Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 1 сат, Кратос рече

Oče Savo s obzirom na kvalitativne osobine duše umnost,svesnost,razumnost,volja,osećanja možemo li poistoveti dušu sa ličnošću?Ipak svaka duša ljudska je duša nekog konkretnog čoveka,neke konkretne ličnosti?

Тачно. Управо сам то хтео да нагласим кратким прегледом учења Св. Максима Исповедника о односу душе и тела. Одоговори су ми непоправљиво опширни па бих да поновим тај део који је јако важан јер је Св. Максим заиста првокласан узор за разумевање овог питања:

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК О ОДНОСУ ДУШЕ И ТЕЛА ЧОВЕКА

У одговору Јорданесу презвитеру Максим објашњава да душа задржава своје ноетичке способности и да није лишена својих природних способности PG 91. 433A–440B. Наиме, Св. Максим је био подстакнут ставовима неких монаха да душа своју способност да буде свесна и да може да мисли добија од тела и да то неће бити у стању након смрти тела (PG 91. 437A). У одговору Максим излаже учење о природним својствима душе која нису зависна од тела (PG 91. 436C–D) и чак ове ставове палестинских монаха сматра показатељем последњих времена Антихриста. Максим стоји на становишту да је душа та која покреће тело, а не обрнуто, тј. да су способности душе зависне од биохемије тела, да се изразимо савременијим језиком. Он наравно не заступа идеју постојања душе без тела, али у сваком случају не сматра душу елементом телесности који не може да функционише након смрти тела. Св. Максим је веровао да душа и тело настају симултано и да је човек биће које чине и тело и душа од зачећа. Душа у том контексту носи све информације о телу и када након смрти дође до њиховог привременог раздвајања, човекова ипостас наставља да постоји, али у ноетичкој сфери људских душа и анђела, све до васпостављања тела након Парусије. Ово је сасвим другачији приступ од (нео)платонистичког веровања да душа постоји пре настанка тела, тј. да се спушта у тело из ноетичког света душа и потом се након смрти враћа у њега. Св. Максим се оштро противио Оригеновој идеји пада душа из сфере вечне заједнице са Богом. Св. Максиму је била страна Аристотелова теорија о души као ентелехији (ἐντελέχεια дејственост, активни принцип) тела (Nat. hom. 2. 26. 10–29. 18).

Максим је развио своје учење о односу душе и тела у анти-оригенистичкој полемици у Amb.Io. 7 (PG 91. 1097D–1101C). Иако се ослањао у аргументима на Аристотела, његов став није јелински, већ покушај да се библијска истина изрази језиком философије. Душа и тела су део човека као врсте (εἶδος) и када човек већ једном дође у постојање као конкретна личност душа и тело се не могу раздвојити, осим мислено. Чак и након смрти душа не постаје безличан, посебан ентитет већ остаје душа конкретног човека. Зато су оригенисти били у криву бранећи предпостојање душа њеним преживљавањем након смрти. Душа је за Максима део (μέρος) човековог обличја, врсте (εἶδος) и као таква наставља постојање након раздвајања од тела. Ово не треба гледати као антрополошки дуализам као у платонизму где душа само користи тело (Alc. 1, 129C–E) јер Максим говори о човеку као личности, а не као души која се обукла у тело. Он наглашава да душа након смрти  није једноставно само душа, већ „душа конкретног човека“ (τινος ἀνθρώπου). Тело након смрти  није такође било какво тело, обичан прах, блато, већ „тело конкретног човека“ (τινος ἀνθρώπου) иако се оно распада на елементе (1101B). Зато и душа и тело остају душа и тело конкретног човека (личности) након смрти у контексту њихове вечне повезаности (σχέσις) као делова идоса (εἶδος)  коме припадају

Св. Максим је сасвим свестан чињенице да говорећи о души одвојено од тела улазимо у ризик платонистичког дуализма. И зато он истиче да душа и тело нису две конкретне врсте (идоса, εἶδος), већ делови једне врсте, тј. једне конкретне личности и чине делове човекове природе.  Када би биле две различите врсте онда би њиховим раздвајањем настала нова врста, која не би имала континуитет са оним што су они заједно. Другим речима, када би они чинили човека по нужности природе, то би могли да чине и у читавом низу могућих платонистичких реинкаранација, што би значило губитак личног идентитета. За Максима лични идентитет је суштински важан, не само, дакле, да ли ће душа уживати вечно обожење, већ да ли ће у томе учествовати и тело. Ово су суштинске разлике Максимовог учења о односу душе и тела у односу на Аристотела, али и платонизам. 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 5 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Праштајте оче у Христу Саво, тема је више него занимљива и мени треба више пазити на ситнице неголи вама или неком другом који је неупоредиво више читао од мене душама нашим корисних књига.

Па ме тако мучи и ова ситница, одакле вам закључак да по светитељи душа може теоретски да постоји без тела а да ми то зовемо живот? Хришћанство нас учи да неће бити уништавања материје, те ће тако све и постојати али како нам православни и незаобилазни свети Аугустин казује, постојање створенога није исто што и живљење.

Из Св.Јефрема Сирина ја читам мисао да душа постоји али да без тела не живи. Христос је оно мало ( ја сам нашао свега два пута директни спомен Спаситеља а да се односио на душу), спомена на душу човека стављао у контекст храбрења и бодрења тела личности. ( тамо где тело губи снагу душа је турбо погон)

Лепо сте приметили да се апостоли нису бавили смртношћу или бесмртношћу душе, то значи да се нису бавили ни тиме, да ли ће душа наставити живот после телесне смрти или неће али им је било јасно као и свима нама постојање душе и невраћање у небиће. Ни смрт телесна није враћање у небиће, дакле ни смрт телесна није престанак постојања него живота. 

Дакле питање одакле у Св. Јефрема Сирина теоретска могућност наставка живота душе после телесне смрти?

Мислим да је јако важно да обратимо пажњу да апостоли говоре библијским језиком где појам душе који је постојао у јелинској философији једноставно није постојао. Код Св. Максима кога сам управо сада у претходној поруци цитирао видимо настојање да се језиком који прати терминологију Платона и Аристотела изрази управо библијски концепт душе који је везан за ипостас, личност. У томе је величина и Кападокијаца и посебно Св. Максима који су аутентично библијско разумевање Бога и човека изражавали у терминологији јелинске философије, дајући појединим појмовима сасвим нова значења. 

