Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Milan023]

Опет бих вас упутио на предиван текст архимандритга Василија Гондикакиса - Монашко ткање на чунку живота које је један од кључних текстова за разумевање смисла монашког живота http://www.vavedenje...net/page66.html

 
Хвала на одговору, оче. Прочитао сам текст архимандрита Василија. 

[Srdjan Kotur]

Oče Savo,

možete li nešto reći o izboru zanimanja, čime da se hrišćanin rukovodi pri izboru-srcem ili razumom? Dopalo mi se "...са дивљењем гледам како ме је Господ  постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету." Takodje, kako se može zavoleti zanimanje, s obzirom da je malo onih koji se bave poslom koji im se dopada, ili se bar meni tako čini?

Hvala unapred i svako dobro od Gospoda!

[Guest - . . .-]

Оче Игумане, можете ли да нам појасните причу о грифонима? Шта је то и одакле на манастиру Дечани?

 

[Драшко]

Oче благословите

 

Занима ме да ли је битно, пресудно, бити увек на свакој недељној литургији? Тачније, да ли је велики преступ ако човек по неку литургију прескочи? Да ли постоји неки количински "норматив" у одлажењу на Богослужење,молитву па и причешће, да би човек могао да се сматра да је у заједници са Христом? 

 

Својевремено нисам био редован као данас, а опет, није ми увек јасно колико те ствари утичу на наш однос са Богом. Да ли нашу децу морамо стално водити са собом на Богослужење или је довољно бар једном два пут месечно, постепено их привикавати? Како ускладити те ствари поготову ако смо у браку са неверујућом особом којој није баш јасно колико је битно бити у Цркви, постити, присуствовати....понекад нас и та особа "прозове" што водимо дете . Занима ме ваше мишљење, хвала!

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo,

možete li nešto reći o izboru zanimanja, čime da se hrišćanin rukovodi pri izboru-srcem ili razumom? Dopalo mi se "...са дивљењем гледам како ме је Господ  постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету." Takodje, kako se može zavoleti zanimanje, s obzirom da je malo onih koji se bave poslom koji im se dopada, ili se bar meni tako čini?

Hvala unapred i svako dobro od Gospoda!

Сваки избор у животу је веома лична ствар и више је разлога који нас руководе да изаберемо свој животни пут. Зато је тешко уопштено говорити. Из мог личног искуства могу да кажем да је монашки пут посебна врста позива. Још од ране младости тражио сам неко дубље и непосредније искуство живота. Пошто нисам тачно знао шта тражим, покушавао сам да проникнем у неки дубљи духовни смисао читајући књиге о различитим религијама и предањима. Како нисам крштен као дете, мој избор хришћанске православне вере је у потпуности ствар моје личне одлуке.

 

Сазнајући све више о хришћанском духовном предању, нарочито о монаштву, почео сам да осећам да је управо то оно што сам тражио. Крстио сам се у 23. години, док сам био на студијама англистике у Београду. Пут до одлуке да прихватим монашки живот био је веома кратак. Монашки позив је сличан заљубљености, човек губи сваку вољу за било шта друго и само тежи да што више буде са Христом. То није питање рационалне одлуке где размишљамо дуго да ли је одлука добра или није. Када има много предомишљања, плашим се да није у питању истински позив. Човек једноставно изгара за жељом да остави "свет" и да живи животом који му се чини најбољи. Долазак у манастир за мене је био као коначни повратак кући, а цео претходни живот видео сам само као припрему за пут којим сам кренуо. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

O.Savo i ja mislim da nema vece od Hristove Ljubavi pa ako je prihvatis mozes da zivis i u buretu citav zivot samo ako imas Ziv odnos sa Bogom.

 

Naravno da ne mislim sada ovde sve bukvalno mada ni ta opcija nije losa.

[Toma]

Помаже Бог оче Саво и - благослови!

 

Да ли можеш да нам из свог искуства препоручиш неки 'гордомер',

неки начин да препознамо гордост код себе још у њеном зачетку,

док нам је у мислима и у срцу?

 

Унапред захвалан,

 

брат Тома

[Архимандрит Сава Јањић]

Oче благословите

 

Занима ме да ли је битно, пресудно, бити увек на свакој недељној литургији? Тачније, да ли је велики преступ ако човек по неку литургију прескочи? Да ли постоји неки количински "норматив" у одлажењу на Богослужење,молитву па и причешће, да би човек могао да се сматра да је у заједници са Христом? 

