Како заинтересовати младе за Цркву

[JESSY]

Испоставља се да време од рођења до три године, најнежније доба, може касније да има последице по читав даљи живот. Наравно, ако се породица распала у једној генерацији касније већ, да тако кажем, по инерцији, по индукцији, исти ови проблеми почињу да расту из генерације у генерацију. И заиста, испоставља се да је већ 50-60-их година било све мање и мање стабилних породица, а 80-их се већ појавио демографски проблем, 1-2 деце у породици, а сад већ долазимо до момента кад почиње масовни распад породице. Запажамо овај проблем, видимо га: рађа се све мање деце. Данас има много развода. Али, треба да постоји и обнова неких најдубљих момената, односно треба почети од васпитања деце, људи треба да имају неке нове оријентире, да немају само жељу за насладом. Чак и савремена реклама, чини се, може да има везе с породицом. Ако дете од малих ногу види: "навали, грицкај сникерс," "осети потпуно задовољство," "опуштено", односно, кад је дете усмерено на то да добија задовољство, кад је то оријентир, оно наравно, у животу, који се 99% састоји од труда да се послужи једном, другом, - с таквим расположењем тешко да ће моћи да створи чврсту породицу. Зато је, наравно, распад породице толико многострана појава, толико у њој има различитих фактора утицаја, и није баш тако лако ишчупати се из те провалије у коју почињемо да падамо. Али, опет, ако се сви заједно прихватимо рада на породици има шансе. Ево, ми сад у Талдому покушавамо да створимо породични центар који би то покушао. Разговарамо и с мамама-трудницама, зато што је веома важан мамин однос за време трудноће, док је дете у утроби, врло је важно како се мајка односи према детету. Још овде она мора да га воли. Имамо и разговоре с породиљама, и у школама с ученицима старијих разреда, и с родитељима, односно у свим сферама, трудимо се да обухватимо што је могуће више генерација и људи на које би се могло некако утицати, односно да им испричамо каква треба да буде правилна оријентација у породици. Постоји нада, наравно, да ћемо тако сви заједно нешто постићи. Разуме се, потребна је подршка државе да би се тај проблем некако покренуо с мртве тачке.

Да, узрока неслоге и распада породице има веома много, то може бити неправилно васпитање у детињству, и касније, кад су људи ступили у брак, неко се пропио, јасно је да је тешко и ономе ко пије и с друге стране, тешко је све то трпети и постоји извесна сложеност карактера, кад је људима тешко да се навикну једно на друго. Све то је многострана појава. А ако је тако, треба заиста поставити питање - како човек ипак да покуша да сачува породицу у сваком конкретном случају. Ја бих рекао отприлике следеће, иако је ово комплексна појава, и има много проблема, и премда су односи различити у различитим етапама: да би се породица сачувала људи треба да се труде на томе много пре него што породица је породица уопште створена. Ето, ако се говори људима који још нису ступили у брак како да сачувају будућу породицу они већ треба да се труде, треба много да се труде да би имали исправан приступ браку. Међутим, ако, на пример, данас погледамо младе људе видимо да се дечаци и девојчице забављају са 15-16 година, дакле, они имају прво искуство упознавања, искуство првих односа. Дакле, већ на први поглед, још се нису упознали, а могу се уочити неке њихове прве грешке. Човек гледа девојку и види: мајца је што краћа, панталоне што више спуштене, и најпривлачнији део женског организма се нуди као роба на коју мушкарац треба да се упеца. Јасно је да је то већ тешка грешка, зато што жена, девојка, не може, не сме да нуди своје тело, да разрез на грудима буде што већи, сукњица краћа, панталоне тесније. Ако она на ту удицу хвата мушкарце сигурно је да ће их ухватити, и то ће се уловити огроман број. Али, кога ће ухватити? Јасно је да неће најбоље примерке, најбоље представнике мушког пола. И зато већ овде може да постоји грешка. Имао сам један случај кад је на разговору пред крштење једна жена рекла: "Како то? Где ћете ми наћи доброг мушкарца? И шта? Удала сам се за више-мање пристојног, али се показало да је и он исто такво ништавило? Па, где да нађем доброг? Шта да радим, како лепо да живим с њим? Кажите." Ја је погледам, коса јој је у свим могућим дугиним бојама, и спољашњи изглед је такав да имам жељу да јој кажем: "Па погледај се. Кога си могла да привучеш својим изгледом? Тачно, од оних које си привукла, нашла си најбољег, али могла си да бираш и другачије. Заиста, ако је жена лепа, она може да носи скромну одећу, одећа не мора да буде тесна. Лепу фигуру, привлачност жене ништа не може да сакрије - фигура ће се видети. А да би се видео твој добар карактер, неке унутрашње, душевне особине, да би ти се човек загледао у душу, сакриј своје тело, па ће ти се он загледати у душу. А чиме си ти сакрила душу? Показала си тело и мушкарац чак не може ни да види твоју душу зато што је тело заклања. Зато је спољашњи изглед веома важан. Јасно је да ако је девојка целомудрена, ако је њена одећа пристојна, она својим спољашњим изгледом показује да није просто девојка за провод. И њој ће прилазити, можда и десет пута мање, али ће зато онај ко јој приђе прићи заиста зато што је тражио чисту, чедну девојку, па ју је и нашао. Тако да је према пристојној девојци унутрашњи однос момака веома узвишен. А према другима, које изгледају као девојке за провод, момци се опходе веома лакомислено - ортачки, то је мој ортак. Ипак, у себи схватају - јесте ортак, с њом ми је занимљиво да пробам, да тренирам да се грлим и да се љубим. После се младић истренирао, а онда размишља: "Не, не желим да ступим у озбиљне односе с њом, шта ће ми то? Ја сам с њом тренирао, други је тренирао, већ је толико испипана, додиривана, нипошто се нећу оженити њом. С њом сам се истренирао, научио, а после ћу да тражим другу." Зато је врло важно како човек ступању у брак почиње да приступа још из далека.

