Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Драган Репић]

Sta imate da kazete o svom duhovniku? Da li moze da se bude duhovnik preko weba?

[Архимандрит Сава Јањић]

12 hours ago, Драган Репић рече

Sta imate da kazete o duhovniku? Da li moze da se bude duhovnik preko weba?

Имали смо раније питање о духовницима. Можете да прочитате, ако нисте прочитали раније. Веома је важан лични контакт са исповедником (свештеником) и зато контакт преко интернета не може да замени живи сусрет

Дејан Бићанић, on 27 Feb 2014 - 19:43, каже:

Оче Саво, да ли је обавезно да сваки хришћанин има духовника или може да се исповеда код парохијских свештеника, не увек код истог, већ кад је који слободан ?

 

Појам духовног оца у данашњем смислу заправо не постоји у раној хришћанској литератури осим у монашким круговима. Пре свега, духовни отац свих у Цркви јесте Епископ јер је он извор литургијског живота на простору који је под његовом одговорношћу. Епископи још од најранијих хришћанских времена преносе своје право да врше литургију и друге Св. Тајне на презвитере (осим рукоположења које остаје искључиво у надлежности Епископа). 

Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).

У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 

Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 

Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".

Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 

Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 

Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/23/2016 at 0:03, Arsenija рече

Pomaze Bog , Oce Savo .

Zelela bih da znam da li su sveti Oci govorili o cinizmu ? Kao i to kako hriscani treba da se odnose prema ljudima koji ispoljavaju te osobine ?

Da li odgovarati u istom duhu ili jednostavno ignorisati zlonamerne komentare ili primedbe ? Ponekad i provokacije . 

Mi koji zivimo u svetu se gotovo svakodnevno susrecemo sa takvim ljudima i veoma cesto ne znamo kako da odreagujemo .

Psiholozi smatraju da je cinizam zapravo posledica parcijalne inferiornosti , kao i izolovanosti i nepovezanosti sa drugim ljudima  ...

Ponekad srecemo i termine o energijama koju ljudi zrace . 

Ako imate vremena , volela bih da mi odgovorite i na pitanje o  cuvenim energijama , a za koje se smatra da formiraju omotac tj. auru . O tome se u poslednje vreme mnogo govori . 

Da li su to njehove trenutne misli ili neko trajno stanje njihove duse ? 

Unapred se zahvaljujem na odgovoru .

Svako dobro .

Бог вам помогао,

Цинизам је одлика гордих људи и најбоље је не одговарати "истом мером" онима који нас провоцирају и вређају јер ништа нећемо променити, а себи ћемо нанети духовну штету. Цинизам у аргументима и ставовима људи око нас обично указује на повређеност и потребу да се та повреда исправи. Наравно, цинизмом нико неће наћи мира у својој души и само ће још више правити себи непријеатеља и невоља. Слажем се и са ставом психолога које помињете да то може бити последица инфериорности или комплекса ниже вредности, али и неспособности човека да се живи у заједници и онда се циничним ставовим и провокацијама покушава привући пажња која човеку није дата од стране других или барем не она коју човек очекује да заслужује. 

Као што мирне и смирене речи шире енергију мира и спокоја и благотворно делују на људе, цинизам и провокативни ставови који имају за циљ да шокирају и да привуку пажњу шире немир и изазивају конфликте. Свака реч коју изговоримо носи енергију, свака наша мисао носи енергију и зато треба да негујемо мир у себи да бисмо га могли ширити и међу другима. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/23/2016 at 15:26, Arsenija рече

Oprostite , ali imam jos jedno pitanje , podjednako vazno .

Mozda je malo opsirnije , ali se nadam da cete mi odgovoriti kao i do sada sto ste odgovarali ... 

Da li je greh ako covek tezi nekim stvarima kao sto su dobre ocene , neka priznanja , pobede u sportu ili u nekim takmicenjima ? Svi znamo da je skromnost vrlina . Da li je to bas ta skromnost ? 

Cesto gresimo . Kada analiziramo svoj zivot , uvek se kajemo zato sto neke stvari nismo bolje uradili , zato sto se nismo vise potrudili , jer mogli smo vise ... ali kao da nismo ucinili sve . Povlacili smo se , jer  bili smo skromni . Pustali smo da nas drugi gaze , da zauzimaju svoje pozicije , a mi smo to sve posmatrali manje vise ravnodusno ...  Da li je to malodusnost ? 

Molim Vas da nam kazete nesto malo vise o postavljanju ciljeva . Kakve to ciljeve treba da imamo mi hriscani ...

Nedavno sam na jedno pitanje o planovima za zivot i buducnost , jednom izuzetno uspesnom coveku koji je u isto vreme i moj krsteni kum  , odgovorila kako nemam planove i kako ne pravim ciljeve ... On mi je rekao da bi to trebalo sto pre da postavim na svoje mesto i da se drzim nekog svog pravca ... 

Mozete li nam objasniti kako to postici danas kada je jasno da zivimo u onom vremenu neprincipijele politike makijavelizma , koja kaze da cilj opravdava sredstvo ... ? 

Unapred se zahvaljujem .

Добро је да све што чинимо радимо савесно и одговорно, користећи дарове које нам је Бог дао. Међутим, ако пред себом постављамо велике и често нереалне циљеве, не са намером да употребимо Божије дарове, већ да покажемо надмоћ над другима, стално потврђујући себи своје вредности, то није добро. Узрок таквих амбиција јесте гордост и нереална слика о самом себи јер мислимо да смо нешто више и непрестано покушавамо да то докажемо. Смирен човек циљ и смисао свога живота не види у амбицији већ у заједници са другим људима, у мирној и чистој савести према Богу и ближњима. 

Наравно, у животу некада треба поставити циљеве али треба знати да опет треба да буде како Бог да, а не да под сваку цену газимо све око нас и гневимо се ако не иде како смо замислили. Треба се молити и позитивно деловати и размишљати и Бог ће дати да буде добро, али не увек онако како смо ми замислили и онда када смо ми пожелели да се то оствари. Они који у намери да остваре свој циљ оправдавају свако средство су људи који су страни Богу и у њима не обитава Дух Божији. У њима се развија лукавство и постају слични демонима који их на крају жестоко посраме. 

Дакле, наше је да чинимо што до нас стоји и са вером и надом у Бога, трудећи се да чинимо по мери наших могућности добро свима око нас. Наш коначни циљ јесте Царство небеско, а оно се задобија у срцу већ и овде и сада.

[Arsenija]

Hvala Vam Oce na odgovorima koji su nam svima na korist .

Zelela bih da postavim jos jedno pitanje , ali ne znam kako da ga definisem . Mozda je to grubo receno , ali da li je neophodno da covek ide u Crkvu da bi bio u zajednici sa Bogom ? 

