Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Zayron]

Oče Savo, predstavim vam se prvo, nisam teolog ali bavim se hrišćanskom slavistikom. rado bih na svom češkom kanalu na Gloriji postavio neka folklorna ali i liturgička videa vezana za KiM s komentarima a bio bih veoma rad kad bi to bili vaši komentari koje bih preveo na češki. Među Poljacima, Česima i Slovacima postoji veliko interesovanje za to što se zbiva na KiM a rado bih na tom svom kanalu koji je ustvari sav posvećen Slovenima, slovenskoj hrišćanskoj kulturi i tradiciji predstavio i vas Srbe s KiM. Imam neka izabrana videa i folklorna i liturgička koja se nalaze na You Tube, sad recimo dva a postupno vremenom i dalja a rado bi ih predstavio tamo s vašim kratkim komentarima koje bih potom preveo na češki koji bez problema čitaju također i Slovaci a i Poljaci. Kako sam rekao, nisam teolog, tu stranu ostavljam teolozima, moj cilj je približit hrišćanima ovdje u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj situaciju na KiM i u Srbiji uopšte istinitim, autentićnim informacijama iz prve ruke. Sutra vam se javim na PP kratkim pismom i napišem tamo o čemu se to tačno radi. Hvala. 

[Zayron]

Tamo sam već postavio na primjer ovaj video jednog našeg kolege slaviste iz BiH - to je taj prvi i još neka:

 

http://gloria.tv/?media=336458

http://gloria.tv/?media=336448

http://gloria.tv/?media=336427

[ЛазарД]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Хвала  одговору.

 

Занима ме која је права симболика "NLO-а" на фресци Распећа у Дечанима.

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 18. 9. 2013. at 20:06, Архимандрит Сава Јањић рече

Сопоћани су предиван манастир. Сада је тамо игуман о. Теоктист, а о. Сергије је са још двојицом сопоћанске братије (Зосимом и Гаврилом) обновио манастир Вазнесења Господњег у Тушимљи између Новог Пазара и Рашке. Хвала Богу сви наши манастири настављају да живе 

 

Nisam ocekivao da napisete ista na ovaj moj dodatni komentar i mozete misliti kako su mi se oci nasmejale kad sam procitao

 

Pogotovo o o.Sergeju znao sam da je otisao negde ali nisam znao gde. Do neba vam hvala

[w.a.mozart]

Oče, imate li vremena da pogledate neki kvalitetan film i da li to monasi smeju u slobodno vreme?

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 19. 9. 2013. at 2:24, ЛазарД рече

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Хвала  одговору.

 

Занима ме која је права симболика "NLO-а" на фресци Распећа у Дечанима.

Фреска на којој је приказано Распеће Христово, на северном делу поткуполног простора у дечанској цркви, изненада је постала занимљива шездесетих година и на сва звона је представљна као „доказ“ да су неиденификовани летећи објекти (НЛО) посетили Земљу и да су и дечански сликари то забележили. Године 1964 Александар Пауновић, студент уметности у Београду први је покренуо ову причу, а наставили су је француски часопис „Спутник“ и наравно, велики „експерт“ за НЛО Ерих фон Деникен.

 

Наиме, у левом и десном углу дечанске фреске Распећа налазе се заиста два необична објекта у којима се види по један човечуљак.  О чему је заправо реч?

 

 

У хришћанској традицији, а посебно у византијском сликарству, на представама распећа Христовог приказују се персонификације сунца и месеца. Џемс Хол у свом „Речнику уметничких предмета и симбола“ каже: „Сунце и месец, са обе стране крста су редовна појава на средовековним распећима. Преживели су све до ране Ренесансе, иако се ретко виђају после 15. века. Њихово порекло је веома старо. У античкој Персији и Грчкој постојао је обичај да се сунце и месец приказују на представама паганских богова сунца. Овај обичај се наставио и у време Рима на новчићима на којима су били приказани цареви….. Сунце се понекад представља једноставно као попрсје човека са ореолом, а месец као жена са полумесецом Дијане. Касније су приказивана два проста круга и то полумесец унутар круга кога су често носили анђели, док се сунце приказује са Христове десне стране, а месец са његове леве.“

 

Понекад се сунце и месец приказују као људске фигуре које иду на запрежним колима. У Дечанима и на низу других фресака приказани су као људске фигуре у два различита облика. Сунце се у иконографској традицији често приказује као мушка фигура у плавичастој боји, која симболизује сунце које помрчало у време Христове смрти на крсту. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. (Лк 23, 44-45) „А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога.“ (Мт. 27, 45)

 

 

Персонификација месеца је најчешће у виду женске фигуре. Ова фигура је готово по правилу у црвенкастој боји јер је и месец зашао у време Христове смрти и био је црвене боје крви. Овај симбол и боја не асоцирају само на Христово распеће, већ и на Откровење и Други долазак Господњи. Обратимо пажњу на пророчанство пророка Јоила: Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи. (Јл 2, 31) Готово истим речима апостол Петар цитира пророка у Д.ап. 2, 20. „Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи.“ У књизи Откровења се каже: „И видјех, кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од костријети, и мјесец сав поста као крв“ (Отк. 6, 12)

 

 

Приказивање природних стихија у персонифицираном облику може да се примети и на иконографским представама крштења Христовог где се у водама често приказују две фигуре: мушка фигура реке Јордана и женска фигура мора.

