Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Milan Nikolic]

Имам утисак да у СЦП постоји више разумевања за овај став него ли за онај Митрополита Пергамског, барем судећи по оценама Митроп. Амфилохија на поменутом предавању на Богословском факултету.

 

Не само Митроп. Амфилохије, и владика бачки Иринеј се сврстао потпуно на страну онога што је став Митрополита Илариона Алфејева, удаљавајући се од Митрополита Пергамског по питању тријадолошког концепта примата и саборности. У том контексту интересује ме став владике Атанасија Јевтића који је већ писао о ,,Божанском поретку'' у вечној Светој Тројици, тумачећи светог Григорија Ниског где говори о исхођењу Светога Духа ,,кроз Сина''. (Поготово што је Митроп. пергамски Јован по овом питању близак ставу светог Јустина Ћелијског, који можемо видети из учења о Цркви из Јустинове треће књиге Догматике.)

 

Моје је мишљење да ову тему треба продубити колико је то могуће. Не слажем се са ставом - и искључивошћу - да Божански поредак Тројице, у коме има и првенства и саборности, не може бити примењен у еклисиологији.

 

Сматрам да је Божански поредак једини начин сведочења љубави која треба да означава и првенство и саборност. Та љубав је нешто једино што Цркву чини Једном, јер на исправан начин садржи Христа међу нама.

 

Ако већ говоримо о ипостасним својствима, то значи да имамо известан поредак. Потребно је продубити у том аспекту сазнање које ће дати исти смисао уз појашњење Божанског поретка, првенства и саборности у Светој Тројици.

 

Поред многих оправданих примедби Митроп. Илариона које треба доследно узети у обзир, ипак се не може сакрити извесно остајање у ,,посветовњачењу'' тиме што се структура Цркве ограничава на земаљску. Ако смо кроз историју искусили како изгледа то посветовњачење и последице тога, онда више него икада пре имамо потребу за напредовање и развој еклисиологије у циљу враћања на принципијелне темеље.

 

Све у свему, Константинопољ и Москва треба да нађу заједнички језик са што мање политике која ће свакако имати одређену улогу. Најбоље би било да имамо Цара али га немамо. Чак и да га имамо у ,,трећем Риму'', ако бисмо поново ишли стопама из историје шта нам гарантује да неће настати исти проблеми.

 

Подршка власти и светске силе добро дође. Међутим, постоји нешто унутрашње у односу на Цркву што треба да развијемо колико је могуће и тиме сачувамо Цркву од многих опасности, а уједно и пре свега да на најбољи начин чинимо сотириолошку мисију.

[Viktor Ljvovic]

Pomaze Bog, oce Savo. Sta mislite o podvucenom delu ovog odeljka, izgleda mi neobicno? Verovatno ime vaze sa Gospodnjim obecanjem sv. Jovanu...

 

 

δʹ. Ἰωάννης δὲ ὁ ἀδελφὸς αὐτοῦ, ἐν μὲν τῇ Ἀσίᾳ ἐκήρυξε τὸ εὐαγγέλιον τοῦ
Χριστοῦ, ὑπὸ δὲ Τραιανοῦ τοῦ βασιλέως τῶν Ῥωμαίων ἐξορισθεὶς ὑπ' αὐτοῦ ἐν
Πάτμῳ τῇ νήσῳ διὰ τοῦ λόγου τοῦ κυρίου, ἐκεῖ ὢν συνέγραψε τὸ εὐαγγέλιον τὸ
κατὰ Ἰωάννην, καὶ ἐξέδοτο αὐτὸ διὰ Γαΐου 110 τοῦ ξενοδόχου, μετὰ δὲ τὴν Τραιανοῦ
τελευτὴν ἐπάνεισιν ἀπὸ τῆς νήσου εἰς τὴν Ἔφεσον καὶ ἐκεῖ ζῶντα ἑαυτὸν ἔθαψεν,
ὢν ἐτῶν ρκʹ τῇ τοῦ θεοῦ βουλήσει.

 

http://khazarzar.skeptik.net/pgm/PG_Migne/Epiphanius_PG%2041-43/Index%20apostolorum.pdf

[Архимандрит Сава Јањић]

Не само Митроп. Амфилохије, и владика бачки Иринеј се сврстао потпуно на страну онога што је став Митрополита Илариона Алфејева, удаљавајући се од Митрополита Пергамског по питању тријадолошког концепта примата и саборности. У том контексту интересује ме став владике Атанасија Јевтића који је већ писао о ,,Божанском поретку'' у вечној Светој Тројици, тумачећи светог Григорија Ниског где говори о исхођењу Светога Духа ,,кроз Сина''. (Поготово што је Митроп. пергамски Јован по овом питању близак ставу светог Јустина Ћелијског, који можемо видети из учења о Цркви из Јустинове треће књиге Догматике.)

 

Моје је мишљење да ову тему треба продубити колико је то могуће. Не слажем се са ставом - и искључивошћу - да Божански поредак Тројице, у коме има и првенства и саборности, не може бити примењен у еклисиологији.

 

Сматрам да је Божански поредак једини начин сведочења љубави која треба да означава и првенство и саборност. Та љубав је нешто једино што Цркву чини Једном, јер на исправан начин садржи Христа међу нама.