Bog je umro da bismo svi mi ziveli i On je taj Bog koji ce ostaviti 99 ovaca i poci da nadje jednu koja je izgubljena  ... ali kada realno sagledamo situaciju , mi se pitamo da li covek moze da pronadje Boga , njegov autenticni mir , radost , ljubav ... van te zjednice unutar same Crkve ? ... Npr. kroz licnu molitvu ili kroz citanje Svetog Pisma ... ? 

Hriscanska sholastika , ako tako mogu da se izrazim , opterecuje savremenog coveka ... Sve te floskule koje se ponavljaju , pocinju da zvuce kao patetika ... Sa jedne strane imamo besede , a sa druge antibesede ... Hriscani jedno govore , a sasvim drugacije zive ... Ponekad su jednostavno naporni i dosadni ljudi . 

Unapred se zahvaljujem . 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 10/1/2016 at 23:29, Arsenija рече

Hvala Vam Oce na odgovorima koji su nam svima na korist .

Zelela bih da postavim jos jedno pitanje , ali ne znam kako da ga definisem . Mozda je to grubo receno , ali da li je neophodno da covek ide u Crkvu da bi bio u zajednici sa Bogom ? 

Bog je umro da bismo svi mi ziveli i On je taj Bog koji ce ostaviti 99 ovaca i poci da nadje jednu koja je izgubljena  ... ali kada realno sagledamo situaciju , mi se pitamo da li covek moze da pronadje Boga , njegov autenticni mir , radost , ljubav ... van te zjednice unutar same Crkve ? ... Npr. kroz licnu molitvu ili kroz citanje Svetog Pisma ... ? 

Hriscanska sholastika , ako tako mogu da se izrazim , opterecuje savremenog coveka ... Sve te floskule koje se ponavljaju , pocinju da zvuce kao patetika ... Sa jedne strane imamo besede , a sa druge antibesede ... Hriscani jedno govore , a sasvim drugacije zive ... Ponekad su jednostavno naporni i dosadni ljudi . 

Unapred se zahvaljujem . 

 

Управо у овоме што сте питали лежи суштинска разлика Хришћанства као објављене истине и религија и разних религиозно-философских система. За нас хришћане једини начин да остваримо заједницу са Богом јесте у Цркви, као Телу Христовом јер је човеку немогуће да сам оствари заједницу са Богом. Човек је као твар сам себи немоћан да се приближи Богу и зато је сам Син Божији постао човек и обукао се у твар да би нас учинио причансим својој неприступној природи у Христу. Дакле човек се не спасава тј. не улази у вечну заједницу са Богом без других. Духовни живот није наш индивидуални однос са Богом. Они који тако живе своју веру, плашим се, уместо Бога созерцавају свој его. Зато нас Господ учи молитви Оче НАШ, а не Оче МОЈ, зато се спашавамо са другима и кроз друге, зато нема љубави према Богу без љубави према ближњем. Ово није питање само етике, већ пре свега суштинско (онтолошко) питање другачијег начина постојања у Христу. Индивидуалистичко схватање религије нема потребу за другим и на тај начин тражећи Бога човек иде ка самообожењу. Он верује да развијањем својих способности себе остварује као Бога јер смо већ створени као Богови и да само треба да се као такви реализујемо. Ова мисао је суштина човековог пада и суштина свих заблуда које су многе одвеле далеко од Бога у свет окултног и коначно у заједницу са демонима. На овој тези су засновани многи религијски системи који заправо уче човека да схвати да у одређеној фази "духовног сазревања" и вежбе човек постаје Бог.

Наше веровање да је индивидуална заједница човека и Бога немогућа ван Цркве као заједнице Тела Христовог, у којој смо и многи и један истовремено, почива на чињеници да човек није створен као јединка затворена у свом свету индивидуалне свести. Узрастајући у љубави Божијој узрастамо у меру раста висине Христове и постепено престајемо да функционишемо као аутономна јединка и постајемо Христос. Већ крштењем ми улазимо у овај нови начин постојања, али да бисмо активирали дар новога живота потребно је да својим трудом живимо дар крштења у коме умиремо старом човеку рађамо се као нова твар у Христу. Овај нови начин постојања је заснован на љубави, при чему љубав није емоција, већ дубока свест о међусобној онтолошкој зависности у којој нема ни моје ни твоје, већ смо сви једно у Господу. Радости других су наше радости, падови других су наши падови. Мржња је одсуство виђења Бога, повратак у индивидуални пали начин постојања, у лавиринт солипсизма у коме заправо живимо као да само ми постојимо, а да је све друго само пројекција нашег ума. У таквом стању созерцавање Бога је созерцавање сопствене природне енергије ума коју у својој заблуди сматрамо созерцањем Бога. 

Да, али неко ће рећи шта је са хришћанским подвижницима, зар се они не труде да успоставе заједницу са Богом у подвигу. Могу одмах да кажем да аскетизам у Цркви има смисао само уколико нам помаже да узрастемо у меру раста Христовог и остваримо потпунију заједницу у Христу са другима у новом, евхаристијском начину постојања. Борба са страстима, помислима, труд у молитви и телесни подвизи имају за циљ да нас де-индивидуализирају и учине нас способним да заживимо слободно, без тираније греха и у Христу опитно доживимо да смо једно са другима у Цркви. Без ове перспективе аскетизам је обично факирство и води гордости и неспособности да живимо са другима и овде и у вечности. С друге стране, без подвига хришћанство је испразни морализам и религиозна философија у којој човек остаје стран Духу Светоме.

Појам човекове личности у палом стању је дубоко поремећен. Он се своди на самосвет о индивидуалном постојању, одсуство свести о међуповезаности свега и свих и слепилу пред тајном Христа која се осликава у васцелој твари. Свуда око нас је чудесна математика Божије премудрости, а ми живимо у затвореној љуштури индивидуалног постојања и све меримо собом и према себи, те погрешно расуђујемо, гневимо се, живимо у страху, неизвесности. Када говоримо о вечном животу ми мислимо о индивидуалном преживљавању нашег палог човека, о неком будућем свету који је заправо продужетак овога живота у коме живимо собом и по себи. Уплашени смо смрти јер се највише плашимо не истинске вечне смрти (одвојености од Бога) већ од тога да ми као индивидуа нећемо преживети. Када човек узрасте у љубави и премудрости Христовој он у сваком човеку и свакој твари види ову учедсну Божију тајну, коју сада само наслућујемо и коју ћемо ако Бог да у потпуности доживети када све буде сједињено у Христу и смрт коначно побеђена након краја овога света и века и Другог доласка Господњег. Након телесне смрти ми настављамо да живимо у Христу, али не као јединке, нити као сенке тј. платонистичке душе које мање више живе слично као у овоме свету само без тела.

