Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/20/2016 at 14:32, grigorije22 рече

Ako bi ste jos samo mogli da prokomentarisete ovaj deo gde autor govori da su cudo i prirodni procesi u sukobu.

Настанак света – чудо или природни процес?

За многе је очигледна разлика између библијског и еволуционог описа настанка света. Међутим, далеко да се сви замишљају о узроцима толико озбиљне разлике. Није тајна да савремени научни поглед на свет уопште не објављује за свој циљ ‘познање Творца из творевине’, не користи се појмом ‘Бог’, већ стреми да при осмишљавању света створи такво објашњење које би искључивало непосредну божанску интервенцију.

Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт. И теорија еволуције се појавила и добила толико широку и активну подршку у научним круговима управо као алтернатива натприродној слици стварања света.

Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст. Јер ако се озбиљно покуша са уношењем елемента чуда у еволуциону слику, директне божанске интервенције, онда ће то недвосмислено и категорично бити одбачено од стране науке која стоји на секуларним позицијама. ‘Православни’ еволуционисти то одлично схватају и чак и не покушавају да подвргну еволуциону теорију поновном тумачењу. Пошто сваку заиста натприродну слику настанка света савремена наука не може да прихвати.

.....

Још пре 150 година, Свети Филарет Черниговски је указивао на то: „Геологија, говоре, налази у дубинама земље много таквог што би могло да се формира током хиљада година, а не у периоду од шест дана. Међутим, шестодневно стварање света код Мојсеја није се одвијало само по законима природе. Зато му прибрајати феномене само природе (тим пре, претпоставке о њима) представља логичку неправду“.[21]

На жалост, ‘православни’ еволуционисти су кренули супротним путем и одлучили да у својим вероучитељним конструкцијама споје очигледно неспојиво. Размотримо како покушавају да заобиђу проблем противречности њихових идеја Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве.

 

 Kao i ovaj deo gde se autor poziva na tumacenje Svetog Vladike Nikolaja  i Svetog Fotija

Између осталог, ова чуда не само да су слична, већ су и повезана међусобно. Свети Фотије Константинопољски пише о томе: „Зашто је Господ исцелио очи слепом од рођења, користећи се земљом, а не на други начин? Да би привео несумњивој вери разум оних који су у недоумици, на који начин је први човек био саздан из праха, пошто нема ни очевидца, нити сведока таквог стварања. Јер стварање најдрагоценијег дела људског тела, извршено пред свима, даје велику силу и ослонац да се не сумња такође и у вези са осталим при чијем стварању никаквог гледаоца није било… Истовремено се показује и то да Бог, Који сада пребива у људском облику и претвара прах у природу очију, јесте Исти Онај Који је некада створио човека из праха заједно са Оцем.“[107]

О овоме пише и Свештеномученик Иринеј Лионски: „У заблуди су следбеници Валентина који говоре да човек није створен из ове земље, већ из течне материје… Ако се наша тела након смрти претварају у ту саму земљу, онда следи да су из ње и била створена, како је Господ и показао када је из те исте земље створио очи“.[108]

А ево шта пише Свети Николај Српски о чуду исцељења згрчене жене: „Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? Како се покрете врат? Како наказа поста здрав човек? … О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше.

Већ у претходном коментару сам нагласио да ако се пође од чињенице и наше вере да је Бог све што је створено превео у постојање ни из чега, јасно је да су и тзв. природни процеси такође створени од Бога. Све што је створено је чудо по себи. Одређена поступност у стварању не значи да постоје неки природни процеси и закони мимо Бога који детерминишу његову слободу, јер онда би значило да је нешто постојало и пре него што је све створено или да Бог ограничава сопствену слободу, обе могућности су апсурдне. Бог ствара све у акту слободне воље и љубави и у том контексту сасвим је ирелевантно за коначни смисао постојања и циљ стварања на који начин Бог чини оно што чини. Све што чини он чини добро јер је сам Онај који је добар (савршен, целовит) по себи, јер је Једини Сушти (који постоји). Свуда у створеној природи видимо истовремено велику сложеност и једноставност истовремено. Научници који проучавају микро свет и атомске честице на чудесан начин сусрећу се са законима који истовремено владају у макро козмосу. Сваки атом носи тајне бескрајних сазвежђа. Квантна механика нас уводи у свет у коме оно што ми доживљавамо као постојеће заправо зависи од нас самих као посматрача. Улазимо у свет иза огледала и сами назиремо да смо створени да будемо Божији саучесници и сатрудници у чудесном обиликовању света који је Он створио да би га управо преко човека вечно сјединио са собом и учинио вечним. 

