње и коров. А ето, ми смо посленици на тој њиви, посленици на њиви Божијој!

Треба да чувамо дух Божији, а то је радост, мир, љубав, уздржање и остало – у Богу и по Богу. Једино то неће сагорети у последњем огњу, и само ће то сведочити о избору нашег срца. Картице, пасоши, бројеви и жигови – све ће то изгорети без трага.

Да, несумњиво је да свет убрзано хита ка Страшном суду. Борба је приметна и очигледна, али то је борба за душе а не за нешто друго. То се ни сада не дешава без нашег учешћа. Утолико се пре неће одвијати без нас на последњој етапи, када ћемо морати да дамо одговор: „Како верујемо?“

Према томе, ми очекујемо реч Свјатјејшег, и ни на тренутак не сумњамо у свемогућство промисла Божијег, који зна како да спасе верне и оне што љубе Бога. То је наше оружје: љубав према Богу и Цркви. А хлеб ћете јести, јер ће га Бог дати свету. Јешћете га, док његово давање не буду повезали са вашим веровањем. Наш задатак је да сачувамо Цркву од раскола и јереси.

 

← Архимандрит Иоанн (Крестьянкин)

[JESSY]

Отац Жељко Латиновић: „Црква – светајна спасења“

Почетком новембра 2015. године у свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, а у организацији Црквене општине футошке, презвитер Жељко Латиновић старешина Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање на тему „Црква – светајна спасења“. Овим предавањем су почеле традиционални „Ссветоврачевски дани“ у Футогу, који се одржавају поводом футошке славе и славе храма Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/06/19.06.16_zbor_-_otac_zeljko_latinovic_-_crkva_sve_tajna_spasenja.mp3