Али и то је само привремен тренутак јер хришћане не интересује "живот после смрти" већ како рече један богослов "живот после живота након смрти" тј. обнова васцеле творевине и вечност у новој телесности у којој ћемо сви живети као Тело Христово, као многи али истовремено као један. Овај начин постојања је толико незамислив нашој палој природи јер тешко можемо да замислимо да неће бити ни мушког ни женског, да нећемо носити оно што сматрамо суштином нашег идентитета из овога света (неће бити ни Грка ни Јеврејина). Оно што засигурно знамо јесте да наше лично постојање у Христу неће бити на начин како сада поимамо личност јер ћемо у Христу ући у нови тројични начин постојања којим ће живети васцела обновљена твар. Разлика између твари и Бога неће, нити може  нестати, али ћемо ми постојати на божански начин. Света Евхаристија је и икона и реалност тог новог начина постојања. У свакој честици хлеба који једемо на Литургији цео је хлеб, Агнец Божији како се каже у литургијској молитви: "Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се њиме причешћују." Пшенична зрна самљевена уткана су у овај хлеб и нису нестала, већ су се само променила. У свакој капљици освештаног вина, Крви Христове су сви гроздови од којих је вино добијено и који и сада у чаши постоје на други начин. Материје које нам је Господ оставио да вршимо тајну Евхаристије икона су тог новог начина постојања у коме ће све бити промењено и неће постојати само за себе, већ све у свему, све у Христу и кроз Христа у заједници са Богом Оцем благодатним дејством Духа Светога који чини да се врши тајна Цркве. Када учествујемо у евхаристији ми на чудесан начин улазимо у ту реалност новог постојања већ сада и овде, и по мери колико смо заживели новим животом у Христу живо опитујемо реалност Царства Божијег, тајну будућег века. За оне који не верују то је само један обичан ритуал или неко укрепљење у моралним животу, утеха или чак неки магични лек. За оне који верују то је нанепосреднији контакт са Богом и истинским животом. Колико истински верујемо, показује се у томе колико након учешћа у евхаристији живимо евхаристијским животом. Нажалост, вера многих од нас је слаба и убрзо заборављамо ову тајну и врћамо се ситним и безначајним бригама овога света, гневимо се на ближње, враћамо се нашим псеудо-потребама (страстима), а пред нама је засијала тајна над тајнама и осенила нас сила Божија у својој пуноћи. Веома је важно да о овоме размишљамо, али не само да размишљамо већ да променом начина живота (што зовемо покајање) себе стално мењамо како бисмо стално узрастали у љубави и познању Божијем.

Мислим да из ове перспективе можемо да разумемо да без заједнице у Телу Христовом, којим се не само причешћујемо, већ у коме живимо као удови Христови (што зовемо евхаристијским начином постојања) нема заједнице човека и Бога. Индивидуални живот у вери може да нам пружи извесну утеху, али не може да нам подари заједницу у Христу и самим тим ни вечни живот.

[Nina 777]

9 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Управо у овоме што сте питали лежи суштинска разлика Хришћанства као објављене истине и религија и разних религиозно-философских система. За нас хришћане једини начин да остваримо заједницу са Богом јесте у Цркви, као Телу Христовом јер је човеку немогуће да сам оствари заједницу са Богом. Човек је као твар сам себи немоћан да се приближи Богу и зато је сам Син Божији постао човек и обукао се у твар да би нас учинио причансим својој неприступној природи у Христу. Дакле човек се не спасава тј. не улази у вечну заједницу са Богом без других. Духовни живот није наш индивидуални однос са Богом. Они који тако живе своју веру, плашим се, уместо Бога созерцавају свој его. Зато нас Господ учи молитви Оче НАШ, а не Оче МОЈ, зато се спашавамо са другима и кроз друге, зато нема љубави према Богу без љубави према ближњем. Ово није питање само етике, већ пре свега суштинско (онтолошко) питање другачијег начина постојања у Христу. Индивидуалистичко схватање религије нема потребу за другим и на тај начин тражећи Бога човек иде ка самообожењу. Он верује да развијањем својих способности себе остварује као Бога јер смо већ створени као Богови и да само треба да се као такви реализујемо. Ова мисао је суштина човековог пада и суштина свих заблуда које су многе одвеле далеко од Бога у свет окултног и коначно у заједницу са демонима. На овој тези су засновани многи религијски системи који заправо уче човека да схвати да у одређеној фази "духовног сазревања" и вежбе човек постаје Бог.

Наше веровање да је индивидуална заједница човека и Бога немогућа ван Цркве као заједнице Тела Христовог, у којој смо и многи и један истовремено, почива на чињеници да човек није створен као јединка затворена у свом свету индивидуалне свести. Узрастајући у љубави Божијој узрастамо у меру раста висине Христове и постепено престајемо да функционишемо као аутономна јединка и постајемо Христос. Већ крштењем ми улазимо у овај нови начин постојања, али да бисмо активирали дар новога живота потребно је да својим трудом живимо дар крштења у коме умиремо старом човеку рађамо се као нова твар у Христу. Овај нови начин постојања је заснован на љубави, при чему љубав није емоција, већ дубока свест о међусобној онтолошкој зависности у којој нема ни моје ни твоје, већ смо сви једно у Господу. Радости других су наше радости, падови других су наши падови. Мржња је одсуство виђења Бога, повратак у индивидуални пали начин постојања, у лавиринт солипсизма у коме заправо живимо као да само ми постојимо, а да је све друго само пројекција нашег ума. У таквом стању созерцавање Бога је созерцавање сопствене природне енергије ума коју у својој заблуди сматрамо созерцањем Бога. 

Да, али неко ће рећи шта је са хришћанским подвижницима, зар се они не труде да успоставе заједницу са Богом у подвигу. Могу одмах да кажем да аскетизам у Цркви има смисао само уколико нам помаже да узрастемо у меру раста Христовог и остваримо потпунију заједницу у Христу са другима у новом, евхаристијском начину постојања. Борба са страстима, помислима, труд у молитви и телесни подвизи имају за циљ да нас де-индивидуализирају и учине нас способним да заживимо слободно, без тираније греха и у Христу опитно доживимо да смо једно са другима у Цркви. Без ове перспективе аскетизам је обично факирство и води гордости и неспособности да живимо са другима и овде и у вечности. С друге стране, без подвига хришћанство је испразни морализам и религиозна философија у којој човек остаје стран Духу Светоме.

Појам човекове личности у палом стању је дубоко поремећен. Он се своди на самосвет о индивидуалном постојању, одсуство свести о међуповезаности свега и свих и слепилу пред тајном Христа која се осликава у васцелој твари. Свуда око нас је чудесна математика Божије премудрости, а ми живимо у затвореној љуштури индивидуалног постојања и све меримо собом и према себи, те погрешно расуђујемо, гневимо се, живимо у страху, неизвесности. Када говоримо о вечном животу ми мислимо о индивидуалном преживљавању нашег палог човека, о неком будућем свету који је заправо продужетак овога живота у коме живимо собом и по себи. Уплашени смо смрти јер се највише плашимо не истинске вечне смрти (одвојености од Бога) већ од тога да ми као индивидуа нећемо преживети. Када човек узрасте у љубави и премудрости Христовој он у сваком човеку и свакој твари види ову учедсну Божију тајну, коју сада само наслућујемо и коју ћемо ако Бог да у потпуности доживети када све буде сједињено у Христу и смрт коначно побеђена након краја овога света и века и Другог доласка Господњег. Након телесне смрти ми настављамо да живимо у Христу, али не као јединке, нити као сенке тј. платонистичке душе које мање више живе слично као у овоме свету само без тела.