 

 

Из богослужбених химни можемо да разумемо да су персонификације сунца и месеца на представи Распећа Христовог употребљене како би се показало да су бесловесне природне стихије „осетиле и разумеле“ страдање Сина Божијег и у ужасу су сакриле своје зраке, док су душе словесних Јудеја остале окамењене и неосетљиве пред овим страшним призором.

 

На следећем линку можете видети више иконографских представа са приказом персонификованог сунца и месеца. Штета што истраживачи НЛО појава нису мало више упознали хришћанску иконографску традицију.

 

http://sprezzatura.it/Arte/Arte_UFO_2_eng.htm

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 19. 9. 2013. at 20:29, w.a.mozart рече

Oče, imate li vremena da pogledate neki kvalitetan film i da li to monasi smeju u slobodno vreme?

 

Морам да кажем да моннашки живот није бег од света већ прецизније речено бег од светског начина размишљања. Ми живимо у свету и не можемо да се потпуно изолујемо од њега. Ипак имамо обавезу и дужност, пре свега као хришћани, да на свет и збивања у њему гледамо са једне друге, духовне перспективе. Наравно, духовно није само оно што је бестелесно јер тело није грех. Грех је телесни, тачније плотски, начин размишљања који у материјалним вредностима види пуно исходиште и смисао нашег живота.У складу са том философијом живота сматрам да није никакав проблем да монах, уосталом и сваки хришћанин, погледа добар филм, послуша концерт, посети музеј или погледа добру позоришну представу. Ја лично волим филм и сматрам да добри режисери и те како добро могу да представе стварност која нас окружује и пруже нам аутентичан доживљај стварности који нас може обогатити и отворити нам духовне перспективе. 

 

Исто тако волим савремену уметност (сликарство и кипарство) и искрено верујем да у сваком времену уметник може да пружи своје виђење стварности које одражава време у коме живимо уз сопствени уметнички доживљај те стварсности. Хришћанство у својој основи није било никада анти-културно и анти-цивилизацијско. Штавише, Хришћанство је у Европи сачувало античку традицију и дало јој много дубљи смисао и израз.

 

Истина, у одређеним периодима хришћанске историје дошло је до схватања по којима су све врсте уметности, људског стваралаштва, наука, књижевност, музика проглажавани за сујету и грех јер, наводно, хришћанин треба да буде одвојен од свега овоземаљског. Мислим да је то прилично неправилан приступ који одражава својеврсно монофизитско схватање Богочовека Хрста. Христос је савршени Бог, али и савршени човек. Човекова способност за уметничко стварање велики је дар Божији и негирање могућности личног уметничког доживљаја света који нас окружује у суштини негира дубину тајне оваплоћења Христовог. Подсетимо се сукоба између иконофила и иконобораца. Син Божији је заиста постао човек по свему сличан нама осим по греху, заиста је пострадао на Крсту, васкрсао и вазнео се у људској природи и са том људском природом заувек седи са десне стране Бога Оца. Та људска природа није неописива јер да јесте била би нестварна. Величанственост наше вере је управо у томе што је Хришћанство најсавршенији и најлепши материјализам. Наравно, Хришћани стварност око себе увек гледају из перспективе есхатологије, онога што ће бити. Зато стварност никада не можемо представити само у реалности чула којима ту стварност познајемо у овом животу са свим ограничењима наше природе. Хришћанин, мислилац и уметник увек трага за посебним доживљајем стварности који осликава есхатолошку реалност, истину која се не завршава само у овом свету и веку већ у којој је човек биће позвано на вечно постојање и који је у сталној динамици узрастања у меру висине раста Христовог, Еф. 4, 13.

