Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Da, pitam.

Oce, kako uskladjujete svoje obaveze kao iguman manastira Visoki Decani, sa ostalim mnogobrojnim ( obavezama ) ?
 

Наше братство функционише као добро уходан тим и тај стил рада смо наследили од Владике Теодосија. Своју улогу игумана више доживљавам као обавезу онога који треба да одржава координацију и усмерава активности, али сваки поједини брат већ јако добро ради свој посао и не мора се интервенисати за сваку ситницу. Игуман је као диригент у симфонијском оркестру и када музичари добро знају свој посао не мора много да им говори већ само акцентује оно што је важно. Такође је важно да стално препознајемо вољу Божију и да се трудимо да наставимо нашу хуманитарну активност која је јако значајна. Заправо, Св. Краљ је игуман Дечана од самог настанка, а ми који смо се удостојили да овде служимо само треба да наставимо оним путем који су већ утабале генерације монаха пре нас, ево већ скоро последњих 700 година.  

Доста ми времена одузимају послови везани за опстанак Цркве и народа на КиМ али то доживљавамо као посебну дужност сви ми јер живимо у таквом времену у коме морамо и ту да се ангажујемо. А ова писанија на форуму, ми дођу као одмор и прилика да понешто и напишем што иначе ретко стижем. 

Тренутно сам у Београду и у понедељак имамо промоцију наше нове књиге Дечанска ризниа на Сајму у 14.00 часова. Дана 28. октобра Епархија има промоцију новог издања ”Светиње Косова и Метохије” и то ће бити посебан догађај. Мораћу да се вратим пре тога у Дечане јер доста је састанак и обавеза које морам да преузмем у међувремену.

[Sofija_]

Oce Savo, imate veliki pozdrav iz Trebinja, od moje rodjake Zorice-Zorke iz Slivnice, koja ima samo reci hvale za vas, pozdrav i svako dobro

[Vrhovac]

помаже Бог оче

ако може објашњење за:

 " сви наши немири послеица су тога што својим мислима и разумом желимо да овладамо и другима и свиме око нас"

 

хвала

[Архимандрит Сава Јањић]

6 hours ago, Vrhovac рече

помаже Бог оче

ако може објашњење за:

 " сви наши немири послеица су тога што својим мислима и разумом желимо да овладамо и другима и свиме око нас"

хвала

Духовни узрок свих наших немира јесте везаност за ствари и свет око себе. Наравно, ми живимо у свету и не можемо да не зависимо од хране, потребе за одећом, дружењем, породицом, животом у заједници и сл. Међутим, поред ових богомданих потреба у којима човек узраста као биће заједнице, човек је по својој палој природи страсно везан за одређене ствари које овладавају његовом слободом. Пре свега то се односи на власт, новац, материјалне ствари уопште, комфор, похвале и сл. Све што је више човек овладан страстима самољубља, похлепе, сластољубља и сл. све више зависи од онога чиме је окружен и без обзира колико имао материјалних и других ствари на свом располагању, никада није миран и у сталном је подсвесном страху да ће их изгубити. У том страху човек чини све да би овладао другима око себе и обезбедио своје ја и што више тоне у страсти није у стању да ту псевдо-потребу контролише. Она се манифестује као жеља за контролом над другима, потребом за манипулацијом, а у крајњем случају човек не преза ни од коришћења насиља и наношења патње и боли онима који су око њега. Све то показује једну дубоко оболелу душу која се гуши у греховима и којој су страсти замениле природно и богомдано функционисање природе коју имамо. 