Али и то је само привремен тренутак јер хришћане не интересује "живот после смрти" већ како рече један богослов "живот после живота након смрти" тј. обнова васцеле творевине и вечност у новој телесности у којој ћемо сви живети као Тело Христово, као многи али истовремено као један. Овај начин постојања је толико незамислив нашој палој природи јер тешко можемо да замислимо да неће бити ни мушког ни женског, да нећемо носити оно што сматрамо суштином нашег идентитета из овога света (неће бити ни Грка ни Јеврејина). Оно што засигурно знамо јесте да наше лично постојање у Христу неће бити на начин како сада поимамо личност јер ћемо у Христу ући у нови тројични начин постојања којим ће живети васцела обновљена твар. Разлика између твари и Бога неће, нити може  нестати, али ћемо ми постојати на божански начин. Света Евхаристија је и икона и реалност тог новог начина постојања. У свакој честици хлеба који једемо на Литургији цео је хлеб, Агнец Божији како се каже у литургијској молитви: "Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се њиме причешћују." Пшенична зрна самљевена уткана су у овај хлеб и нису нестала, већ су се само променила. У свакој капљици освештаног вина, Крви Христове су сви гроздови од којих је вино добијено и који и сада у чаши постоје на други начин. Материје које нам је Господ оставио да вршимо тајну Евхаристије икона су тог новог начина постојања у коме ће све бити промењено и неће постојати само за себе, већ све у свему, све у Христу и кроз Христа у заједници са Богом Оцем благодатним дејством Духа Светога који чини да се врши тајна Цркве. Када учествујемо у евхаристији ми на чудесан начин улазимо у ту реалност новог постојања већ сада и овде, и по мери колико смо заживели новим животом у Христу живо опитујемо реалност Царства Божијег, тајну будућег века. За оне који не верују то је само један обичан ритуал или неко укрепљење у моралним животу, утеха или чак неки магични лек. За оне који верују то је нанепосреднији контакт са Богом и истинским животом. Колико истински верујемо, показује се у томе колико након учешћа у евхаристији живимо евхаристијским животом. Нажалост, вера многих од нас је слаба и убрзо заборављамо ову тајну и врћамо се ситним и безначајним бригама овога света, гневимо се на ближње, враћамо се нашим псеудо-потребама (страстима), а пред нама је засијала тајна над тајнама и осенила нас сила Божија у својој пуноћи. Веома је важно да о овоме размишљамо, али не само да размишљамо већ да променом начина живота (што зовемо покајање) себе стално мењамо како бисмо стално узрастали у љубави и познању Божијем.

Мислим да из ове перспективе можемо да разумемо да без заједнице у Телу Христовом, којим се не само причешћујемо, већ у коме живимо као удови Христови (што зовемо евхаристијским начином постојања) нема заједнице човека и Бога. Индивидуални живот у вери може да нам пружи извесну утеху, али не може да нам подари заједницу у Христу и самим тим ни вечни живот.

Oce Savo, mnogo mi znaci ovaj odgovor koji ste dali Arseniji, jer svima nam je potrebno ovo podsecanje na zajednicu sa drugima u Bogu.

Samo, moje je iskustvo, da je individuacija u nekom smislu potrebna, mi smo svi ipak posebne i neponovljive licnosti i svako od nas ima i licni odnos sa Bogom, Jerotic je napisao knjigu individuacija i obozenje. I meni, kao i mnogim mojim prijateljima iz ckve, iako nismo monasi bio je neophodan taj neki period/ periodi samovanja...radi susreta sa sto autenticnijim sobom i Bogom, samo pitanje je gde se tu sada predje granica, pa nas individualni put postane spoticanje istinskoj zajednici sa Bogom i drugima. Da li se slazete da nam je individuacija u sazrevanju licnosti, ali i odnosa sa Bogom i drugima potrebna? Ako me razumete, mozda da nam razbistrite i ovo pitanje..?

 

[Nina 777]

"За нас хришћане једини начин да остваримо заједницу са Богом јесте у Цркви, као Телу Христовом јер је човеку немогуће да сам оствари заједницу са Богом."

Da jos dopunim svoje pitanje.

Ova vasa recenica, koju citirah, mi je i jasna i nije mi jasna. Kazete da je coveku nemogce, da sam ostvari zajednicu sa Bogom, ali zar nije preduslov da imamo sto potpuniju zajednicu sa ostalom tvorevinom, upravo da prvo ostvarimo nasu licnu zajednicu sa Bogom. Bog nas je Bog Avramov, Isakov, Jakovljev.

Jos mnogo pre mog ulaska u crkvu, jos kao dete sam se molila svakodnevno Bogu, i to je bio veoma lican i ispunjujuci odnos, i zajednica koju sam zivo osecala, kasnije me je greh, a pre svega gordost odvajala od nje. Crkva mi je pomogla da se naucim boriti sa gordoscu i strastima, kako bih opet povratila taj izgubljeni odnos, i naravno da ukoliko je on istinski, pa makar i na trenutke, da covek kroz ovu zajednicu sa Bogom, zeli postati deo sire zajednice, tj. sa svima onima koji takodje ostavruju vezu sa Bogom. Ukoliko takve teznje nema, onda bi to mozda mogao biti indikator da ne sozercavamo Boga, vec kako vi rekoste sopstveni ego, tj. da smo na toj nasoj sopstvenoj vertikali uspinjanja duse ka Bogu, omanuli i zvrteli se oko svog ega.

[Arsenija]

10 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Нажалост, вера многих од нас је слаба и убрзо заборављамо ову тајну и врћамо се ситним и безначајним бригама овога света, гневимо се на ближње, враћамо се нашим псеудо-потребама (страстима), а пред нама је засијала тајна над тајнама и осенила нас сила Божија у својој пуноћи. Веома је важно да о овоме размишљамо, али не само да размишљамо већ да променом начина живота (што зовемо покајање) себе стално мењамо како бисмо стално узрастали у љубави и познању Божијем.

Oce , ovo je , nadam se , moje poslednje pitanje .  

Ako su strasti nase pseudo-potrebe , kako mi da znamo sta su nase prave potrebe ? Odnosno , ponekad nije dovoljno samo reci ili nabrojati te potrebe , jer one mozda nisu iste za sve ljude ... 

Npr. Sveti Jovan Zlatousti je rekao da svi ljudi imaju potrebu za molitvom , vise nego sto drvece ima potrebu za vodom ... Ali mi vidimo da se svi ljudi ne mole , odnosno da nemaju ta interesovanja ... 

Ako je istina to sto je rekao Sveti Jovan , zasto se to desava ? Odnosno , zasto ljudi ne prepoznaju svoje prave potrebe ? 