[JESSY]

Такође, притом је важно, на пример, како ће се развијати односи између младића и девојке у прво време. Јасно, изашли су први пут, прва шетња, срце бије, дах је убрзан, емоције су необичне. Први пут он иде с овом дивном девојком о којој је маштао - иде с њом у шетњу. Добро, шетају, шетају неко време, нашетали су се. Желе да развију односе. Први додир као електрошок удара између две руке, први додир, срце опет клокоће, дах је убрзан, човеку је пао мрак на очи, он изговара неке фразе о нечем немогућем, онда, јасно, долази до првог пољупца. Онај ко је целомудрен на томе се задржава, а они који немају кочнице могу да дођу и до кревета. А шта онда наступа? Обавезно ће наступити известан врхунац, врхунац у односима. И испада да се после овог врхунца нема куд даље. Код некога је прошло пола године, код некога се то одвија веома брзо, за месец дана долазе до страсних пољубаца, и онда све брзо прелази у навику, јер се људи на све навикавају. И они почињу да размишљају о томе како су пола године живели у неком сталном шоку, стално је било нешто ново, пунота свих емоција, живот кипти. А онда све прелази у навику, људи почињу да размишљају. Како то? Можда је љубав прошла, можда нешто није у реду? У ствари, све прелази у обичну навику. Прошло је пола године, а они се нису упознали, нису се зближили, зато што је развој њихових односа био само спољашњи. А унутрашње нису постали ни за милиметар, ни за грам ближи, и испоставља се да су односи отишли предалеко и они већ почињу да виде неке недостатке другог. Јасно је, пошто постоји навика, они виде неке недостатке, и готово - љубав је отишла, они слежу раменима, како то - пола године смо тако изванредно провели заједно и онда готово - љубав је нестала. Јасно је да није нестала љубав. Просто - неправилно су се развијали односи и људи се растају. Други пут се састају и опет се све одвија по истој шеми, иако се други пут ипак не понавља баш све, зато што прва заљубљеност, први додир, први пољубац, све то оставља такав траг у души. Затим су опет почели да се развијају такви односи, по истој шеми, опет су дошли до врхунца, па су се разишли. И долази до тога да младић приступа браку, а иза себе већ има: једну заљубљеност, другу заљубљеност, трећу заљубљеност. А са сваком заљубљеношћу кад човек почиње да развија неке своје односе, он у то улаже душу, он се залепи за другог, свеједно што нема урастања срца у срце као у то бива у љубави, у браку, у току дугих година. Ипак, свеједно, људи се лепе једно за друго, затим се веза поново раскида и људи се растају с болом, с крвљу. И човек се заљубио једном, други пут, трећи пут, четврти, и душа је већ опустошена и он ступа у брак, а више нема оне свежине осећања, с другом девојком он више није у стању да заволи истински, душа се већ похабала, опустошила, зато што све ове заљубљености, сви ови неправилни односи, наравно, убијају, будућу, праву љубав. Душа слаби и више не може да заволи. Стога је врло важно како се односи граде још пре брака. Зато за мене лично, чим мушкарац предлаже девојци, жени неке односе, на пример, да се прошетају заједно, да се забављају, то је већ све, он јој већ 90% нуди брак. То је готово. Ето, колико све треба да буде озбиљно. А први загрљај, пољубац - могући су недељу дана пре свадбе, пре него што се региструју у општини, или месец дана раније, јер - да они се већ забављају, већ су сигурни, да, поднели су молбу, већ су вереник и вереница - шта им смета. Али ако међу њима нема никаквих озбиљних односа, а они већ долазе до интимне блискости, до неких супружничких момената, душа ће свеједно касније бити потпуно сломљена, и у будућем, правом браку човек више неће моћи да заволи жену, пошто иза себе има већ једну, другу, трећу везу, а природно је да све то оставља траг.