Св. Јефрем је Сиријац и говори поетским језиком. На више места може да се примети његова унутрашња борба како да разуме чињеницу да душа не може да делује независно од тела, а опет личност човекова наставља да живи. Излаз који су Сиријци налазили у хипнопсихизму (спавању душе), само је покушај да се логички разреши ова апорија, коју је Св. Максим објаснио сјајно нагласивши да се личност човека не губи раздвајањем душе и тела јер је душа душа конкретног човека, а не нешто што постоји само за себе. 

Наравно, под притиском наше жеље да све рационално објаснимо и ставимо у јасне категорије увек ћемо наилазити на нелогичности и никада нећемо моћи да направимо јасно заокружен систем и кажемо - то је то. Зато оци не дају конкретне дефиниције већ овом питању прилазе са разних страна, неко богословски, неко из подвижничке традиције, неко литургијски или песнички или пак иконографски. Латини су покушали да направе логички систем од овог питања и ушли су у лавиринт јуридичких идеја и чистилиште (пургаторијум) је био једини логички излаз како да им се све уклопи. Овакав приступ нама је суштински стран.

[Архимандрит Сава Јањић]

Када смо већ отворили ову тему, увек актуелну, можда је добро да се подсетимо неких ставова отаца о овим питањима. Ово сам својевремено био спремио па ево опет за оне који нису прочитали. Видимо да и код свих нема пуне сагласности, али не видимо опет нигде простора за веровање да васкрсење бива одмах након смрти. Барем ја нисам успео да нађем нигде. Ко успе нека нам пошаље цитате. 

ПРЕГЛЕД УЧЕЊА ОТАЦА ЦРКВЕ И ЦРКВЕНИХ ПИСАЦА О ЕСХАТОЛОШКИМ ПИТАЊИМА

Дакле, видели смо да још од апостолских времена постоји чврста вера будуће постојање у есхатону подразумева и васкрсло тело јер душа без тела није цео човек. Тертулијан у свом De resurrectione тврди да све душе чекају васкрсење у аду (не у паклу, већ аду као простору где обитавају они који су умрли) и тамо привремено доживљавају блаженство или муку, јер душа мора да чека своје обновљено тело. Он се пита да ли душе спавају у аду и резонује да и у нашем спавању у овом свету спава тело, а не душа. У складу са раном хришћанском традицијом, душа (односно душевни елемент нашег постојања, да избегнемо платонистичке појмове) без тела није пуни човек, и самим тим не може у потпуности ни да осети ни тугу ни радост. Зато, да бисмо били пуне личности у есхатону морамо да имамо и васкрсла тела.

Али шта је са светитељима? Св. Климент Римски сматра да су светитељи добили славну награду од Бога, али је неће примити одмах након смрти јер их она чека тек на небесима (Кол 1.5 - Због наде која вам је припремљена на небесима, о којој раније чусте у истинитој ријечи јеванђеља.). У својој Првој посланици Коринћанима, Климент каже „Сва поколења од Адама до данашњег дана уснуше, али они који су се благодаћу Божијом усавршили у љубави, сада имају удела међу блаженима, што ће се показати приликом објаве Царства у Христу, јер је писано: Хајде народе мој, уђи у клети своје, и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас, докле прође гнев (Ис. 26.20) и сетићу се изабраног дана и подићи ћу вас из ваших гробова“ Климент не спекулише о стању у коме се налазе душе до васкрсења.

Св. Јустин Философ у сачуваним деловима свог трактата о Васкрсењу (неки оспоравају његово ауторство) осуђује оне који кажу а душа улази на небо одмах после смрти јер се тиме умањује значај и потреба васкрсења, али и одбацује мишљења оних који негирају да је тело од значаја и који сматрају васкрсење непотребним. У трактату се објашњава да васкрсла тела неће имати исте функције као ово наше, али да ће бити тела. Веома је важан његов став да се у будући живот улази тек по васкрсењу.

За Св. Иринеја привремено стање није исто као и стање раја, али је „невидљиво место“ где умрли чекају васкрсење. По његовом мишљењу тек након васкрсења они долазе у присуство Божије. Иринеј као и дотадашњи оци није налазио основа у веровању да се одмах иде на небо и заступа привремено обитавање у наручју Божијем. Он напомиње како је и сам Хрисос поштоваотај закон, био је телом у гробу три дана и сишао је у ад након крсног страдања и није одмах васкрасо и узишао на небо (уп. Еф. 4.9 . По тој логици Св. Иринеј верује да душе верних по телесној смрти обитавају на једном невидљивом месту док чекају васкрсење (Adversus haereses 5.31.2). Након Парусије они се поново сједињују са својим телима и иду у присуство Божије. „Ученик није већи од учитеља свога“ каже Иринеј. Иринеј се дотиче и питања Еноха и Илије за које каже да су „узнесени (пренесени, translati) у рај, то не доказује да су ушли у есхатон јер рај не означава само есхатолошки рај, већ Божије присуство, као што и ад није исто што и геена тј. простор вечног мучења. Ево шта Св. Иринеј говори о привременом стању у Adv.Haer.5.31.2

„Као што је Господ сишао у сенку смрти где су душе уснулих, а потом васкрсао у телу, и након васкрсења је био узнет (на небо) јасно је да су и душе његових ученика, по чијем сведочанству је сам Господ ово прошао, отишле у невидљиво место које им је одредио Бог и тамо чекају до васкрсења, чекају тај догађај. А тада ће примити тела и васкрснуће у целости, тј. телесно, као што је Господ рекао, доћи ће тако у присуство Божије. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши биће сваки као и учитељ његов“ (Лк 6.40) Као што, дакле, наш Господ није одмах отишао и узнео се (на небо) већ је чекао своје васкрсење које је предодредио Отац, и које је било предсказано кроз Јону, и васкрсао након три дана и узнео се на небо, тако и ми треба да чекамо наше васкрсење прописано од Бога и проречено од пророка и тако, васкрсавајући будемо узнети.“

Као и поменути његови претходници Иринеј суштински не придаје велики значај привременом стању, нити се упушта у спекулације какве је оно природе.