Unapred se zahvaljujem . 

Svako dobro . 

[Архимандрит Сава Јањић]

7 hours ago, Nina 777 рече

Oce Savo, mnogo mi znaci ovaj odgovor koji ste dali Arseniji, jer svima nam je potrebno ovo podsecanje na zajednicu sa drugima u Bogu.

Samo, moje je iskustvo, da je individuacija u nekom smislu potrebna, mi smo svi ipak posebne i neponovljive licnosti i svako od nas ima i licni odnos sa Bogom, Jerotic je napisao knjigu individuacija i obozenje. I meni, kao i mnogim mojim prijateljima iz ckve, iako nismo monasi bio je neophodan taj neki period/ periodi samovanja...radi susreta sa sto autenticnijim sobom i Bogom, samo pitanje je gde se tu sada predje granica, pa nas individualni put postane spoticanje istinskoj zajednici sa Bogom i drugima. Da li se slazete da nam je individuacija u sazrevanju licnosti, ali i odnosa sa Bogom i drugima potrebna? Ako me razumete, mozda da nam razbistrite i ovo pitanje..?

Проф Јеротић говори о индивидуацији као проналажењем "себе" (self) у контексту Јунгове психологије по којој већина људи нису у стању да изаберу сопствени пут него прихватају опште норме тзв. "колективно несвесно" којие им се намеће од породице и друштва, те остају "неостварене личности". У психологији индивидуациј лично и колективно несвесно приводи у свест (обично преко снова, активне маште, асоцијације) како би се та искуства асимиловала у личности и тај процес се сматра природним и неопходним за интеграцију човекове психе. Проф. Јеротић посебно види значај невоља и страдања у хришћанском процесу индивидуације који повезује са учењем Цркве о обожењу (теозису). Јунг то види као неминовност "Појединац може тежити савршђенству, али мора испаштати због супротности својих намера и своје потпуности". Проф Јеротић прави везу између јунговског појма индивидуације и обожења у Православљу. То би биле неке основне црте из књиге коју сте поменули.

Мислим да је сама замисао да се остварење човекове личности кроз индивидуацију сагледа у светлу обожења веома важна, али постоје знатне разлике и рекао бих да је јако тешко помирити у потпуности Јунга и православну традицију у овој области. Пре свега индивидуација је процес који се у психологији заснива на јако солидном појму сопства које је суштински одвојено од других. Индивидуација човека заправо је процес реализације човекових капацитета и више је у домену етике него онтологије. Обожење у православном учењу наше Цркве почиње крштењем, као умирањем старог ја и рађањем у Христу. Ово је кључни темељ за православно схватање личности. Живљење крштења у нашем хришћанском животу подразумева не да бежимо у неки простор "колективно несвесног" о чему говори Јунг, већ да живо опитујемо да пуноћу своје личности можемо да доживимо једино у заједници са другима. Ово није само питање обичне социјализације човека у друштву које га окружујуе, већ онтолошки принцип да ми као индивидуе нисмо нити можемо бити целовите личности без заједнице коју са другима и васцелом твореином имамо у Христу. Ово је суштина православног учења о обожењу јер да Бог није постао човек наш однос са Богом кретао би се само у релацијама моралног усавршавања и уподобљавања заповестима Божијим (нешто слично јудаизму и исламу). Захваљујући оваплоћењу Сина Божијег ми по речима апостола Павла можемо да постанемо у Христу "причасници природе Божије" тј. причасници пуноће живота у Богу јер је у Христу наша природа ипостасно прихваћена од Бога и узнесена о "десну страну Бога Оца". Зато је хришћански живот много више од моралног уподобљавања, immitatio Christi и свој суштински смисао има у општењу са Христом. Наш морални живот само отвара наше потенцијале да живо учествујемо у нетварним енергијама Божијим јер се кроз аскетску борбу боримо против страсти које нас још више индивидуализују и одвајају од других, претварају у једну затворену монаду неспособну за заједницу. У Светој Евхаристији ми опитујемо реалност будућег века у којој ћемо постојати, али не као индивидуализоване јединке него као Тело Христово.

Зато наш процес обожења почиње након крштења трудом да уз помоћ Божије благодати себе ослободимо од псеудо-потреба (страсти) које су постале наша друга природа и да узрастемо у свести да други није нешто што је потпуно одвојено од нас. Други је заправо само различита лична манифестација, израз, начин постојања (ипостас) једне исте природе коју сви имамо. Без заједнице љубави са другим, па чак и без љубави према непријатељима ми остајемо заточеници живота у индивидуалној затворености и изолацији. Циљ хришћана јесте да задобију "ум Христов" тј. да све око себе не посматрају из угла индивидуалног доживљаја (превасходно заснованог на информацијама које добијамо од наших чула) већ да отворимо духовне очи за тајну Христову која је уграђена у васцелу твар, од најситнијих честица твари које се према најновијим сазнањима квантне физике налазе на необичној граници између солидне материје и таласа и с друге стране бескрајних простора козмоса. Човек није само посматрач тога света, већ учесник, и опет да поменем квантну физику, одређена твар постоји само у зависности да ли је и како лично перципирамо. У томе је неухватљивост створене материје која не постоји сама за себе и по себи већ једино у међурелацији са свим осталим у створеном свету. Човек ни сам није солидна материја, већ енергија, наша свест која је заснована превасходно на биохемијским процесима излази изван граница релативног само уколико задобијемо ум Христов. 

Зато је у духовном животу наше Цркве први корак ка истинском оличносњењу (а не индивидуацији), тј. ка охристовљењу - праксис. Практична философија, подвиг љубави у коме себе принуђавамо на нови начин постојања по вери у Христа, вршећи његове заповести. Циљ практичног живота јесте да се ослободимо прикованости за твар, наже жеље, страсти, амбиције и отворимо своје срце за дубља искуства. Други корак је - созерцање створене природе (φυσική θεωρία), у којој созерцавамо свет са "оне стране огледала", као чудесну међуповезаност и божанску математичку структуру у којој ниједан процес није независан од другог и у којој је све у процесу промене и трансформације. У овој фази човеково искуство иде изван сваке могућности језичког израза и остаје само дивљење Богу који је диван у ономе што је створио. Трећи степен јесте само созерцање (θεωρία), непосредно гледање Бога онакакв какав он јесте, при чему то није релација субјект-објект већ онај који посматра истовремено је и онај кога посматра, јер по сведочанствима отаца који су о овоме писали, човек не види Бога као други објекат. Човек по благодати, а не по природи, постаје Бог и пред њим се указују све дубине тајне Божије. Када је апостол Павле био узнесен на треће небо уп. 2Кор 12.2-4 он нам сведочи о том чудесном догађају: "Знам једног човека у Христу, који је пре четрнаест година, - не знам да ли је у телу, не знам да ли је ван тела, Бог зна, - био отргнут и уздигнут до трећег неба. И за таквога човека знам, - не знам да ли у телу или ван тела, Бог зна, да је био отргнут и уздигнут до раја и да је чуо неизрециве речи, које човек не сме да каже." Одмах после ових речи Апостол се смирава подсећајући се својих слабости, показујући да ово созерцање Бога још у овоме свету и веку није трајан доживљај и да је то само призрак оне реалности у којој ће сви који задобију вечни живот у Христу непрестано опитовати.