Циљ човековог живота у Христу јесте да постане слободна личност и да се ослободи везаности за све оно што га удаљује од Бога и ближњих, што му онемогућава да се развије као здрава, целовита личност, као евхаристијска личност која је позвана и сада и овде да опитује тајну Царства небеског. Зато је борба са страстима веома важна и представља пут човековог духовног исцелења и ослобођења. Уколико се не учини напор да се ослободимо од тих енергија које неправилно функционишу и не вратимо их у своје природне токове и правац, човек ће читав овоземаљски живот проживети у духовном мраку и незнању. Стално ће бити незадовољан и покушаваће да гомилањем новца и иметка, славе и части компензује недостатак јединог истинског богатства, а то је заједница са Богом у коме човек живи благодарно и мирно јер  у Христу има све што је потребно, па чак и ако живи у сиромаштву и болести. Слобода у Христу је нешто потпуно другачије од слободе и удобности овога света јер не долази од утехе у материјалним добрима, већ од благодати која човеку отвара духовне очи, учи га да љуби све око себе и на свему благодари Господу. Тај дубоки унутрашњи мир који једино од Христа долази даје снажно унутрашње осећање задовољства и благодарности. С једне стране човек је свестан своје немоћи и слабости, а с друге стране зна да тај мир и све што он доноси представља дар Божији који се даје само онима који отворе срце за Господа. Христос нас учи да не можемо да служимо и Богу и мамону. То је општи закон јер онај који је своје срце отворио за Бога, отворен је према ближњима, састрадава им, дели оно што има и не плаши се јер у Христу добија сигурност и опитује већ колико је то у човековој моћи радост будућег века. Онај који служи "мамону" богатству и слави овог света споља изгледа обезбеђен и успешан, а у дубини срца је уплашен, подозрив, немирне савести и у сталном конфликту са другима у којима види конкуренцију и опасност. 

Евхаристијски начин постојања нас управо учи овом животу у Христу у коме задобијајући Христов мир и благодат задобијамо сва блага јер са тим ништа не може да се мери. Овоземаљске ствари су пролазне, долазе и одлазе, као и наш овоземаљски живот и здравље, али утеха коју добијамо у Духу Светоме надилази све од овога света и даје човеку потпуно другу перспективу, перспективу вечног живота, славе будућег века и такав човек овоземаљске невоље доживљава као нешто пролазно и ништавно у поређењу са том утехом и радошћу коју добија у Христу. Зато је важно да бисмо задобили ову утеху, још и у овоме свету и веку, да се колико је то могуће ослободимо везаности за материјална добра, да следујемо Христовим заповестима љубави, да љубимо ближње као семе себе, да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама. Вршењем ових правила остварамо пут за очишћење ума у сећању на Господа и животу у његовом присуству. Када се човеку отвори ум он задобија спознају ствари овога света и упознаје их не као што учимо у књигама, већ из непосредног искуства. А највиши степен који неки велики делатници љубави Божије доживе и у овоме животу јер ово је пут сталног узрастања у меру раста висине Христове, јесте спознаја божанских тајни, која не бива нашим људским разумом и чулима, већ је дар и присуство Духа Светога. Такав степен љубави и познања Бога задобили су многи светитељи и својим животом нам сведоче непогрешиви пут којим сви треба да идемо.

[Arsenija]

Pomaže Bog , Oče Savo . 

Danas sam pročitala odlomak iz knjige u kojoj je izmedju ostalog mnogo puta pomenuto da svaki čovek treba da služi Bogu ? 

Šta se  pod tim terminom podrazumeva u pravoslavlju ? 

Kako čovek da zna da li služi Bogu ili samo onako živi i radi , ne sluzeci nikom narocito , ako tako mogu da se izrazim  ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru  .

Svako dobro .

  

[grigorije22]

Juce sam imao raspravu sa jednim likom koji izgleda pripada Aretemijevoj grupi. Covek napao da sam ili na zadatku ili obmanut od djavola. Zakacili smo se oko novih dokumenata i kao dokaz za svoje tvrdnje dao mi je ovaj snimak. U prva tri minuta se vidi da posednuti govori da su mobilni telefoni i elektronski pasosi sam pakao. Kako mi treba da se odnosimo prema recima i tvrdnjama koje izgovaraju posednute osobe prilikom egzorcizma? Da li mi treba sve ono sto govori posednuta osoba da prihvatimo kao istinu?
 