У истој петој књизи Св. Иринеј помиње Еноха и Илију: „Јер Енох угодивши Богу би пренесен у истом телу у којем му је угодио, указујући унапред како ће бити узнесени праведници. Илија, такође, био је узнесен док је још био у телесном постојању, показујући тиме пророштво да ће они који су духовни бити узнесени и да ништа неће стајати на путу њиховом телу које буде узнесено. Њих су у овом узношењу примиле оне исте руке које су их саздале у почетку“ Иринеј даље објашњава како је Бог засадио рајски врт (paradisum) за Адама, али да постоји и рај за праведнике који су испуњени Духом, као што је био апостол Павле који је узнесен на небо и чуо неисказане речи (2 Кор 12.4) „И тамо ће они који су пренешени остати до свршетка свих ствари, као у предворју бесмртности“

Стално примећујемо да се указује на ово стање као привремено, а не рај као пуноћу есхатонског блаженства, у коју се светитељи узносе и одатле нам се јављају у есхатолошким телима. Иринеј, као и многи рани оци, не говори о јављању светитеља (барем нисам нашао неке конкретне примере). Место где обитавају уснули се обично код Иринеја назива ад или „Авраамово наручје“ ( Κόλπος του Αβραάμ односно латински Sinus Abrahae) или рај. Очигледно не мисли се на рај који је бити пуноћа заједнице са Богом након свеопштег Васкрсења. Нема никаквих назнака о било каквом Чистилишту или директном уласку у есхатон. У тексту Литургије Епископа Серапиона (350-356) каже се: „Боже који си уништио врата ада….дај покој његовој души, његовом духу у месту зеленом, у покојиштима заједно са Авраамом, Исаком и Јаковом и свим твојим светима и васкрсни његово тело у дан који си одредио, по твојим обећањима у којима нема неистине, како би га учинио наследником баштине коју је заслужио у твојм светим пашњацима“ (Commemoratio, тј. из помињања упокојених).

Иако већина Отаца ад види као место (простор) и неки чак спекулишу где се налази, Св. Григорије Ниски посебно наглашава ад као привремено духовно стање (о томе има студија кога интересује L Prestige. “Hades in the Greek Fathers.” Journal of Theological Studies 24 (1923) 478)

Тертулијан кога већ поменусмо на почетку одбацује такође идеју да душе верних одмах иду на небо по смрти и сматра да иду у „наручје Авраамово“ у ад, где чекају Васкрсење. Оне који одбацују да верни чекају у аду назива „надменим“ и слугама које се постављају изнад свога Господара и ученицима изнад свога учитеља (уп. Мт. 10.24) јер је и Христос сишао у ад, а они не верују да ће и они сићи. То је сасвим у складу са оним што је рекао и Св. Иринеј.

Међутим, у раној Цркви појавила су се врло рано посебна размишљања шта се дешава са мученицима (то је посебна тема о којој ћемо касније више). Не заборавимо, први светитељи Цркве који су посебно поштовани и око којих се раширио први култ били су мученици. Тек после прогона, имамо све више поштовања подвижника, учитеља Цркве и сл. Занимљиво је да Тертулијан у свом De anima (О души) сматра да мученици иду у рај пре општег Васкрсења, иако душе патријарха чекају васкрсење у аду заједно са душама упокојених, очекујући своје коначно блаженство или мучење. Тертулијану је очигледно било незамисливо да мученици који су имали посебно велико поштовање у пред-константионвској Цркви чекају у аду заједно како он наводи "са Платоновим дечацима, стоицима и другима“. 

У овом прегледу неизбежно долазимо до приче о убогом Лазару Лк 16.19-31, која је с правом, заузимала посебно интересовање Отаца у вези са стањем после смрти. Пошто су и Лазар и богаташ били у свесном стању и већ добили, први награду, а други казну, пре васкрсења, то је био један од кључних доказа да душа преживљава смрт и да је бесмртна и да је свесна и награде и казне.

Св. Иринеј је користио ову причу о Лазару да покаже да душа после смрти користи исти облик као тело и зато Аврам, Лазар и богаташ препознају једни друге и да свака врста душа „прима обиталиште које је заслужила, чаки пре суда“ (Adv.Haer 2.34.1). Слично касније и Св. Григорије Ниски у свом спису De opificio hominis (о стварању човека) објашњава да постоји извесни телесни облик који душа задржава и по коме се може препознати. Августин с друге стране одбацује идеју да се душа може познати по спољашњем изгледу и тврди да се оне познају по неком унутрашњем осећању, јер је богаташ могао да препозна Аврама кога никада пре није био видео, односно његова душа је могла да позна обличје његовог тела (De anima et origine ejus, 4.15.21). И поред тога Иринеј у свом „Доказивању апостолске проповеди“ остаје при ставу да неправедни пате, али да праведни још не добијају пуноћу награде која долази тек по васкрсењу „када наследе земљу“. По њему Господ овде показује да Авраам говори у име „свих оних који су живи“ указујући да је реч о причи која није алегорија (Adv.haer. 4.2.3)

Tертулијан с правом закључује да иако пуна награда и мучење неће доћи до есхатона, мора да постоји неко привремено обиталиште за праведнике у „Аврамовом наручју“ које „Није на небу али је изнад ада, и које је намењено као почивалиште за душе праведника“ док им васкрсење не омогући да приме пуноћу награде. То је неко привремено обиталиште верних душа у коме већ постоји предукус будуће славе и суда“, каже Тертулијан у свом спису против Маркиона. Он се такође пита „шта је то у аду што борави након одвајања од тела до Судњег дана ако не душа“. (De anima).