 

Својевремено нисам био редован као данас, а опет, није ми увек јасно колико те ствари утичу на наш однос са Богом. Да ли нашу децу морамо стално водити са собом на Богослужење или је довољно бар једном два пут месечно, постепено их привикавати? Како ускладити те ствари поготову ако смо у браку са неверујућом особом којој није баш јасно колико је битно бити у Цркви, постити, присуствовати....понекад нас и та особа "прозове" што водимо дете . Занима ме ваше мишљење, хвала!

 

Литургија, као и друга богослужења и наше личне молитве суштински су делови нашег хришћанског постојања. Другим речима ми смо хришћани зато што се окупљамо на Литургији и заједницу са Богом остварујемо пре и изнад свега заједно са другима са којима чинимо Цркву. Заправо на Литургији ми заиста постојимо као Црква и време од једне до друге Литургије за хришћане би требало да буде наставак и продужење литургијског доживљаја. То је због тога што хришћанство није идеологија, скуп одређених идеја и веровања која интелекутално прихватамо, али живимо животом којим смо живели и раније. Вечни живот и спасење није неки блажени загробни живот, већ пре свега вечни литургијски сабор свих са Христом, и у Христу са Његовим Предвечним Оцем у заједници Духа Светога. Литургијским скуповима у овом свету и веку ми учествујемо у тој непрестаној Литургији коју свештенодејствује сам оваплоћени Син Божији и који све пролазно преводи у вечно и бесмртно.

 

Имајући ово у виду, хришћани се нису на Литургију окупљали само недељним даном већ и чешће, и та је пракса посебно заживела у манастирима, који не би требало да буду ништа друго него један континуирани живот у евхаристијском начину постојања. Нажалост, свакодневне литургије претвориле су се већином у свечаније јутарње богослужење јер учествовање у Литургији на којој се не причестимо и тиме потврдимо да смо део Цркве и у живој заједници са Христом, у великој мери ограничава наше учешће у евхаристијском животу. Мислим да кључно питање није колико се пута причешћивати, већ пре свега да ли на сваком литургијском приносу учествујемо у потпуности тј. примањем Св. Тајни или не. Дакле, није у питању квантитет, већ смисао литургијске заједнице. Наравно да је жеља за активнијим учешћем у литургијском животу довела до учешсталијих литургијских скупова. Да се не схватимо погрешно, Литургија никада није непотпуна било да се на њој неко причести или нико осим свештеника. Проблем је у томе колико ми себе ограничавамо у литургијском доживљају уколико Литургији искључиво прилазимо као свакодневној молитви. Ту је разлика између Литургије и других богослужења у којима продужујемо евхаристисјки начин постојања певањем и читањем молитава. Литургија је, како би рекли теолози, пре свега онтолошки догађај, а не обичан скуп јер Црква без Литургије не би постојала. Дакле не треба гледати на Литургију искључиво као обред који траје 2 сата или краће, већ на Литургију као живи и непосредни израз евхаристијског начина постојања. То је оно што Цркву разликује од других друштава и заједница јер је Црква небоземна установа.

 

Тешко је конкретно дати рецепт колико често ићи на богослужења. То је пре свега питање наше личне вере, а понекад и конкретних могућности. Рекао бих да су недељне и празничне литургије нека норма иако у данашњем времену није увек лако одржавати редовно учешће у богослужењима. Не могу тачно да се сетим који канон је то регулисао, али самовољно удаљавање од причешћа више од 40 дана сматрано је суштинским удаљавањем од Цркве и заједнице у Христу. Увек су постојали изузеци, али зато је важно да се стално говори о значају Евхаристије, јер то није неко споредно и помоћно средство да живимо боље и здравије, да се боље молимо и подвизавамо, већ је суштински израз нашег постојања у Христу. 

 

Децу је добро редовно водити на Литургију јер и деца могу да у пуноћи учествују у Св. Тајнама. Наравно, у случају да живите са неверујућом особом свему треба приступати са много расуђивања и у сталном саветовању са парохијским свештеником. Најбољи начин да другима који не верују пренесете лепоту своје вере и помогнете им да нађу пут ка Христу јесте да према њима имате нелицимерну љубав и да ригидним држањем неких правила не направите више штете. Највећа саблазан коју верници чине пред неверујућима јесте да агресивно инсистирају на својим правилима и својој вери, често осуђујући друге, а с друге стране нису у стању да се изборе са својом себичношћу, самољубљем и гневом. Силина вере се не препознаје у многоречитости већ у делима (уп. 1Кор, 2.4-5)

 