Зато дај Боже, да се он кад је познанство почело, кад се десио се сустрет, труди да има на уму да ни у ком случају не треба да дође до оваквог вртоглавог развоја односа. Сви односи треба да буду врло уздржани. И ако си већ заволео девојку, за тебе треба да буде закон - готово - то је моја будућа супруга, ја већ треба да сматрам да сам јој понудио брак, то јест, односи треба да буду врло озбиљни - недопустива је чак и сама мисао да могу с њом да се растанем, да могу да се растанем са својом вољеном. Човек који је могао да се растане са својом вољеном касније ће већ моћи да се растане и са својом женом у браку. Односи чак и овде, у заљубљености, треба да буду исти као после регистрације у општини. Готово - понудио си девојци да се прошетате сами увече, сматрај да си јој већ понудио брак. Ето, такви треба да буду озбиљни односи. Природно, не треба ни да говорим о томе да ако већ пре ступања у брак младић и девојка нису сачували чедност, ако су ступили у неку интимну везу - то будућу породицу уништава, зато што се крше основни закони духовног живота - прво јој дај обећање верности, дај обећање верности, потпиши се у општини да је то твоја супруга, да за њу одговараш и пред државом и пред људима, ма шта да се деси, ти за њу одговараш, а онда да, можеш да ступаш с њом у неку блискост. А ако се крше елементарни закони духовног живота - неће бити никакве породице. Све ово се говори о томе како се породица може чувати још пре ступања у брак

[JESSY]

Шта може да се посаветује људима? Како је могуће сачувати породицу? Наравно, прво што треба да учини свако - и муж и жена - јесте да одлучи да је за њих породица на првом месту. Ето, колико је то важна тема. Човек којем породица није на првом месту никад неће моћи да је сачува. Рецимо следеће, у Православној Цркви постоји правац у богословљу под називом морално богословље. Кад смо ми студирали, ја сам студирао богословију, управо на моралном богословљу се објашњавало да постоји извесна хијерархија вредности. За православног хришћанина постоји следећа хијерархија вредности. На првом месту су, наравно, Бог и Његове заповести. Човек не сме да поступа против Божјих закона. На другом месту треба да буде породица. На трећем месту треба да буде друштвено служење људима, тј. посао, на четвртом месту нека лична интересовања, ствари којима он даје предност итд. Да, то је веома важно, на другом месту после Бога се налази породица. А како је обично било у совјетско време? Друштвени интереси су били изнад личних. Ето, тако је било: постоје друштвени интереси и постоје лични, а породице заправо није ни било. Није било јасно да ли она спада у друштвене или у личне интересе. Породице уопште није било. Међутим, православном хришћанину треба да буде јасно: прво је Бог, а онда породица, породица је изнад свега осим Бога. Шта значи да она не може да буде изнад Бога? Ако муж наговара жену: абортирај, не желим то дете, хоћу да се решим тог проблема, верујућа жена мора да схвати да је заповест: не убиј, много важнија од послушања мужу. Она мора да сачува породицу, али не по цену убиства. Бог је важнији од мужа. Наравно, постоје ситуације, кад муж може бити пречи од неких религиозних елемената. Ако муж не пушта жену на богослужење, жена више треба да слуша мужа и да сачува породицу, зато што је он не тера да упропасти породицу, да почини убиство, односно она треба да слуша мужа на првом месту, а изузетак је једино ако се то тиче кршења заповести Божјих, заповести поводом неког греха. Зато што за човека породица треба да буде на највишем месту после Бога ма шта да се деси.