 

[Vrhovac]

Pomaže Bog oče,

jedno pitanje vezano za današnju 19 nedelju po duhovima:

Ko su naši neprijatelji?

hvala

 

 

[Кратос]

Pomaže Bog o.Savo imao bih jedno pitanje vezano za Hristove reči iz Jevanđelja po Mateju:

Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši. 19 Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom.

O kojem zakonu ovde Hristos govori?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

21 hours ago, Arsenija рече

Pomaže Bog , Oče Savo . 

Danas sam pročitala odlomak iz knjige u kojoj je izmedju ostalog mnogo puta pomenuto da svaki čovek treba da služi Bogu ? 

Šta se  pod tim terminom podrazumeva u pravoslavlju ? 

Kako čovek da zna da li služi Bogu ili samo onako živi i radi , ne sluzeci nikom narocito , ako tako mogu da se izrazim  ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru  .

Svako dobro .

Бог нас је створио како би преко човека васцелу творевину увео у вечно постојање. Човек је створен као Божији сарадник и зато је трагедија човековог пада заправо неприродни начин постојања који нас удаљује од нашег смисла и циља постојања. Када говоримо о служењу Богу пре свега сматрам да треба да мислимо на саслуживању Богу у овој тајни спасења целе твари. Да бисмо се исцелили и вратили у богомдани (евхаристијски, литургијски) начин постојања потребно је да се изборимо са одређеним нашим природним енергијама које функционишу погрешно и које нас одводе на пут смрти, далеко од заједнице коју Бог жели да имамо са њим. Ове енергије су страсти које треба вратити својој природној сврси, циљу. Отуда је читав хришћански живот, практични (делатни) тј. труд у врлинама, и ноетички (умни) усмерен ка томе да пројавимо своје позитивно настсројење (вољу и намеру) према Богу и вечном животу. Да бисмо изашли из живота у греху и страстима јако је важно да духовно разумемо да тај начин живота није оно што човека чини потпуном личношћу. Човек у греху и страстима пада испод биолошког нивоа, јер животиње немају ни греха ни страсти јер немају слободну вољу и личност као човек и нису створене као икона Божија. Човек који уместо да себе духовно реализује као икону Божију и постаје налик демонима промашује свој смисао живота и већ и овде и сада улази у реалност вечне духовне смрти - пакла.

Зато Богу служимо пре свега када се држимо његових заповести љубави. Будући да те заповести није лако чинити уколико смо сам својим интелектом свесни да тако треба, важно је да разумемо да човек не може да чини добро уколико се не бори против порива своје пале природе. Опет и у тој борби не помаже ниједна техника сама по себи јер човек својим подвигом треба да отвори срце за Божију благодат која му помаже да се васпостави лик Божији у њему у свој својој лепоти. Зато чинити само добра дела без правог настројења и без свести да са-рађујемо Богу у тајни спасења васцеле творевине није само по себи спасоносно. Отуда поред труда у практичним врлинама, морамо да водимо и умну борбу тако што ћемо неговати трезвоумље, духовну пажњу која подразумева борбу да не примамо негативне мисли и не дозволимо им да се развију у страсти и грех. Без ове борбе нема постојаности у духовном животу и васцела традиција Цркве нас томе учи. Очишћењем ума, тј. враћањем ума у његово природно функционисање отвара постор за добијање истинског знања Божијег које не стичемо гомилањем информација у глави, већ деловањем Духа Светога који на чудесан начин отвара наше духовне очи да видимо не само материјални свет око себе у свом истинском значењу и међуповезаности свега, већ и да познамо неизрециве тајне, по мери своје љубави и смирења.