Што се поста тиче, Црква је одредила правила поста којих се здрав човек углавном може придржавати, а неко по благослову свештеника може да примени и строжија правила. Ипак, увек треба имати у виду да је главно правило поста да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама и да уколико нисмо некада у стању да применимо правило у исхрани то надоместимо тиме што ћемо бити милостивији и учинити неко дело милосрђа својим ближњима. Циљ поста није исцрпљивање тела, већ жеља да ограничимо своје биолошке прохтеве како бисмо имали више љубави, трпљења и милосрђа. Уколико пост не доноси ове плодове, очигледно је заснован на самомњењу и обмани. Стари хришћани имали су обичај да када посте вишак новца који би иначе потрошили за скупа јестива одвоје и подају сиромашнима. Пост без милосрђа и љубави је јако штетан. Црква зато у својим богослужбеним текстовима, нарочито у време великопосног периода, стално указује да је пост пре свега духовне природе и да је уздржање од одређене врсте хране само средство да остваримо нешто више од тога.

[Архимандрит Сава Јањић]

O.Savo i ja mislim da nema vece od Hristove Ljubavi pa ako je prihvatis mozes da zivis i u buretu citav zivot samo ako imas Ziv odnos sa Bogom.

 

Naravno da ne mislim sada ovde sve bukvalno mada ni ta opcija nije losa.

 

Није грех да се трудимо да живимо мирно и без искушења и зато се молимо Богу да нас сачува и не даде нам оно што нисмо у стању да носимо. Ипак, у љубави према Богу човек је у стању много да поднесе и што је љубав већа, већа је и спремност на саможртвовање, више је милосрђа, смирења, трпљења итд. (уп. 1Кор 13). Занимљиво је када читамо Павлову "химну о љубави" колико се не говори о емоцијама већ о односу према другом. Љубав према Богу се у целости изражава кроз љубав према ближњем јер љубимо Бога у сваком људском бићу које носи његов лик, љубимо Бога у његовој творевини јер у њој видимо посејане његове предвечне логосе (односно његову вољу о чему говори Св. Максим). Зато нема љубави Божије где нема правилног односа према ближњем и творевини Божијој. То је само једна психолошка пројекција нашег самољубља и гордости. Зато је и св. Ава Јустин говорио да се љубав према Богу препознаје у човекољубљу, а опет да нема ни истинског човекољубља уколико оно не проистиче из љубави према Богу. Исто тако и поглавља о љубави Св. Максима нису поетски изливи занесеног "заљубљеника у Бога" већ пре свега изношење практичне философије љубави која се не може задобити уколико себе волимо више од Бога и других.

 

Ово је веома важно јер се хришћанска љубав суштински разликује од хуманизма који се исцрпљује било у општој љубави према неком апстрактном човеку, људском роду и сл или у љубави према појединцима према којима осећамо сажаљење или посебне емоције јер доживљавамо себе кроз њих, или доживљавамо неку личну корист или пријатност. Хришћанско поимање љубави, иако у неким спољашњим елементима веома слишно хуманизму у потпуности је засновано на другим поставкама. Другог волимо јер у њему волимо лик Христов и та љубав неће зависити од тога да ли је тај "други" добар или лош (односно прецизније речено, здрав или духовно болестан) јер лик Христов остаје утиснут у њему па чак и у највећем посрнућу. Другог волимо као члана Цркве, Тела Христовог или онога који је призван да постане део Цркве, волимо га у перспективи вечног Царства небеског. Ова љубав није земаљског порекла, није емоција, нити нека филосфија. Она је пре свега дар који Бог даје онима који отворе своје срце да би га примили, а то чинимо трудом и духовном борбом. Господ љуби и оне који га се одричу и који желе да вечно постоје без Бога. Он ће љубити и оне који ће пребивати у вечном мраку својим сопственим избором. Божија љубав је благотворна али и болна и њоме ће Бог судити свету, не по јуридичкој правди. Они који пребивају у љубави Христовој наставиће да узрастају вечно у њој, а они који су је одбацили бежаће вечнно у најдубље поноре ада јер ће их та иста производити бол и муку.