 

Ако већ говоримо о ипостасним својствима, то значи да имамо известан поредак. Потребно је продубити у том аспекту сазнање које ће дати исти смисао уз појашњење Божанског поретка, првенства и саборности у Светој Тројици.

 

Поред многих оправданих примедби Митроп. Илариона које треба доследно узети у обзир, ипак се не може сакрити извесно остајање у ,,посветовњачењу'' тиме што се структура Цркве ограничава на земаљску. Ако смо кроз историју искусили како изгледа то посветовњачење и последице тога, онда више него икада пре имамо потребу за напредовање и развој еклисиологије у циљу враћања на принципијелне темеље.

 

Све у свему, Константинопољ и Москва треба да нађу заједнички језик са што мање политике која ће свакако имати одређену улогу. Најбоље би било да имамо Цара али га немамо. Чак и да га имамо у ,,трећем Риму'', ако бисмо поново ишли стопама из историје шта нам гарантује да неће настати исти проблеми.

 

Подршка власти и светске силе добро дође. Међутим, постоји нешто унутрашње у односу на Цркву што треба да развијемо колико је могуће и тиме сачувамо Цркву од многих опасности, а уједно и пре свега да на најбољи начин чинимо сотириолошку мисију.

 

Лично мислим да је став Митрополита Пергамског веома богословски занимљив, али треба имати у виду да је глава Цркве био и остао Христос и да је идеја тзв. универзалног примата касније историјски настала под утицајем разних историјских и политичких фактора. У раним хришћанским временима се чешће говори о Црквама тог и тог подручја јер свака заједница око Епископа је Црква Божија. У том смислу поставља се сасвим логично питање да ли је у православној традицији уопште икада постојала идеја универзалног примата у облику у ком се касније јавља, или је она заправо настала под утицајем римске традиције, јер је код њих универзални примат папе суштински еклисиолошки темељ јединства.

 

У пуноћи црквеног јединства су само они, по римокатоличком веровању, који су у јединству са римским Епископом. Учење Првог Ватиканског Сабора по коме је папа "по себи, а не по сагласју Цркве (ex sese, non ex consensu Ecclesiae" незаблудив (ineffabilis) када говори са ауторитетом Епископа Рима (тј. ex cathedra) потпуно је страно православној традицији. Примат папе на Западу нарочито је почео да добија на значају од почетка 5. века надаље када је простор некадашње Западне Империје постепено дошао под власт варвара. Рим је био једино светило духовности и цивилизације и у целом хаосу у коме је у редове клира улазило све више бивших варвара било је потребно да се очува чвршће јединство у вези са јединим апостолским престолом на Западу. Јачим германским утицајем на римском престолу дошло је до нових прерогатива римских папа које нису скривале своју амбицију за универзалном влашћу и над Истоком. На Истоку, су ствари ишле другачије, али је такође дошло постепено до јачања угледа Цариграда који иако није апостостолски престо, ипак је као катедра царског града дошао на прво место по части и то не без озбиљних трзавица посебно са Александријом. Ово је јако комплексна тема о којој може много да се говори јер се традиција Цркве овде испреплиће са политичким устројством Царства и бројним историјским и културолошким факторима који диктирају организацију црквеног живота.

 

Чини ми се да је питање универзалног примата ушло у међуправославне дискусије више због дијалога са Римокатолицима којима је то суштински важно питање. Од Равенског документа па надаље стално се дискусија води о томе како да православни дефинишу своје схватање примата на универзалном нивоу, које би било на известан начин комплементарно западној логици размишљања и схватања јединства Цркве. Управо од схватања универзалног примата зависи како Запад може да нађе јединство са Истоком. Идеја наметања папског примата Истоку се показала као потпуно промашена стратегија и зато се све више промовише идеја Цркава Истока и Запада са својим комплементарним устројством универзалног примата. Међутим, саборност на Истоку се развијала на другачији начин и чак је улога цариградских патријараха често била у сенци царева који су неретко смењивали патријархе и на разне начине утицали или покушавали да утичу на живот Цркве. Цариградски патријарси зато на Истоку никада нису имали ни приближно ону власт и утицај коју су папе имале на Истоку. Падом Ромејског царства Православна Црква никада није јасно и једногласно формулисала своје схватање примата на универзалном нивоу и отуда и данас размимоилажења ставова богослова на ову тему и питања да ли он уопште треба да постоји оличен у једној личности, јер то аутоматски по мишљењу многих повлачи и велики ризик. Такође је дошло до озбиљних историјских промена. Цариградски престо сада је у већински муслиманској Турској, а Московска Патријаршија, посебно након пада комунизма, тренутно је најјача и најбројнија помесна Црква. Чињеница да је Ватикан након више покушаја да са Цариградом договори неке принципе за помирење, схватио да се ништа не може договорити без Москве и да сви путеви на Истоку воде у том правцу, неизбежно доводи до нових питања. Јучерашњи сусрет папе и Путина, који је унијате и милитатнтне римокатолике у Украјини разочарао, показао је између редова колико Ватикан рачуна на улогу и руске државе у јачању дијалога са Московском Патријаршијом.

