Страсти и борба са њима

[Divad]

  Цитат

  Цитат

  Цитат

  Цитат

Твин шта ти мислиш шта је то страст и како се она одсеца?

Ne odseca se.

I Adam je imao strasti koje je usmeravao ka Bogu ali padom ih usmerava ka sebi.

Teologija nedvosmisleno govori da covek na najvecem stepenu blagodatne ozarenosti ne gubi strast.

Добро теологија тако учи,али богословље учи другачије.Страсти нису својствене човеку и његовој природи поготово што је створен по обличју Божијем."Ја дођох да бацим огањ на земљу,и како бих желео да се већ запалио"-Христове речи,колико знам он је основа хришћанства или се варам? confused

Раѕдвајаш теологију и богословље? confused

Ово постаје траги-комично.

Христове речи се односе на благодат која ће кулминирати тек по Педесетници јер се ради о заснивању еклисиолошког идентитета као мерила спасења и обожења, а то подразумева иа спект страсти. Разликуј ерос од блуда.

То је била иронија пошто ти учиш неке сасвим глупе ствари.Теос=Бог логос=наука Бого-словље је исто.Не Христове речи говоре да ми синови Адама морамо проћи кроз овај небески пламен који сажиже корене смртоносних страсти.Иначе нећемо видети овај Огањ претворен у Светлост новог живота;У нашем паду,горење претходи просвећењу(изгледа да ти ниси ово прошао ),а не обрнуто.Види се колико тонеш у самообмани ако имаш квалитетне текстове(и сам мислим да су неки одлични) не мора да значи да си експерт по свим питањима.Не знам колико знаш о бестрашћу али било би добро да нешто истражиш. dada dada

[Никола Ђоловић]

  Цитат

  Цитат

  Цитат

  Цитат

  Цитат

Твин шта ти мислиш шта је то страст и како се она одсеца?

Ne odseca se.

I Adam je imao strasti koje je usmeravao ka Bogu ali padom ih usmerava ka sebi.

Teologija nedvosmisleno govori da covek na najvecem stepenu blagodatne ozarenosti ne gubi strast.

Добро теологија тако учи,али богословље учи другачије.Страсти нису својствене човеку и његовој природи поготово што је створен по обличју Божијем."Ја дођох да бацим огањ на земљу,и како бих желео да се већ запалио"-Христове речи,колико знам он је основа хришћанства или се варам? confused

Раѕдвајаш теологију и богословље? confused

Ово постаје траги-комично.

Христове речи се односе на благодат која ће кулминирати тек по Педесетници јер се ради о заснивању еклисиолошког идентитета као мерила спасења и обожења, а то подразумева иа спект страсти. Разликуј ерос од блуда.

То је била иронија пошто ти учиш неке сасвим глупе ствари.Теос=Бог логос=наука Бого-словље је исто.Не Христове речи говоре да ми синови Адама морамо проћи кроз овај небески пламен који сажиже корене смртоносних страсти.Иначе нећемо видети овај Огањ претворен у Светлост новог живота;У нашем паду,горење претходи просвећењу(изгледа да ти ниси ово прошао ),а не обрнуто.Види се колико тонеш у самообмани ако имаш квалитетне текстове(и сам мислим да су неки одлични) не мора да значи да си експерт по свим питањима.Не знам колико знаш о бестрашћу али било би добро да нешто истражиш. dada dada

Слушај мали. Старији сам од тебе 15 год и заступник да године нису мерило зрелости али етикетирање да сам глуп сносиће санкције. Ово ти је друга опомена, након треће бан.

Тек си дошао и ниси ништа прочитао да би мени судио.

Дух Свети не уништава страсти него их преображава али ово је већ трећи пут да ти то понављам али ти би да будеш тврдоглав, што у неку руку разумем са обзиром да си годиште мојих ђака.

[Јован Чакарески]

  Цитат

  Цитат

  Цитат

  Цитат

  Цитат

Твин шта ти мислиш шта је то страст и како се она одсеца?

Ne odseca se.

I Adam je imao strasti koje je usmeravao ka Bogu ali padom ih usmerava ka sebi.

Teologija nedvosmisleno govori da covek na najvecem stepenu blagodatne ozarenosti ne gubi strast.

Добро теологија тако учи,али богословље учи другачије.Страсти нису својствене човеку и његовој природи поготово што је створен по обличју Божијем."Ја дођох да бацим огањ на земљу,и како бих желео да се већ запалио"-Христове речи,колико знам он је основа хришћанства или се варам?

Раѕдвајаш теологију и богословље? idea

Ово постаје траги-комично.

Христове речи се односе на благодат која ће кулминирати тек по Педесетници јер се ради о заснивању еклисиолошког идентитета као мерила спасења и обожења, а то подразумева иа спект страсти. Разликуј ерос од блуда.

То је била иронија пошто ти учиш неке сасвим глупе ствари.Теос=Бог логос=наука Бого-словље је исто.Не Христове речи говоре да ми синови Адама морамо проћи кроз овај небески пламен који сажиже корене смртоносних страсти.Иначе нећемо видети овај Огањ претворен у Светлост новог живота;У нашем паду,горење претходи просвећењу(изгледа да ти ниси ово прошао ),а не обрнуто.Види се колико тонеш у самообмани ако имаш квалитетне текстове(и сам мислим да су неки одлични) не мора да значи да си експерт по свим питањима.Не знам колико знаш о бестрашћу али било би добро да нешто истражиш. idea idea

Nemora da znaći da gorenje prethodi prosvećenju, jer mi nikad se nebi prosvetlili iz prostog razloga, što strast nemože da u čoveku umre nego potrebno je da ona dobije svoj pravi identitet.

Sve što nam je dato, dato je zbog toga da doživi tu transformaciju identiteta, jer kod nas (palih) sve je obrnuto i dok se neprićestimo, strasti vode ka paklu a ne ka eshatonu.

Svako od nas dobija blagodat ali isto tako i gubi sve do sledećeg susreta sa Bogom, to je čist primer da prosvećenje prethodi sagorevanju.

P.S. : Nikola kao uvek  idea

[Sophrosyne]

[Batman]

Rispekt

[Млађони]

Sta je rek'o?

[Sophrosyne]

Каже да се корен зла у суштини крије у нама самима,тако да човјек треба да се нада да нађе самог себе,и суочи се својим пороцима и страстима.

[Дијана.]

Невидљива борба - Св. Никодим Агиорит

 

Духовни се живот и савршенство, дакле, не састоји само у спољашњим добрим делима, него, као што је већ речено, у приближавању Богу и јединству с Њим. С тим је нераздвојно везано сазнање свог ништавила и своје склоности свакоме злу, љубав према Богу и одсуство љубави према себи смиравање не само пред Богом него и пред свим тварима, потпуно одречење од своје воље и савршена покорност вољи Божјој.
Можда се желиш трудити да постигнеш савршенство? Нека је благословена твоја намера. Али се већ на првим корацима припреми на труд, зној и борбу. Мораш све принети на жртву Богу и чинити једино Његову вољу. У самом себи наићи ћеш на многе жеље које траже да буду задовољене, без обзира да ли је то сагласно с Божјом вољом или није. Да би постигао циљ који си себи поставио, потребно је да већ у почетку подвига угушујеш своје жеље, а на крају да их сасвим погасиш. Да би у томе успео, мораш себи забрањивати зло и принуђавати себе на добро. Мораш се непрестано борити са собом и са свим што иде на руку твојим жељама, што их распирује и подржава. Припреми се за такву борбу и знај да се венац даје једино храбрим борцима.

Наоружај се тим мислима и храбро ступај на бојиште, бори се јуначки и буди уверен да ћеш однети победу. Јер ћеш, захваљујући таквим мислима, задобити снажну наду у Бога, а она ће ти непрестано доносити Божју помоћ и давати снагу да победиш.

Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине. Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе.

Затим, мрзећи страсти које су биле узрок тога пада, мирно подноси трудове покајања, оружа се надом на Бога и с великом се храброшћу бори са својим непријатељима до смрти.
Волео бих да о свему овоме размисле људи који сматрају себе духовним и пуним врлина. Кад они падну у какав грех, муче се и тугују и нигде мира не налазе. А кад се заморе од тог мучења и жалости, која код њих долази једино из самољубља, одлазе опет побуђени самољубљем духовном оцу да се ослободе тог терета. А то је требало учинити одмах после пада, и то не због чега другог, већ једино из жеље да се што пре опере нечистоћа греха којим се ожалостио Бог и да се добије нова снага против себе самога у светој тајни покајања.
Погрешно мисле они који сматрају превелику тугу, која код њих настаје по учињеном греху, за врлину. Не увиђају да та превелика туга бива због гордости и самоуверености и да баш она доказује да се много уздају у себе и своју снагу. Мислећи да су нешто велико, узели су на себе много у нади да ће сопственим снагама то савладати. Увидевши после пада да су слаби, чуде се као да су доживели нешто неочекивано, тугују и падају у малодушност, јер виде да су срушени идоли (а то су они сами) на које су полагали све наде. То се не догађа човеку који се узда једино у Бога и не очекује ништа добро од себе.

Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари него се од првог погледа, судећи по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом према њима. Љубав или мржња овладају умом и замрачују га те не може правилно судити. Зато, кад посматраш што или мислиш о чему, обуздај што више можеш своје жеље и не дозволи да се према томе што оцењујеш одмах занесеш љубављу или га одмах омрзнеш, него га незаинтересовано посматрај самим умом. Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те може да сазнаје истину, да прониче у дубину ствари у којима се под лажном привлачном спољашношћу често скрива зло, а под ружним спољним изгледом добро.
Но ако се поведеш за својом наклоношћу, те од првог погледа нешто заволиш или омрзнеш, твој ум већ не може правилно судити. Јер то расположење или, боље рећи, та страст која иде испред суђења, поставља се као зид између ума и ствари, заклања ум и утиче да човек мисли по страсти, то јест, не онако какав је тај предмет уствари. То опет чини да се прво расположење (љубав или мржња) још више повећава. А уколико оно јача, уколико човек више воли или мрзи нешто, утолико се ум у односу према томе више замрачује док се сасвим не помрачи. И догађа се да страст према извесној ствари расте до крајњих граница, те се човеку чини да би је требало волети или мрзети више од свега на свету. Тако, ето, бива када човек не зауздава себе него допусти себи да заволи или омрзне нешто пре него што о томе промисли. Ум или воља у томе случају рђаво функционишу и све дубље падају из таме у таму, из погрешке у погрешку.
Зато, чувај се од љубави или мржње према било чему пре но што успеш да то темељно упознаш при светлости разума, Светог Писма, благодати, молитве и помоћи свог духовног оца, како не би погрешио и сматрао добро за зло, а зло за добро, као што у већини случајева бива.

Неуздање у себе и нада у Бога су неопходни за духовну борбу, али су недовољни. Ако останемо само на њима, не само да нећемо извојевати победу, него можемо пасти у још веће зло. Зато поред њих морамо користити и друга духовна вежбања.
На првом месту долази вежбање ума и воље. Пре свега, чувај ум од незнања, јер му незнање не даје да види истину. Старај се затим да ум буде чист, те да тачно распознаје шта је потребно да се душа ослободи и да се украси врлинама. Ту чистоту ума можеш постићи на два начина.
Први је - молитва Светоме Духу да излије Своју божанску светлост на срце, што ће Он учинити, ако стварно будеш тражио Бога, трудио се да у свему живиш по Његовој вољи и ако се у свему будеш радо потчињавао саветима искусних духовних отаца, не предузимајући ништа пре него што их упиташ за савет.
Други је начин - посматрање ствари и удубљивање у њих ради оцењивања које су добре, а које рђаве; али не у оном смислу како о њима суди твоје осећање и свест, него како суди Дух Свети или реч Богом надахнутих књига Светога писма и духовних отаца и учитеља Цркве.
Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања.
То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18).


У духовном рату војују мећу собом две воље које живе у нама; једна припада разумном делу душе и зато се назива разумном, вишом вољом, а друга припада нашој нижој, чулној природи и назива се чулном, нижом, телесном, страсном вољом. Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, те нам се добра жеља не урачунава у врлину ни зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељења: када се опредељујемо за зло, урачунава нам се у зло. А добра и рђава жеља иду заједно - кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба.
У нашој души постоје три моћи: мисаона, осећајна и раздражљива. Пошто су те три моћи повређене, рађају се од њих три врсте грешних мисли и склоности. Од мисаоне проистичу зле мисли неверовања, незахвалности према Богу и роптања против Бога, заборављање Бога, незнање божанских истина, неразумности и грешне мисли сваке врсте. Од осећајне моћи проистичу зле склоности сластољубља, славољубља, среброљубља у свим њиховим многобројним облицима, што све опет представља врсту угађања себи. Од раздражљиве моћи проистичу помисли гнева, мржње, зависти, освете, злурадости, злобе и уопште зле мисли.
Све те мисли и склоности мораш побеђивати на већ показати начин, то јест, старајуђи се да им увек противставиш осећања и расположења која су им потпуно супротна:
неверовању - тврду веру у Бога, роптању - искрену благодарност Богу за све, заборављању Бога - непрестано сећање на Бога који је свуда и све одржава.
незнању - дубоко созерцање свих спасоносних хришћанских истина, неразумности - јасно разликовање добра од зла, хулним помислима - хваљење и слављење Бога, сластољубљу - пост и уздржавање сваке врсте, славољубљу - смерност и жељу да будеш незнан, среброљубљу - задовољство малим и љубав према сиромаштву, гневу - кроткост, мржњи - љубав, зависти - радовање туђем добру, освети - праштање, злурадости - сажаљење, злоби - незлобивост. Сабраћу све то са св. Максимом у неколико речи: "Украси своју мисаону моћ непрестаним сећањем на Бога, молитвом и познавањем божанских истина; осећајну моћ - одречењем себе и ослобођењем од сваког угађања себи, а раздражљивост љубављу, и буди уверен - светлост се твога ума никада неће помрачити и поменуте зле мисли неће у теби имати места". Ако будеш јутром, вечером и у току читавог дана будио у себи небројена благодарна осећања и расположења, невидљиви непријатељи ти се неће приближити, јер ћеш личити на војсковођу који непрестано врши смотру своје војске и постројава је у бојни ред, а на њега није саветно нападати. И то непријатељи знају.
Само тим путем - супротстављањем врлина страстима - можеш искоренити страсти из себе и заузети сигуран став. Јер док корење страсти остаје у човеку, оно ће увек пуштати изданке и гушити и онемогућавати врлине.
Ту се човек стално излаже опасности да поново падне у раније грехове и упропасти све што је постигао.
Искуство је више пута потврдило да када се ко не стара да избаци из срца мале страсне жеље, пошто је већ победио велике, тај ће се изложити изненадном и неочекиваном и тако снажном нападу непријатеља да неће одолети, него ће пасти још дубље него раније.

Ако који пут осетиш тако снажан греховни напад, да ти се учини да му никако не можеш одолети и да ти зато недостаје снаге, ни тада не опуштај руке, него се прени и стој чврсто. То је замка злог духа да помишљу о безнадежности пресече сваки отпор те да му се човек, положивши оружје, преда у руке без борбе. Помисли онда на то лукавство непријатеља и не одступај. Јер све докле год се вољом не определиш за страсну жељу стојиш у броју победника, премда се твоје осећање и приклонило на страну страсти. А нико и ништа не може принудити твоју вољу, нити ишчупати из твојих руку победу и оборити те, па ма какву силну и жестоку борбу предузимао. Бог је нашој слободној вољи дао такву снагу да кад би сва људска осећања, сав свет и сви демони устали против ње и ухватили се с њом у коштац, не могу чинити над њом насиља; на човековој страни увек остаје слобода зажелети или не зажелети нешто. Зато воља и одговара за све и подлеже суду. Запамти добро да ма како изгледао себи слаб, не можеш оправдати себе ако се одлучиш за страсну жељу. То ће ти казати и твоја савест. Зато буди готов да се утолико ватреније успротивиш, уколико је јачи напад, и никада не одступај од те одлуке. У сваком случају сећај се речи једног од наших главнокомандујућих: Стојте у вјери, мушки се држите, утврђујте се (I Кор. 16,13).
Сабравши своје мисли унутра и пробудивши сазнање и осећање, ништавила и немоћи да сам учиниш што је потребно, притеци Богу који све може. Позови Га с топлом надом и са сузама у помоћ против страсти која те напада и реци: устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје (Пс. 44,26). Буди супарник, Исусе мој, супарницима мојим, узми оружје и штит и дигни се мени у помоћ. Нека се постиде и посраме који траже душу моју, нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће (Пс. 35:1,3 и 4). Владичице Богородице, не допусти да поклекнем пред непријатељем и да ме победи. Анђеле, чувару мој, сачувај ме у сенци крила својих од непријатељских стрела и мачем својим порази их и одагнај од мене.
Истрај у тим молитвама и ускоро ћеш видети да ти долази помоћ. Затим разгледај своја ранија дела, осећања и мисли и видећеш да је управо из њих произашла та унутрашња бура. Затим разгледај своја ранија дела, осећања и мисли и видећеш да је управо из њих произашла та унутрашња бура. Зли дух је набацио клевете на Бога, а твоју нехатност прикрио. Зато мораш вером оправдати у себи Бога и расуђивањем скинути са себе лажљиви демонски покров, ослободити се попуштања себи и, исповедивши скрушено тај унутрашњи грех, помолити се као што је горе речено и то ће ти донети Божју помоћ.
Разуме се, боље би било да нисмо у почетку отварали своју душу и пуштали унутра страсти. Сада, када су оне прокрчиле пут не можемо више бити безбрижни него се морамо оружати против њих да би их изгнали из себе. Оне су бестидне и упорне и неће изићи ако их не истерамо силом. нарочито се помажи умно - срдачном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме. То страшно Име сија као мач у срцу и као гром погађа зле духове и страсти.