[Архимандрит Сава Јањић]

6 hours ago, grigorije22 рече

Juce sam imao raspravu sa jednim likom koji izgleda pripada Aretemijevoj grupi. Covek napao da sam ili na zadatku ili obmanut od djavola. Zakacili smo se oko novih dokumenata i kao dokaz za svoje tvrdnje dao mi je ovaj snimak. U prva tri minuta se vidi da posednuti govori da su mobilni telefoni i elektronski pasosi sam pakao. Kako mi treba da se odnosimo prema recima i tvrdnjama koje izgovaraju posednute osobe prilikom egzorcizma? Da li mi treba sve ono sto govori posednuta osoba da prihvatimo kao istinu?

Ниједна ствар није лоша сама по себи и важно је са каквом је намером користимо и на какав начин. Ниједан човек није створен зао, па ни демони. Али прихватање погрешног избора чини да се зло манифестује као видљиво и приметно у овом свету. Тако је и са мобилним телефонима и докуметима са чиповима. Све зависи како их користимо и са којим циљем.

Овакви снимци и поруке дубоко узнемирују и морамо да водимо рачуна да чувамо мир и спокој у души. Бог се огледа у миру срца и добром настројењу према свима и свему око нас. Наравно, много тога има лошег и штетног у животу који нас окружује, али нас Бог учи да познамо истинску природу твари, а не да се везујемо за оно што је периферно и доносимо олако судове. Ако будемо око себе гледали само завере, непријатеље, опасности, зло и несреће, плашим се да ћемо тешко задобити мир Божији који долази у тишини. То не значи да треба наивно да прихватамо све што нас окружује, али против онога што бива по лошем настројењу и што препознајемо као духовно штетно, треба да се боримо чувањем душевног мира у срцу, добрим мислима и избегавањем доношења суда. Управо та потреба да о свему донесемо суд је главни извор немира у срцу и зато морамо да се учимо да посматрамо свет око себе не просуђујући (да имамо сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања, како нас учи Лествичник). Сваку ствар треба да користимо разумно и са добром намером не везујући се за ништа материјално колико је год то могуће и онда нећемо имати штете од тога. 

Лично сматрам да треба избегавати снимке које приказују поседнута лица и слушање онога што говоре. Сами никада не можемо знати да ли је реч само о душевној болести или поседнућу, али било како било доношење судова на основу речи које долазе из стања дубоке поремећености је јако опасно и уводи нас у свет палих духова. Бог од нас жели да живимо у духовној радости као деца, не детињећи умом, већ безазлено посматрајући оно што нас окружује уз благодарност Богу на свему, трудећи се да умом стално пребивамо у сећању на Бога и све што је премудро створио.

[Архимандрит Сава Јањић]

7 hours ago, Vrhovac рече

Pomaže Bog oče,

jedno pitanje vezano za današnju 19 nedelju po duhovima:

Ko su naši neprijatelji?

hvala

Реч непријатељ (ἐχθρός) долази од јелинске речи (ἔχθω - мрзети). Непријатељ је онај који нас мрзи из одређених разлога и у тој мржњи нам наноси патњу и бол. Господ на више места под непријатељем сматра самог ђавола као исконског мрзитеља рода људскога. Зато можемо рећи да они који уместо љубави, као богомданог односа који би човек требало да има према другом човеку, прихвате мржњу и живе у њој и спроводе је у дело, постају слични демонима. Мржња је неприродан начин постојања и сама уништава онога који мрзи, као што љубав према ближњем, па чак и непријатељима, духовно изграђује човека.

