Брак - заједница мушкарца и жене

[Milan Nikolic]

Брак је икона Христа и Цркве. У Царству Божијем нема мушког ни женског.

[Guest O.Ugrin]

Egzistencijalno je sve pa i brak, koji nije dece radi, vrste radi, prirode, dakle, radi vec zarad covekove licnosti koja ne moze da postoji mimo drugog zato Bog postepeno uvodi Adama u ''veliku Tajnu poboznosti'' dopustajuci mu da sam napreduje u svesti o sebi i u svesti o nemogucnosti ostvarivanja zivota mimo drugog. Dolazi Eva. Susret koji radja licnost Adamovu, ali i Evinu, i svest o nemogucnosti zivota mimo tog drugog kao nus posledice ljubavi prema tom drugom kojom, sve sto jesmo, celoupni zivot svoj i sebe same, dajemo na dar i tim darom se ostvarujemo kao licnosti razumejuci na taj nacin kako i Sam Bog postoji, tom istinom, da ovo nase jedno, nije zamislivo niti ostvarivo, mimo tog drugog kome smo se dali i od kojeg zadobismo ime, identitet, citav svet koji postoji dokle god jesmo jedno. Hipoteticki gledano, ako bi jedno Lice Svete Trojice bilo ponisteno automatski bi i ostala dva Lica nestala. Svest o tome zadobijamo odnosom sa drugim, nemogucnoscu zivljenja mimo tog drugog a u cemu jeste i prakticna strana pogrebnih okupljanja - ne bi li nam osobe koje su nas poznavale ponovo potvrdile nas zivot, nas same, prepoznajuci nas kao onakve kakvi smo bili pre... jer je nas ceo svet nestao, a i mi sa njim, smrcu tog naseg drugog, tog naseg jednog. Nije za zacuditi se, sto su se nakon kussanja od drveta Pznanja dobra i zla, oboje pokrili osecajuci stid jedno naspram drugog, jer to vise nije bio pogled ljubljenog, pogled nas samih na sebe same, vec je to bio pogled uzurpatora, stranca, koji nas sada zeli porobiti, posedovati, nama namiriti svoje potrebe i, kome smo sada, ne vise cilj vec sredstvo i, koji sada, nije vise ja vec neko stran kome sam upotrebno sredstvo a ne vise cilj naseg postojanja. To je zlo, zao nacin zivota, zivot na smrt zivot mimo zajednice sa drugim, zivot bez imena u kojem smo sebi centar a drugi su tu da nam posluze i da ih eksploatisemo.... Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Logicno, a u svetlu svega gorerecenog, brak jeste i priprema za Ovaplocenje Logosa, koji se imao Ovaplotiti i da Adam nije sagresio, te konacne zajednice sa Drugim kojom ostvarujemo i sam zivot; zivot kao dar i zivot kao zajednicu. Zivot zasnovan na odnosu i na slobodi. Zivot radi drugoga i ka Drugome kojem se dajemo i koji je centar naseg zivota i koji jeste Sam Zivot. To je odabir dobra. Dakle, dobra, ne kao moralne kategorije, vec dobra kao egzistencijalno-odnosne kategorije, kojim ostvarujemo sam zivot, odnosno, po recima sv. Maksima Ispovednika - Vecno dobro bitije. Tada, kao i sada, sve jeste priprema za takav nacin zivota a i iz tog razloga Crkva svoj identitet ima u buducnosti, ne u proslosti, kojim se ostvarujemo na dogadjaju Liturgijskog sabranja predokusajuci vec sada i ovde taj nacin postojanja kao nas nacin postojanja ostvarujuci se dogadjajem sabranja prevazilazeci svoju biolosku ipostas eklisioloskom a utvrdjujuci je evharistijskom, kojom i predokusamo Eshaton vec sada. Dakle, da i jos uvek ne, jeste nase utemeljenje u buducnosti i radost u sadasnjosti a brak, brak jeste potvrda i zalog toga. Priprema za to. Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[дибидусрус]

Јесте... и сад се чин венчања врши ван Лутургије.

[Дејан]

Ја сам једном дошао на Литургију и двоје младих су стајали испред иконостаса,млада са леве а муж са десне стране.И то је био чин венчања,целу литургију су стајали,први пут сам тако нешто видео и било је заиста прелепо!