 

Посебно је, као што сам већ рекао, критично како се питање универзалног примата одражава на организацију Цркве у дијаспори тј. на просторима где Православна Црква није организована на принципу територија које припадају конкретној помесној Цркви, већ сапостоји више јурисдикција на истом простору, а неретко у истим градовима. Отуда је важно да Велики Сабор овом питању посвети посебну пажњу јер од тога како ће се ово решавати зависи и православна мисија у свету данас, која се и поред свих проблама, хвала Богу, наставља и даје резултате. Лично мислим да би било добро да се чешће одржавају међуправославни Сабори и да се у међусобном духу саборне љубави решавају постојећи текући проблеми са којима се Црква природно суочава у свету који се убрзано мења пред нашим очима. Хвала Богу, на неким просторима међуправославни епископски савети већ активније делују и то је јако добро.

 

Размишљајући о самој идеји примата (првенства) не могу а да не кажем да треба стално наглашавати чињеницу да достојанство које ми као клирици имамо происходи из Литургије и треба да постоји само у контексту Литургије. Господ је на Тавору засијао светлошћу есхатолошког Христа Победника пројавивши славу коју вечно има у Оца са Духом својим Светим. Међутим, Христос, Јошуа из Назарета, читав је свој земаљски живот проводио готово неприметно да чак многи хроничари нису ни забележили његово име. Ходио је путевима Јудеје као обичан човек учећи и исцељујући, без помпе и сјаја, избегавајући велике гужве хеленистичких градова и окупљао око себе једноставне и простодушне људе и покајане грешнике. Управо је то изазивало толико гнева код већ етаблиране храмовне јерархије (садукеја) или ултра-ревнитељских тадашњих духовника - фарисеја - који су управо бирали прва места и највише части пред људима. Мислим да се стално морамо враћати овом примеру Христовом јер управо данас таквог Христа треба да проповедамо свету у коме живимо, коме је доста политичких моћника, тајкуна, партијских и социјалних касти, самозваних спаситеља и усрећитеља. У Цркви стално морамо да се враћамо оном схватању власти које је засновано на непоновљивим и незаборавним Христовим речима Mт. 20, 25-27: "А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима.Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга". 

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaze Bog, oce Savo. Sta mislite o podvucenom delu ovog odeljka, izgleda mi neobicno? Verovatno ime vaze sa Gospodnjim obecanjem sv. Jovanu...

 

 

δʹ. Ἰωάννης δὲ ὁ ἀδελφὸς αὐτοῦ, ἐν μὲν τῇ Ἀσίᾳ ἐκήρυξε τὸ εὐαγγέλιον τοῦ

Χριστοῦ, ὑπὸ δὲ Τραιανοῦ τοῦ βασιλέως τῶν Ῥωμαίων ἐξορισθεὶς ὑπ' αὐτοῦ ἐν

Πάτμῳ τῇ νήσῳ διὰ τοῦ λόγου τοῦ κυρίου, ἐκεῖ ὢν συνέγραψε τὸ εὐαγγέλιον τὸ

κατὰ Ἰωάννην, καὶ ἐξέδοτο αὐτὸ διὰ Γαΐου 110 τοῦ ξενοδόχου, μετὰ δὲ τὴν Τραιανοῦ

τελευτὴν ἐπάνεισιν ἀπὸ τῆς νήσου εἰς τὴν Ἔφεσον καὶ ἐκεῖ ζῶντα ἑαυτὸν ἔθαψεν,

ὢν ἐτῶν ρκʹ τῇ τοῦ θεοῦ βουλήσει.

 

http://khazarzar.skeptik.net/pgm/PG_Migne/Epiphanius_PG%2041-43/Index%20apostolorum.pdf

 

Превод овог Епифанијевог текста би отприлике гласио овако:

Јован брат његов (Јаковљев), који је у Азији проповедао Еванђеље Христово и који је због речи Божије прогнан од стране римског цараТрајана на острво Патмос; и тамо написао Еванђеље и дао га Гају, гостионичару. Након Трајанове смрти вратио се са острва у Ефес и тамо се жив закопао, доживевши по вољи Божијој 120 година старости.

 

Речи καὶ ἐκεῖ ζῶντα ἑαυτὸν ἔθαψεν једино се могу разумети да се "сам жив закопао" што бих протумачио преносно, као израз. На пример понекад кажемо за некога да је отишао у манастир и тамо се жив закопао читав живот. То наравно, не значи да се апостол сам закопао физички у земљу. Нисам нигде нашао да је било ко то тако протумачио. У житију Св. Апостола и Богослова каже се да је последње године свога живота свети апостол Јован проводио је у испосничким подвизима: хранио се само хлебом и водом, није стригао своју косу, одевао се у просте платнене хаљине. Од старости он није чак имао снаге да проповеда реч Божју ни у околини Ефеса. Мислим да је то и одговор на ваше питање.

[w.a.mozart]

Oče Savo,

 

da li mislite da je ideju o episkopocentričnosti iznedrio konkretan istorijski trenutak tj. socijalni kontekst u kome je živeo sveti Ignjatije Antiohijski - njegove poslanice i pisanija ili je ona izvorno učenje crkve? 

 

O ovome govori tekst D. Mačkovića

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39280-%D1%81%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D1%81%D0%B2-%D0%B8%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B0%D0%BD/

[Milan Nikolic]

Падом Ромејског царства Православна Црква никада није јасно и једногласно формулисала своје схватање примата на универзалном нивоу и отуда и данас размимоилажења ставова богослова на ову тему и питања да ли он уопште треба да постоји оличен у једној личности, јер то аутоматски по мишљењу многих повлачи и велики ризик.