Поступност (поредак) Божијег стварања, његов чудесни софтвер, својеврсни матрикс у коме живимо и крећемо се, уметничко је дело и зато се створени свет назива козмос, што на јелинском значи и свет и поредак. Древни Јелини су свет видели као потпуни склад и лепоту, али су веровали да је вечан. Ми хришћани верујемо да је свет створен вољом Божијом, и знамо да је вечан и савршен Онај који га је створио. Бог је зато творац, поета (ποιητής) и онај који уводи у постојање оно што ствара и онај који створено уобличава по својој чудесној премудрости. Недоумица која код неких постоји у погледу односа између чуда и природних закона је заправо последица наше ограничене логике и пале природе. И оно што видимо као чудо и оно што видимо као тзв. природан процес једнако су манифестације воље Божије, само што чуда не можемо да објаснимо својом логиком, а природне законе донекле рационално разумемо. Несавршеност коју видимо у свету заправо је последица губитка наше заједнице са Богом, а не одсуство поретка или савршености у Божијем стварању. 

Они који верују виде чуда као пројаву Божије премудрости и љубави, а они који не верују посумњаће у свако чудо и увек ће наћи изговора да га протумаче неким ”природним законима”.  Зато узрастајући у љубави Божијој све више све оно што нас окружује видимо као чудо Божије љубави и благодаримо му. Нажалост, они који иду другим правцем погрешно користећи своју од Бога им дату слободу, све мање виде лепоту Божије творевине и на крају у крајњем помрачењу ума не верују ни да сам Бог постоји. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/21/2016 at 13:36, Ana Bjelan рече

Postovani oce Savo sta mozete reci na temu o bludu? Sta je sve blud i kako treba da se ponasaju oni koji su u vezi pre braka?

Пре свега треба нагласити зашто су важне врлине и какве последице страсти и грехови изазивају у човеку, посебно у односу према Богу и ближњима. О томе су писали многи свети оци. У свом спису о љубави Св. Максим исповедник понајвише говори о борби са страстима. Љубав, како сам већ напоменуо у једном од претходних одговора није емоција, нити се може свести на телесну љубав човека и жене, а поготово не на разне друге врсте ”љубави” које се у данашње време промовишу као опште прихватљива норма понашања. Љубав је, дакле, начин постојања и да бисмо заживели у заједници љубави са Богом и ближњима треба да се суочимо са страстима као неприродним кретањима човекове воље, које човека уводе у стање греха, односно (онтолошке) отуђености од Бога, и самим тим од ближњих. Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.

Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. 

Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.

Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.

Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. 

Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. 

Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.

[Ana B.]

Postovani oce Savo dozvolite da vam ispricam jedno cudo koje mi se dogodilo. Dugo sam bila sama i cak sam i pomisljalja da idem u manastir, jer jednostavno nikako nisam pronalazila coveka koji bi mi u potpunosti odgovarao. Bila sam u kontaktu sa jednim tipom i u san mi je doslo da samo treba da prekinem kontakt sa njim i da ce sve biti bolje. Pored toga citala sam dosta Bibliju, sve ono sto govore sveti oci, molila se svakoga dana, imala neko svoje molitveno pravilo, povremeno isla do hrama, trudila se da sto vise rastem u Hristu. Znala sam da manastirski zivot nije za mene, jer sam oduvek sanjala o bracnoj ljubavi i deci. Jedne noci sam se pomolila Bogu da usnim coveka za koga cu se udati. Sanjala sam profil i izgled tog muskarca. Posle toga nista se nije desavalo. Molila sam Boga da ponovo usnim da li cu se i za koga udati. Nista nisam sanjala. Uskoro sam na jako cudan nacin upoznala bas takvog coveka koji mi je i onda dosao u san i po svemu mi odgovara... Cuda su moguca i desavaju se svakoga dana ako odbacimo greh, molimo se i trudimo da obitavamo u bezgranicnoj Bozijoj ljubavi, ako volimo bliznje i pomazemo, jer svi imamo svoje slabosti.  Nasa je duznost da se pomazemo u ovom zemaljskom zivotu kao vojnici koji se bore za opste dobro uprkos zlu. 