Шта ћеш постићи ако одступиш од живота по Богу и предаш се свету, његовим радостима и телесним насладама? Постаћеш богоодступник, а то је страшно бити и један тренутак, а камо ли један час. Уз то, зар је то обично дело да би трајало само један час? Неће ли проћи у томе животу, противном Богу, час за часом, а потом дани за данима и године за годинама? А онда? Ако се Бог смилује над тобом и даде ти да се освестиш, отргнеш од те ђаволске замке и пробудиш од греховног сна, ипак мораш ступити у борбу коју сада избегаваш, с том разликом што ће касније борба бити далеко тежа и болнија, а поред тога и са слабијим изгледима на успех.
Ако те Господ остави у рукама твоје зле склоности и непријатеља, шта ће бити? Нећу понављати, рећи ћу ти само: размисли! Јер ко то не зна? После живота у мучним оковима злих страсти, опијености чула, али без правих радости, доћи ће изненада час смрти, страшно и мучно стање душе, које ни реч Божја није могла изразити, него је само казала: Тада ће рећи горама и камењу: падните на нас (Откр. 6,16). Тај крик који почиње у часу смрти продужиће се до свршетка света, слушаће се у час Страшног Суда и увек без одзива. Не буди толико безуман да се свесно бациш у вечне адске муке, уклањајући се тренутних подвижничких трудова и борбе. Као разуман човек боље је да сада учиниш незнатне напоре духовног војевања, да би, кад победиш, добио венац и био у заједници с Богом и овде и тамо - у царству небесном.
Најпре уђи пажљиво у своје срце и добро испитај којим је мислима, расположењима и наклоностима оно особито заузето и која страст највећма господари и врши тиранију над њим. Дигни онда најпре оружје против те страсти и старај се да је савладаш. Усредсреди на то сву своју пажњу и сву своју бригу. Али ако се случајно појави која друга страст, одмах се заинтересуј њом и угуши је па се опет врати борби против своје главне страсти, која непрекидно показује своје присуство и власт. Јер се и у духовној борби као и у свакој другој морамо борити против онога што устаје на нас у даном тренутку.
Постави себи правило да сваки дан, још док седиш код куће, размислиш шта ти се све може у току дана пријатно и непријатно догодити и које се све страсти и раздражења тим поводом могу у теби покренути, па се унапред припреми како да их у клици угушиш и не дозволиш да се појаве. Ако тако будеш чинио, никада те напад страсти неће изненадити, него ћеш увек бити спреман да му се одупреш: неће те обузети гнев ни опхрвати похота. Чини такву смотру особито онда када мораш ићи некуда где ћеш се срести с особама које те могу привући или раздражити. Ако се спремиш, лако ћеш избећи и једно и друго.
Страст ипак може избити, и то неочекивано. У том случају поступај овако: чим осетиш да се страст јавља похитај да је зауставиш силним напрезањем воље. Сиђи умом у срце и не допусти да страст уђе у њега. Пази да се оно не раздражи и не занесе. А ако страст успе изненада да продре у срце, постарај се у прво време да се то бар споља ни речју, ни погледом, ни покретом не покаже. Затим се труди да спречиш спољашње појављивање страсти и да пробудиш врлину која јој је супротна. Главно је не дозвољавати да се страст споља појави. То ће је зауставити. Зато, чим се мало прибереш, похитај срцу и постарај се да избациш из њега прљавштину.
Најбоља и најсигурнија заштита од изненадног напада страсти јесте одстрањење узрока који до ње доводи. А постоје само два узрока: љубав и мржња. Ако је твоје срце освојила љубав према некој особи или некој ствари, природно је да када видиш да неко жалости особу коју волиш, или ти одузима ствар коју волиш, оног часа ускиптиш и устајеш против њега. Зато, ако желиш да те препади не изненаде, потруди се да савладаш и да ишчупаш из срца ту недозвољену љубав, и колико си се већма занео, утолико се више старај да постанеш равнодушан према њој, јер уколико је твоја љубав већа, утолико ће се бурније и изненадније страсти у свим поменутим случајевима појављивати.
Исто тако, ако мрзиш некога или имаш одвратност према нечему, доћи ћеш такође у прилику да планеш, када се с њим сретнеш, а особито ако га ко још и похвали. Зато, ако хоћеш да сачуваш душевни мир у таквим случајевима, приморај прво себе да угушиш то ружно осећање.
С телесним се страстима мораш борити на особит начин.
Пре искушења треба да избегаваш прилике које доводе до искушења и страсти. Овде важи правило: избегавај по сваку цену случајеве који могу да помуте мир твога тела, а особито избегавај сусрет с лицима другог пола. Ако који пут будеш морао да говориш с њима, говори мало и гледај да се на теби огледа не само скромност него и извесна строгост. Нека у твојим речима буде више уздржаности и хладноће него љубазности.
Потребно је исто тако бојати се особито додира са оним лицима другога пола с којима се сматра да је дозвољено бити заједно. Било што су нам род, или што су побожна и пуна врлина, или што су нас чиме задужила, те морамо према њима бити пажљиви и захвални. Тога се треба чувати зато што се у том односу у коме нема страха и опрезности скоро увек увлачи чулна страст која мало по мало прониче неосетно у душу до најдубљих дубина и толико замрачава ум, да они који су тој болести подлегли почињу да не сматрају ни за шта опасне поводе за грех, као што су: страсни погледи, слатке речи, примамљиви покрети и положаји тела, стискање руку, од чега најзад падају у сами грех и друге ђаволске замке из којих се касније никако не могу ослободити.
Бежи, брате, од тог огња, зато што је човек као барут. Не мисли самоуверено о себи да си натопљен водом добре и снажне воље. Не, него мисли да си сув, пресув барут и да ћеш за час, чим осетиш тај огањ, букнути. Не уздај се у чврстину своје ревности ни у своју готовост да ћеш пре умрети него што ћеш грехом увредити Бога.
Јер од честог додира и седења очи у очи, телесни ће огањ мало по мало сасушити росу твоје одлучности и нећеш ни приметити када те пламен телесне љубави буде обузимао. А после ћеш, хрлећи греху, престати да се стидиш људи и да се бојиш Бога, и нећеш ни за шта сматрати част и живот, као ни адска мучења.
Зато се, ако искрено желиш да не паднеш у ропство греха и не платиш то духовном смрћу на сваки начин клони таквог додира са лицима која ти могу послужити за саблазан. Премудри Соломон назива премудрим човека који се боји и који избегава поводе за грех. А онога ко се много и самоуверено узда у себе и не чува се, назива неразумним: Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је (Прич. 14,16).
Клони се нерада и лености, пази добро на своје помисли и мудро води своја дела.
Не оглушуј се о савете настојатеља и духовних отаца, него им се радо и одмах повинуј у свему и испуњавај с готовошћу све што ти нареде, а нарочито оно што ће ти служити за скрушеност и што је противно твојој вољи и твојим склоностима.
Никад не дозвољавај себи да судиш смело о ближњем, никога не осуђуј, особито за овај грех о коме говоримо, чак и кад јавно падне у њега, него се сажали над њим. Не љути се на грешника и не смеј се над њим, него нека ти његов пад послужи као поука за смерност. Знајући да си и сам слаб и склон злу, говори себи: данас је пао он, а сутра ћу пасти ја. Ако будеш брз да осудиш и презреш другога, Бог ће те зато тешко казнити и дозволиће да паднеш у исти грех за који осуђујеш другога. Речено је: Не судите да вам се не суди (Мат. 7,1). Бићеш осуђен да паднеш да би на делу увидео погубност гордости и да би после тога с понизношћу тражио лек од два зла: гордости и блуда. Но ако те Бог по Својој милости сачува од пада, те одржиш своју мисао чедном, ипак, ако си осуђивао, не осуђуј више и не уздај се у себе, него радије страхуј и не веруј у своју постојаност.
Пази на себе и бди над собом. Ако си добио какав дар од Бога или си у повољном духовном стању, немој се самоуверено понети и мислити за себе да представљаш нешто, да те непријатељи не смеју напасти и да ћеш их одбити чим се усуде да ти се приближе. Чим то помислиш, пашћеш као јесењи лист с дрвета.
Ето шта мораш чинити пре но што наступи искушење.
А ево шта мораш чинити за време самог искушења: пронађи брзо узрок зашто настаје борба и одмах га одстрани. Као лек против свега тога служи: скромно облачење, одсутност жеље да се види, чује, осети, каже и додирне ишта од онога што проузрокује страст. Као што је већ речено, нарочито ваља избегавати општење са лицима другог пола.
Унутрашњи су узроци: живот у изобиљу и нераду у коме све телесне жеље добијају пуно задовољење, а затим грешне мисли, које долазе или сећањем на оно што се видело, чуло и доживело, или под утицајем духова злобе.
Против провођења живота у обиљу и нераду служи: пост, бдење, телесни труд, поклони до изнемоглости и друга драговољна замарања тела, што саветују и наређују мудри и искусни свети оци. А против грешних помисли, ма од чега долазиле, служе за лек разна духовна занимања која одговарају твоме стању као: читање светих и за душу корисних књига (особито св. Јефрема Сирина, Лествичника, збирке "Добротољубље" и других), затим побожна размишљања и молитве.
Кад почну да те нападају грешне мисли, моли се за спас Распетом Господу овако: "Исусе, Господе мој, похитај ми у помоћ и не допусти непријатељу да ме зароби". Потражи брзо крст, љуби на њему ране Господа Који је ради нас разапет и говори им с љубављу:
"Драгоцене ране, најсветије ране, пречисте ране, раните изгубљено моје срце и не дозволите ми да вас ожалостим и наружим својом прљавштином".
Када се у теби роје грешне мисли, немој као што неки препоручују, представљати себи нечистоту телесних грехова, ни грижу савести која иза њих долази, ни губитак чистоте и части, нити што слично. Не труди се да размишљаш о томе јер такво размишљање није увек право средство за одолевање искушењу, него напротив може још више распирити борбу и чак довести до пада. Јер, иако се овде ум противи страсти, ипак се мислима везује за предмете према којима срце није равнодушно, те се оно наслађује њима, а то већ значи унутрашњи пад. Не чини тако! Него мисли о нечему другом што ће скренути пажњу на другу страну и сасвим отрезнити срце. Мисли на живот и страдања Господа Исуса, Који је ради нас узео тело, о неминовном часу смрти, о страшном часу последњег суда. Размишљање прекидај чешће оваквом или сличном молитвом: "Ослободи ме, Творче и Избавитељу, од ових непријатеља, у славу Твојих страдања и Твоје неисказане доброте". Том или сличном молитвом и заврши своје размишљање. Добро је да уопште не мислиш на те ствари, јер представа о њима није безопасна. Не задржавај се на разговору о њима, да би тобож видео да ли ти се душа поводи за њима или не. Такав опит, премда наизглед добар, уствари је замка ђавола који на овај начин хоће да те што више задржи да мислиш на то и да те тим путем наведе на грех или бар да те баци у малодушност. Уместо свих размишљања о ономе што те смућује, отиди и исповеди све подробно духовном оцу и онда нека настане мир у твом уму и срцу. Не узнемиравај себе никаквим питањима, него се задовољи решењем духовника. Само, откриј му све што је збуњивало и што те збуњује не скривајући ништа и не допуштајући стиду да ти веже језик. Тим пре што је само ово искушење у већини случајева плод гордости или казна за гордост. "Где је настао пад, онде се прво уселила гордост, јер је гордост претходница пада". И још: "Пад је казна гордоме". Најзад, кад се утишају грешне мисли и искушење прође, поступај овако: ма колико ти изгледало да си слободан од телесне борбе и ма колико био у то уверен, ипак се свесрдно старај да држиш далеко свој ум и своју пажњу од лица која су била повод искушењу. Ни у ком се случају не одазивај позиву да се видиш с њима под изговором…