Господ нас учи: "Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима." Мт 5.43-45

Истинска љубав није само љубав према ономе што је нама слично и према онима који нам чине добро, већ и према сваком човеку и твари Божијој. Господ нас учи да у сваком човеку видимо икону Божију и када поједини људи направе погрешан избор и почну да неприродно делују по мржњи чинећи зло другима, треба да им се супротставимо не мржњом, гневом или осветољубивошћу, већ праштањем и чињењем добра. То је јако тешко зато што ми по палој својој природи делујемо по принципу да прихватамо само оно што нам одговара, а оно што је непријатно одбацујемо и желимо да се заштитимо. Зато је љубав према непријатељима заповест која надилази нашу природу и можемо је задобити само уколико задобијемо дух љубави Божије. Онај који чини добро непријатељима то чини благодатним дејством Духа Светога, а онај који узвраћа мржњом и злобом постајући сличан својим непријатељима по злу човек је који није познао љубав Божију и Духа Светога. 

Већ смо говорили да хришћански живот није вежбање у моралу, већ васпостављање природног и богомданог односа према ономе што нас окружује у садејству Божије благодати. Истинска доброта долази само од онога који је једини Добар по себи, а наше је да отворимо срце за његово деловање трудећи се у добру колико до нас стоји. У оној мери колико отворимо срце за Бога у тој мери ће се и његова доброта, љубав, мудрост и сви други дарови пројављивати. То неће бити нешто наше, већ дар Божији. Зато људи који напредују истински у Божијем добру, у божанским врлинама све више осећају колико су они сами по себи ништавни и пролазни и неспособни за било шта добро и да све оно што добро и корисно бива кроз њих долази једино од Бога. Светитељи, што више напредују у врлини и чак чине чуда, они се још више смиравају јер виде да су само сарадници Божији у чудесној тајни спасења света, смиравају се благодарећи Бога за све.

[Vrhovac]

21 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Већ смо говорили да хришћански живот није вежбање у моралу, већ васпостављање природног и богомданог односа према ономе што нас окружује у садејству Божије благодати.

Какав је случај са односом према ономе што нас окружује када су у питању градови.

Конкретно мислим на похоту очију, расејаност, губљење пажње, чување чула вида.

Рецимо данас сам са напором држао пажњу на светој литургији, али после тога, у вреви и гужви градској, скапирао сам да ми исто толико труда треба да останем сабран.

Бура помисли и утисака и онај осећај да су то све моје мисли, да морам да се позабавим свиме што ми одвуче пажњу.

Шта би у пракси значило "вјером ходимо а не гледањем" и колико демони трују ум чешће него што би могли и помислити, уз то прикривајући се и обмањујући нас да су те и такве  мисли наше?

Колико је човек пуштен на милост и немилост стихијама овог света у случају да нема развијеног унутрашњег човека, у случају да није што каже апостол " човек у Христу"?

Како би изгледало то васпостављање природног и богомданог односа? 

захваљујем на одговору

[Arsenija]

Oče , želim da Vas pitam nešto za kraj i biće mi veoma drago ako mi odgovorite...

Želim da radim nešto korisno ... Da pročitam nekoliko knjiga , da naučim neki strani jezik ... da se usavrsavam u struci ... a ne da gubim vreme sa ljudima koji i ne poznajem i koji me uopšte ne vole .

Da li možete da nam kažete nešto o tvrdoglavosti ? Kakav je to greh ? 

Naime , pre nego sto se moja Baba upokojila ,  rekla je da je srećna što su joj svi unucici dobri , a ima nas desetak  ... osim mene , naravno . Poslednje što je rekla je bilo upravo to - Srećna je zbog svih , samo je tužna zato što sam ja tvrdoglava ... i zato joj je mnogo žao . 

Da li postoji neka razlika izmedju gordosti i tvroglavosti ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru .

Svako dobro svima .

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/30/2016 at 14:56, Kratos рече

Pomaže Bog o.Savo imao bih jedno pitanje vezano za Hristove reči iz Jevanđelja po Mateju:

Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši. 19 Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom.

O kojem zakonu ovde Hristos govori?