[Хаџи Срђан]

Помаже Бог!

Оче Благословите,

http://www.crkva-dobrinja.org/prolog/jevandjelje.php?category=3

Оче радим читање јеванђеља за сваки дан у андроид апп. Можда ће питање бити конфузно али покушајте ме разумети: да ли где пише доле понедељак, уторак,среда итд... односи се на седмицу о блудном сину или горе о митару и фарисеју.  понедељак, уторак,среда па онда иде нр недеља о блудном сину.

Недеља - о митару и фарисеју
Апостол, зач. 296. 2. Тим. 3,10-15
Јеванђеље: Лука, зачало 89. (18,10-18,14)
Понедељак
Апостол, зач. 66. 2. Пет. 1,20-21; 2,1-9
Јеванђеље: Марко, зачало 59. (13,9-13,13)
Уторак
Апостол, зач. 67. 2. Пет. 2,9-22
Јеванђеље: Марко, зачало 60. 13,14-13,23
Среда
Апостол, зач. 68. 2. Пет. 3,1-18
Јеванђеље: Марко, зачало 61. 13,24-13,30
Четвртак
Апостол, зач. 69. 1. Јн 1,8-10; 2,1-6
Јеванђеље: Марко, зачало 62. 13,31-14,2
Петак
Апостол, зач. 70. 1. Јн 2,7-17
Јеванђеље: Марко, зачало 63. (14,3-14,9)
Субота
Апостол, зач. 295. и 270. 2.Тим. 3,1-9 и 1.Сол. 4, 13-17
Јеванђеље: Лука, зачало 103. (20,45-21,4)

Недеља - О блудном сину
Апостол, зач. 135. 1. Кор. 6,12-20
Јеванђеље: Лука, зачало 79. (15,11-15,32)

Понедељак
Апостол, зач. 71. 1. Јн 2,18-29; 3,1-10
Јеванђеље: Марко, зачало 49. 11,1-11,10

 

2) питање:

ово под 1 ако је нпр разлика 3 седмице онда идем од 29 понедељка итд...

НАПОМЕНА: Ако између Духова и недеље о Митару и фарисеју има више од 32 недеље, а може бити највише 37 недеља распоред читања Светог писма на Литургији је следећи:
1) у седмичне дане читамо већ прочитана зачала тј. вратимо се уназад онолико седмица колико недостаје или колика је разлика између броја седмица и бр. 32. (седмице за које постоји распоред)
2) Недељом читамо зачала по овом правилу: 
- у недељу која претходи недељи Митара и Фарисеја чита се Јеванђеље 32. недеље по Духовима (Лука, зач. 94.), 
- две недеље пре недеље Митара и фарисеја, чита се Јеванђеље 17. недеље по Духовима (Матеј, зачало 62.),
а ако недостаје још неко зачало � додаје се или понавља (вратимо се уназад) Јеванђеље прочитано у 31. недељу, па 30. недељу итд.

хвала!

 

 

[Goran123]

Pomaze Bog Oče, Ako mozete da mi odgovorite na sledeca pitanja:

Ko su odlučeni?

Da li se mi pravoslavni mozemo moliti za nepravoslavne, za sve ljude, za bilo kog covjeka?

Sta znaci pojam religijski indiferetizam?

I ko su inoslavni? 

Hvala Vam.

[Ana B.]