Побожни ревнитељ мора обратити много пажње на правилно коришћење чула: вида, слуха, мириса, укуса и додира. Наше срце непрестано жели насладе и радости .
Требало би да их тражи унутра, у души, која је створена по слици Онога Који је извор сваке радости. Кад смо отпали од Бога, учинили смо то ради себе, али се нисмо задржали на себи, него смо изишли ван себе и тако смо почели тражити себи радости и задовољства споља. У томе су нам чула постала вође. Преко њих душа излази напоље, осећа ствари, и којима се од њих наслађују чула наслађује се и она сама и мисли да јој је у томе све благо. Тако се поредак покварио: уместо да тражи Бога унутра, срце тражи сласти споља и задовољава се њима. Они који су се одазвали Божјем гласу: "Покајте се", кају се и постављају себи за закон да поново установе у себи првобитни поредак живота, то јест, да се врате унутра и одатле Богу, да би живели Њиме и у Њему, и у томе налазили своје највеће добро и носили у себи извор задовољства. Зато управљај и користи се чулима тако да се преко њих не распирују страсне склоности, него да она примају само утиске који угушују страсна, а потпомажу племенита осећања. Када пред тобом стоји која било твар, одели у мислима оно што је у њој чулно и материјално од онога што је од творачког Духа Божјег. Помисли да она нема биће сама од себе, него да је дело Бога Који јој даје биће, лепоту, моћ и све друго што је у њој добро. Затим пренеси ту мисао и на све друге видљиве твари и зарадуј се срцем што је један Бог узрок и почетак толико великих и толико дивних савршенстава, и што су та савршенства не што друго, него слаби одсјај и сенка бескрајних Његових савршенстава. Чини тако чешће при погледу на сваку твар и навикнућеш да, гледајући видљиве твари, без задржавања пажње на њиховој спољашњости, проничеш у оно што је у њима божанско, у њихову невидљиву, скривену лепоту, до које се може доћи само умом. Тако ће све што је у тварима споља привлачно за чула, проћи мимо твоју пажњу и осећања, а њихов ће унутрашњи садржај овладати умом и побуђивати да славословиш Бога.

Неопходно је знати како треба управљати језиком и обуздавати га. Покретач језика је срце. Чиме је пуно срце, то се излива преко језика. Али и обратно, оно што се преко језика излило, јаче и дубље се усађује у срце.
Празни разговори су врата за осуђивање и клеветање, разносачи разних вести и мишљења, сејачи неслоге и раздора. Они убијају жељу за духовним радом и скоро увек служе као завеса онде где стварног знања недостаје. После многог говорења, када дим самозадовољства прође, увек остане у души неко осећање туге и лености
Скоро ниједна душевна ни телесна страст не може доћи до ума другим путем него путем сећања на чулне ствари, зато се труди да чуваш свој ум од тога.
А то можеш постићи једино држањем ума у срцу, у унутрашњем човеку и навиком да он стално пребива унутра и моли: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", или да тамо размишља о себи и Богу и да у Њему налази мир. Усредсређен ум се устремљује навише те је недостижнији за страсти, за занос помисли и за све слике не само чулних него и мисаоних предмета. утолико је тежи, а уколико је тежи, утолико има мање људи који се њиме користе, да не кажем - утолико је мање оних који верују у његову моћ. Дозволи му да размишља о божанским и духовним стварима, како оним из Св. Писма, тако и оним које пружа божја твар. Та духовна размишљања неће привезати ум за оно што је спољашње. Или употреби трећи начин за одмор ума, то јест, труди се да размишљаш о тајнама живота и страдања ГосподаИсто тако можеш ради смирења и побуђивања осећања покајања помишљати још и о тајни страшног часа смрти, о последњем суду, о вечним мукама, вечном животу с демонима, о радости праведника, о царству небесном Ако утиснеш у своју душу такве мисли и представе, не само да ћеш се избавити од непотребних сећања и рђавих мисли, него ћеш добити велику похвалу у дан суда за тај подвиг. пази да буде без маштања и слика, него нека пребива у сећању на Бога. А више свега бди над собом и не дозвољавај себи да се сећаш У томе се и састоји главна борба и она је тежа од борбе с чулима Треба се трудити да се не подлегне нечем саблажњивом преко чула, али ако се већ подлегло, врло је тешко задржавати сећање Зли дух се тада може играти твојом душом као лоптицом, пребацајући твоју пажњу са једног сећања на друго, производећи одговарајуће жеље и страсти и држећи те у страсном настројењу
Јер кад се човек пода узбуђењу и узнемирености, губи сваку власт над собом и лишава се могућности да јасно схвата догађаје и да види праву слику стварности. То пак непријатељу даје могућности да човека још већма узнемири, те да овај учини какав корак који се тешко или никако не може поправити.
А тај лек је вера у Провиђење Које управља током нашег живота са свима његовим случајностима на добро свакога од нас као и срдачна покорност вољи Божјој. Људи који су предани Богу говоре у свакој таквој прилици из дубине срца: "Нека буде воља Божја Само, свако од њих то друкчије прима. Један мисли: "То ме Господ упућује покајању". Други осећа: "Због грехова мојих послао ми је Господ ово да би ме очистио од њих". Трећи мисли: "Ставља ме Господ на испит да ли Му искрено служим". А људи који са стране посматрају онога који страда могу мислити: "То је зато да се јаве дела Божја на њему". Зашто је пак стварно то наступило може се знати тек кад се жалости прекрате и кад Бог помогне да сазнамо. За ожалошћеног су умесна само три прва осећања. И свако од њих има моћ да утиша буру која се подиже и да успостави мир у срцу.
Општи лек за умирење срца када га опхрвају болови је овај: Поврати веру у Провиђење Божје и оживи у души преданост вољи Божјој. Затим, помишљај да тиме Бог или испитује, или чисти, или упућује покајању, или општем или за неки појединачни заборављени грех. Чим срце осети што од тога, туга се намах ублажује и у души настаје мир, те не можеш а да не кажеш: "Нека је благословено име Господње од сада па до века"!
Чак и када ти се догађају непријатности, вежбај свој ум поучним мислима. Мисли на вољу Божју која свим управља, увери себе да је предобра премудрост и праведна воља Божја хтела, ради твог добра и ради твог спасења да толико претрпиш. Радуј се због те љубави коју ти указује Бог. Радуј се што ти даје могућности да покажеш како се радо и с љубављу покораваш Његовој вољи у свему што Му је било угодно да ти пошаље и реци од срца: "Ево испуњава се на мени воља Божја. Он је из љубави према мени хтео да поднесем ову непријатност, жалост, губитак, неправедну оптужбу. Нека је благословено име Господње".

[Дијана.]

Невидљива борба - Св. Никодим Агиорит

 

Када будеш рањен у борби и паднеш у какав грех по немоћи или по својој злој ћуди, не падај духом и не мучи се узалуд и без смисла. Пре свега, потребно је да се не заустављаш на себи и не говориш: "Како сам могао допустити тако што"? То је крик горде самоуверености. Него се напротив понизи, подигни ум Господу и реци: "Шта се друго и могло очекивати од мене тако немоћног и рђавог"? Заблагодари Богу што се само на томе свршило и што ниси пао још ниже.