Св. Кирил Александријски у свом спису против антропоморфита 16. PG 76  ову Христову причу не гледа у контексту привременог стања,  већ као својеврсну слику, будућег суда. Он сматра да пошто Васкрсење мора доћи пре суда, а да Васкрсења још није било, онда није ни било Суда. Зато је прича о Лазару алегоријска прича. Као и увек има оних који сматрају да је опет на другом месту Кирило допуштао могућност уласка душа праведних директно на небо, као и казну неправедних. То је посебно везано за његово помињање Христа који предаје дух Оцу на крсту и Стефана првомученика, као и обећање праведном разбојнику (Лк. 23.43-46 и Д.ап 7.58) у контексту тумачења псалм 49.15 „Али ће Бог душу моју избавити из руку паклених; јер ме Он прима.“ Међутим, ово више личи на спекулацију коментатора, него на конкретан доказ. Св. Кирило се јасно држи става да ће коначни суд уследити тек после васкрсења и зато се прича о Лазару односи на то време. Исти став има и Св. Григорије Ниски у својим пасхалним беседама где наглашава да је човек је биће тела и душе и обоје мора да прође суд. Отуда у Православној Цркви имамо учење о привременом суду које је више последица начина живота, односно тачније односа према Богу и ближњима, и у коме се осећа предукус будуће радости или вечне патње.

Св. Августин такође помиње привремено стање и као што се у овом свету власти односе према онима који чекају судију у складу са њиховим заслугама (неки су у тамницама, а неки у пристојним одајама као грађани), тако је и после смрти (он је био правник па је то добро знао, ни и данас неки леже у затвору, а други носе наногице. Он прави паралелу између душа упокојених са разликама какве снове људи сневају: пријатне снове или кошмаре (из Тумачења Ев. По Јовану). Он објашњава да на једном месту постоје два ада „једно у коме почивају душе праведника, а друго у коме се већ и сада муче безбожници“ (уп. De psalmis 86.17). Слично и Св. Јероним тврди да Суд још није дошао, награда коју је примио убоги Лазар је стварна, док су мучења богаташа само предукус онога шо ће добити на суду и додаје „ако је предворје казне тако болно, каква ће само казна бити“ пита се Јероним (Беседа 86 на Ев. По Луки).

Августин изгледа разликује две казне, чак помиње два огња, један који одмах следи неправедницима након смрти (као код Луке у глави 16), а други након Судњег дана (нема индиција да мисли на физички огањ како се касније тврди у учењу о Чистилишту). У дословном тумачењу Постања (Ad genesi ad litteram libri duodecim 12.32-12.33) он говори о томе да душа иде у предео (locum) који је духован у складу са заслугама и каже да је тај предео с једне стране место казне, чија је природа слична природи тела. Такво место се често приказује онима који су изашли из својих телесних чула и као да су лежали мртви видели су мучења пакла (Ad spiritalia vero pro meritis fertur, aut ad loca poenalia similia corporibus: qualia saepe demonstrata sunt iis qui rapti sunt a corporis sensibus, et mortuis similes iacuerunt, et infernas poenas viderunt, cum et ipsi in seipsis gererent quamdam similitudinem corporis sui, per quam possent ad illa ferri, et talia similitudinibus sensuum experiri) 12.32. Други бивају однесени не у место казне „већ у место мира и радости“. Августин тврди да незнабожачки мудраци нису сумњали у реалност доњег света, где душе умрлих бивају примљене након овог живота, иако признаје да није нашао појам доњег света (ада) који се односи на место где почивају душе праведника. (Quamquam et illud me nondum invenisse confiteor, inferos appellatos, ubi iustorum animae requiescunt). Он признаје да постоји велики јаз између Аврама и Лазара с једне стране и богаташа који се мучи, али не каже се да су они (Аврам и Лазар) у аду јер се каже да се богаташ тамо мучи (Лк 16.23). (Videmus itaque inferorum mentionem non esse factam in requie pauperis, sed in supplicio divitis) 12.33

Свети Јован Златоусти је изгледа најдоследнији у разматрању овог питања јер он конкретно помиње два момента Божијег суда, један након смрти и један након васкрсења, што је био и остао став Цркве (с тим што су на Западу касније убацили и Чистилиште као прелазни период, али без јасне светоотачке основе). 

„Како то бива да Бог као праведни судија, моћни и трпељиви (Пс 7.11) трпи ово код људи и не кажњава. Ево вам разлога, зато што је дуготрпељив и жели да вас приведе покајању. Али ако устрајете у греху „својом упорношћу и непокајаним срцем сабирате себи гнев за дан гнева и откривења праведнога суда Божијег“ (Рим 2.5) Ако је он праведан, он узвраћа по делима и не превиђа оне који страдају неправедно, већ их оправдава. Јер то је удео праведника. Он је моћан и узвраћа после смрти и васкрсења јер то приличи њему као свемоћном“ (Тумачење беседе Посланице Тимотеју 3.3).

Помињање суда након смрти има за циљ да објасни зашто праведнима и злим људима у овом животу не бива узвраћено по њиховом делу, већ се указује на коначни Суд Божји. Златоуст овде жели да покаже да ће зли људи који уживају добра овога живота бити заувек кажњени, док они који страдају треба да приме добра заувек. Златоуст, не заборавимо, увек приступа дидактички овим питањима.

Идеја да мртви док чекају коначни Суд Божији имају предукус свог вечног удела појављује се и код Јустина који наглашава да васкрсење мора да претходи суду и да коначне награде или казне тек онда следе. Али док чекају, „душе злих, које задржавају одређена осећања након смрти, већ бивају кажњене“ док „они који добри избављени од казне обитавају у блаженом стању“ (Прва апологија 20) Јустин нам не говори много о привременом стању, али наглашава да будући живот представља сједињење душе са васкрслим телом. Имајући у виду његов став да душе праведних не узлазе на небо пре васкрсења и да вечна мука чека оне који су живели у злу, може се стећи утисак да светитељ сматра да су упокојени у некој врсти свесног стања, иако још нису примили ни своју награду, ни своју казну.

У Првој апологији гл. 18 он каже: „Али пошто осећање остаје за све који су икада живели, и вечна мука је остављена (за неправедне) немојте да сумњате да је ово тачно…. Чак и након смрти душе су у стању осетљивости… очекујемо поново да примимо наша тела мада су она мртва и сахрањена у земљи, јер верујемо да Богу ништа није немогуће“.