Sto se tice Miroljuba Petrovica sigurna sam da on prati ovaj forum. Ako je i dalje uporan u tome da ne bude u pravoslavnoj crkvi, mislim da mu se duplo vise oduzima kada govori protiv nje. Sta mislite na koji nacin bi on trebao da se obrati i krene pravim putem i kako se covek moze izboriti sa gordoscu? U danjasnje vreme ljudi su mnogo gordi i samoljubivi. Na koji nacin covek treba da se izbori sa tim? Svako dobro oce Savo!

[Goran123]

Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом.

Ako nas duhovni i telesni trud nije potpomognut Bozjom blagodaću,ako ne osjecamo Bozju blagodat, da li je moguće osloboditi se sile greha i sjediniti sa Gospodom?

Oprostite Oče

[Goran123]

Pomoz Bog Oče, oprostite na dosadi!

Mozete li mi objasniti sledece:

"...Medjutim, treba uočiti da navedeni kanoni zabranjuju pravoslavnim molitvu sa nepravoslavnim koja bi oznacavala zajednicu u veri sa njima, a ne molitvu za nepravoslavne, bilo privatnu, bilo iznimnu-javnu ..." ( e ovo oznacavati zajednicu u veri sa njima-sta to znaci)?

[Иван ♪♫]

@Архимандрит Сава Јањић

Poštovanje,

Zamolio bih Vas za mišljenje u vezi poslušanja i gde je granica zdravog odnosa sa duhovnikom (van manastira). Bio sam svedok jedne neprijatne situacije, pa sam se i sam zamislio, ali da ne širim priču, ukratko:

Da li je poslušnost duhovniku bespogovorna?

Da li je preispitivanje duhovnikove reči zapravo gordost?

Da li se poslušanje može odbiti iz bilo kog razloga? Nedostatak vremena, energije npr?

Da li je poslušanje večna kategorija koja se ne može ukinuti?

Čak i ako je to poslušanje zapravo materijalni posao?

 

Da li je u redu očekivati od duhovnika da razgovara o spornim stvarima?

Da li je u redu da duhovnik zauzme isključiv, autoritativni stav, bez daljeg pogovora, ni objašnjavanja?

Čak i kada je nesporazum u pitanju?

Da li je trpljenje takvog stava dužnost? Da li se može pravdati time da je na smirenje?

Da li je iko dužan da izdržava duhovnika?

 

U suštini, gde je zdrava granica?

 

Da napomenem, ova pitanja ne daju pravu sliku samog događaja, niti su sva jednako bitna za sam događaj, ali jesu nešto što je u incidentu izrečeno na direktan ili indirektan način.

Iz perspektive psihologije stvar je jasna. Interesuje me ,,duhovni” aspekt?

 

Hvala

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 23 часа, Goran123 рече

Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом.

Ako nas duhovni i telesni trud nije potpomognut Bozjom blagodaću,ako ne osjecamo Bozju blagodat, da li je moguće osloboditi se sile greha i sjediniti sa Gospodom?

Oprostite Oče

Тајна покајања је у садејству (синергији) Бога и човека. Човекова добра воља да промени свој начин живота даје простор Божијој благодати да нас учврсти у тој намери јер човек сам по себи није у стању да се ослободи од страсти и греха. Да би се отворило срце за јаче деловање благодати Божије потребно је стално принуђавање наше воље на врлине и на борбу са помислима, страстима и грехом. Човекова пала природа је нестална и свест о потреби да променимо живот често замагљује заборав и Бога и вечног живота. Зато у оној мери у којој ми отворимо своје срце за Бога, у тој мери ће и Божија благодат моћи да слободно делује у њему, јер Бог ништа не чини на силу.

Потрбно је чешће читати причу о блудном сину Лк 15.11-32 и обратити пажњу посебно на следеће речи: "А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се."