У одређеном смислу могли бисмо да прихватимо позитивну индивидуацију човека само у контексту практичног живота и то у процесу ослобађања себе од деловања страсти и греха. Међутим, ако индивидуацију заснивамо на поимању човека као аутономне и индивидуалне јединике, плашим се, да  ћемо тешко успети да разумемо шири смисао обожења у Христу. 

 

[Nina 777]

3 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Проф Јеротић говори о индивидуацији као проналажењем "себе" (self) у контексту Јунгове психологије по којој већина људи нису у стању да изаберу сопствени пут него прихватају опште норме тзв. "колективно несвесно" којие им се намеће од породице и друштва, те остају "неостварене личности". У психологији индивидуациј лично и колективно несвесно приводи у свест (обично преко снова, активне маште, асоцијације) како би се та искуства асимиловала у личности и тај процес се сматра природним и неопходним за интеграцију човекове психе. Проф. Јеротић посебно види значај невоља и страдања у хришћанском процесу индивидуације који повезује са учењем Цркве о обожењу (теозису). Јунг то види као неминовност "Појединац може тежити савршђенству, али мора испаштати због супротности својих намера и своје потпуности". Проф Јеротић прави везу између јунговског појма индивидуације и обожења у Православљу. То би биле неке основне црте из књиге коју сте поменули.

Мислим да је сама замисао да се остварење човекове личности кроз индивидуацију сагледа у светлу обожења веома важна, али постоје знатне разлике и рекао бих да је јако тешко помирити у потпуности Јунга и православну традицију у овој области. Пре свега индивидуација је процес који се у психологији заснива на јако солидном појму сопства које је суштински одвојено од других. Индивидуација човека заправо је процес реализације човекових капацитета и више је у домену етике него онтологије. Обожење у православном учењу наше Цркве почиње крштењем, као умирањем старог ја и рађањем у Христу. Ово је кључни темељ за православно схватање личности. Живљење крштења у нашем хришћанском животу подразумева не да бежимо у неки простор "колективно несвесног" о чему говори Јунг, већ да живо опитујемо да пуноћу своје личности можемо да доживимо једино у заједници са другима. Ово није само питање обичне социјализације човека у друштву које га окружујуе, већ онтолошки принцип да ми као индивидуе нисмо нити можемо бити целовите личности без заједнице коју са другима и васцелом твореином имамо у Христу. Ово је суштина православног учења о обожењу јер да Бог није постао човек наш однос са Богом кретао би се само у релацијама моралног усавршавања и уподобљавања заповестима Божијим (нешто слично јудаизму и исламу). Захваљујући оваплоћењу Сина Божијег ми по речима апостола Павла можемо да постанемо у Христу "причасници природе Божије" тј. причасници пуноће живота у Богу јер је у Христу наша природа ипостасно прихваћена од Бога и узнесена о "десну страну Бога Оца". Зато је хришћански живот много више од моралног уподобљавања, immitatio Christi и свој суштински смисао има у општењу са Христом. Наш морални живот само отвара наше потенцијале да живо учествујемо у нетварним енергијама Божијим јер се кроз аскетску борбу боримо против страсти које нас још више индивидуализују и одвајају од других, претварају у једну затворену монаду неспособну за заједницу. У Светој Евхаристији ми опитујемо реалност будућег века у којој ћемо постојати, али не као индивидуализоване јединке него као Тело Христово.

Зато наш процес обожења почиње након крштења трудом да уз помоћ Божије благодати себе ослободимо од псеудо-потреба (страсти) које су постале наша друга природа и да узрастемо у свести да други није нешто што је потпуно одвојено од нас. Други је заправо само различита лична манифестација, израз, начин постојања (ипостас) једне исте природе коју сви имамо. Без заједнице љубави са другим, па чак и без љубави према непријатељима ми остајемо заточеници живота у индивидуалној затворености и изолацији. Циљ хришћана јесте да задобију "ум Христов" тј. да све око себе не посматрају из угла индивидуалног доживљаја (превасходно заснованог на информацијама које добијамо од наших чула) већ да отворимо духовне очи за тајну Христову која је уграђена у васцелу твар, од најситнијих честица твари које се према најновијим сазнањима квантне физике налазе на необичној граници између солидне материје и таласа и с друге стране бескрајних простора козмоса. Човек није само посматрач тога света, већ учесник, и опет да поменем квантну физику, одређена твар постоји само у зависности да ли је и како лично перципирамо. У томе је неухватљивост створене материје која не постоји сама за себе и по себи већ једино у међурелацији са свим осталим у створеном свету. Човек ни сам није солидна материја, већ енергија, наша свест која је заснована превасходно на биохемијским процесима излази изван граница релативног само уколико задобијемо ум Христов. 

Зато је у духовном животу наше Цркве први корак ка истинском оличносњењу (а не индивидуацији), тј. ка охристовљењу - праксис. Практична философија, подвиг љубави у коме себе принуђавамо на нови начин постојања по вери у Христа, вршећи његове заповести. Циљ практичног живота јесте да се ослободимо прикованости за твар, наже жеље, страсти, амбиције и отворимо своје срце за дубља искуства. Други корак је - созерцање створене природе (φυσική θεωρία), у којој созерцавамо свет са "оне стране огледала", као чудесну међуповезаност и божанску математичку структуру у којој ниједан процес није независан од другог и у којој је све у процесу промене и трансформације. У овој фази човеково искуство иде изван сваке могућности језичког израза и остаје само дивљење Богу који је диван у ономе што је створио. Трећи степен јесте само созерцање (θεωρία), непосредно гледање Бога онакакв какав он јесте, при чему то није релација субјект-објект већ онај који посматра истовремено је и онај кога посматра, јер по сведочанствима отаца који су о овоме писали, човек не види Бога као други објекат. Човек по благодати, а не по природи, постаје Бог и пред њим се указују све дубине тајне Божије. Када је апостол Павле био узнесен на треће небо уп. 2Кор 12.2-4 он нам сведочи о том чудесном догађају: "Знам једног човека у Христу, који је пре четрнаест година, - не знам да ли је у телу, не знам да ли је ван тела, Бог зна, - био отргнут и уздигнут до трећег неба. И за таквога човека знам, - не знам да ли у телу или ван тела, Бог зна, да је био отргнут и уздигнут до раја и да је чуо неизрециве речи, које човек не сме да каже." Одмах после ових речи Апостол се смирава подсећајући се својих слабости, показујући да ово созерцање Бога још у овоме свету и веку није трајан доживљај и да је то само призрак оне реалности у којој ће сви који задобију вечни живот у Христу непрестано опитовати.