Или ако, рецимо, жена размишља да ли да се врати на посао или да остане с дететом, јер - и досадно јој је, сама је с дететом код куће, па не може више, и мисли: "Боље је да дам дете у вртић, да идем на посао." Не, то није најбоља варијанта, породица треба да јој буде на првом месту. Истина, мислим да жене мање греше у том смислу, овде је већи грех од стране мушкараца. Мушкарци, нажалост, све више и више избегавају учествовање у породици у стилу: "Нахранио сам дете, дао сам му да пије, и то је све - више не учествујем у породичном животу." Врло је страшно кад мушкарац избегава учествовање у породичном животу. И мислим да сваки мушкарац треба то да схвати, посебно кад је реч о васпитавању дечака. Занимљиво је то да се по развојној психологији, односно по психологији развоја по полу, кад се има у виду васпитање дечака и девојчица, сматра да од 3 године отац треба да се бави васпитањем дечака. До 3 године деца су, може се рећи, бесполна. Она су уз мајку и мајка их исто васпитава - свеједно да ли је у питању дечак или девојчица. Ипак, после 3 године јасно је да деца треба да добијају потпуно различито васпитање. Дечак се већ васпитава да постане мушкарац, девојчица се васпитава да постане жена. Дечак прелази на васпитање мушкарца, девојчица на васпитање жене. Отац је дужан да се чим је син навршио 3 године, бави васпитањем деце. Данас, нажалост, мушкарца који се бави васпитањем деце, односно породицом, не можеш ни свећом да нађеш. То је врло страшно, кад муж не учествује активно у породичном животу, него све пребацује на жену. Све то постепено уништава брак.

[JESSY]

Већина свих развода се дешава управо 2-3 године након склапања брака. Зашто? Зато што сваки млади пар, чим је ступио у брак, мора да схвати: од тог тренутка почиње најтежи и најодговорнији период у нашем животу, кад се заправо формира наш породични живот. А шта се код нас дешава? Чим људи ступе у брак - рађа се дете, и какав оно развој добије у првим годинама, такав ће имати карактер - и с породицом је исто тако. У ово време се одвија најозбиљнији рад, психолошко прилагођавање двоје људи, и то је веома важно. Чим ступе у брак треба да им буде јасно да је пред њима огроман пут, огроман проблем. Зашто? Док су младић и девојка њихови односи се формирају тако да се могу окарактерисати двама цртама. Прва је да се сви недостаци увек сакривају. Имам, ето, ту лошу особину. Никад је нећу показати, што да показујем нешто лоше? Човек схвата да треба лепо да изгледа пред другом половином и труди се да покаже девојци врлине којих можда и нема. Они се можда праве важни једно пред другим. Сигурно, човек увек пред туђим људима жели да изгледа боље. С девојком је исто тако, све је то нормално. Ту нема никаквог лукавства. Ево једног примера: будућа млада је дошла у кућу - јасно је да ће се младић потрудити да поспреми читав стан, да све буде лепо, да се пристојно обуче, да све буде како треба. Пред мамом може да се не стиди, и пред сестром, пред братом, а пред девојком треба да се стиди и то много. Неће ваљда да се покаже пред њом у лошем светлу? Чим људи ступе у брак, наравно, за прве 2-3 године, пред њима је тако огроман број разних мана које раније нису видели, које су крили од људских погледа, па можда и од себе самих, и оне се одједном показују. Јасно је шта тад почиње. Ако је раније младић имао поцепану мајцу могао је да каже мами: "Нешто ми се поцепало, зашиј" и све ће бити у реду, сад ће то већ говорити младој, односно жени. Раније се увек лепо облачио, а сад јој каже: "Гледај сама шта не ваља - сама зашиј." И јасно је да у прво време брачни другови знају врло мало једно о другом, а сад се упознају и најнеочекиваније стране. Јасно је да ако се младић удвара девојци, и они дођу у кафић, он неће копати нос, неће чачкати зубе виљушком, јер то није пристојно. Сад, кад су се регистровали, док седе код куће за трпезаријским столом и једу, ту већ може да се деси свашта, може чак и кутлачом да се чеше по леђима, да чачка уши виљушком - свашта, све то испливава пред жениним очима њој припада мука: шта је то? Никад му се то није дешавало, а сад? Очигледно је да су муж и жена блиски људи и више се не стиде једно другог и све оно што се крило, обавезно ће испливати и људи ће се разићи, сами не схватајући да су неправилно прилазили стварању породице, да нису могли унапред да знају неке ствари.