 

Поставља се питање, шта је онда била ''земаљска'' основа јединства Цркве? Да ли је то била империја и император?

 

То је изгледа крајњи домет посветовњачења Цркве. Једно је молити Бога за православног цара, био то Путин или неко ко ће доћи после њега, а нешто сасвим друго је, како кажете ,,првенство оличено у једној личности''.

 

Не видим да такво првенство, како кажете ,,по мишљењу многих повлачи и велики ризик''. Православни Цар је користан, али није суштински неопходан и као такав носи прави ризик, док теолошки аспект структуре Цркве има конкретан спој првенства и саборности што се види у овом кратком наводу Митрополита Зизјуласа:

 

,,Примат, као и све друго у Цркви, па и у самом Божијем Бићу (Тројица), је релациона стварност. Не постоји ништа попут индивидуалне службе (ministry), ништа што би могло бити схваћено или што би функционисало изван реалности заједнице (communion)''. (Примат у Цркви, пожаревац 2014, стр. 58)

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo,

 

da li mislite da je ideju o episkopocentričnosti iznedrio konkretan istorijski trenutak tj. socijalni kontekst u kome je živeo sveti Ignjatije Antiohijski - njegove poslanice i pisanija ili je ona izvorno učenje crkve? 

 

O ovome govori tekst D. Mačkovića

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39280-%D1%81%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D1%81%D0%B2-%D0%B8%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B0%D0%BD/

Као што се види из горепоменутог текста и реакције на текст, постоје различити ставови о овој теми. У први мах могу само да кажем да се у Цркви се све динамично развија, Литургију данас не служимо на исти начин као што су је служили апостоли, али суштина Литургије као светотајинског догађаја заједнице верног народа у Христу није се суштински променила од апостолских времена. Такође имамо развој богословља у односу на првобини језик апостолског времена, али то је иста вера која бива стално надахнута благодаћу Духа Светога. Црква постоји у времену и простору и нормално је да се прилагођава одређеним околностима у којима постоји, под условом да се притом не доводе у питање темељи наше вере у Бога. Када је Црква ушла у дијалог са неоплатонистичком философијом дошло је до низа супротстављених схватања, до погрешних учења, па су Свети Оци неопходно морали да развију учење о тријадологији и христологији и изразе га савременим језиком тога времена.

 

Мислим да је Св. Игнатије, као и многи светитељи раног периода Цркву пре свега посматрао као литургијску заједницу окупљену око свог предстојатеља. Данас о Цркви говоримо на локалном, помесном или универзалном нивоу и често у свакодневном размишљању верника постоји извесна дихотомија у поимању Цркве као административног тела, које има своје конкретно јерархијско устројство, и Цркве као евхаристијске заједнице која се манифестује пре свега у контексту Литургије када смо окупљени на једном месту са својим Епископом или презвитером, уп. "Συνερχομένων οὖν ὑμῶν ἐπί τό αὐτό" 1Кор, 11, 20. Мислим да је суштина овог спора управо у томе. Црква је истовремено и ванвременски и ванпросторни догађај, али у времену и простору је и конкретна институција са својом видљивом организацијом. Ова два аспекта не искључују један други већ други произилази из првог.

 

Када се бавимо историјским проучавањем Цркве у једном периоду постоји велика опасност да ставове заузимамо искључиво на основу расположивих извора. То не значи да извори нису битни, штавише, они су јако важни и представљају темељ научне методологије у нашој западној цивилизацији, али евентуално одсуство извора за неки период неопходно не значи да се у том периоду ништа није догађало. Плашим се да овакав приступ у богословљу може да доведе на известан начин до протестанстског минимализа,. Другим речима принцип sola scriptura довео је многе протестантске богослове до игнорисања целокупне традиције Цркве, која није неопходно увек била записана, али се усмено преносила и живела је кроз Цркву и њено живо литургијско предање. Конкретно, Црква Антиохије засигурно има свој непрекинути континуитет, што можда увек не можемо потврдити историјским изворима, али то потврђује жива евхаристијска традиција и постојање данашње Антиохијске Патријаршије и хришћанства на тим просторима.

 

Конкретно, поводом вашег питања мислим да епископоцентричност није производ историје и произилази из литургијског и христолошког контекста. Литургијском заједницом увек је председавао Епископ који стоји εἰς τύπον καὶ τόπον Χριστοῦ. Сигуран сам да је и након мученичког прослављења Св. Игнатија у Риму и даље служена Литургија у Антиохији и да је њоме председавао Епископ, или по крајњем снисхођењу неко од презвитера. Тврдња да не постоје историјски извори о томе не значи неопходно да литургијског живота није било. Епископ сам по себи није центар Цркве, већ само када литургијски ἵσταται εἰς τύπον καὶ τόπον Χριστοῦ тј. предстоји евхаристијским скупом по обличју (лику) и на месту Христовом. Отуда епискпоцентричност свој извор има у христоцентричности, а не у историјском развоју Цркве и практичној потреби. Административне дужности и одговорности Епископа произилазе из његове литургијске функције и огледају се пре свега у потреби да буде онај који је Προκαθήμενος εν αγάπη тј. који председава у љубави (Христовој).

[Архимандрит Сава Јањић]

Поставља се питање, шта је онда била ''земаљска'' основа јединства Цркве? Да ли је то била империја и император?