У одређеном смислу могли бисмо да прихватимо позитивну индивидуацију човека само у контексту практичног живота и то у процесу ослобађања себе од деловања страсти и греха. Међутим, ако индивидуацију заснивамо на поимању човека као аутономне и индивидуалне јединике, плашим се, да  ћемо тешко успети да разумемо шири смисао обожења у Христу. 

 

Hvala vam oce Savo!

Lepo ste to objasnili, zaista.

Iz svega sto ste napisali, a i na osnovu svog iskustva, sam zakljucila, da u ostvarivanju svoje licnosti kao celovite, covek zapravo, tj. obicno krene putem Individuacije, buntom protiv svih, koji bi mogli da pokriju njegovu licnost, protiv autoriteta laznih, ali i pravih, kolektivnog nesvesnog, koje ga determinise..zatim protiv onih koji ga ugrozavaju ili iskoristavaju, itd...zatim, otkrivanjem sebe, pronalzenjem onoga po cemu je nasa licnost drugacija, i to je dobro donekle.

Onda, shvativsi da sami sebi nismo dovoljni, da smo minimum od Boga zavisni, okrecemo se ka Bogu, tezeci celovitosti kroz Gospoda, osvecenju i obozenju.

Zatim, covek krece lestvicama ka Gospodu, za koje negde procitah da su zalivene sopstvenom krvlju (daj krv I primi Duh)..duhovni podvizi, post, molitva, borba sa stastima..

“Ко жели тај и тражи да види лице Богочовека. Ко тражи да види тај се и пење. Ко се пење тога и Бог види. Кога види томе даје Авраамово послушање. Да радост буде велика.У овом свету да живимо у богослужбеном ритму припреме и испуњења. Велики пост - Васкрс.” (od nekud sam ovo prekopirala)

I onda shvatimo da ni okrenutoscu ka Gospodu, ne mozemo ostvariti sebe kao cele i integrisane licnosti, ukoliko u sebi ne nosimo citavu prirodu ljudsku, ljudskost, coveka, svakog coveka, posebno bliznje sa kojima imamo licni odnos...Znaci, ako sam vas dobro shvatila, ujedinjujemo svoje sopstvo sa Gospodom, trazimo obozenje, ali je vazno da to nase sopstvo u startu ne posmatramo izolovano od drugih ljudskih bica, a posebno bliznjih.

I kada se na ovaj nacin povezujemo sa Gospodom, postajemo sasudi blagodati, ali i provodnici blagodati za citavo covecanstvo kome pripadamo.

Sad mi je mnogo jasnije i sta znaci da je Bog, Bog licnosti( Avramov, Isakov, Jakovljev..)...da te licnosti, zapravo u svom obozenju nose sve nas, zato mi stizemo u njihovo narucje, ako se spasimo.

Puno, puno, puno mi je jasnije, ja sam nekako makar svescu dosla do toga da je licni podvig bitan, a i moj duhovnik je uvek na tome insistirao, na toj da kazem licnoj vertikali. Medjutim, greska je kada svoje ja, koje pokusavamo afirmisati, zaokruziiti u Bogu, boreci se sa strastima, zaboravljamo, da nase sopstvo nije izolovano, na cemu psihologija prilicno insistira, kao sto rekoste, ali i istocne religije, rekla bih.. i zato je kljucno ovo sto ste usmerili, da je veoma vazno moci sozercavati svet sa one strane ogledala i uzrastiti u svesti da drugi nije nesto potpuno odvojeno od nas. U protivnom cemo postati fariseji i umesto obozenja doci do sebeobozavanja, istina je to. A toliko je blize palom coveku da posmatra sebe izolovano od drugih, tako da je ovo sto govorite stvarno pravi podvig, mozda i tezi od borbe sa strastima.

Bukvalno kao da ste mi dodali kariku koja ne dostaje.

Hvala vam beskrajno za toliki trud oko nas! Milost vam od Gospoda!

 

[Ивановић]

Поштовани оче Саво,

С обзиром да пратим живот помјесних цркава, занима ме зашто је Московска патријаршија највише отворена за друге народе? У њој има и Руса, Украјинаца, Бјелоруса, Румуна, Корејанаца, Њемаца како међу епископатом, свештенством, тако и међу лаицима. С друге стране, зашто су помјесне цркве на Балкану тако затворене у своје националне оквире? У нашој помјесној цркви немамо православних Словенаца, Хрвата, Албанаца на нашој канонској територији нити смо окренути неком мисионарењу међу њима. Тако је и у Румунији, Бугарској, Грчкој. Да ли је у питању нека национална особина или другачија историја Балкана? Како се ствари требају промијенити у том правцу по Вашем мишљењу?

[Архимандрит Сава Јањић]

13 hours ago, Nina 777 рече

Hvala vam oce Savo!

Lepo ste to objasnili, zaista.

Iz svega sto ste napisali, a i na osnovu svog iskustva, sam zakljucila, da u ostvarivanju svoje licnosti kao celovite, covek zapravo, tj. obicno krene putem Individuacije, buntom protiv svih, koji bi mogli da pokriju njegovu licnost, protiv autoriteta laznih, ali i pravih, kolektivnog nesvesnog, koje ga determinise..zatim protiv onih koji ga ugrozavaju ili iskoristavaju, itd...zatim, otkrivanjem sebe, pronalzenjem onoga po cemu je nasa licnost drugacija, i to je dobro donekle.

Onda, shvativsi da sami sebi nismo dovoljni, da smo minimum od Boga zavisni, okrecemo se ka Bogu, tezeci celovitosti kroz Gospoda, osvecenju i obozenju.

Zatim, covek krece lestvicama ka Gospodu, za koje negde procitah da su zalivene sopstvenom krvlju (daj krv I primi Duh)..duhovni podvizi, post, molitva, borba sa stastima..

“Ко жели тај и тражи да види лице Богочовека. Ко тражи да види тај се и пење. Ко се пење тога и Бог види. Кога види томе даје Авраамово послушање. Да радост буде велика.У овом свету да живимо у богослужбеном ритму припреме и испуњења. Велики пост - Васкрс.” (od nekud sam ovo prekopirala)

I onda shvatimo da ni okrenutoscu ka Gospodu, ne mozemo ostvariti sebe kao cele i integrisane licnosti, ukoliko u sebi ne nosimo citavu prirodu ljudsku, ljudskost, coveka, svakog coveka, posebno bliznje sa kojima imamo licni odnos...Znaci, ako sam vas dobro shvatila, ujedinjujemo svoje sopstvo sa Gospodom, trazimo obozenje, ali je vazno da to nase sopstvo u startu ne posmatramo izolovano od drugih ljudskih bica, a posebno bliznjih.

I kada se na ovaj nacin povezujemo sa Gospodom, postajemo sasudi blagodati, ali i provodnici blagodati za citavo covecanstvo kome pripadamo.