 

Хришћанска љубав, наравно, не одбацује биолошку љубав, родитеља према деци и обратно или супружанску љубав, али и њој приступа кроз Христа. Брак је зато не било каква заједница две особе које се воле, већ заједница човека и жене који живе у тајни Христа и Цркве (уп. Еф.5)  Добро знамо да у пуноћи Царства небеског неће бити ни мушког ни женског, а самим тим ни брака као заједнице која постоји у овом времену и простору. Зато је брак за хришћане Света Тајна и свака злоупотреба човекове сексуалне природе закорак је ка амбису пролазности и вечној смрти, јер све оно што неће бити уведено кроз Христа у вечно постојање остаће у сфери вечног мрака, недовршености и полупостојања. Проблем је када наше међуљудске односе видимо као сврху самим себи и заборавимо да смо у динамичком путу ка вечности и да још нисмо сасвим довршени као личности. Црква нас зато стално позива да остајући у биолошком начину постојања не будемо њиме овладани и да што је више могуће заживимо црквеним, евхаристијским начином постојања. 

 

Увек ме је фасцинирала хришћчанска свест да овим животом само пролазимо у сталном очекивању Господа. Рани хришћани говорили су Маран ата - Дођи Господе. Свако наше литургијско сабрање је израз ове свести очекивања Доласка Христовог и живо искуство да се све више приближава пуноћа Царства Божијег, а тиме и Његове вечне воље да све створено кроз Свога Сина Јединородног у заједници Духа Светога преведе у вечност.

[Драшко]

Оче хвала вам на исцрпном и јасном одговору

[Volim_Sina_Bozjeg]

Увек ме је фасцинирала хришћчанска свест да овим животом само пролазимо у сталном очекивању Господа. Рани хришћани говорили су Маран ата - Дођи Господе. Свако наше литургијско сабрање је израз ове свести очекивања Доласка Христовог и живо искуство да се све више приближава пуноћа Царства Божијег, а тиме и Његове вечне воље да све створено кроз Свога Сина Јединородног у заједници Духа Светога преведе у вечност.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da, ja ovo smatram Zivim odnosom prema Zivome Bogu. Vecno otvoren za drugog.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Саво и - благослови!

 

Да ли можеш да нам из свог искуства препоручиш неки 'гордомер',

неки начин да препознамо гордост код себе још у њеном зачетку,

док нам је у мислима и у срцу?

 

Унапред захвалан,

 

брат Тома

 

Свети Оци и подвижници много су написали о гордости. Гордост (гр. υπερηφάνεια) у основи показује да онај који је овладан овом страшћу жели да се представи и покаже другачијим и вишим него што јесте. У основи реч је о обмани и слепилу. Мени се посебно свиђа једна дефиниција по којој је гордост одсуство познања своје немоћи и истовремено одстуство познања Божије свемоћи. С једне стране не познајемо своју палу природу каква јесте у свом палом стању, а с друге немамо познање Бога или често живимо у одсуству вере у Њега. У таквом стању живимо лажним животом и доносимо одлуке којима можемо да угрозимо свој вечни живот и спасење, а неретко повређујемо своје ближње. Смирење је супротно гордости јер смирен човек познаје људску палу природу, али не очајава живећи у том познању јер духовно познаје Божију свемоћ, љубав и милосрђе. О томе је говорио Св. Старац Силуан када је поручивао да "држимо ум свој у аду и не очајавамо".

 

Као и све друге страсти и гордост се препознаје у односу према другим људима. Тамо где је гордост нема искрене љубави, несебичности, спремности на жртву према другима. Без обзира колико неко себе у гордости приказивао смиреним и кротким, одсуство љубави не може да се сакрије јер се љубав не испољава речима, већ у делима. 

 

Када човек почне да задобија смирење полако престаје да осуђује друге, престаје да гледа на њихове слабости, или, ако их и види препознаје их као део пале природе коју сви делимо. Светитељи су све више напредујући у богопознању постајали све смиренији и све дубље осећали грешност, односно палост природе. Истовремено нада у Христа, који је ту исту природу увео у ипостасну заједницу са својом божанском природом, чини да њихово духовно познање човековог пада не води у очајање, већ у дивљење тајни Христовог подвига спасења и победе над смрћу и коначно у сталну благодарност. Свако страдање и невољу смирен човек доживљава у светлости те радости и наде Христове и када посрне налази Божијом помоћу снаге да иде даље.

 

Горд човек уопште духовно не посматра себе, већ се себи диви и живи у лажном постојању. Он криви друге за све што се дешава око њега, често је пун горчине и нездраве ревности и стално осуђује и процењује друге према својим сопственим мерилима. Гордост у својој натежој форми води ка самообожењу, односно обожењу сопственог интелекта, па такав човек на Бога пројектује сопствене мисли и осећања и живи у лажном убеђењу да познаје вољу Божију. У страдању и искушењу горд човек постаје узнемирен, губи наду и веру и неретко може да потоне у потпуно очајање и безнађе јер је све наде положио у себе и своје способности. У простијим и лакше препознатљивијим формама гордости гордељивац се поноси својим природним даровима, верује да му је Бог дао неку посебну мисију и често јавно ниподаштава и вређа друге које сматра нижим од себе.