Блудни син прво "долази себи", а потом одлучује да оде оцу своме и затражи опроштај. Видимо да док је још био подалеко, отац му трчи у загрљај да би га загрлио и пољубио. Он не чека да му син дође пред ноге и принесе кајање или чак прими неку казну. Жеља за заједницом са Богом није избрисана у срцу ниједног човека јер је човек створен за лични однос са Богом и носи лик Божији без обзира на ране грехова које су тај лик у човеку повредиле. Живот у греху, заблудама и пролазним стварима овог света, међутим, стално замагљује свест о Богу, те човек уместо Бога тражи сурогате, разна уживања и забаве, а понајчешће начине како да побегне из реалности у неки лажни свет. Наравно, човек у таквом стању не може да ублажи своје унутрашње незадовољство које расте све што више човек покушава да побегне од Бога и самога себе. Најчешће се кривица тражи код других или се запада у тешко униније (чамотињу) када се човек предаје стихијама овог света, страстима и греху и тоне све дубље у очајање које паралише његову вољу. У одређеним тренуцима луцидности који долазе с времена на време подстакнути неком речју, болешћу, спољашњим догађајем, који опет долазе по љубави Божијој према човеку и буде његову успавану савест, пали човек осећа потребу да промени свој живот. Тада је важно не само да донесе чврсту одлуку да се покаје, већ и да одмах делатно напусти грех и крене ка очинском дому. У оној мери колико човек учини напора да се промени, Бог својом својом благодаћу трчи покајнику у загрљај, оснажује га у његовој промени живота и коначно му враћа достојанство сина. Веома је важна поука у овој причи да блудни син није могао да промени свој начин живота док је живео далеко у страној земљи, већ је било потребно да крене ка родитељском дому. Људи који су запали у тешке грехове морају најпре да промене средину и друштво у коме живе, јер у противном, сила греха поново лако паралише њихову вољу и они се као зависници од дроге и алкохола опет враћају греху и забораву Бога.

На богослужењу у недељи Блудног сина (у време Великог поста) певамо овај прелепи сједален, који нас подсећа на ову причу о покајању. Сједален се такође пева и на служби монашења:

"Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на напотрошиво богатство милосрђа Твога! Јер Теби, Господе, у умилењу вапијем: сагреших, Оче небу и Теби."

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/23/2016 at 9:54, Goran123 рече

Pomaze Bog Oče, Ako mozete da mi odgovorite na sledeca pitanja:

Ko su odlučeni?

Da li se mi pravoslavni mozemo moliti za nepravoslavne, za sve ljude, za bilo kog covjeka?

Sta znaci pojam religijski indiferetizam?

I ko su inoslavni? 

Hvala Vam.

Треба разликовати свргнуће (καθαίρεσης) и одлучење (ἀφορισμός). Реч је о дисциплинским казнама које се примењују у Цркви како би се они који упорно греше спречили да својим начином живота или веровања разбијају црквену заједницу и евхаристијски поредак Цркве. Свргнуће или рашчињење означава враћање клирика у ред лаика, тј. одузимање свештеног чина. У православној Цркви свештени чин није "неизбрисив знак" који остаје на души свештенослужитеља, како то верују на пример римокатолици. Црква даје чин ради служења заједници, али га може и одузети у случају да рукоположени ствара смутње и поделе (расколе) у Цркви. Иако монаштво није свештени чин, Црква може одузети и монашки чин онима који непокајано живе носећи схиму и монашку одећу. Такви се не сматрају монасима јер све што бива у Цркви бива у заједници и извире из евхаристијског поретка, а не из самовоље и анархије.

Одлучење (што се у западној терминологији обично зове екскомуникација) је већи степен удаљења од црквене заједнице и подразумева забрану учестовања у Евхаристији. Неко може бити одлучен на одређени период времена или трајно, у зависности од тога да ли показује спремност за покајање. Најупорнији цркворушитељи се трајно одлучују, потпадају под анатему тј. забрану било каквог контакта верних са њима и ова најтежа казна се примењује у случају проповедања од Цркве осуђених јереси или стварања пара-црквених заједница (парасинагога). Овакав случај на нашим просторима постоји код Мираша Дедејића, Немање Станковића (тзв. Акакија) и Марка Радосављевића (некада еп. Артемија) и његових псевдо-епископа које је сам поставио. Привремено одлучење од причешћа (до промене начина живота, у случају тежих грехова) данас се обично назива епитимијом и разликује се од трајног одлучења (анатеме) јер привремено одлучени може да присуствује богослужењима, али не може да се причести док се не покаје тј. промени свој живот. У случају тзв. Македонске цркве може се рећи да су њихови свештенослужитељи са својим народом у расколу и налазе се у неопштењу са Црквом (ἀκοινωνησία) до свог повратка у црквени поредак. Садашњи клирици тзв. МПЦ нису рашчињени (лишени чина) и имају апостолско прејемство, али они не могу ни да служе ни да се причешћују до повратка у заједницу са својом Патријаршијом тј. СПЦ. Донедавно је постојала могућност евхаристијског учешћа верног народа из МПЦ у храмовима СПЦ, али је од 2003. године по одлуци наше Цркве и то забрањено како би се указало на духовну опасност живота у црквеном беспоретку (анархији). Упорност у расколу доводи с временом до промене православног етоса и често завршава падом у јерес, као што је случај са римокатолицима и осталим заједницама отпалим од Цркве.