[Ignjatije]

  On 19. 9. 2013. at 22:51, Архимандрит Сава Јањић рече

Морам да кажем да моннашки живот није бег од света већ прецизније речено бег од светског начина размишљања. Ми живимо у свету и не можемо да се потпуно изолујемо од њега. Ипак имамо обавезу и дужност, пре свега као хришћани, да на свет и збивања у њему гледамо са једне друге, духовне перспективе. Наравно, духовно није само оно што је бестелесно јер тело није грех. Грех је телесни, тачније плотски, начин размишљања који у материјалним вредностима види пуно исходиште и смисао нашег живота.У складу са том философијом живота сматрам да није никакав проблем да монах, уосталом и сваки хришћанин, погледа добар филм, послуша концерт, посети музеј или погледа добру позоришну представу. Ја лично волим филм и сматрам да добри режисери и те како добро могу да представе стварност која нас окружује и пруже нам аутентичан доживљај стварности који нас може обогатити и отворити нам духовне перспективе. 

 

Исто тако волим савремену уметност (сликарство и кипарство) и искрено верујем да у сваком времену уметник може да пружи своје виђење стварности које одражава време у коме живимо уз сопствени уметнички доживљај те стварсности. Хришћанство у својој основи није било никада анти-културно и анти-цивилизацијско. Штавише, Хришћанство је у Европи сачувало античку традицију и дало јој много дубљи смисао и израз.

 

Истина, у одређеним периодима хришћанске историје дошло је до схватања по којима су све врсте уметности, људског стваралаштва, наука, књижевност, музика проглажавани за сујету и грех јер, наводно, хришћанин треба да буде одвојен од свега овоземаљског. Мислим да је то прилично неправилан приступ који одражава својеврсно монофизитско схватање Богочовека Хрста. Христос је савршени Бог, али и савршени човек. Човекова способност за уметничко стварање велики је дар Божији и негирање могућности личног уметничког доживљаја света који нас окружује у суштини негира дубину тајне оваплоћења Христовог. Подсетимо се сукоба између иконофила и иконобораца. Син Божији је заиста постао човек по свему сличан нама осим по греху, заиста је пострадао на Крсту, васкрсао и вазнео се у људској природи и са том људском природом заувек седи са десне стране Бога Оца. Та људска природа није неописива јер да јесте била би нестварна. Величанственост наше вере је управо у томе што је Хришћанство најсавршенији и најлепши материјализам. Наравно, Хришћани стварност око себе увек гледају из перспективе есхатологије, онога што ће бити. Зато стварност никада не можемо представити само у реалности чула којима ту стварност познајемо у овом животу са свим ограничењима наше природе. Хришћанин, мислилац и уметник увек трага за посебним доживљајем стварности који осликава есхатолошку реалност, истину која се не завршава само у овом свету и веку већ у којој је човек биће позвано на вечно постојање и који је у сталној динамици узрастања у меру висине раста Христовог, Еф. 4, 13.

 

facenew22222222  facenew22222222  facenew22222222

 

8086.gif  :good2:

[Arsenija]

Pomaže Bog.

Oče Savo,da li možete da  nam objasnite zašto život u manastiru nije dosadan?

Množda smo o tome govorili na nekoj temi,ali ja zaista želim da čujem Vaše mišljenje i iskustvo.

Unapred hvala.

Svako dobro

[Биљана]

  On 15. 9. 2013. at 22:20, Архимандрит Сава Јањић рече

Раскол хришћанског Истока и Запада - суштинске разлике или разлике два хришћанска менталитета

Оче хвала Вам за овај текст. С обзиром да сад 30.09. имам испит из византијског богословља и да постоји велика могућност да добијем баш ово питање, увелико сте ми олакшали да га схватим.

Хвала још једном. 

[Банатски деран]

Oce Savo,kada smo vec kod filmova da li ste odgledali pravoslavni film Ostrvo i kakvi su vasi utisci ako jeste?

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 19. 9. 2013. at 23:20, Lara рече

Pomaže Bog.

Oče Savo,da li možete da  nam objasnite zašto život u manastiru nije dosadan?

Množda smo o tome govorili na nekoj temi,ali ja zaista želim da čujem Vaše mišljenje i iskustvo.

Unapred hvala.

Svako dobro

Бог вам помогао,

 

Досада и униније као и друге страсти долазе од себичности и индивидуализма. Живот у манастиру је заједница и човек је биће заједнице. Иако реч монах долази од речи μόνος тј. сам, у дубљем смислу сам са Богом, монаси су од најранијих времена живе у заједници јер монах Бога треба да види у сваком човеку, а посебно у свом ближњем са којим живи. Веома ценим отшелничко монаштво, али ми је увек била ближа срцу киновија - тј. заједнички живот. Управо у заједничком животу, а нарочито у манастиру можемо да сагледамо дубоки смисао евхаристијског живота. Као појединци сачињавамо заједницу у телу и крви Христовој и у исти мах смо многи и један.