Али, осећајући тако, пази ипак да ти се не поткраде мисао да, пошто си такав, имаш и права да чиниш што не ваља. Не, без обзира на то што си слаб и рђав све рђаво што чиниш уписује се теби у грех. Јер све што долази од тебе, обдареног слободном вољом, не бива против твоје воље. Зато, признајући да си рђав, признај истовремено да си крив за зло које си учинио. Осуди и укори себе и не обзири се около на кога би свалио свој грех. Ни прилике, ни људи око тебе нису криви за твој грех. Крива је једино твоја зла воља. Себе и укоравај.
Уколико је већа скрушеност, утолико је боље. Али ма колико да си скрушен, не дозвољавај ни сенку сумње у помиловање. Оно је извршено и сви су греси искупљени на крсту. Очекује се само твоје покајање и смиреност да би и ти усвојио силу искупљења грехова света, које је извршено на крсту.
Све ово: самоосуду, скрушеност, молитву с надом на помиловање, одушевљено решење да ћеш се убудуће чувати, као и молитву за благодатну помоћ треба да пређеш у себи увек кад год погрешиш оком, слухом, језиком, мишљу, осећањем. Не остави ни за тренутак у срцу ни један грех који не би исповедио Господу и очистио се пред Њим срдачним покајањем. Ако опет паднеш, опет учини то исто, и ако много пута погрешиш, толико пута очисти себе пред Господом. Ако има могућности, реци увече свом духовном оцу све, а ако не успеш те вечери, а ти кажи чим будеш могао. Та исповест или откривење свега духовном оцу јесте нешто најблаготворније у делу духовне борбе.
зли дух се по сваку цену стара да се делу чишћења не приступи одмах него да се мало причека, не дан и не час, него мало. Друго на што упућује зли дух јесте - не саопштавати духовном оцу оно што се догодило. Не слушај га и, напротив, откривај све, јер колико је добра од тог откривања, толико и још више зла бива од скривања онога што се збива у нама и са нама.
Када зли дух држи кога у греховном ропству, он се у првом реду стара да га све више и више духовно заслепљује, одгонећи од њега сваку мисао која би могла да га доведе до свести о његовом страшном стању. Не само да одгони од њега мисли које би га привеле покајању и вратиле на пут добра, него му намеће зле и развратне мисли, подмеће му поводе за уобичајени грех и наводи га да често пада у њега или у неки још тежи. Од тога грешник бива све у већој мери слеп.
Они који су увидели да им је живот рђав и бедан, зао дух успева да задржи у својој власти највећим делом простим али свемоћним наговарањем: "После, после; сутра, сутра".
Ко пропушта случај да учини добро, тај се не само лишава плода од добра које би учинио, него и Бога жалости. Бог му шаље некога који има потребу за нечим и он му каже: Дођи други пут! - Кад тако кажеш човеку, кажеш то исто и Богу Који је човека послао. Бог ће наћи потребитом другог добротвора, али онај ко је одбио да изађе у сусрет биће осуђен.
И све те мисли долазе у душу или споља или изнутра: изнутра преко сећања и уобразиље или непосредним утицајем зла у срцу, споља путем утисака који долазе преко чула. Помагачи злог духа су наше раније грешне навике и падом повређена природа. Имајући толико начина да нам смета, зли дух се нимало не збуњује првим неуспесима и непрестано наваљује час једним, час другим да би спотакао и скренуо с пута слугу Христовог који му се отео из власти.
А то му полази за руком када успе да наметне човеку мисао да ради сам за себе и да се не обраћа за савет и упутства духовницима којих увек има у Цркви.Ко се покорава саветима и сва своја спољашња и унутрашња дела поверава духовнику да он о њима расуди, у парохијама парохијским свештеницима, а у манастирима искусним старцима - зао дух му не може приступити. Друго што предузима зао дух, јесте да остави човека не само без руководства него и без помоћи. Уосталом, са таквим искушењима као што су: уклањање од руководства, приписивање успеха себи и одлучивање да се подвизи ослабе, зли дух не приступа само у почетку духовног подвига, него чини то и у току целог живота. Из овога можеш закључити да све што радиш треба да радиш по савету духовника, да никад никакве па ни најмање успехе не приписујеш себи, својим силама и своме труду и да избегаваш све врсте претеривања, али и олакшица. Ваља да живиш мирно, али и енергично и живо и да се држиш од светих отаца установљеног реда који си једном завео и кога ти је духовник одредио.
Сва та искуства лако савлађује онај ко има искусног духовника и свештеника и који се са смиреном послушношћу покорава његовим саветима. Ако ко из извесних разлога нема духовника, нека пази добро и нека приљежно учи да разликује добро од зла. Ако ти се чини да околности сметају да се твоје врлине развију - а те околности не долазе од твоје воље, него их шаље Бог - примај их са покорношћу и не поводи се ни за каквим утицајима који те од покорности одвраћају. Када ти је послао такав случај, Бог од тебе очекује само да држиш и да радиш оно зашто ти послати случај једино даје могућности. Трпећи добродушно болест или шта друго налазићеш се у ствари непрекидно у корисном послу.
зли дух, када види да су његови покушаји да те склони на зло остали безуспешни, иде полако за тобом и хвали те као човека који у свему живи богоугодно. А то је управо његово последње лукавство. Та се демонска хвала дочекује са наше стране самоувереношћу и самозадовољством, а од њих се опет рађа таштина и гордост. Таштина пак уништава сваку вредност нашег дела, ако их и има добрих, а гордост нас чини одвратним Богу.

првенствено наоружај против оне страсти која ти највише досађује, која те је више пута победила и која се спрема да те поново нападне. Наоружај се против ње и свом се снагом старај да се усталиш у врлини која је тој страсти супротна
Не затварај очи и не уклањај се кад ти се указује прилика да учиниш добро, него јој излази у сусрет. Само случајеве који дају прилике да се покаже врлина целомудрости, а излаже опасности да се распалиш похотом, избегавај по сваку цену. Боље је не пуштати близу себе тај огањ, да се не би опекао и изгорео.
Буди мудар када су у питању телесни подвизи - постови, бдења, напорни радови и слично. Они су стварно неопходни и не уображавај да ћеш без њих успевати у духовном животу, али знај да држиш меру. А та је мера средина измећу угађања телу и безобзирног мучења тела без особите потребе. Ту средину тражи ти сам на делу. Узми ту за правило да напредујеш постепено и то идући од мањег већем.
Не избегавај случајеве у којима ти се даје прилика да учиниш добро, него их предусрећи с радошћу и нека ти буду најмилији управо случајеви за које твоје срце није имало нимало наклоности. Бог пак не даје повода за врлину трпљења без болова и за врлину смирености без подношења понижења и срамоте. Учврсти у себи уверење да све што се с нама догађа, догађа се по Божјој вољи и на нашу корист, то јест, да бисмо преко тога добили неки духовни плод. Премда греси не долазе од активне воље Божје, ипак не бивају без пасивне воље Божје која попушта да се падне у грех за уразумљење и смирење. Што се пак тиче мука и страдања, било да она бивају због наших грехова или због злобе других, то их Бог Сам шаље, желећи да се мало помучимо и страдамо, како бисмо стекли врлину коју ћемо свакако и добити ако мирно претрпимо оно што нам Он шаље. устају против Божјег опредељења и покушавају да збаце са себе спасоносни крст који им је Бог послао ради њиховог добра, док би Му примањем и кротким ношењем крста несумњиво послужили. А шта добијају? Збацују крст, и не успевају да га збаце; Бога жалосте, а мира и тако не налазе. Напротив, жалости придодају немир и бескорисну раздраженост и чине да њихово стање постаје неиздржљиво.
Једнима Бог шаље непријатности или жалости које долазе саме од себе и не зависе од људи. Оне се лакше подносе. Другима их шаље преко људи. Та су искушења тежа, особито ако неправда која нам се наноси није ненамерна. Још је теже ако смо тим људима чинили добро. Тиме показујемо и своју потпуну преданост вољи Божјој и пламену ревност да све у себи саобразимо тој вољи. Видећи да се то расположење рађа у човеку и желећи да га оснажи, Бог шаље чашу још тежих искушења.

Као знак успевања служи у првом реду то да онај који ступи на пут добра ревносно иде њиме с чврстом одлучношћу да с њега не силази, ма како тежак био и ма каквих га жртава стајао. Други је не мање сигуран знак степен или јачина борбе коју против добрих одлука и дела диже тело. Исто тако, ако си почео вршити добра дела са већом готовошћу и духовном радошћу него раније, можеш сматрати још сигурније као знак да напредујеш.
По чему се можемо уверити да су се страсти само притајиле у нашем срцу а нису ишчезле? По томе што нам се догађа да се појави изненада нешто чиме се скривене страсти хране и оне одмах оживе и дају јасне знаке о себи, те се збуњени питамо где су се криле и како су одједном искрсле.
под тим да све бива по вољи Божјој не подразумевам и твоје грехе и грехе других (јер Бог не жели грех), него мислим на невоље и тешкоће које нам Бог шаље да нас уразуми или казни за грехе. Оне су благотворне и с правом се називају спасоносним крстом који Бог често ставља на своје угоднике.

Из самољубља и самоуверености рађа се у нама још једно зло које нам наноси штету, а то је строго суђење о ближњем и осуђивање. Та рђава навика долази из гордости, гордошћу се одржава и гордост јој помаже да јача. И, исто тако, та навика са своје стране подржава гордост и јача је,Они који осуђују не примећују и не виде да сам основ осуђивања - подозрење да је неко рђав - долази под утицајем злог духа који то подозрење потом проширује у уверење да је стварно рђав. Изгнај је из себе да јој ни трага не остане и стави на њено место мисли о добрим особинама тога ближњег и људи уопште. Ако још увек осећаш потребу да осуђујеш, онда се сети да ти није дата власт да осуђујеш друге. Друго исто тако снажно средство јесте не престајати мислити на своје недостатке, на своје нечисте и зле страсти и дела и на своју недостојност. А ако се будеш бринуо искрено, нећеш имати времена да се занимаш делима других и да их осуђујеш, јер ако то дозволиш себи у ушима ће ти непрекидно одјекивати: Љекару, излијечи се сам (Лука, 4,23). Извади најприје брвно из ока својега (Мат. 7,5).
Поред тога, када строго судиш о каквом рђавом поступку ближњега, знај да неки коренчић тог истог зла постоји у твом срцу које те по својој страсности учи да слутиш то у другима и да их осуђујеш. Зао човјек из зле клијети износи зло(Мат. 12, 35). Напротив, чисто бестрасно око не гледа лукаво него бестрасно и на дела других. Чисто око не гледа зло. (Авакум 1, 13). Ако будеш тако чинио, уместо да раниш брата, ставићеш мелем на сопствене ране. И онда када грех брата буде јаван и видљив за све, старај се да се не поведеш за страшћу осуђивања него заволи још већма палога.
Макар нечији грех био не само јаван него и врло тежак и макар долазио из разјареног и нераскајаног срца, не осуђуј га ни тада, него уздигни свој ум непостижним и дивним судовима Божјим и сети се како су многи људи били раније велики грешници и потом се покајали, достигли високи степен светости и, с друге стране, како су неки који су стајали на високом степену савршенства падали у дубоку пропаст. Пази да се и теби тако што не догоди због осуђивања.
Зато увек стој са страхом и трепетом и бој се више за себе него за другог. И буди уверен да је свака добра реч о ближњем и радост због њега - плод и дело Светога Духа у теби, као што свака ружна реч о ближњем и презриво осуђивање долазе из пакости и под утицајем злог духа. Зато кад се саблазниш због нечијег ружног поступка, не дај очима својим сна док не изагнаш из срца ту саблазан и потпуно се не помириш с братом.