[дибидусрус]

Ја сам се венчао на Литургији у Москви. Ваљда се у том храму венчао Пушкин. Наиме, понео сам молитвеник Игнатијев. А како је хтео еп. Игнатије да ме венча, а ја нисам могао да се вратим у Србију, на наш предлог ме венчаше на Ксенију Петерсбуршку. За неки дан ето нама 8 година брака. Имам комплет запис на циди. Е сад, замислите руске круне колико су тешке. Па ме болела глава док ми стајаше на глави.

[Никола Ђоловић]

Као прво, свадба у Кани галелејској има своје евхаристијско и есхатолошко значење. Претварање воде у вино има своје значење у претварању дарова у Крв и Тело Христово, а ово да је на крају добро вино а на почетку лошије, јесте есхатолошко виђење живота вечног, од пролазног (лошијег) ка непролазном (вечном). С тим у вези, не бих се сложио са онима који само говоре да је свадба у Кани галијејској показатељ да је Господ благословио брак, већ има више везе са показивањем Христа као Сина Божијег и Господара крз Когаје све створено.

sjajno oche, sjajno...to me kopkalo...sad mogu da nastavim  iron maiden

[дибидусрус]

Христос је тај који даје свему укус и вину и браку.

[Никола Ђоловић]

Egzistencijalno je sve pa i brak, koji nije dece radi, vrste radi, prirode, dakle, radi vec zarad covekove licnosti koja ne moze da postoji mimo drugog zato Bog postepeno uvodi Adama u ''veliku Tajnu poboznosti'' dopustajuci mu da sam napreduje u svesti o sebi i u svesti o nemogucnosti ostvarivanja zivota mimo drugog. Dolazi Eva. Susret koji radja licnost Adamovu, ali i Evinu, i svest o nemogucnosti zivota mimo tog drugog kao nus posledice ljubavi prema tom drugom kojom, sve sto jesmo, celoupni zivot svoj i sebe same, dajemo na dar i tim darom se ostvarujemo kao licnosti razumejuci na taj nacin kako i Sam Bog postoji, tom istinom, da ovo nase jedno, nije zamislivo niti ostvarivo, mimo tog drugog kome smo se dali i od kojeg zadobismo ime, identitet, citav svet koji postoji dokle god jesmo jedno. Hipoteticki gledano, ako bi jedno Lice Svete Trojice bilo ponisteno automatski bi i ostala dva Lica nestala. Svest o tome zadobijamo odnosom sa drugim, nemogucnoscu zivljenja mimo tog drugog a u cemu jeste i prakticna strana pogrebnih okupljanja - ne bi li nam osobe koje su nas poznavale ponovo potvrdile nas zivot, nas same, prepoznajuci nas kao onakve kakvi smo bili pre... jer je nas ceo svet nestao, a i mi sa njim, smrcu tog naseg drugog, tog naseg jednog. Nije za zacuditi se, sto su se nakon kussanja od drveta Pznanja dobra i zla, oboje pokrili osecajuci stid jedno naspram drugog, jer to vise nije bio pogled ljubljenog, pogled nas samih na sebe same, vec je to bio pogled uzurpatora, stranca, koji nas sada zeli porobiti, posedovati, nama namiriti svoje potrebe i, kome smo sada, ne vise cilj vec sredstvo i, koji sada, nije vise ja vec neko stran kome sam upotrebno sredstvo a ne vise cilj naseg postojanja. To je zlo, zao nacin zivota, zivot na smrt zivot mimo zajednice sa drugim, zivot bez imena u kojem smo sebi centar a drugi su tu da nam posluze i da ih eksploatisemo.... Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

??????? ...??????? 0203_cool...

[Пајко]

Све то лепо пише брате Лаве и вероватно је тачно. Овде не треба да постоји сумња

у значај заједничке молитве. Но пре заједничке молитве постоји један мукотрпан процес.

А то је, како да супружника или партнера уопште доведеш бар до фазе да почне да

размишља о цркви и православљу, па да почне да посећује цркву итд. итд.

Када брачни друг или партнер уопште (постојала је тема "У сусрет суђеном/суђеној")

нема црквене навике, врло је компликовано поћи путем привикавања истог а камоли

доћи до заједничке молитве. Тај пут није нимало лак. То многи знају... 