Неправославне (инославне) заједнице су се на овај или онај начин у одређеном историјском времену удаљиле од евхаристијске заједнице Цркве и с временом су прихватиле читав низ погрешних учења (јереси) од којих су нека експлицитно саборски осуђена на Васељенским и помесним саборима Цркве. У Православној Цркви данас постоји извесно неслагање око статуса римокатолика јер они по мишљењу неких епископа и богослова никада саборно нису осуђени као јеретици, иако се нека од њихових учења мање или више директно косе са утврђеним учењима наше Цркве. Традиционални православни став, барем до 1920 године, у Православној Цркви био је да су Римокатолици у јереси, а не само у расколу са Црквом. У случају разних протестантских заједница разлика је већа и озбиљнија, а тзв. оријенталне заједнице (Копти, Јермени и др) не признају седам Васељенских сабора, посебно важна христолошка учења 4. Сабора у Халкидону, и у свом календару имају саборски осуђене јеретике, што додатно отежава заједницу са Православном Црквом без обзира на културолошку сродност православним хришћанима.

Данас има православних хришћана који верују да је Црква невидљиво јединствена, али да је видљиво подељена. Ово учење не постоји нигде код православних отаца ранијих векова и дошло је у тзв. синкретистичко-екуменистичке кругове у 20. веку из протестантизма, јер су овај став посебно развили Лутер и Цвингли. За Православље Црква која живи у евхаристијској заједници је сабор неба и земље и веровање у невидљиво неподељену Цркву у којој Православна Црква тобоже сапостоји са другим "црквама" заправо је темељ за тзв. екуменистичку "теорију грана", која је страна православној еклисиологији и представља по речима Св. Аве Јустина свејерес, јер релативизује векове православне борбе за очување истините вере за коју су многи светитељи и живот дали.

Евхаристијски зато можемо да помињемо и молимо се само за оне који су у заједници са Црквом тј. који и сами учествују у евхаристијском животу канонских Цркава. То не можемо да чинимо за инославне (тј. неправославне хришћане), оне који су одлучени (под анатемом), а посебно не за припаднике других, нехришћанских религија. Оне који су на било који начин ван евхаристијске заједнице можемо да помињемо само у личним молитвама и да живимо у нади да ће и они наћи пут ка јединству које постоји само у евхаристијској заједници Православне Цркве. За инославне се стога не ваде честице на проскомидији, нити се њихова имена помињу на црквеним службама. То није знак презира, већ сведочење става да је Црква изнад свега евхаристијска заједница у којој смо заједно Тело Христово само ако смо светотајински повезани у Христу. Када се молимо за јединство цркава и сједињење свих, молимо се за очување нашег православног евхаристијског јединства, а не за "сједињење" наше Цркве са неправославним заједницама, што је био отворени апсурд у досадашњој црквеној историји.

У рана времена члановима Цркве су сматрани само они који редовно учествују у евхаристијском животу. Они који се нису причешћивали, иако су били крштени, морали су да прођу одређени пут покајања и повратка пуној црквеној заједници. Зато су код раних хришћана индиферентност (равнодушност, незаинтересованост) према Богу и евхаристијском животу сматрани својеврсном апостасијом (отпадништвом) од Цркве. Црква није клуб људи који су повезани заједничким крштењем или обичајима као припадници овог или оног народа, већ је то пре свега жива заједница верних који редовно учествују у евхаристијском животу и потврђују себе као једно Тело Христово - Цркву Божију. 