Молитвом ти стављаш свој борбени мач у Божју десницу да се Он бори с твојим непријатељима и да их победи.
Али молитви ваља да приступиш с таквим духовним настројењем да желиш само што је Божја, а не твоја воља.
Зато је апостол Јаков и казао да много може молитва праведног када је потпомогнута (ср. Јак.5, 16). Потпомагање се у овом случају састоји у овом: када неко умоли праведника да се помоли за њега, треба и сам да се моли за то. Исто тако, ако се ко моли Богу за нешто, ваља и сам да чини све што је потребно да се добије оно што се моли.
Зато када се молиш Богу за нешто и Бог оклева да те услиши, ти све продужуј да се молиш, имајући у срцу чврсту и живу наду на Његову помоћ. Јер се Он никада не оглушује на усрдну молитву и Његова је богата милост увек спремна да се излије у толикој мери да превазилази очекивања свих који се моле, само ако за то не постоје и сметње с њихове стране и ако се не налазе у таквом положају да је за њих боље да им се молба не услиши.
Не треба се молити само речју, него и умом и не само умом него и срцем, да ум разуме шта се речју каже и да срце то осети. Потпуна и права молитва је када се са молитвеном речју и молитвеном мишљу споји и молитвено осећање. Зато ако желиш да ти молитва буде плодна, немој се никако ограничавати само на изговарање молитвених речи, него се уједно моли и умом и срцем. А нарочито се моли срцем. Молитва која извире из срца је као муња која за један трен прелази небеса и излази пред престо Божји. И Бог је испуњава
Прво, потруди се, не у часу молитве него у које друго време, да размишљаш о ономе што се у појединим молитвама садржи и да то прво осећаш. Затим се потруди да научиш молитву напамет. Кад дође време за молитву, немој одмах, чим прекинеш обичне послове, почињати молитву, него се најпре припреми за то: "Постој мало ћутећи, док се не смире чула", Постарај се да уклониш из свести све и да молитва заузме сву твоју пажњу. Окрили се надом да је Он готов и да испуни твоје молбе. И Он ће их стварно испунити ако су корисне за твоју душу. Не дозвољавај својој пажњи да скреће на ма шта друго, нити мислима да лете на другу страну. Чим осетиш да се то догодило, врати своје мисли и понови молитву од онога места на коме се пажња удаљила. Знај да се пажња не расејава када је срце у молитвеним осећањима. Ако неке речи молитве особито привуку пажњу, дирну срце и изазову у теби сопствену молитвену реч, не пропуштај да такав случај промакне, него се заустави и моли се својим речима док се молитвено осећање и потреба која се родила не задовољи. мораш старати да читав дан држиш себе у молитвеном расположењу. Да би у томе успео, сећај се да ходиш пред Богом и да те Његова десница држи над понором ништавила, те обављај свако своје дело и мало и велико, као што Бог хоће, Моли од Њега благослов за свако дело и упућуј све слави имена Његовог
Ко почне да се моли наученим молитвама онако како је прописано, молитва ће почети да му радује душу и подстицаће га да говори и молитве које само његово срце, имајући у виду сопствене потребе буде састављало те ће кадгод се буде молио молити и својим молитвама.
Има ствари које нарочито изненађују душу, јако привлаче пажњу и подстичу човека да се молитвено уздигне Свевишњем. У свим тим случајевима не оглушуј се о позив него прекини за извесно време посао који у том моменту радиш и задовољи молитвено расположење које је на тебе наишло.Та изненадна надирања значе да је молитва отпочела да пријања за срце. Јер се то не јавља у почетку молитвеног подвига, него после дужег или краћег времена и то је већ знак успеха у молитвеном труду. Што се тиче молитве коју срце само по унутрашњем позиву говори, а предмет те молитве се тиче тебе лично или ти је то од потребе, та молитва може бити и састав из израза који су се накупили од усвојених и научених молитава, а може се састављати и под утицајем Божје благодати. Читај псалтир: тамо можеш у сваком псалму наћи вапаје Богу. Из њих изабери неки који одговара твоме духовном стању и који је близак твојој души. Можеш их и сам састављати и изразити њима ближе своју потребу

четири оруђа која су потребна за савлађивање непријатеља у невидљивом рату и то: о неуздању у себе, о непоколебљивој нади на Бога, о борби с грехом и о молитви. Сада желим да ти укажем на још једно моћно оруђе у овој борби, а то је тајна светог причешћа. То је тајна највиша међу тајнама, те је и у броју духовних оруђа најјача и најопаснија за непријатеља. може бити често само онолико колико је то могуће с обзиром на спољашње прилике, унутрашње стање и савет духовног оца, а друго може бити сваког тренутка, тако да ти можеш имати у рукама увек ово свемоћно оружје и бранити се њиме од непријатеља непрестано. Имај ово у виду и причешћуј се св. Христовим тајнама што можеш чешће и чим ти то одобри духовни отац; а ревнуј непрестано да се мисаоно и духовно причешћујеш Христом Господом.
Пре причешћа треба кроз тајну покајања и исповести очистити себе од сваке прљавштине греха и испунити оно што на исповести нареди духовни отац. Томе ваља додати и чврсту и свесрдну решеност да ћемо убудуће свом душом, свом снагом и свом мишљу служити само Господу Христу и чинити само оно што је Њему угодно.
Изјутра, пре светог причешћа, пређи летимично све погрешке које си учинио од прошлог причешћа до сада. Сети се како си без страха и са каквом заслепљеношћу све то чинио и застиди се што си своју похоту стављао изнад воље Божје. Ипак, не допусти себи да се изгубиш у тузи и одбаци од себе свако очајање. Ето, дуготрпљиви Господ, примајући твоје покајање и готовост да од сада служиш само Њему, опет ти долази и улази у тебе да би Својом неизмерном добротом испунио тежњу твоје неблагодарности и маловерја. Приступи Му са смиреним осећањем недостојности, али и с пуном надом, љубављу и преданошћу. Сети се да ми са своје стране нисмо учинили ништа зашто бисмо заслужили Божју љубав. А Бог нас је заволео толико да је и Себе даровао нама најнедостојнијим створењима Својим.
Он је Син Божји пред Којим дрхте небеса и све силе, Свети над Светима, сјајнији од сунца, сама чистота, Који је из љубави према теби примио облик слуге, био презрен, поруган, и распет, остајући и даље Бог у чијој је руци живот и смрт читавог света. А ко си ти? Ништа и нижи од ничега. Затим приступи св. причешћу са светим страхом и љубављу, говорећи: "Недостојан сам, Господе, да Те примим јер се још нисам очистио од привезаности за оно што Ти не волиш. Недостојан сам да Те примим, јер се још нисам потпуно предао Твојој љубави и Твојој вољи. Али ме Ти, предобри Боже мој, по Својој безграничној љубави удостој примања јер Ти с вером прилазим". Сваки пут кад се причешћујеш, причешћуј се бескрвном жртвом и приноси самог себе на жртву Богу, то јест, изјављуј савршену готовост да из љубави према Господу, Који се жртвовао за нас, претрпиш сваку невољу, сваку жалост и сваку неправедну оптужбу које могу у току живота да наиђу на тебе.
Најзад, примивши у светом причешћу Господа Који се за тебе жртвовао и силу те жртве, узнеси небесном Оцу и у њено име благодарење, славословље, а затим молитве за своје духовне, душевне и телесне потребе, за св. Цркву Божју, за своје домаће, за своје добротворе и за душе оних који су у вери умрли.
унутрашње, духовно, може се причешћивати сваког часа и сваког тренутка, то јест, човек може по Божјој благодати бити у непрекидном додиру с Богом, и када Бог хоће, осећати срцем овај додир. Када се причестимо телом и крвљу Господа, примамо по Његовом обећању у себе Њега Самог и Његову благодат која даје чистом срцу да ово осети. Прави причесници увек бивају после причешћа у благодатном расположењу: срце духовно осећа Господа.
Али и када неко осећа с времена на време Бога у своме духу, и то је дар благодати. Наша је само жеђ, и глад и усрдно мољење за овај дар.Но постоје ипак и дела која томе припремају пут, премда тај дар увек долази неочекивано. Та су дела: чиста, као у детета срдачна молитва и одрицање од себе.

Како ћеш распламсати у себи осећање захвалности према Богу и како ћеш га стално подржавати?Размисли о свим доброчинствима Божјим према људском роду и према теби самом и чешће заустављај своју мисао на њима. Ако у теби живи срце, нећеш моћи да не узнесеш Богу песму захвалности.
Онај који се покајао предаје себе Богу и отпочиње да Му служи, извршујући Његове заповести и чинећи Његову вољу.
Да је неко предао себе вољи Божјој познаје се по томе што се одриче свога мишљења, своје воље, својих осећања да би живео по Божјем разуму, Божјој вољи, и у осећању Бога

Ако се који пут док си у том стању не будеш могао молити Богу и предавати побожним размишљањима као раније, због велике заморености и смућености ума, чини све то како можеш само без лењости и попуштања себи, и оно што не можеш савршено учинити делом нека бар буде савршено по жељи и напору. Остани у тој жељи и труду и видећеш дивне плодове - доћи ће одушевљење и снага, и испуниће ти душу.
Ево како треба да се молиш у време духовне хладноће. Говори: Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога: јер ћу Га још славити, Спаситеља мојега и Бога мојега (Пс. 42,5). Зашто си Господе одступио далеко од мене и презиреш ме невољног. Немој ме оставити, Господе, Боже мој! Немој се удаљити од мене (38,21)
Понекад се догађа да зли дух, док се душа мучи у тој хладноћи према свему духовном, снажније напада на човека, подстичући ружне мисли, телесно узбуђење и саблажњиве снове. Непријатељ ту има за циљ да се човек преда осећању да га је Бог оставио, да опусти руке и да се одлучи на нешто страсно, после чега ће лако поново увести човека у вртлог грешног живота.
Кад ово знаш, стој чврсто. Нека бесне греховни таласи око срца, али док ти сам не желиш грех него хоћеш да останеш веран Богу, твој ће чун остати читав. Божја ти је благодат одузела духовне радости, али она је близу тебе и неће те оставити без помоћи, све док твоја воља стоји на страни добра