Душе умрлих сећају се својих дела у животу и „чувају сећање на ствари овога света“ тврди Св. Иринеј (Adv haer 2.34.1). Он врло јасно заступа став да су упокојени у свесном стању (да не спавају) и када буду васкрсли сећаће се својих ранијих дела и живота о којим ће бити суђени (Ово такође помиње и Тертулијан). Иринеј вероватно ово све говори због тада опште-познате платонистичке идеје о тзв. „Литиним водама“ (у грчкој митологији, наиме, сенке умрлих треба да пију из вода реке Лити (Λήθη - Заборав, отуда истина се на грчком каже (αλήθεια) тј незаборав) како би заборавили свој бивши земаљски живот. Римски песник Виргилије у својим Енеидама чак помиње да је Лити потпуно избрисала људима сва сећања, па чак и када поново буду враћени у нова тела - платонизам подразумева и пресељење душа - метемпсхихозу, односно реинкарнацију). Свети оци су живели у време када је јелинистичка митологија била јако испреплетена са тадашњом савременом философијом. У Платоновој епистемологији образовање је заправо подсећање душе на знање које је имала у ранијем животу. У овој идеји свесности умрлих неки тумачи виде утицај платонизма иако се Иринеј (кога ето данас и прослављамо), као хришћански отац и ученик великог Поликарпа гнуша платонистичке идеје метемпсихозе јер је чврсто веровао да ће се мртви вратити у своја тела након васкрсења.

Тертулијан у свом делу De resurrectione carnis (о васрксењу тела) каже да ће душа проживљавати казне за грехове које је сама учинила јер може да пати и без тела, али да ће након васкрсења тела доживљавати патње због грехова почињених у телу. У сваком случају, у привременом стању пре васкрсења душе очекују у аду да васкрсењем приме или награду или казну страдања за душевне грехове (похлепу, зле намере) али су истовремено у страху од суда који долази или, будући праведне, душе праведних живе у радости која приличи души и које ће бити још веће након васкрсења тела. 

Из ових коментара можемо да видимо да се рани Свети Оци и учитељи Цркве углавном крећу у сфери односа душе и тела. Јасно преовладава свест да човек није потпун без тела и да душа сама по себи није цео човек, али праве јасну разлику између блаженства или страдања душе и коначног блаженства или страдања када и тело васкрсне након Парусије тј. Другог доласка Христовог. Морамо да разумемо да су они размишљали у контексту тадашњих философских концепата који су јасно гледали поделу између душе и тела. Хришћанство никада није негирало постојање душе али душа никада није ни разумевана, нити прихваћена као цео човек. Она означава одређену душевну компоненту човековог постојања, а не платонистичку душу. Тако и блаженства и страдања душевне компоненте човековог бића након смрти нису потпуна, него привремена, својеврсна су антиципација (очекивање) пуноће радости или патње која долази, али тек након Парусије и коначног Суда.

Сличан став налазимо и у размишљању Св. Григорија Богослова у Његовој беседи поводом упокојења његовог брата Кесарија. Он каже да душе упокојених светитеља „уживају осећање и очекивање блаженства које их очекују“ (Беседа, Панигирик његовом брату Кесарију 7.21.

У сваком случају постоји мање више сагласност међу светитељима првих векова да у времену између човекове смрти и коначног васкрсења, душа обитава у извесном скривеном простору (то је оно присуство Божије, "наручје Авраамово") где живи у покоју или у стрепњи, у зависности од начина живота који је човек водио у овом животу, како каже и св. Августин у Енхриридиону о вери нади и љубави (Enchiridion de fide, spe et charitate 109). И св. Амвросије Милански је сматрао да душе упокојених чекају одлуку Божију која ће им бити одређена Судом и да након смрти доживљавају само предукус свог будућег удела (О смрти 10.45-47).

Наставићу сутра ако стигнем...

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 5 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

коју је Св. Максим објаснио сјајно нагласивши да се личност човека не губи раздвајањем душе и тела јер је душа душа конкретног човека, а не нешто што постоји само за себе. 

Хвала на одговору, ја сам схватио да је и св.Јефрем Сирин такође као и Св.Максим веровао да се личност не губи раздвајањем душе и тела али да душа није баш нешто разиграна без тела онако како су се апостоли радовали и једвачекали своју телесну смрт да би били још ближе Христу, јер како сами кажете не дочекаше Други Долазак за време свог живота.

Некако се та чекаоница Царства Божијег баш одужила а пошто душа није разиграна без тела иако наставља своје постојање као личност ( наравно и ја верујем у то, да ми смрти видети нећемо), онда ме не чуди да је прибегао спавању као логичком решењу. Али ни њему спавање није било довољно добро објашњење па се ето и даље питао... Питамо се ми сви помало али веома често.

Мислим, пошто су апостоли веровали да ће други долазак бити већ за њиховог земног живота и њима је било чекање поприлично напорно али зашто немамо онда неко сведочанство апостола који вели, ето приближи се моја телесна смрт и радујем се што ће душа моја наставити чекање другог доласка. Него напротив имамо сведочанство апостола који вели Не живим ја него Христос живи у мени. Значи да је Христос нешто ново донео, нешто је променио или је донео само чвршће обећање Царства а Чекаоница је остала иста. Не би се баш кладио да би апостол данас у 2017 години разумевао Царство у смислу који га је тада разумевао а види се и по посланицама, приближило се Царство и већ је ту. То што је већ ту је сигурно и Тело и Крв, као нешто и физички ново а не само ново згодније обећање и разумевање битисања душе као личности после смрти.

Христос је недвосмислено показао да је у стању да сваку душу препозна и да је свака душа личност човека за себе и да се није изгубила смрћу већ и раније, то су негде сви веровали зато су и чекали Месију Спаситеља и избавитеља свих душа и оних пре Христовог откровења о себи, да не кажем оваплоћења. Али Христос је несумњиво донео нешто ново, шта? Шта је донео да душе не морају да се муче чекајући. Шта је донео да ту Чекаоницу учини подношљивијом? Данас је прошло 2017 година од кад чекамо ако узмемо у обзир и оне пре Христа умрле телесно, и они ето само настављају да чекају, ништа ново осим новог обећања и избављања из Ад-а, како би олакшао душама постојање у наредном сада већ 2017 години чекања.