Апостол Павле нас учи у Јев 10.1 и Кол 2.17 да је сав закон сенка будуће стварности. Зато је и старозаветни закон предат Јеврејима како би их припремио за долазак самог Сина Божијег у телу који сам представља испуњење сваког закона. Неки тумачи су под словцем (у оригиналу се помиње слово јота, јев. јод) видели усправну линију крста, а под титлом (цртом) водоравну (нпр. Теофилакт, Зигабен и др). Дакле, сам Син Божији је дошао у телу и испунио закон показавши нам да је он пуноћа Закона. Зато се закон који је дат само као сенка будуће стварности завршава и испуњава у Христу и сједињењем свих у Христу.

[Архимандрит Сава Јањић]

19 hours ago, Vrhovac рече

Какав је случај са односом према ономе што нас окружује када су у питању градови.

Конкретно мислим на похоту очију, расејаност, губљење пажње, чување чула вида.

Рецимо данас сам са напором држао пажњу на светој литургији, али после тога, у вреви и гужви градској, скапирао сам да ми исто толико труда треба да останем сабран.

Бура помисли и утисака и онај осећај да су то све моје мисли, да морам да се позабавим свиме што ми одвуче пажњу.

Шта би у пракси значило "вјером ходимо а не гледањем" и колико демони трују ум чешће него што би могли и помислити, уз то прикривајући се и обмањујући нас да су те и такве  мисли наше?

Колико је човек пуштен на милост и немилост стихијама овог света у случају да нема развијеног унутрашњег човека, у случају да није што каже апостол " човек у Христу"?

Како би изгледало то васпостављање природног и богомданог односа? 

захваљујем на одговору

Царство небеско је у нама, у нашим срцима и да бисмо живели у присуству Божијем у нашим срцима неопходна нам је пажња, односно оно што велики делатници молитве називају трезвоумљем. Ми највећи део свога времена проводимо расејано и без пажње, олако примамо разне помисли и делујемо према ономе што нам оне говоре и тако улазимо у конфликте, нервозу и налазимо се у сталном духовном немиру и пометњи. Дубоко осећамо унутрашње незадовољство и пројектујемо га на друге, на околности у којима живимо и тиме се наше незадовољство још више појачава. 

Духовни живот према учитељима исихазма (тиховања) је стални напор да саберемо ум на оно што радимо у овом тренутку и да то чинимо сталним сећањем на Бога. Учествовање на богослужењима, читање молитава, духовних књига, практиковање Исусове молитве, све то има за циљ да сабере наш расејани ум и уведе га полако у унутрашњу клијет срца. Св. Теофан Затворник, велики делатник молитве, о молитви говори као о сталном стајању ума у срцу у присуству Божијем. Наравно, неко ће рећи да је то привилегија само оних који живе у усамљености, далеко од вреве градова, међутим није тако. Као што они који живе усамљено могу да живе у сталној вреви својих помисли и страсти и бораве у константној духовној расејаности, тако и они који живе у градовима, међу својим породицама и на послу могу да живе сабраним животом. Молитва о којој говоримо није молитва у којој набрајамо пред Богом шта нам је потребно или разговарамо са њим, већ тихо предстојање пред Богом сабраних мисли. Бог зна унапред шта нам је потребно и зато не треба да размишљамо ни о томе шта смо другачије могли да урадимо у прошлости, нити да унапред бринемо шта ће да буде у будућности. Веома је важно да, када год имамо времена, вежбамо пажљиво читање молитава било из молитвеника или Исусове молитве. Јако је добро да имамо правило које редовно упражњавамо, да не буде много дугачко али да га не пропуштамо. Када читамо нпр. Св. Писмо да читамо полугласно ако смо сами и полагано, концентришући се на сваку реч. Важни је да не размишљамо на начин како смо навикли јер ћемо отићи у маштање и расејаност. Слично је и на богослужењима, треба пажљиво пратити све што се догађа и спречавати ментални ток мисли које нас одвлаче у расејаност. Св. Исак Сирин говори о распећу ума. Постепеним сабирањем ума и вежбањем духовне пажње уз благодатну помоћ Божију (а не по сили неке посебне технике) човеку се отвара срце за Бога и пажња постаје интензивнија и природна, тако да човек може да ради разне послове, а да буде унутрашње сабран у срцу. Многи учитељи молитве говоре о томе. 