Савест треба да ти буде чиста: у односу према Богу, према себи, према ближњима и према свему с чиме долазиш у додир
У односу према ближњима. - Поштуј све људе као слике Божје, свима жели добро и чини добро колико можеш. Радуј се с радоснима и тугуј с жалоснима. Никога не осуђуј и не понижавај, чак ни у мислима и осећањима. Од оних који ти се обраћају за савет и поуку не скривај истину кад је знаш, али се сам никоме не намећи за учитеља. Више свега пази да, по цену сваке жртве са стране, живиш у миру са свима и по сваку цену избегавај да саблазниш кога.
"Који желе побожно да живе" и који ревнују за своје спасење тако и чине. Они се старају да ни у чему не погреше и ничим не упрљају савест. При свем том извесне грешне мисли, осећања, речи, а понекад и дела ипак промакну, некад неприметно, а некад и приметно и замрачују чисти лик савести.
Што видиш да је праведно у суштини, разгледај да ли је праведно и по побудама и намерама. Праведно дело је заиста праведно кад се чини из покорности вољи Божјој и у славу Божју с потпуним самоодрицањем и самозаборавом.
Што нађеш да је било неисправно, разгледај како се догодило да то учиниш (иако непрестано желиш да чиниш само што је добро). Који су били унутрашњи и спољашњи узроци за то? Како је требало да се држиш у том случају па да не погрешиш и зашто ниси тако поступио? Потом осуди себе и никог и ништа друго
Пошто заблагодариш Богу, заборави добро које си учинио и по примеру светог апостола Павла с већим се усрђемсежи за онијем што је напријед (Филиб. 3,13).
Покај се за све што си учинио неправо, понизи се пред Господом и укори себе што Му на жртвенику своје душе никада не приносиш савршено чиста дела.
Затим донеси чврсту одлуку да пазиш строго на себе идућег дана, како ништа ружно не би избило не само у делима иречима, него ни у мислима и осећањима.

Мир срца ремете страсти. Не пуштај страсти до срца и оно ће увек бити мирно. Онај који се бори за спасење стоји наоружан на вратима срца и одбија све што покушава да уђе у њега и да га узнемири. Кад се страсна узнемиреност поткраде до срца, не устремљуј се на страст да се с њом бориш, него се брзо повуци у срце и старај се да га умириш. Чим се срце смири, борба је завршена.
не чини ништа с узрујаношћу, него све чини пристојно и тихо. Кад навикнеш држати себе мирно у спољашњем погледу, лако ћеш и без муке задобити и мир у себи, Створи у себи расположење љубави према свима људима и живи са свима у миру, као што заповеда св. апостол Павле: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свијем људима (Рим. 12,18).Пази да ти савест не буде узнемирена и да нема зашто да ти пребацује и да те мучи. Нека буде мирна и у односу према Богу, и у односу према теби, и у односу према ближњима, и у свему спољашњем Научи се да без узбуђења подносиш све непријатности и увреде. Истина, много ћеш се намучити и претрпети док се на то навикнеш. Ако ти се који пут догоди да не можеш владати својим срцем, одагнати из њега тугу и жалост и успоставити мир, прибегни молитви.Ма колико жалост и малодушност навалили на тебе, не одступај од молитве све док твоја воља не постане потпуно сагласна с вољом Божјом и док ти се срце не умири и не испуни храброшћу да прими и подноси радосно оно чега се раније бојало и што је желело да избегне

Ако се догоди да ти неко нанесе увреду, не жалости се него је поднеси с радошћу и буди уверен да је тада Бог с тобом. И не жели друге части и не тражи друго до да страдаш за љубав према Богу и за оно што служи на Његову славу.Приморавај себе да се радујеш када ти ко нанесе увреду, или те осуди, или покаже презир према теби. Под том се срамотом и омаловажавањем скрива велико благо.Ако радо примаш увреде и презир, ускоро ћеш постати богат духовно, што неће ни слутити онај који ти је то доброчинство учинио, то јест, онај ко ти је увреде нанео.
Ако ти се који пут догоди да у оцењивању погрешиш, не падај духом него се понизи пред Богом и увидевши своју немоћ, извуци из тога за себе поуку за будућност. Можда је то Бог допустио само да би смирио извесну црту гордости која се у теби крије а ти је и не знаш.
Када осетиш да ти душу рањава убод какве страсти или страсне мисли, не збуњуј се већ удвој пажњу и постарај се да је не пустиш у срце, него нека оно увек буде чисто пред Богом. Ако ти пак срце буде чисто у њему ће живети Бог и твоје ће духовно настројење бити исправно.
Бог неће посетити душу ако није усредсређена. Он жели да душа буде слободна и од помисли и жеља које уносе у њу немир, а нарочито жели да се човек одрече своје воље. Докле ће одрицање ићи, одредиће духовни отац који руководи тобом. Слушај га у свему и Бог ће преко њега управљати твоју вољу ономе што је његова воља и што налази да је за тебе корисно.

У тим делима најважније је помагање спасењу ближњега. Али ту се често поткраде неразборита ревност која доноси и нама и ближњима само штете. Показуј ближњима пример искрене вере и богоугодног живота и бићеш, слично апостолима, мирис Христов који привлачи људе да иду за њим. Али не досађуј свима без разлике проповедањем: тиме ћеш само нарушити мир с другима и у себи. Једна од препрека за чување унутарњег мира јесте постављање себи за правило да се прочита на дан један одређен број псалама из Псалтира и одређени број глава из Јеванђеља и апостолских посланица. Они који себи поставе таква правила обично журе да прочитају све, не бринући да ли долази умиљење од онога што се чита и да ли се у уму рађају узвишене мисли. Када не успеју да прочитају све што су одредили, узрујавају се и љуте, не због тога што су се лишили духовних плодова од читања, него што нису све прочитали
Када се налазиш у невољи не чини ни корака пре него што подигнеш своје очи распетоме на крсту Господу Христу. Тамо ћеш видети како ваља да се држиш у сусрету с том невољом. Прими то, и када осетиш нападе самољубивог жаљења себе, не обраћај пажњу на њих и не силази у малодушности с крста, него прибегни молитви и трпи са смиреношћу, старајући се да победиш своју вољу и да зажелиш од свег срца да буде на теби воља Божја.
Наш непријатељ зли дух радује се када се душа узнемири и срце узруја. Зато се стара да по сваку цену узмути душу. Прво што предузима јесте голицање самољубља да би се човек поново занео собом, да би тако одступила од њега благодат која је одржавала и чувала унутрашњи мир. Зато нам убацује мисли да је све што у нама изгледа добро задобијено нашим трудом. На тај начин удаљује од нас смерност и простоту, ствара расположење да придајемо себи већу цену, да мислимо о себи да смо нешто важно и да превиђамо дејство Божје благодати, без које нико не може ни име Господње назвати, као што сведочи св. Павле кад каже: Нико не може Исуса Господом назвати осим Духом Светијем... (I Кор. 12,3). Ова се благодат даје свима вернима и њено присуство служи као знак да је неко прави верник. А кад је верни прими не чини и не може чинити ништа истински добро без њене помоћи. И она је по Господњем обећању увек с хришћанином и непријатељ не може ништа учинити против човека док је она у њему.
Зли дух се зато и стара да је по сваку цену одстрани, и прво што чини у том правцу јесте, као што је речено, наговарање човека да цени себе и да не мисли за себе да је ништа, него да је нешто и то нешто важно. После тога утиче на човека да мисли да је бољи, ревноснији и богатији делима од других. Кад успе да усади такво мишљење у човеку, зли дух га гони да осуђује и презире друге, после чега неизоставно долази гордост.
Он употребљава сва могућа средства да растроји душу: наводи сувишна страховања на срце, повећава душевну немоћ, не даје души да сачува побожна расположења и да буде правилно настројена приликом молитве, исповести и св. причешћа, утиче на њу да у свему томе учествује без љубави, да оскудева у религиозним осећањима и да остаје без духовних сладости које долазе од молитве и других духовних занимања, и да због тога пада у безнадежну тугу. Но ту је очигледно у питању обмана. Нека душа осећа хладноћу и оскудицу религиозних осећања, али без обзира на то, она може чинити добра дела руководећи се вером и наоружавши се светим трпљењем.
Већ је и то утешно што таква расположења долазе само онима који се с особитом ревношћу предају на служење Богу и с нарочитом пажњом старају да избегавају све што може да Га ожалости, - и што то не доживљују у почетку свог обраћања Богу, него пошто Му дуже времена служе: када већ очисте своје срце молитвом и смиреношћу, када осете неку духовну сладост, топлоту и радост, када одлуче да се потпуно посвете Богу и већ отпочну тај труд. Грешници и они који су предати светским таштинама не осећају тако нешто, нити подлежу тим искушењима
Желећи да искорени ту несрећну склоност (увек високо мислити о себи), Бог допушта да наилазе на нас често врло тешка искушења како бисмо се, увидевши своју немоћ, понизили. Оним што изгледа најштетније шаље нам највећу корист јер нас смирава, а смиреност је виша свега потребна и корисна души. Ако дакле искушења долазе да нас науче смирености, онда онај који осети у срцу хладноћу, одсуство укуса за духовно и одсуство духовних радости - треба да зна да је то дошло да би се научио смирености. Јер било да то искушење бива од злог духа, или од људи, или због грехова, оно у сваком случају зависи од Бога и Он нам га шаље за наше добро и за спречавање неког већег зла.
Када падне у који лакши грех душа се мора са скрушеним покајањем и са надом обраћати Богу, а не мучити себе излишном жалошћу, тугом и горчином. То велим о лакшим гресима, јер само у њих још и може падати човек који је почео да живи строгим животом. Овде упућујемо своју реч онима који живе духовним животом и стварно желе успеха у њему, клонећи се по сваку цену смртних грехова. За оне који не живе строго и не узбуђују се ако се догоди да и смртним грехом ожалосте Бога, потребна је друга поука. Лек који смо горе изнели није за њих. Они треба дубоко да тугују и горко да плачу осуђујући увек строго себе и не смеју се из лењости лишавати ниједног средства које је неопходно за лечење и спасење.
Јер покајничка скрушеност која само мучи и гризе душу не доводи је у правилно духовно настројење ако није спојена с чврстом надом на милосрђе Божје и Његову благост. Та нада треба увек да испуњава срце оних који се старају да достигну виши степен хришћанског савршенства. Она оживљује и подиже све силе душе и духа.
Сваки пут кад паднеш у неки лаки грех, па било то и хиљаду пута на дан, не мучи себе и не губи узалуд време него се одмах понизи и, увидевши своју немоћ, обрати се Богу с надом и завапи Му из дубине срцаКад то учиниш не мучи се мишљу да ли је Бог опростио. Господ је близу и чује уздахе слугу Својих. Умири се тим уверењем, а кад се умириш, настави обична занимања као да се с тобом ништа није догодило.