Ја вама верујем а верујем и сам да је неизрецива сладост бити у заједници са Христом, зато ме сенка те будуће заједнице у пуноћи чини једнаким апостолима, јер и ја чекам већ за време мог земног живота други долазак веровали ви мени или не. И овакве представе новога доба о смртности или бесмртности душе, мени нису на корист нити могу да попуне 2017 година чекања, што мислм да је негде и била нека звезда водиља опште било какве расправе међу оцима о смртности или бесмртности душе.

Ја други долазак Христа Исуса чекам апостолски Богме, још за време мог живота и верујем у васкрсење и живот будућег века.

Праштајте оче, наравно не очекујем одговор него вам и ја мало опширније одговарам, да је и Св.Јефрем Сирин видео тело и душу попут Св.Максима али се још увек питао..питао....

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

личи на троловање.

Ни најмање ми није на памети. Више оно Сократово: Највеће блаженство је расправљати о врлини.

" већ одмах бива васкрсење, не само светитеља, већ и свих других".

- Ако Хр васкрсење није било физичко, и није се односило на све људе, оно је онда модел, што је чисти пелагијанизам.

пре 1 сат, Архимандрит Сава Јањић рече

зашто то ником од отаца до сада није пало на памет. Нећемо ваљда ми да откривамо топлу воду.

Нису овако поставили питање. И питање о енергијама Божијим је чекало на ред 14 векова. А довољно сам до сада трагова из отаца навео да би ово моје решење била нека ексклузива. Но да се не понављамо. Поставио сам крајње конкретна питања на која нисам добио одговор. О АН, рају...

" Поштовање мошти светитеља најбољи је показатељ, да поновим опет, чињенице да су тела светитеља обожена, али да нису васкрсла и нису још добила свој вечни облик".

Апсолутно не видим на који начин си ово повезао.

" Говорећи о томе шта бива са душом после смрти није добро да човека поредимо са Богом. Бог је надвремен, свудаприсутан, нестворен и вечан по себи".

Ја Бога замишљао као да сам јехова. Дакле, без ових баналности. Испада да заговараш докетизам. Заборављаш на Павла 1Тим 2, 5: Оваплоћени је медијатор утолико што је човек. Медијација иде по човечанској природи. Аг пише у Trin 1, 7, 14: „...једнак је Оцу по својој божанској природи, а посредник између Бога и људи по својој ропској природи (in forma Dei aequalis Patri, in forma servi mediator Dei et hominum homo Christus Iesus, quis non intellegat quod in forma Dei etiam ipse se ipso maior est, in forma autem servi etiam se ipso minor est?)“, по којој је, дакле, мањи од Оца.

"Он је као Бог био душом у аду, и као Бог је био у рају са Разбојником и као Бог је вечно са Оцем и Духом Светим".

Да ли примећујеш како си избацио човечанску природу из Оваплоћеног? Све само Бог, Бог, Бог. А није. Тропар каже супротно. Пажљиво га наново прочитај и то са оним мојим примедбама.

"Тако ће и у вечности, након Суда и стварања новог неба и земље Христос све сјединити и биће свуда и све у њему".

Опет пелагијанизам. Хр је само модел, то што је урадио је само потенцијална ствар, а једног дана ће тек да префабрикује човека.

"Промена фокуса пажње у Цркви од нестрпљивог очекивања  поновног доласка Христовог и Васкрсења на привремено стање, довела је оце и црквене писце пред апорију како да разумеју шта се дешава са човеком после смрти".

Ово си јако лепо рекао, јер си приметио да постоји апорија. Зато ми се не допада твоја реторика када заборавиш да постоје апорије.

"Велики број сведочанстава Цркве, о чему сам већ говорио, упућује на то да човекова душа наставља да живи иако је раздвојена од тела".

Да, то је најзаступљеније мишљење у отаца. Али не значи и да је исправно. Оно што јесте исправно је уверење да нема смрти и прекида битисања и да су свеци дејствени. Ко би негирао тако нешто био би јеретик.

"Какав је конкретно modus operandi душе, како светитељи чују наше молитве, а многи други покојници нам се не јављају и друга питања не могу се једноставно сместити у категорије нашег ума".

И "посрнули" свети Августин је исто то рекао. У О бризи према мртвима наводи из Писма да мртви не знају шта раде живи. И нема решења. Остаје углавном да то ради Дух Свети.

" Негде су Св. Златоуста питали где је смештен ад, а он је одговорио, колико сам упамтио, да то није толико важно колико је важно да у њега не доспемо".

Да, постоје многа бескорисна питања. Ово пак није географске природе и јако је битно. Решење које се нуди кроз теорију о бесмртности душе итекако се одражава на наш духовни живот. Ово које ја афирмишем, а пре мене владика Николај, као и неки други, даје дигнитет телу које оно заслужује и укида све те међустанице које се на основу Писма не могу верификовати. 

[Zoran Đurović]

пре 2 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Латини су покушали да направе логички систем од овог питања и ушли су у лавиринт јуридичких идеја и чистилиште (пургаторијум) је био једини логички излаз како да им се све уклопи. Овакав приступ нама је суштински стран.

Митарства су источна верзија Чистилишта.

[Кратос]

Avo ne bih sad tu nešto da pametujem ali ipak u Hristu ljudska duša nije bila ista kao i ona u svakom od nas.To je ipak duša ispostazirana u Sinu Božijem,obožena,postoji na jedan specifičan način te stoga može se i reći da je dušom bio kao Bog u adu.

[Zoran Đurović]

пре 4 минута, Кратос рече

Avo ne bih sad tu nešto da pametujem ali ipak u Hristu ljudska duša nije bila ista kao i ona u svakom od nas.To je ipak duša ispostazirana u Sinu Božijem,obožena,postoji na jedan specifičan način te stoga može se i reći da je dušom bio kao Bog u adu.

Ниси разумео. Тропар каже да је са душом као Бог био у аду. Као Бог је ипостасно био везан и за мрвтво тело. Али, богодухнути тропар не спецификује ништа кад вели да је са Разбојником био у Рају! Зашто?