[RYLAH]

Свим постављачима питања:

Имајте на уму да о. Сава нема превише времена, и да је циљ ове теме да што више људи добије прилику да поразговара са њим. Стога, молимо учеснике да тему не затрпавају својим питањима, односно да је не претворе у своју приватну тему.

Такође, молимо учеснике да не постављају своја мишљења и/или коментаре о разним антицрквеним појавама или ликовима, попут већ поменутог Мирољуба Петровића, који себи између осталог дозвољава да Литургију сматра призивањем демона а Евхаристију сједињењем са демоном. Таквим појавама смо укинули место на овом сајту, чак смо и теме у којима су им се људи смејали укинули јер нема потребе давати им публицитет.

Убудуће, оваква понашања ће се санкционисати брисањем порука.

Хвала свима на разумевању.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/24/2016 at 17:59, Иван ♪♫ рече

@Архимандрит Сава Јањић

Poštovanje,

Zamolio bih Vas za mišljenje u vezi poslušanja i gde je granica zdravog odnosa sa duhovnikom (van manastira). Bio sam svedok jedne neprijatne situacije, pa sam se i sam zamislio, ali da ne širim priču, ukratko:

Da li je poslušnost duhovniku bespogovorna?

Da li je preispitivanje duhovnikove reči zapravo gordost?

Da li se poslušanje može odbiti iz bilo kog razloga? Nedostatak vremena, energije npr?

Da li je poslušanje večna kategorija koja se ne može ukinuti?

Čak i ako je to poslušanje zapravo materijalni posao?

 

Da li je u redu očekivati od duhovnika da razgovara o spornim stvarima?

Da li je u redu da duhovnik zauzme isključiv, autoritativni stav, bez daljeg pogovora, ni objašnjavanja?

Čak i kada je nesporazum u pitanju?

Da li je trpljenje takvog stava dužnost? Da li se može pravdati time da je na smirenje?

Da li je iko dužan da izdržava duhovnika?

 

U suštini, gde je zdrava granica?

 

Da napomenem, ova pitanja ne daju pravu sliku samog događaja, niti su sva jednako bitna za sam događaj, ali jesu nešto što je u incidentu izrečeno na direktan ili indirektan način.

Iz perspektive psihologije stvar je jasna. Interesuje me ,,duhovni” aspekt?

 

Hvala

 

Већ сам раније говорио о теми "духовника". За оне који нису пратили, поновио бих да је живот у потпуном послушању духовном оцу део искључиво монашког начина живота и лично сматрам да у таквој форми није примењив за вернике "у свету". Добро је успоставити однос поверења са својим парохијским свештеником јер је он и постављен од Епископа као пастир који брине о повереном му стаду. У идеалном случају парохијски свештеници требало би да буду непосредно задужени за духовно руковођење својих верника, да исповедају и дају савете. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.

Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 

Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.

Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.

Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.

Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.

 

[Иван ♪♫]

Hvala puno  

Srdačan pozdrav

 

[prave vrijednosti]

On 14.12.2016 at 11:58, Архимандрит Сава Јањић рече

прослављање Бога које му приличи и које му непрестано упућују анђелске силе

Pomaze Bog oce Savo !

Vjerovatno mnoge interesuje kao i mene samoga da li se ima neka predstva o tome kako ce sve to biti u Carstvu Nebeskom.

 Kao sto sam naveo citat,tako sam nasao i u molitvi

:"Hriste Boze kome se u svako vreme i svakoga casa klanjaju i koga slave na nebu... "..

 

Dali to znaci da ce ljudi tamo neprestano slaviti Boga kao Andjelske sile ? 

Ako je to tako ,u kome obliku,formi i na koji nacin ce to da bude ? Kako da shvatimo to ?

(Jer sada Gospoda slavimo u Bogosluzenju,molitvama,pjesmama,psalmima,svojim djelima,cesto gvorimo :"Slava ti Boze"...itd...)