Дакле, ове 2-3 године су заиста најнапетије, и то није све, на томе се не завршава. У прве 2-3 године се по правилу рађају деца. Овде опет сви односи између брачних другова почињу да се престројавају на други начин. И њихови односи који су постојали док су били младић и девојка, па су се чак успешно развили, и они су се прилагодили једно другом, свеједно се, кад се роди дете опет мењају. Поново се мења све у породици, односно породица расте, стално расте као биљка, она даје мали изданак, ево првих листића, ево првих плодова док дрво не постане витко, лепо. Исто тако и породица постепено расте, развијају се породични односи. Родило се прво дете - готово, почело је престројавање свих односа у породици. Муж и жена морају да се припреме и за то. На пример, кад смо ми чекали прво дете, супруга ми је стално давала књижице: "Ево ти, прочитај, видиш шта ту пише: "Рођење детета", "Нега детета"... Зашто ја читам, а ти не читаш?" "Добро," мислим, "ипак треба да узмем књижицу, хајде да прочитам, отварам, књижицу гледам по садржају да видим шта ту има да је најзанимљивије. Аха! - "Љубомора мужа", онда "Љубомора оца"." То је неки специјалистички чланак, читам иструкције: после рођења детета муж почиње да бива љубоморан на жену. Није ми јасно. Како то муж може да буде љубоморан на жену, односно то је чудно, кад је у питању сопствено дете, па то је његово дете, што да буде љубоморан? А у ствари, заиста је тако. У породичном животу након што се роди прво дете, и ако су односи између мужа и жене били идеални, и они се воле, пазе се, брину се једно о другом, чим се роди дете супруга се аутоматски у потпуности пребацује на дете. Муж долази кући и види: аха, нема оне бриге од стране жене и нема омиљеног јела и нема сталне пажње према њему, да га кад има неке проблема жена саслуша. Она се потпуно посветила детету. Он је за супругу био на првом месту, а одједном је жена сву пажњу усмерила на дете и он одједном више нема приоритет. Јасно је да већ почињу проблеми. Они заједно треба да науче да воле ово мајушно биће. Ако науче да воле заједно - хвала Богу. Узгред речено, код Егзиперија има једна изванредна реченица: Заљубљени, људи који се воле - нису они који гледају једно у друго, већ они који гледају у истом правцу. Ево, ово престројавање обавезно мора да се деси у породици. Зато што се заљубљени само гледају, наслађују се међусобним општењем, мисле да једно у другом треба да пронађу срећу, а срећа није у оном другом, већ у томе што смо се научили да будемо саборци, сарадници, саучесници у животу. Заједно ћете радити исту ствар, заједно ћете волети ово мајушно, мало биће које се појавило.

[JESSY]

У православљу постоји појам као што је смирење, односно човек уме да се мири, да неке своје амбиције гуши, да их не истиче, и да с миром прилази другом човеку, односно да се смирава с оним што се дешава. Да, ако постоје неке несугласице, сопствене амбиције, он треба да их угуши, да уме да се жртвује - ето то је у породичном животу главно. Људи се у породичном животу најчешће разводе због својих амбиција, због тога што немају жељу да попусте, због схватања неке своје праведности, своје узвишености: "Ја сам паметнији, ја боље схватам то питање, ћути, умукни, немаш појма о томе. Ја се бавим децом, боље немој да сметаш." Ето, ту има много проблема, ако људи не умеју правилно да попусте на време, ако не могу на време да се зауставе у својим претензијама. Док нема деце ови односи неслагања се не откривају, они могу бити неприметни, али деца се појављују и она у породици захтевају већи труд, и природно, све ово испливава.