Друго, због тога што је људска природа била сједињена са Логосом, у Личности Сина Божијег уипостазирана, то не значи да је она нешто посебно у односу на нашу него значи да је то иста природа коју ти сада имаш. Јер, ако би то била нека друга или другачија природа, ти, прика мој, не би био спашен. То је моменат који ја наглашавам Сави да га он сасвим запоставља па иде у некакав, не дај Боже, пелагијанизам па сматра да је Исус имао индивидуалну људску природу. Тада би био само модел за опонашање и не би у својој Ипостаси преобразио нашу природу кроз идентификацију са крајњом нашом испражњеношћу од бића и живота, а што можемо назвати смрћу, и само кроз смрт Бога Човек је могао да васкрсне. Јер нас не спашава смрт невиног човека, као у разним митовима девица које се жртвују као гарант доброг исхода неких дела, него нас спашава смрт Бога на крсту. И кроз ту смрт је експлодирало целокупно биће, целокупни људски род, сви они који ће учествовати у вечном животу. Тада смо били присутни на крсту. Ако тада нисмо били присутни, нема мистерије, нема тајне, нема сједињења природа него Ис као морални модел који говори нашем разуму и преко неког учења нас спашава.   

[Кратос]

пре 6 минута, Zoran Đurović рече

Друго, због тога што је људска природа била сједињена са Логосом, у Личности Сина Божијег уипостазирана, то не значи да је она нешто посебно у односу на нашу него значи да је то иста природа коју ти сада имаш.

Da ali postoji na drugi način.Priroda je ista ali način postojanja te prirode nije istovetan našem.Seti se da Hristos nema greha u sebi.

 

пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Као Бог је ипостасно био везан и за мрвтво тело. Али, богодухнути тропар не спецификује ништа кад вели да је са Разбојником био у Рају! Зашто?

Jeste,vezan za celokupnu prirodu čoveka.Po meni nema ni potrebe,razbojnik čim je pokazao pokajanje i rekao seti me se Gospode u Carstvu tvome on je već bio na vratima raja,ostvarenja zajednice sa Bogom.Seti me se svedoči o tome da on iskazuje želju za tom zajednicom prepoznaje Hrista kao Boga i biva prepoznat kroz pokajanje.A to je raj suštinski.

[Хаџи Срђан]

Оче благословите,

хтео сам у андроид апп православац да унесем поредак богослужења за време васкршњег поста. Наиме кренуо бих од трапавих седмица па надаље (нашао би од св. отаца текстове везано за припремни период па би то некако искомпоновао).

Занима ме следеће да ли је тачно што сам навео:  вече праштања (иде уочи почетка васкршњег поста), па онда канон св. андреје критстког прва четири дана и четвртак 5 седмице поста. Акатист пресветој Богородици (субота 5 седмице поста), негде сам наишао да се чита канон пресветој богородици, па да се после сваког прочитаног канона чита по део акатиста, а кад дође до 5 седмцие онда комплетан акатист, јел се и канон чита суботом. Литургија пређеосвећених дарова среом и петком, суботом и недељом литургије итд...

Ако Вам није проблем молим Вас да кренете од јутрења па часови и како већ иде, да наведете распоред богослужења. Скоро за све имам текстове, али најгоре је што ми је све раштркано. За сваку службу би рекао неколико речи па она њен поредак.

Пошто сам дете са села, и код нас има само Литургија, нема ни јутрења ни вечерњег, нити канон св. андреје критског итд.. Док сам био студент у НС посећивао сам колико сам могао богослужења, и то ми сад јако недостаје. Бог ми је на задњој години студија наместио тако распоред да сам успео да цели васкршњи пост пропратим богослужења.

Кад неко из неке мале средине где нема горе наведеног дође у место где то све има, онда заиста свати колика је радост и суштина и смисао васкршњег поста. Да то није само литургија, нити само да се пости на води итд.. да има такав специфичан богослужбени карактер да се Христово васкрсење дочека баш у радости, како треба да ми хришћани дочекујемо.

Због овога сам хтео да на једном месту објединим све, тако да кад дете од 10 или 20 година, или одрастао човек од 35 и више година или билко ко кад почне да чита да му буде јасно. Не би сад улазио које песме или псалми итд.. се чита, само сам хтео овако угрубо. 

О свакој литиргји понешто, мислим да је то архиепископ аверкије(таушев) описао у литургики, али боље ми је да чујем од Вас како је у манастиру. Хвала вам унапред и свако добро!

линк од апп https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac

[Архимандрит Сава Јањић]

У дискусији о есхатологији пре две године такође сам се бавио Сиријцима, већ сам и заборавио, а и питањем какав свети мученици имају удео након телесне смрти. Већ сам у претходним порукама ово помињао али можда није лоше за оне које то интересује да погледају.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 5 часа, Хаџи Срђан рече

Оче благословите,

хтео сам у андроид апп православац да унесем поредак богослужења за време васкршњег поста. Наиме кренуо бих од трапавих седмица па надаље (нашао би од св. отаца текстове везано за припремни период па би то некако искомпоновао).

Занима ме следеће да ли је тачно што сам навео:  вече праштања (иде уочи почетка васкршњег поста), па онда канон св. андреје критстког прва четири дана и четвртак 5 седмице поста. Акатист пресветој Богородици (субота 5 седмице поста), негде сам наишао да се чита канон пресветој богородици, па да се после сваког прочитаног канона чита по део акатиста, а кад дође до 5 седмцие онда комплетан акатист, јел се и канон чита суботом. Литургија пређеосвећених дарова среом и петком, суботом и недељом литургије итд...

Бог благословио брате Срђане,

О смислу поста најбоље је да се користите књигом "Велики пост" о. Александра Шмемана. Овде имате у ПДФ http://eparhija-sumadijska.org.rs/download/aleksandar_smeman_veliki_post.pdf

Руси су спремили на овом сајту врло детаљан преглед богослужења, па ако се користите руским овде много можете да нађете https://azbyka.ru/velikiy-post Такође Руси су спремили и богослужбена указанија за 2017. годину. Овде имате за сваки наредни дан http://www.patriarchia.ru/bu/tomorrow или на овом сајту http://diak.ortox.ru/bogosluzhebnye_ukazanija

Као што сте рекли вече праштања на вечерњој у недељу уочи почетка самог поста. Канон. Св. Андреје Критског се чита у прва четири дана и у четвртак 5 седмице поста обично пре повечерја. Опште правило је да су пређеосвећене литургије у среду и петак, у суботу Златоустова, а у недељу Василијева. Ако се у време поста задеси неки већи празник постоје посебна правила одређена типиком.  