[Михајло]

Мој омиљени део...
Једина књига..коју стално читам..

  Цитат

У духовном рату војују мећу собом две воље које живе у нама; једна припада разумном делу душе и зато се назива разумном, вишом вољом, а друга припада нашој нижој, чулној природи и назива се чулном, нижом, телесном, страсном вољом.
Виша воља тежи добру, а нижа злу.
То долази само по себи, те нам се добра жеља не урачунава у врлину ни зла у грех.
Урачунавање зависи од нашег слободног опредељења: када се опредељујемо за зло, урачунава нам се у зло.
А добра и рђава жеља иду заједно - кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга.
Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло.
У томе се и састоји наша невидљива духовна борба.

У нашој души постоје три моћи: мисаона, осећајна и раздражљива.
Пошто су те три моћи повређене, рађају се од њих три врсте грешних мисли и склоности.
Од мисаоне проистичу зле мисли неверовања, незахвалности према Богу и роптања против Бога, заборављање Бога, незнање божанских истина, неразумности и грешне мисли сваке врсте.
Од осећајне моћи проистичу зле склоности сластољубља, славољубља, среброљубља у свим њиховим многобројним облицима, што све опет представља врсту угађања себи.
Од раздражљиве моћи проистичу помисли гнева, мржње, зависти, освете, злурадости, злобе и уопште зле мисли.
Све те мисли и склоности мораш побеђивати на већ показати начин, то јест, старајуђи се да им увек противставиш осећања и расположења која су им потпуно супротна:
неверовању - тврду веру у Бога, роптању - искрену благодарност Богу за све, заборављању Бога - непрестано сећање на Бога који је свуда и све одржава.
незнању - дубоко созерцање свих спасоносних хришћанских истина, неразумности - јасно разликовање добра од зла, хулним помислима - хваљење и слављење Бога, сластољубљу - пост и уздржавање сваке врсте, славољубљу - смерност и жељу да будеш незнан, среброљубљу - задовољство малим и љубав према сиромаштву, гневу - кроткост, мржњи - љубав, зависти - радовање туђем добру, освети - праштање, злурадости - сажаљење, злоби - незлобивост. Сабраћу све то са св. Максимом у неколико речи: "Украси своју мисаону моћ непрестаним сећањем на Бога, молитвом и познавањем божанских истина; осећајну моћ - одречењем себе и ослобођењем од сваког угађања себи, а раздражљивост љубављу, и буди уверен - светлост се твога ума никада неће помрачити и поменуте зле мисли неће у теби имати места". Ако будеш јутром, вечером и у току читавог дана будио у себи небројена благодарна осећања и расположења, невидљиви непријатељи ти се неће приближити, јер ћеш личити на војсковођу који непрестано врши смотру своје војске и постројава је у бојни ред, а на њега није саветно нападати. И то непријатељи знају.

Само тим путем - супротстављањем врлина страстима - можеш искоренити страсти из себе и заузети сигуран став.
Јер док корење страсти остаје у човеку, оно ће увек пуштати изданке и гушити и онемогућавати врлине.
Ту се човек стално излаже опасности да поново падне у раније грехове и упропасти све што је постигао.
Искуство је више пута потврдило да када се ко не стара да избаци из срца мале страсне жеље, пошто је већ победио велике, тај ће се изложити изненадном и неочекиваном и тако снажном нападу непријатеља да неће одолети, него ће пасти још дубље него раније.

Ако који пут осетиш тако снажан греховни напад, да ти се учини да му никако не можеш одолети и да ти зато недостаје снаге, ни тада не опуштај руке, него се прени и стој чврсто.
То је замка злог духа да помишљу о безнадежности пресече сваки отпор те да му се човек, положивши оружје, преда у руке без борбе.
Помисли онда на то лукавство непријатеља и не одступај.
Јер све докле год се вољом не определиш за страсну жељу стојиш у броју победника, премда се твоје осећање и приклонило на страну страсти.
А нико и ништа не може принудити твоју вољу, нити ишчупати из твојих руку победу и оборити те, па ма какву силну и жестоку борбу предузимао.
Бог је нашој слободној вољи дао такву снагу да кад би сва људска осећања, сав свет и сви демони устали против ње и ухватили се с њом у коштац, не могу чинити над њом насиља; на човековој страни увек остаје слобода зажелети или не зажелети нешто.
Зато воља и одговара за све и подлеже суду.
Запамти добро да ма како изгледао себи слаб, не можеш оправдати себе ако се одлучиш за страсну жељу. То ће ти казати и твоја савест. Зато буди готов да се утолико ватреније успротивиш, уколико је јачи напад, и никада не одступај од те одлуке. У сваком случају сећај се речи једног од наших главнокомандујућих: Стојте у вјери, мушки се држите, утврђујте се (I Кор. 16,13).
Сабравши своје мисли унутра и пробудивши сазнање и осећање, ништавила и немоћи да сам учиниш што је потребно, притеци Богу који све може.
Позови Га с топлом надом и са сузама у помоћ против страсти која те напада и реци: устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје (Пс. 44,26).
Буди супарник, Исусе мој, супарницима мојим, узми оружје и штит и дигни се мени у помоћ. Нека се постиде и посраме који траже душу моју, нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће (Пс. 35:1,3 и 4).
Владичице Богородице, не допусти да поклекнем пред непријатељем и да ме победи.
Анђеле, чувару мој, сачувај ме у сенци крила својих од непријатељских стрела и мачем својим порази их и одагнај од мене.
Истрај у тим молитвама и ускоро ћеш видети да ти долази помоћ.
Затим разгледај своја ранија дела, осећања и мисли и видећеш да је управо из њих произашла та унутрашња бура.

Зли дух је набацио клевете на Бога, а твоју нехатност прикрио.
Зато мораш вером оправдати у себи Бога и расуђивањем скинути са себе лажљиви демонски покров, ослободити се попуштања себи и, исповедивши скрушено тај унутрашњи грех, помолити се као што је горе речено и то ће ти донети Божју помоћ.
Разуме се, боље би било да нисмо у почетку отварали своју душу и пуштали унутра страсти.
Сада, када су оне прокрчиле пут не можемо више бити безбрижни него се морамо оружати против њих да би их изгнали из себе.
Оне су бестидне и упорне и неће изићи ако их не истерамо силом. нарочито се помажи умно - срдачном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме.
То страшно Име сија као мач у срцу и као гром погађа зле духове и страсти.

[Дијана.]

Михајло:

ја сам одушевљена књигом, јер немам духовника нити прилике да чујем овакве поуке, а нашла сам одговоре на многа питања која су ме мучила. Много тога сам прескочила нисам пажљиво ни читала јер је то заиста тешка храна, намијењена је пише, за монахе; на мјестима као да се обраћао људима у свијету, кад говори о чувању од утисака спољног свијета. Ништа од ''теже'' литературе нисам ни читала, осим на фб што стављају, а тога има

Е сад наравно, ја сам овде издвојила што се мене дотакло, можда би неко други запазио нешто друго, а није искључено да многи од нас имамо заједничка искуства па да буде корисно и другима...

ја волим овакве напабирчене мудрости, јер је лакше прочитати нешто сажето макар и исјецкано, него цијело а обимно...

[Михајло]

Јел се сећа неко...дали у овој књизи или код Св.Јована Лествичника...има опсиан поступак падања у грех до детаља..

никако да се сетим?

[Михајло]

  On 26. 12. 2011. at 13:57, Dijana S. рече

Михајло:

ја сам одушевљена књигом, јер немам духовника нити прилике да чујем овакве поуке, а нашла сам одговоре на многа питања која су ме мучила. Много тога сам прескочила нисам пажљиво ни читала јер је то заиста тешка храна, намијењена је пише, за монахе; на мјестима као да се обраћао људима у свијету, кад говори о чувању од утисака спољног свијета. Ништа од ''теже'' литературе нисам ни читала, осим на фб што стављају, а тога има

Е сад наравно, ја сам овде издвојила што се мене дотакло, можда би неко други запазио нешто друго, а није искључено да многи од нас имамо заједничка искуства па да буде корисно и другима...

ја волим овакве напабирчене мудрости, јер је лакше прочитати нешто сажето макар и исјецкано, него цијело а обимно...

ја сам је први пут прочитао када сам пре пар година чекао да региструјем ауто...(пре се код нас чекало по два дана )

и од тада...свако мало...када почнем да лутам...

[Дијана.]

  On 26. 12. 2011. at 13:57, Михајло рече

Јел се сећа неко...дали у овој књизи или код Св.Јована Лествичника...има опсиан поступак падања у грех до детаља..

никако да се сетим?

има у овој, ако мислиш на пут свијет-ум-срце-срце-ум-гријех

ваљда копирах, ко би знао

[Дијана.]

  On 26. 12. 2011. at 13:59, Михајло рече

ја сам је први пут прочитао када сам пре пар година чекао да региструјем ауто...(пре се код нас чекало по два дана )

и од тада...свако мало...када почнем да лутам...

а шта мислиш, зашто сам направила себи сиже

понављање је мајка знања