Оно што желим да кажем јесте да се и монаси у манастирима и људи у градовима суочавају са истим подвигом, како сабрати свој ум и најпре трудом, а потом и уз помоћ Божију отворити простор за деловање благодати Божије. Притом је јако важно да се саветујемо са онима који се труде на истом делу и да не мислимо да се благодат Божија манифестује (засигурно не у овом почетном стању) у виду неких посебних осећања усхићења и духовног узбуђења. То је јако опасно и треба се враћати закључавању ума у речи молитве и тихом пребивању ума пред Господом. 

Нажалост, живимо у времену када се ова древна духовна дисциплина сматра нечим што нема места у данашњем времену, неком врстом православне јоге или будизма, међутим толико је много места у Св. Писму и код отаца који нам говоре да је царство небеско у нама и да без труда и борбе против лоших мисли у срцу у нама не може да заживи благодат Духа Светога. Веома је важно да пазећи на своје мисли истовремено упознајемо и дубине пада човековог. Зато духовно здрав пут у молитви смирава још више и развија љубав према ближњима. Људе који нам чине неправду и зло не доживљавамо као непријатеље већ као оне који и сами страдају од лоших мисли  и страсти и којима је потребна духовна помоћ. Молитвени живот је неодвојив од практичног хришћанског живота - милостиње, помагања ближњима и вршења свих заповести Господњих. Заправо ове заповести је немогуће испунити без духовне борбе јер све почиње од мисли и ако не саберемо свој ум и срце у Христу, врлинска дела ако их има неће бити чињена са правим настројењем и неће водити нашем духовном сазревању и ослобођењу од греха и страсти. 

Изнад свега без унутрашњег духовног живота нема ни пуноће евхаристијског живота. Данас живимо у времену када се евхаристијска теологија одваја од аскетске, као да је реч о две различите ствари. Нити постоји здрав подвиг без евхаристијског живота, нити има евхаристијског живота без подвига. То је толико јасно код многих Светих отаца. Евхаристијски живот није само да отворимо уста и примимо причешће, већ да живимо евхаристијском реалношћу и даље и да тајну литургије проживљавамо и опитујемо у породици, на послу, свуда где се налазимо. Дубина тајне евхаристије јесте у томе да смо сви позвани да будемо једно у Христу и да једино у Христу и кроз Христа можемо да друге видимо као део сопственог постојања. Ми се спасавамо само кроз друге и са другима, а не као индивидуе јер смо један Хлеб Господњи, једно Тело Христово. Да бисмо живели том реалношћу морамо да се боримо против својих страсти које нас индивидуализују, које нас одвајају од других и чине да себе доживљавамо као нешто посебно и своје интересе, жеље и страсти као нешто што служи само нама. Суштина греха јесте у томе што човека удаљује од тајне Христове и одваја га од других на разне начине. Ако гледамо сваки грех или страст у дубини ћемо наћи управо овај смисао. Исто тако, свака врлина нас охристовљава, повезује, отвара нам нове видике и изграђује свест да истински постојимо једино у Христу тј. једино у заједници Тела Христовог, Цркви. Ово није теоретско богословље, већ оно што се дубоко опитује нашим животом у подвигу. Зато нам подвиг помаже као средство (а не циљ да угађамо Богу) да бисмо живели у евхаристијској стварности сваки тренутак и да бисмо на сваком месту, у граду, у вреви, на послу, у породици, манастиру, опитовали ту тајну да смо створени да живимо тако да будемо једно у Христу и да је то тајна будућег века коју већ и овде и сада доживљавамо по мери своје љубави, тј. по мери колико смо своје срце отворили за Бога, а самим тим и за ближње јер ово двоје је неодвојиво.