 

То је изгледа крајњи домет посветовњачења Цркве. Једно је молити Бога за православног цара, био то Путин или неко ко ће доћи после њега, а нешто сасвим друго је, како кажете ,,првенство оличено у једној личности''.

 

Не видим да такво првенство, како кажете ,,по мишљењу многих повлачи и велики ризик''. Православни Цар је користан, али није суштински неопходан и као такав носи прави ризик, док теолошки аспект структуре Цркве има конкретан спој првенства и саборности што се види у овом кратком наводу Митрополита Зизјуласа:

 

,,Примат, као и све друго у Цркви, па и у самом Божијем Бићу (Тројица), је релациона стварност. Не постоји ништа попут индивидуалне службе (ministry), ништа што би могло бити схваћено или што би функционисало изван реалности заједнице (communion)''. (Примат у Цркви, пожаревац 2014, стр. 58)

 

Улога ромејских царева у Цркви је била јако комплексна и развијала се постепено кроз историју. Веома често се у литератури тог времена царевима даје и својевсна псеудо-епископска улога, јер је Цар је оличавао јединство православне васељене, барем на Истоку, док је на Западу, након што је западни хришћански свет престао да буде део Ромејског Царства, ту улогу заправо преузео Епископ Рима који истовремено преузима све јасније прерогативе световне власти и аутоматски долази до јачања његовог ауторитета посебно од 9. века надаље када је Римски престо потпуно изашао из било какве зависности од Цариграда и ушао у сферу франачког политичког и културног света. Ромејски цареви су често посматрани као личности које оличавају самог Христа на земљи чувају јединство Цркве и државе. Црква је практично постала незамислива без Цара и царевине, као што је за царевину Црква била суштински елемент јединства и главни прерогатив божанске власти коју цареви имају као својеврсни Христови намесници на земљи. И данас у архијерејској Литургији имамо елементе који су били везани за учешће цара у богослужењу.

 

Наравно, у предконстантиновском времену јасно можемо да видимо да је Црква и те како могла да постоји без земаљског царства и царева, чак штавише, у времену када су је тадашњи пагански цареви прогонили. Међутим, у после-константиновском периоду развијала се идеја симфоније Цркве и државе која данас, мислим да представља један од најозбиљнијих анахронизама Православне Цркве и неретко крије велику опасност, нарочито у ситуацији када више нема хришћанских миропомазаних царева (од којих, руку на срце, неки нису били нимало благочестиви и отворено су прогонили правоверје). Отуда сматрам да Црква у данашњем времену треба да се врати моделу пред-константиновског времена и да нађе своје аутентично место у једном свету глобализације и секуларизације, чувајући свој идентитет пре свега као Црква Божија. Сарадња са световним властима је добра и пожељна, али само у оној мери у којој Црква не дозвољава да постане оруђе политичког или националног јединства, јер тада губи своју универзалну и наднационалну мисију и постаје ограничена етничким, политичким и идеолошким факторима. 

 

Православних царева више нема и мислим да нам нису неопходни. Константиновска реформа државе имала је свој значај у ширењу хришћанства, али исто тако Црква је врло брзо дошла у озбиљан проблем у коме је дошло до испреплитања политичких и догматских момената (нпр. монофизитизам који није био само христолошка јерес, већ на известан начин и подстицај за политичку идеологију оних који су желели да се ослободе власти Цариграда). Отуда по неким мишљењима историчара тако брзо потпадање монофизитстских делова Царства под исламску власт. Напори царева да пронађу компромис између подељених страна довели су до још већег распламсавања богословских спорова. Едикти Ираклија и Констанса II, Ектесис и Типос, којима су ова два цара покушала да помире православце и  монофизите довели су до још већих подела и конфузије. С друге стране, морамо да признамо да је царска власт била од велике користи Цркви да заустави развој јереси јер пре Константина једноставно није било начина да се ограниче и сузбију јеретичке групе, од којих су неке преживеле и по неколико векова. У време хришћанског Царства саборски осуђене јереси и њихови следбеници били су лишавани сваке потпоре и неретко прогањани ван граница Царства. Рецимо данас то није могуће и већ имамо читав низ мини раскола и отворених јереси који су осуђени од Цркве али их државне власти толеришу по принципу слободе вероисповести у демократском друштву.

 

Данас, када више нема хришћанских царева, живимо у времену у коме би по мишљењу неких, посебно оних који виде практичне стране западног система организације Цркве, било добро да постоји неки централни црквени ауторитет који би могао да прима апелације из других Цркава и пресуђује. На римокатоличком Западу готово је незамисливо одржавање јединства Цркве без папе и његовог "auctoritas" i "potestas". Међутим, то би било и јако опасно за Православну Цркву јер би могло да угрози саборност која је кључни елемент евхаристијског идентитета Цркве на свим нивоима. Узмимо на пример свештеника у римској традицији, он може да служи мису сам без народа, када разрешава грехове користи формулу "Ја те разрешавам", у Римокатоличкој Цркви нема практично рашчињења свештених лица јер је свештени дар вечан, они само бивају привремено или трајно суспендовани. Дакле свештена власт не зависи од заједнице и има свој самостални идентитет. У Православљу није тако, презвитер може да одслужи литургију само заједно са верним народом, он не опрашта грехове својом влашћу која му је од Бога дата већ приноси молитву Богу са покајником да би Господ подарио опроштај. Епископ и свештеник могу бити лишени чина јер он није њихово лично власништво већ произилази из њиховог односа са Црквом, Црква им га даје и може им га одузети. То су два различита концепта и свештенослужитељ (Епископ или презвитер) у Православној Цркви је оно што јесте само у контексту саборног јединства Цркве. Суштина нпр. заблуде Артемијеваца јесте управо у томе што они виде и свештенство и Цркву ван контекста саборности, што се на крају неминовно своди на идолатрију личности њиховог предводника. И монашки чин Црква може одузети али не и одговорност завета који смо дали. Схима је знак да је Црква примила наш завет у Христу и може нам га узети ако изађемо из саборног јединства Цркве, али наш завет само по себи лично је питање наше савести и Бога коме се заветујемо и за њега смо лично одговорни.