Ми, на пример, такође имамо православни радни камп. На две недеље идемо на камповање, и живимо у шаторима, и то је врло важан период, зато што одједном видиш како се човек показује са свих страна - сто посто, зато што људи живе 24 сата заједно у истом радном режиму. Тако на пример, кад је у питању дежурство у кухињи, шаљеш једног човека, а после другог, види се да се један брзо одазива, а други не. Дакле, заједнички живот одмах све открива. Исто тако се човек открива и кампу. Кад људи живе заједно човек не може да се сакрије, све то избија из њега. Исто тако се у породичном животу захтева улагање свих снага. Једно дете се рађа, друго, треће, и наравно, она захтевају огромну пажњу, огроман напор, огроман труд. А људи, нажалост, ето, то је главно, управо не желе да се труде. Често се на исповести дешава следећи случај. Слушаш, супруг почиње да се каје: "Ето, варао сам жену, имам љубавницу." Почињеш да постављаш питања: "Како? Зашто?" "Па ето, жена ме не разуме, оваква је - онаква је, а ова је душевна, разуме ме. Жена не разуме, а ова је душевна, можемо да нађемо заједнички језик." А кад почињеш да копаш, испоставља се да је у ствари све другачије. Зашто муж може да превари жену? Зато што он сам не може, нема способност да заволи свим срцем своју жену да би стално био спреман да јој помогне у неким тешкоћама, у проблемима, он није спреман да преузме одговорност у неким породичним стварима и јасно је да се рађа ова хладноћа у жени. Жена осећа његову неспособност да воли свим срцем. Жена према њему почиње да се односи хладно, а он жели неку пажњу, жели да добије неку утеху, и среће жену с којом ничим није везан, нема никаквих обваеза, никакве одговорности. Не срећу се сваког дана, не живе заједно, не воде заједничко домаћинство. Јасно је да се он мало удварао, поклања му се љубав, пажња. Природно, он тада већ почиње да добија ова беспалатна задовољства, односно тако долази до преваре - он сам не може да заволи жену, а да добије бесплатно задовољство - то је увек лако и једноставно. И овде се чак и ако нема развода, али је дошло до преваре, брак већ страшно распада, зато што је он у стању да превари жену.

Само права љубав може да сачува породицу, ако се под љубављу подразумева способност на самопожртвовање, способност да се попусти, да се нешто предузме, да човек заборави на себе, да воли независно од тога да ли га други воли. То је, вероватно, један од важних услова за љубав: да човек воли независно од тога да ли је друга страна добра или рђава. То је као што волимо децу, деца могу да буду заиста страшна, односно ми се трудимо да их волимо улажући све срце. Тако и у браку муж и жена треба да се оносе једно према другом: "ја те волим, спреман сам на сваку жртву, на све уступке које може да захтева једна породица," односно треба да постоји способност за самопоржтвовање и одрицање од својих претензија. То је главни услов. Ако у породици постоји макар један мудар човек који уме да попушта породица ће се сигурно сачувати. Нажалост, таквих људи данас има све мање, зато ће се породица, кад људи не умеју да иду на компромисе, сигурно распасти. А људи су способни да воле, усвајају потпуно туђу децу и одједном се у њима рађа љубав, рађа се ова потпуно нова везаност. Па они могу да воле! Зар муж и жена не могу да воле једно друго? Наравно, треба се трудити.

[Broken]

Kad bi mladi imali vise onih u kojima mogu da osete "ukus" Hrista tada ne bi ostajali ravnodusni. A cini mi se da pre svega Boga i Crkvu gledaju kroz one koji se tu pojavljuju u prvim redovima hrišćana - sveštenstvo. Dobar sveštenik mnogo može, a dobar sveštenik je raspeti sveštenik. A onaj licemerni koji jedno priča a drugo radi odbija mnoge naročito mlade. U poslednje vreme su i veroucitelji ti koji mogu mnogo da urade jer su oni trenutno najdirektnija veza izmedju mladih i Hrista pa je i na njima jako velika odgovornost. Oni bi trebali pre svega ličnim svedočenjem kroz slobodu (koju u ovom osetljivom periodu tinejdzeri naročito traže) i ljubav kroz koju postaje jedan od njih da ih nekako "vakcinišu", da im ponude odredjenu dozu zdravog hrišćanstva i na taj način ih donekle zaštite od svega onog što će imati prilike da vide u svakodnevnom životu što je loše a dovodi se u vezu sa onima koji se izjašnjavaju kao hrišćani.

[obi-wan]

a dobar sveštenik je raspeti sveštenik

 

Uh, kako bi te mnogi za ovo kamenovali, samo da znas...

[obi-wan]

Nema to veze sa sveštenicima

 

Ma jok, uopste...