 

Најбољи пут да напредујемо ка смирењу и боримо се са гордошћу јесте да живимо у послушању Цркви и чувамо себе у евхаристијској заједници. Онај који се одвоји од Цркве и који живи потпуно изоловано од других лакше може бити савладан гордошћу и зато су посебно опасне јереси и расколи. У ревности за истину која није "по разуму" поједини људи удаљују се од заједнице са другима у Цркви и формирају своје посебне групице. Код таквих нема благодарности и смирења већ њиховим срцем владају осуђивање, горчина и цинизам, што је снажан показатељ гордости. За хришћанина је суштински важно да живи у заједници са другима, било да је реч о породици, парохији, монашкој заједници. Човек не може да оствари ни духовну ни биолошку зрелост уколико није у међузависности са ближњима нити је у стању да себе реално упозна. Наше духовно познање и себе и других не бива кроз рационални процес, већ кроз Христа и у односу на Христа. Људи који не знају за Бога могу много тога да закључе о људској природи јер човек има велике дарове, али духовно познање није ствар личног постигнућа већ је дар Божији који се даје смиренима. "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима", Mt. 11.25

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Игумане, можете ли да нам појасните причу о грифонима? Шта је то и одакле на манастиру Дечани?

 

 

Да умало пропустих питање о грифонима и осталом зверињу  На овој слици фигура више личи на крилатог лава, али имамо и грифона и других скулптуралних облика.

 

Дакле, како можемо сазнати из енциклопедија, грифони су легендарна бића са телом, репом и задњим ногама лава, а главом и крилима орла.  Јављају се у најранијим периодима уметничког стваралаштва. Сматрани су чуварима светиња и драгоцености и симболима божанске моћи. У разним облицима појављују се у уметности Вавилоније, Персије, Египта, Грчке, Рима и других цивилизација. У почетку су ове митске фигуре као, уосталом, и свака веза са митологијом, одбациване у хришћанској уметности. Међутим, у Средњем веку грифони и остала необична бића постају уобичајени на средњовековним грађевинама посебно катедралама, на Западу, а понекад, као што је случај у Србији, и на Истоку. Једино је од давнина у црквеној уметности постојао тзв. тетраморфон - четири крилата симбола четворице еванђелиста (анђео или човек - Матеј, лав - Марко, бик - Лука и орао - Јован). Отуда је и симбол Венеције чији је заштитник Св. Апостол Марко постао крилати лав, који се јако много и после користи у хералдици Западне Европе, а видимо га и на нашој фасади.

 

У средњовековној архитектури постоје и тзв гаргуљи (фр. gargouille, рус. гаргульи, енг. gargoyle). То су камене гротескне фигуре које често имају и практичну улогу у архитектури, да држе конзолу или да спроводе воду да се слива низ камене зидове.

 

Грифони, крилати лавови и гаргуљи, као и друга камена пластика у нашим средњовековним манастирима, посебно у Високим Дечанима, имају искључиво декоративну улогу. Не смемо заборавити да је главни архитекта Дечана био Фра Вита, фрањевац из Котора и да је са собом донео традицију романике и готике која је у то време била широко распрострањена у Западној Европи. Православна црквена архитектура не познаје овакве врсте украса али, као што видимо, наши преци никада нису били искључиви и знали су да прихвате одређене уметничке трендове свога времена.

 

Дечанска црква зато има, како увек напомињем гостима, западно тело, али источну душу. Она представља веома занимљив спој Истока и Запада који су се на нашим просторима увек међусобно прожимали, тако да смо за Исток били Запад (у служби Св. Краља пева се за нашу земљу „западная страна“), а за Запад смо били Исток и део византијског културног и духовног круга.

 

О томе је лепо говорио својевремено и Св. Сава у посланици Иринеју 1221. године: „Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја па су викали: ми нисмо ни једна ни друга страна, а неки да смо искључиво једна или друга! А ми смо, кажем ти, Иринеју, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку!”

[Veliki Marko]

 (анђео или човек - Матеј, лав - Марко, бик - Лука и орао - Јован). Отуда је и симбол Венеције чији је заштитник Св. Апостол Марко постао крилати лав, који се јако много и после користи у хералдици Западне Европе, а видимо га и на нашој фасади.

 

Име ми је Марко а у хороскопу сам Лав  , хвала оче Саво на овим информацијама.