 

Цитат Митрополита Пергамског: ,,Примат, као и све друго у Цркви, па и у самом Божијем Бићу (Тројица), је релациона стварност. Не постоји ништа попут индивидуалне службе (ministry), ништа што би могло бити схваћено или што би функционисало изван реалности заједнице (communion)''. (Примат у Цркви, пожаревац 2014, стр. 58)  јасно и лепо казује да примат произилази из евхаристијске заједнице, а не обрнуто као што је случај у папо-центричном систему. Дакле, ако би се дефинисао примат на универзалном принципу у Православној Цркви неопходно би било да се он изрази на тај начин да произилази из сагласја Цркве (consensus ecclesiae). Већ горе сам поменуо да Први Ватикански Сабор управо негира ту чињеницу и каже да је папа "незаблудив по себи (тј по својој функцији наследника Петра), а не по сагласју Цркве (non ex consensu ecclesiae)". То је сасвим неприхватљива формулација за Православну Цркву. Код нас примат како на локалном, помесном, па ко баш хоћемо, и на универзалном нивоу произилази искључиво из сагласја и саборне свести Цркве. Када Епископ није више фактор јединства своје Епархије он бива смењен, тако је и са Патријарсима, а тако би могло бити и са евентуалним првоначалним Патријархом који би својом функциојом "председавајућег у љубави" и те како био одговоран пред саборном свешћу Цркве и могао би бити смењен. Код римокатолика таква могућност једноставно не постоји, посебно након што је на Првом Ватикануму закуцана ова несрећна формулација пред којом тзв. концилијарност Другог Ватиканума представља најобичнију фарсу. Тренутни модел "првога по части" или "првог међу једнакима" не негира литургијско првенство и на патријаршијским Литургијама јасно председава најстарији, Васељенски. Ту нема никаквог спора. Питање је да ли Први треба да има додатна овлашћења на административном и јурисдикцијском нивоу и ту већ не постоји сагласност, као што је постојала када је Римски Епископ својевремено покушао да прогласи своју универзалну власт у Цркви. Зато је ово питање осетљиво.

 

Чисто размишљам као човек и хришћанин, и могу да кажем да примат једног Епископа на универзалном нивоу Цркве није немогућ, иако ниакда није постојао у нашој Цркви у форми у којој постоји на Западу већ вековима. Али, ако би се саборном одлуком увео и прихватио он би дефинитивно био квалитативно другачији од оног римског јер је православно поимање власти у Цркви било и и остало евхаристоцентрично, тј. христоцентрично.

[Протомајстор]

Викопреподобни оче Саво - благословите!

 

У протекле три године два пута сам имао велику благодат да се причестим из ваше руке. Света Литургија у Дечанима је нешто неописиво и неупоредиво и превазилази сва моја искуства.

 

Хтедох нешто да Вас упитам.

На предстојећем Васељенском сабору, како изгледа, неће бити решаван проблем календара и поста. Тренутно се налазимо у Петровском посту, који су сви православни започели у исто време, али ће га већина помесних Цркава окончати 13 дана раније. Испада да смо ми већи православци од Васељенског патријарха (а свакако нисмо) и да смо у протеклих стотинак година, од како су нам различити календари, постили три године дуже од Јелина, Бугара и Румуна!?

Већ годинама идем у Грчку на летовање у овом периоду и од свог духовника добијем благослов да се причестим на мору, што учиним бар једном. Пошто постим, сваке године останем без гироса, сладоледа, итд. 

Ове године жлим да се причестим баш на грчки Петровдан и сад имам следеће недоумице:

1) Да ли могу после тога да прекинем пост?

2) Ако смем да га прекинем, да ли треба да га наставим кад се вратим у Србију?

3) Да ли код куће смем да се причестим на јулијански Петровдан, или је у питању исти дан по принципу освећења времена?

[Архимандрит Сава Јањић]

Викопреподобни оче Саво - благословите!

 

У протекле три године два пута сам имао велику благодат да се причестим из ваше руке. Света Литургија у Дечанима је нешто неописиво и неупоредиво и превазилази сва моја искуства.

 

Хтедох нешто да Вас упитам.

На предстојећем Васељенском сабору, како изгледа, неће бити решаван проблем календара и поста. Тренутно се налазимо у Петровском посту, који су сви православни започели у исто време, али ће га већина помесних Цркава окончати 13 дана раније. Испада да смо ми већи православци од Васељенског патријарха (а свакако нисмо) и да смо у протеклих стотинак година, од како су нам различити календари, постили три године дуже од Јелина, Бугара и Румуна!?