[Пајко]

Волео бих да браћа и сестре дају допринос овој теми својим искуством, неискуством, размишљањима

и другим суделовањима. Мислим да раније теме нису у довољној мери осликавале т.ј. рефлектовале

сложеност заједнице каква је брак. Углавном је брак помињан у контексту породице.

По мени је брак један најлепши увод у породицу, али знамо да постоје и бракови који нису

у могућности да брачну љубав пренесу и на своје потомке. Каква је улога брака?

[Пајко]

Незнам чему ова тема може да одведе али сам сигуран да има људи који могу да

својим искуством помогну браћи и сестрама пред којим је живот а и брак као

круна љубавне везе момка и девојке који на такав начин крећу у живот нови.

[Никола Ђоловић]

Данашња омладина страхује од брака углавном из неоснованих разлога често имагинарне природе. Они се плаше да ће да изгубе своју личност у браку уместо што у њој могу да је остваре. Такође, као да ће самим ступањем у брак да изгубе "идилу" каква је пре тога у некој романси постојала. Са друге стране, други претендују на то да ће самим браком да "измене своју природу" и да задобију квалитете које пре тога нису имали. Наравно, све се може посматрати из два (и више) угла. Чињеница је да брак, било општински а било као Света Тајна брака није довољан сам по себи. Они који се венчавају општински мисле да су успели у својој љубави заборављајући да су Адам и Ева такође пожелели своју заједницу, љубав, изван заједнице са Богом. Опет, они који се венчавају у Цркви мисле да су "дали Богу Божије" и да не морају више ништа да имају са Црквом и Литургијом као новим начином постојања. Брак има своје место и сврху у историјском кретању ка Есхатону, и он би требао да буде одраз једног здравог носиоца етике и благодати - јер то није немогућа мисија. Међутим, чињеница је да свако долази на свет са слободном вољом али да и поред доброг васпитања, потомство може избарати криве путеве из неког личног конфликта. То је оно што је Достојевски писао да човечанство не зна шта ће са својом слободом изван заједнице са Богом. Са друге стране, да је брак тако идеалан како га представљају - није јер он јесте крст и без личног распећа у браку нема ни васкрсења. Мислим да је Д. Станилоје о томе добро писао, истичући чак опасност да нас неко може толико добро познати да таква огољеност наше личности може носити болне последице. Можда у том светлу треба разумети зашто се бракови неких свештеника не одржавају у својој постојаности. Али, сам брак као Света Тајна, дакле, може да буде адекватан путоказ и помоћ на путу са Христом и у Христу ка Оцу и Светоме Духу. Но, има негде у Писму где се каже да није свакоме дато да буде ожењен али и неожењен, удата али и неудата....

[Пајко]

Супруга ме је питала о чему пишем. Рекао сам јој да пишем поруку једном пријатељу који је

у слатким мукама са једном девојком и да тражи савет од мене... неки...

Супруга ми је рекла: "Кажи му да је измасира, нема жене која то не воли". Шта рећи?

[И.стојковић]

Умереност у свему и увек, и истрајност пре свега у стрпљењу, могу бити одлучујући чиниоци да се пресија било која, а посебно духовна никада не оствари.

Пишем посебно духовна, јер је духовност-обоженост, најбитнији циљ нашег живљења, како за самог себе, оно ускоро и за најближе, а касније и за све остале са којима  битишемо, дружимо се, или само понекад виђамо.

Можда парадоксално изгледа израз "духовна умереност", зато што сви стремимо сталном духовном уздизању, па је зато боље говорити о испољавању духовности, сведочењу духовности. Ето и одговора који се намеће...Духовност, обожење неког човека, јесте труд ради задобијања Духа Светог, а Који је опет Љубав Божија. Самим тим, како може постојати пресија Љубави?

Враћајући се на почетак, истрајност у стрпљењу, можемо обогатити додатком и истрајност у давању Љубави, без услова и очекивања узвраћања, јер ми себе не дајемо себе ради, већ Бога ради, тако да та истрајност прераста у сталну молитву Богу, да нас Прихвати, Оснажи, Научи...Умереност би тада могли применити на део форме, предуслова којима спремамо себе ради прихватања Благодати Духа Светог у себе. Снажне изразе форме у браку, требамо заменити снажним изразима Љубави, јер ће се тако Љубав Зацарити, па лагано повећање и израза форме, једноставно неће бити толико значајно, а сигурно неће постати пресија.