Можете још сами да потражите на интернету јер има доста материјала, нарочито на руским сајтовима, што нама одговара због нашег црквеног календара. Наравно, добро је да се консултујете са својим парохијским свештеником и да радите са његовим благословом.

Желим вам успешан рад!

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Св. Синод Грчке Цркве објавио је саопштење упућено народу Божијем у вези Светог и Великог Сабора на Криту. На линку је текст доступан у грчком оригиналу и енглеском преводу 

https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html

У саопштењу има доста елемената из Енциклике Великог Сабора, али и прецизнијих објашњења како Грчка Црква види улогу Цркве у овом времену, њено јединство и однос према неправославнима. Ево пар карактеристичних реченица из саопштења и приручном преводу на српски. 

*****

" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у сваком правцу. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Велико Сабора Православне Цркве су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."

*****

Из саопштења се може видети да је Синод усвојио ставове митрополита Влахоса и осталих архијереја који су на заседању Синода крајем новембра указали на двосмисленост неких саборских формулација са Крита, посебно у документу у односу према неправославнима, што је изазвало не малу конфузију у Грчкој Цркви. Штета што о овим догађајима не могу на српском прочитати они који не читају грчки. Реферат митрополита Влахоса је изузетно богословски значајан, јер тамо посебно објашњава неправославност учења да је Црква Једна и то невидљиво неподељена, а видљиво подељена, што је основа пре свега протестантског екуменизма и нарочито Теорије грана. Ова формулација је још одавно неприхватљива за Ватикан јер Римокатоличка црква има врло прецизно дефинисано богословље екуменизма које је римоцентрично и подразумева прихватање римског епископа као центра видљивог јединства Цркве. Кога интересује, Влахосов подужи реферат с краја новембра 2016. (од друге половине је посебно занимљив) и очигледно је утицао на ово саопштење. 

(Извештај је прикачен у прилогу) 

Свештена општина Свете Горе је такође недавно, крајем децембра 2016. објавила своју анализу Критског Сабора са врло трезвеним опаскама и предлозима. По свему судећи, могуће је очекивати да ће се на следећем сабору, када се састане критски документи морати да прођу ревизију (посебно овај о односу са неправославним заједницама), а није искључено да се прихвати предлог СПЦ са Крита да тај нови сабор заправо буде одржан као наставак овога. У историји наше Цркве није неуобичајено да су се саборске седнице продужавале и неколико месеци или су сабори касније повезивани као нпр. Петошести сабор 692. Оно што је важно јесте да се настави саборовање јер очигледно мора још много да се поради како би Правсолавна Црква на почетку 21. века јасно изразила своје разумевање Цркве које постоји вековима, али није саборским одлукама дефинсано у саборским оросима. Текст извештаја Комисије Свештене општине из децембра 2016 се може наћи на линку:

https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/1326-11-16.html

 

Izvestaj Mitropolita Vlahosa, nov 2016.pdf

[Васијан]

пре 20 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Велико Сабора Православне Цркве су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве

Благодаримо Вам Оче на преводу ових веома битних богословских и суштински важних момената из саопштења Свештеног Синода Јелинске Цркве. 

Овим се, свакако, смирују узнемирене страсти оних који нагињу ревности без разума. Такође се разобличавају и сви хетеродоксни и антиеклисиолошки ставови многих заведених који верују да Црква Христова постоји ван једне Православне Васељенске Цркве Божије.

[Ivan Marković]

пре 35 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Св. Синод Грчке Цркве објавио је саопштење упућено народу Божијем у вези Светог и Великог Сабора на Криту. На линку је текст доступан у грчком оригиналу и енглеском преводу 

https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html

У саопштењу има доста елемената из Енциклике Великог Сабора, али и прецизнијих објашњења како Грчка Црква види улогу Цркве у овом времену, њено јединство и однос према неправославнима. Ево пар карактеристичних реченица из саопштења и приручном преводу на српски. 

*****

" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у сваком правцу. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Велико Сабора Православне Цркве су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."

*****

Из саопштења се може видети да је Синод усвојио ставове митрополита Влахоса и осталих архијереја који су на заседању Синода крајем новембра указали на двосмисленост неких саборских формулација са Крита, посебно у документу у односу према неправославнима, што је изазвало не малу конфузију у Грчкој Цркви. Штета што о овим догађајима не могу на српском прочитати они који не читају грчки. Реферат митрополита Влахоса је изузетно богословски значајан, јер тамо посебно објашњава неправославност учења да је Црква Једна и то невидљиво неподељена, а видљиво подељена, што је основа пре свега протестантског екуменизма и нарочито Теорије грана. Ова формулација је још одавно неприхватљива за Ватикан јер Римокатоличка црква има врло прецизно дефинисано богословље екуменизма које је римоцентрично и подразумева прихватање римског епископа као центра видљивог јединства Цркве. Кога интересује, Влахосов подужи реферат с краја новембра 2016. (од друге половине је посебно занимљив) и очигледно је утицао на ово саопштење. 

(Извештај је прикачен у прилогу) 

Свештена општина Свете Горе је такође недавно, крајем децембра 2016. објавила своју анализу Критског Сабора са врло трезвеним опаскама и предлозима. По свему судећи, могуће је очекивати да ће се на следећем сабору, када се састане критски документи морати да прођу ревизију (посебно овај о односу са неправославним заједницама), а није искључено да се прихвати предлог СПЦ са Крита да тај нови сабор заправо буде одржан као наставак овога. У историји наше Цркве није неуобичајено да су се саборске седнице продужавале и неколико месеци или су сабори касније повезивани као нпр. Петошести сабор 692. Оно што је важно јесте да се настави саборовање јер очигледно мора још много да се поради како би Правсолавна Црква на почетку 21. века јасно изразила своје разумевање Цркве које постоји вековима, али није саборским одлукама дефинсано у саборским оросима. Текст извештаја Комисије Свештене општине из децембра 2016 се може наћи на линку:

https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/1326-11-16.html

 

Izvestaj Mitropolita Vlahosa, nov 2016.pdf

Odlično, i hvala velikome Bogu