Већ годинама идем у Грчку на летовање у овом периоду и од свог духовника добијем благослов да се причестим на мору, што учиним бар једном. Пошто постим, сваке године останем без гироса, сладоледа, итд. 

Ове године жлим да се причестим баш на грчки Петровдан и сад имам следеће недоумице:

1) Да ли могу после тога да прекинем пост?

2) Ако смем да га прекинем, да ли треба да га наставим кад се вратим у Србију?

3) Да ли код куће смем да се причестим на јулијански Петровдан, или је у питању исти дан по принципу освећења времена?

 

Мислим да је Митрополит Амфилохије у свом предавању на Богословском факултету говорио и о теми поста, напоменувши да највероватније неће бити мењана досадашња пракса, посебно што се тиче Петровског поста чија дужина зависи од датума Васкрса. То је све што и ја знам о тој теми.

 

Рекосте да имате духовника, па би најбоље било да вам он одговори и на остала питања. Колико духовника, толико и савета. Знам неке који саветују да се тамо где путујемо држи тамошња пракса, што значи и календар. Други опет мисле да треба држати своју праксу. Најважније је да било да ли је у току пост или није настојимо да чинимо све што можемо да не повредимо другога и да опростимо својим ближњим. Нема љубави према Богу без љубави према ближњем, а суштина поста јесте управо у томе, да будемо хуманији према својим ближњима и да мало више места у свом срцу оставимо за Бога.

[Протомајстор]

Благодарим оче! 8086.gif

[Volim_Sina_Bozjeg]

Најважније је да било да ли је у току пост или није настојимо да чинимо све што можемо да не повредимо другога и да опростимо својим ближњим.

 

Blagodarim i ja. 

[Guest]

Драги оче,

 

молим Вас да ми одговорите на ово питање:

 

где су сада светитељи? Како они сада постоје, на који начин? Ми се њима у молитвама обраћамо као живима.

 

Занима ме ово погледавши ову тему:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39543-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE-%D0%BC%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/

[Архимандрит Сава Јањић]

Драги оче,

 

молим Вас да ми одговорите на ово питање:

 

где су сада светитељи? Како они сада постоје, на који начин? Ми се њима у молитвама обраћамо као живима.

 

Занима ме ово погледавши ову тему:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/39543-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE-%D0%BC%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/

 

Ово је јако озбиљна тема и тешко је рационално објаснити оно о чему немамо искуство из прве руке. Стање душе, односно душевне компоненте човековог постојања, након физичке смрти није нигде у Св. Писму детаљно описано, што отвара и простор за различите и неретко супротстављене ставове. 

Морамо увек да почнемо од оних основних учења наше Цркве који дефинишу у ком простору може да се креће наше расуђивање. Дакле, ми не верујемо у платонистичку душу која је сама по себи вечна и самопостојећа. Верујемо да је душа бесмртна по благодати Божијој, односно тачније створена је за бесмртност. Она није вечна по себи јер све осим Бога је створено ни из чега и хипотетички може да се врати у непостојање, када не би било Божијег благовољења да оно што је створио вечно постоји. Душа јесте другачијег састава од тела, али је ипак тварна, као што су и анђели тварне природе, али не на исти начин као и ми, тј. не подлежу пропадљивости, старењу и физичкој смрти. Човек је психофизичко биће, али ни тело ни душа без једно другог нису потпуни, како каже о. Георгије Флоровски, да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. С друге стране, у предању Цркве имамо сачувана бројна сведочанстава да након физичке смрти душевна компонента човековог бића (душа) наставља да постоји на један посебан и необјашњив начин и пролази најпре привремени суд који се често описује као суд савести и обитава у стању привремене радости и наде или у стању привременог очајања и муке. Након свеопштег васкрсења и поновног сједињења душе са преображеним телом наступа коначни суд. Наравно, суд у православној традицији нема јуридички карактер и већ је доста о томе говорено.

 

Дакле, наше размишљање може да се креће између с једне стране учења о смртности душе (тнитопсихизам), или тзв. спавања душе тј. њеног обитавања у својеврсном коматозном стању бесвесности до свеопштег васкрсења (хипнопсихизам) и с друге стране, (нео)платонизма тј. веровања да је човек заправо душа која је заточена у телу. Прве крајности, које је Црква више пута у својој историји одбацила, директно обесмишљују молитву светитељима и у конфликту су низом цитата из Св. Писма који указују да живот не престаје након физичке смрти. Православна Црква живо верује да су душе уснулих праведника живе у Господу и за њих се стално молимо и са њима евхаристијски заједничаримо. Друга крајност, платонистичка, обесмишљује Васкрсење, јер ако је душа потпуно аутономна, вечна по себи, тело је само терет кога се физичком смрћу ослобађамо. Хришћанство је врло јасно супротстављено платонистичким системима који су на разне начине покушавали да се угнезде у црквеној традицији.