Sad mi je mnogo jasnije i sta znaci da je Bog, Bog licnosti( Avramov, Isakov, Jakovljev..)...da te licnosti, zapravo u svom obozenju nose sve nas, zato mi stizemo u njihovo narucje, ako se spasimo.

Puno, puno, puno mi je jasnije, ja sam nekako makar svescu dosla do toga da je licni podvig bitan, a i moj duhovnik je uvek na tome insistirao, na toj da kazem licnoj vertikali. Medjutim, greska je kada svoje ja, koje pokusavamo afirmisati, zaokruziiti u Bogu, boreci se sa strastima, zaboravljamo, da nase sopstvo nije izolovano, na cemu psihologija prilicno insistira, kao sto rekoste, ali i istocne religije, rekla bih.. i zato je kljucno ovo sto ste usmerili, da je veoma vazno moci sozercavati svet sa one strane ogledala i uzrastiti u svesti da drugi nije nesto potpuno odvojeno od nas. U protivnom cemo postati fariseji i umesto obozenja doci do sebeobozavanja, istina je to. A toliko je blize palom coveku da posmatra sebe izolovano od drugih, tako da je ovo sto govorite stvarno pravi podvig, mozda i tezi od borbe sa strastima.

Bukvalno kao da ste mi dodali kariku koja ne dostaje.

Hvala vam beskrajno za toliki trud oko nas! Milost vam od Gospoda!

 

Господ нас учи да љубимо ближње као сами себе. Ово у дубљем смислу значи да треба да разумемо да када другоме нешто чинимо чинимо себи јер ми смо повезани и не постојимо аутономно и независно од других. Ово није питање емоција. Проблем у љубави када се сведе само на емоције и страсти јесте да волимо друге зато што од њих нешто добијамо и користимо. Заправо то је љубав према нашем пројектованом егу и у тренутку када друга личност није у стању да обавља дужност наше менталне пројекције љубав нестаје и човек доживљава да је изневерен, а друга особа тражи слободу јер се осећа заробљена у таквом односу. Нажалост ово је разлог зашто је толико развода и зашто су данас људи јако тешко могу да деле себе са другима, а то је управо суштина брака, али и живота у манастиру. Ако свет гледамо егоцентрично са другима можемо само у оној мери у којој они могу да функционишу као пројекција наших жеља, амбиција и сл. Чим се то поремети настаје конфузија. У Христу ми нисмо своји него Христови и не живимо и не умиремо за себе уп. Рим 14.7-8: "Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи: Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо." Или у 1Кор 6.19 "Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?"

Љубав коју нам даје Господ је много више од емоција, то је један начин постојања у коме постепено разумевамо да ми не суштински постојимо без другога. Други није пројекција нашег ега, већ смо и ми и други у Христу део Тела Христовог. Другога волимо не ради неких посебних афинитета, сличних интересовања, због тога што је добар и сл већ зато што узрастајући у животу у Христу познајемо Христа у ближњем своме. Сваки човек је икона Христова, васцела твар је одраз Божије љубави која је премудро све створила, све је створено и ради Христа и у Христу да би у њему било све сједињено са Богом у благодатном дејству и заједници Духа Светога који све узводи и упућује ка том циљу. Због деловања наших страсти, посебно самољубља, пожуде и др нисмо у могућности да духовно познајемо лепоту лика Христовог у другоме. Други постаје конкуренција, опасност коју треба елиминисати или неко кога можемо искористити ради наше користи или уживања. Ту нема љубави и то је затворен круг у коме свет око себе доживљавамо као пројекцију свог ума у којој све служи само нашем егу. Зато човек у новом начину постојања, у Христу, када умре старом човеку и роди се у новом, улази у нови начин постојања уп. 2Кор 5.17 "Стога, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде". Наравно, ако наставимо да живимо логиком пале природе, у греху и страстима, остаћемо заувек слепи за тај нови живот, али ако у синергији нашег труда и благодатне помоћи Духа Светога којим смо осењени на крштењу почнемо да узрастамо у Христу и друге и све око себе видећемо на христоподобан начин. Зато хришћанство се хришћанство не исцрпљује у етици, већ је то нови начин постојања у коме излазимо из света илузија и залазимо у нову реалност заједнице у Христу у којој путујемо ка коначном остварењу тајне Царства небеског. 

Зато је хришћански живот суштински неразумљив за оне који немају Духа Светога. Све је апсурдно и нелогично. Сетимо се речи апостола 1Кор 2.12-13 "А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући." Мир вам од Господа!

[Архимандрит Сава Јањић]

22 hours ago, Arsenija рече

Oce , ovo je , nadam se , moje poslednje pitanje .  

Ako su strasti nase pseudo-potrebe , kako mi da znamo sta su nase prave potrebe ? Odnosno , ponekad nije dovoljno samo reci ili nabrojati te potrebe , jer one mozda nisu iste za sve ljude ... 

Npr. Sveti Jovan Zlatousti je rekao da svi ljudi imaju potrebu za molitvom , vise nego sto drvece ima potrebu za vodom ... Ali mi vidimo da se svi ljudi ne mole , odnosno da nemaju ta interesovanja ... 

Ako je istina to sto je rekao Sveti Jovan , zasto se to desava ? Odnosno , zasto ljudi ne prepoznaju svoje prave potrebe ? 

Unapred se zahvaljujem . 

Svako dobro . 

Страсти су, како сазнајемо из аскетске литературе наше Цркве, неприродна кретања наших духовних сила. Човек поседује своје природне потребе и његове душевне силе теже Богу и бесмртности јер је човек створен за бесмртност. Када неприродно кретање наших духовних сила прихватимо као део своје личности, као потребу нашег тела онда бивамо овладани страстима које нас уводе у стање у коме се удаљујемо и од Бога и од ближњих. На пример када неко постане зависан од наркотика његов организам има псевдо-природну потребу за наркотицима, или за алкохолом или за неумереним и перверзним телесним животом и све томе подређује. Човек читав свој идентитет гради на тој страсти и све око себе посматра у перспективи страсти. Ослобађањем од тираније страсти уз благодатну помоћ Божију враћамо се природном животу, аутентичном животу који нам је Бог дао и који се препознаје по томе што човек постаје способан да живи у љубави и миру са Богом и ближњима.

[александар живаљев]

17 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Мислим да је сама замисао да се остварење човекове личности кроз индивидуацију сагледа у светлу обожења веома важна, али постоје знатне разлике и рекао бих да је јако тешко помирити у потпуности Јунга и православну традицију у овој области.

Лијепо сте то рекли и даље објаснили. У питању су два пута: индивидуално развојни и сотириолошки (спасењски). Мене занима слиједеће: ми у аскетској традицији имамо ту подвижничку страну спасења, коју смо сада замјенили психологизацијом. Улога Милости Божије у Спасењу, па и у обожењу, као да нам је, савременим људима, непрозирна. Како Ви сагледавате ту духовну ситуацију?