[Margareta]

Nema veze sa sveštnicima, tačnije nema veze samo sa sveštenicima, nego sa mnogim drugim činiocima. Nema ko da im(nam, i ja spadam u omladinu, mada nisam tinejdžerka, malo sam prešla tu granicu) objasni niti pokaže koja je svrha, koja je poenta vere. Deca, tinejdžeri, danas generalno najviše gledaju televiziju, i ako nešto pročitaju, to su online novine. A u novinama- strašne stvari, što bi rekao jedan naš pevač. Tu retko šta mogu da pročitaju, normalno. Najviše se propagiraju ekstremističke ,,verske'' grupe,tipa Obraza i slično. Ta deca ne žele da budu u stegama, a njima nema ko da objasni da vera ne znači skup pravila i skup zabrana, nego naprotiv. U tinejdžerskim godinama normalno je da se bune protiv autoriteta, i valjda zbog toga što roditelji ne znaju da im predstave neke stvari na pravi način, oni bilo koju veru, pravoslavnu, islam, katoličku gledaju kao neki autoritet, skub zabrana i pravila i bune se protiv toga. Tu su naravno, naši ,,divni'' mediji koji će prikazati svaku grešku nekog sveštenika, monaha, vladike, a neće objaviti lepe stvari, divne akcije koje sprovode naše crkve i manastiri.

Ne znam se izraziti stručno i crkveno koliko vi, ali mislim da ste shvatili poentu.  

[Broken]

Uh, kako bi te mnogi za ovo kamenovali, samo da znas...

 

Misliš? 4chsmu1

Ma ne krivim ja popove nego su oni i njihov način života prvi na udaru. Šta ja da radim kad je tako.

[marko_13]

Из истог разлога из којих деца нецрквених људи пуне Цркву, као што су и деца највећих комуниста спасили нашу Цркву током црвеног терора.

[Arsenija]

Mene niko nije uvodio u crkvu na taj roditeljski način. Kad sam bila dete me je bilo sramota što nisam znala da se prekrstim i toga se uvek sećam.

 

U prvoj srednje sam pročitala knjigu"Ispovesti narkomana"  koju sam dobila na poklon a u kojoj se našao i jedan citat Vladike Nikolaja koji me je dodirnuo u samo srce i ja sam morala da se malo raspitam o tome ko li je taj Svetac.

Otišla sam u biblioteku i uzela knjigu "Misli o dobru i o zlu",čitala sam je i oduševljavala se toliko da sam počela da je pamtim...

 

Te godine sam se prvi put pričestila i taj me je osećaj kupio za ceo život.

Iako je od tada prošlo zaista dosta vremena ne mogu a da ne pomislim da to nije slučajnost i zbog toga sam zahvalna Bogu srcee ,zato što znam da brine za mene,da me voli i to me neizmerno raduje.

[Sara"]

Bravo za igumana Petra.

 

zaključak  ja imam mozak ruskog tinejdžera

[draganzzz]

Kod mene u firmi gde radim zaposlen je i sin jednog svestenika iz dobre parohije, sto bi rekli "popov sin".

Znaci koka-kola, malboro, suzuki...decko je po ponasanju najgori, o nekakvom postu nema ni govora,

ranije dok jos nisam radio pricaju da je glumio nekakvog mafijasa sve sa pistoljem, znaci uzas!

[JESSY]

Деца и духовни живот

-   Старче, једна мајка даје свом детету свету водицу и оно је пљује. Шта да ради?
 
-   Мора да се моли за своје дете. Можда начин на који му даје свету водицу изазива код детета такву реакцију. Како би деца била на путу Божијем и родитељи морају духовно исправно да живе. Неки родитељи, који живе у вери, труде се да помогну својој деци да постану добра деца, не зато што их брине спасење њихове душе и не зато што их брине спасење сопствене душе, него зато што једноставно желе да имају добру децу. Много их више, значи, забрињава шта ће рећи свет о њиховој деци, него то да ће можда отићи у пакао. Како онда Бог да им помогне? Није циљ да на силу терају децу да иду у цркву, него је циљ да деца заволе цркву. Да не чине добро преко воље, већ да то осећају као потребу. Родитељски живот пун светости даје обавештења дечијим душама, па се природно повинују. Тако расту у благочестивости и двоструком здрављу, без душевних повреда. Ако родитељи приморавају дете из страха Божијег, онда Бог помаже, а и дете добија помоћ. Али, ако то чине из егоизма, онда Бог не помаже. Често се деца муче због родитељске гордости.
 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