 

Аутентично православно поимање личности никада није ишло у правцу индивидуализма. Човек постаје потпуна личност само у односу на друге, тачније у односу љубави према другима. А суштина љубави јесте управо у дубоком разумевању да као појединци нисмо целовити и да једино са другима остварујемо себе као слободну и целовиту личност. У свету је много себичности и други се често доживљава као претња и конкуренција. У Цркви треба да владају другачија правила. Отуда нас Христос стално подсећа да је љубав жртва, одвајамо од свога да бисмо дали другоме, али то није осиромашење већ приобретење, постајемо богатији све што више бивамо сиромашни у угађању себи и својим прохтевима. Син Божији је сам показао своју жртвену љубав страдајући на крсту како би нас избавио од вечне смрти. 

 

Хришћани су зато увек део заједнице - Цркве, и хришћанство као нека лична побожност не постоји и претвара се у бег од стварности и фантазију. Бог нас чује и препознаје само у саборном јединству и зато је и молитва Господња која нам је предата речена у множини. Чак су и највећи пустињаци дубоко живели у молитвеном општењу са заједницом. Уосталом сама молитва је дисање заједнице и зато свој најпотпунији смисао има када се саберемо заједно и једним срцем и једном душом упутимо вапај Господу. Наравно, и лична молитва има смисао, посебно када се молимо за друге и тако изражавамо своју бригу и љубав према њима, или када се трудимо да молитвом победимо своје слабости како не бисмо њима повређивали друге. Хришћански морал никада није био циљ самом себи. Ми се боримо против страсти и греха у себи, не да бисмо угодили Богу мучећи себе и одсецајући своју вољу, већ како бисмо били потпунији део Цркве и непосредније живели у евхаристијском начину постојања са другима. Зато се и наша љубав према Богу увек мери у нашем односу према ближњем, али и обрнуто.

 

У заједници која је саздана на љубави, било да је реч о манастирском братству или породици, не може бити досадно и сваки дан је ново искуство и ново узрастање иако посматрачу који не разуме тај начин живота то може изгледати једнолично. Наш свакодневни молитвени живот тј. заједничка богослужења, заједничка трпеза стално нас изнова испуњавају осећањем потпуности и смисла живота. Када у сваком сусрету са другим, било да је реч о сабрату или неком госту, посетиоцу видимо биће које носи лик Христов доживљавамо стално изнова присуство Божије. Монаси с једне стране беже од претеране расејаности и галаме овога света да би победили своју себичност и егоизам, а не да би бежали од другог човека и затварали се у изолацију. Јер како да бежимо од ближњег када једино са ближњима бивамо део Цркве и једино на тај начин  живимо са Христом и у Христу. А Христос је коначно исходиште и нашег смисла живота, наше вере, љубави и наде. Без Христа стално смо у опасности да се наша заједница претвори у обичан интересни скуп људи, а братска или брачна љубав у себичност и користољубље.

 

За хришћане љубав је много више од емоција и представља посебан начин постојања. Погледајмо четири стослова о љубави Св. Максима Исповедника. Ту је садржана цела аскетика наше Цркве јер волети другога значи најпре бити способан победити себе и своју гордост и самовољу. Ово је веома важна тема о којој можда више други пут.

[Arsenija]

Oče,hvala  Vam na ovako lepom i jasnom odgovoru.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 20. 9. 2013. at 6:47, Банатски деран рече

Oce Savo,kada smo vec kod filmova da li ste odgledali pravoslavni film Ostrvo i kakvi su vasi utisci ako jeste?

„Острво“ је сјајан филм и можда најбоље до сада остварење Павела Лунгина, а посебно треба издвојити главну улогу Пјотра Мамонова, великог глумца. Бриљирали су опет заједно и у филму „Цар“ који је на мене такође оставио добар утисак. „Острво“ је један од ретких филмова који приказује монаштво на уверљив и аутентичан начин и представља успешан покушај да се кинематографски прикаже покајање у свој својој дубини. Зато овај филм у много чему надилази слична уметничка остварења, посебно у западним кинематографијама.

 

Можемо направити поређење са филмом „Монах“ Доминика Мола из 2011 у којем је Вансан Касел дао одличну улогу, али који као и већина западних филмова на тему монаштва носи једну прилично језиву, готску атмосферу. Филм је веома поучан, али и трагичан јер пали монах не налази пут ка покајању. Као изузетак би навео прилично добар француски филм из 2010 „О боговима и људима“ Хавијера Бовоа који групу римокатоличких монаха приказује као људе топлог срца и снажне вере који жртвују своје животе ради вере у Христа.

 

Наравно, не треба се ограничити само на тематику која је везана за хришћанску веру и монаштво. Добар филм не зависи толико од теме, колико од способности да нам пружи један аутентичан и непосредан доживљај живота који је највеће чудо Божије.

[Небојша Јовановић]

Pomaže Bog oče! pitao me jedan musliman da vas pitam.

 

Da li se Pravoslavna Crkva saborno izjasnila o statusu devterokanonskih knjiga do sada?!