 

Имамо такође и проблем времена. Време је такође створено и Бог као нестворен и Творац свега изнад је времена. Царство небеско након Свеопштег Васкрсења неће бити подложно временским оквирима које ми познајемо јер ће и време бити преображено као васцела творевина. Из ове перспективе имамо и размишљања покојног о. Томаса Хопка који није веровао у људске душе без тела и који је учио да су оне свесне зато што одмах након смрти улазе у реалност будућег века добијајући васкрсла тела. О. Хопко је овај став развио посебно у супротстављању платонизму у хришћанству и по његовој логици светитељи нам се јављају из есхатолошког царства, а не из света душа.

 

Издвојио бих пар његових цитата из његових беседа о животу после смрти:

"Они који су крштени и умрли, подигнути и запечаћени животворним духом. Они су буквално дигнути из мртвих и не могу умрети и смрт долази као преображење, као прелазак у вечни живот Христов јер је Христос васрксао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу, наша душа је мртва као и наше тело... ми не учиомо о бесмртности душе у Цркви као Сократ и Платон, већ следујемо Библији. Смрт је непријатељ тела и душе и Христос нас васкрсава у души и телу.... све то гледамо из перспективе краја, а не у смислу неких бесмртних душа које тамо негде плутају и питамо се куда".

"Мртви су једноставно потпуно мртви...и ја верујем када је Христос васрксрао из мртвих у свом васкрслом телу, он је одмах дао прослављено тело свима онима у гробовима и они улазе у вечни живот са њим. Зато када славимо светитеље прослављамо их као потпуно живе. Када се они јављају људима не јављају се као бестелесне душе, већ у својим прослављеним телима. Мошти њиховог физичког тела још могу бити у гробовима, и биће тамо до дана када ће гробови остати празни и више неће бити гробаља ни смрти. Али умрли у Христу већ улазе у ту вечну славу Царства које долази."

 

Овде видимо да о. Хопко покушава да нађе компромис између учења о смрти душе и платонистичког постојања "растеловљене душе" (disincarnate soul). Кључна ствар у његовом учењу јесте наше поимање времена. 

 

Његово учење подстиче одмах низ логичких питања.

На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима. Он врло јасно покушава да сачува целовитост човека који није само тело нити само душа, психофизичка целина, враћајући се горепоменутом ставу о. Георгија Флоровског. Наравно као добар познавалац светоотачког предања о. Томас Хопко никада није претендовао да ово своје богословско мишљење прогласи за нову догму. 

 

Можемо издвојити још једно богословско мишљење које се као ни мишљење о.Хопка не намеће као обавезно и апсолутно православно свхатање, иако долази од великог светитеља Цркве. Реч је о учењу Св. Григорија Ниског (о коме сам својевремено читао, али сам заборавио тачно место где то тврди) да душа након смрти тела не прекида сасвим своју везу са њим и да по тој логици тела светитеља настављају да буду извор благодатне енергије и након смрти. Лично бих рекао да је то можда један од лакше прихватљивијих начина како да нађемо средину између потпуне смрти или бесвесности душе с једне, и платонистичког схватања душе, са друге стране. Усудио бих се у том смислу рећи да је могуће да душа након смрти тела носи слику тела као својеврсни холограм, матрицу, на основу које ће тело на крају овог света и века бити васкрснуто у слави. Будући да тело још није васкрсло душа која носи његову слику још донекле ограничено доживљава радост и тугу у зависности од стања у коме је човек живео пре смрти. У том смислу душе покојних су и даље у сфери створеног времена које можда доживљавају на други начин него они који су још у животу. Наравно, остаје опет питање светитеља. Да ли и они постоје у том стању?

 

Наравно, остаје кључно питање свести.

 

Зашто се они који су за живота задобили благодат Духа Светога и које је Црква препознала као светитеље јављају, помажу нам и молимо им се тражећи њихову помоћ, а други, наши уснули, опет ћуте, као да спавају и чекају свеопште васкрсење. Могуће је говорећи крајње хипотетички да ниво свести душе након телесне смрти и њена могућност конкретнијег општења са нашим светом зависи од њеног духовног стања. Обично се каже да светитељи имају слободу од Бога да се јављају, а други немају иако живе у нади вечног живота. Светитељи нам се јављају благодаћу Божијом и Бог преко њих чудотвори као и док су били живи. Такође, свест код човека није само питање душе, већ и тела и биохемијских процеса. Притом душа и тело делују интерактивно. Душа без нормалних биохемијских процеса не може да се нормално изрази и комуницира као душа у здравом телу. То је посебно видљиво у случају тешких оболења као што је Алцхајмерова болест, разним другим облицима деменције или тешких психичких оболења. Психичке болести на известан начин суспендују човекову слободу која му је дата од Бога јер човек није у стању да слободно и нормално одлучује, већ може да постане потпуно неурачунљив и да деградира душевно чак на ниво животиње. 

 

То су све јако комплексна питања о којима никада нећемо имати експлицитне одговоре. Зато је веома важно да се држимо онога што Црква јасно и конкретно учи, да избегавамо крајности и да личне ставове и уверења не апсолутизујемо као да смо нашли коначно објашњење. Заправо наша вера мора да се креће између саборски потврђених учења Цркве који су као оријентири у магли и указују нам на пут којим треба да идемо. Свако скретање мимо тих оријентира може да нас уведе у опасне воде самомњења и прелести. Истински пут јесте да задобијемо ум Христов, а када заживимо у тој реалности све ће нам неисказано бити јасно и без потребе да рационално концептуализујемо ту стварност у нашем уму и изразимо је речима. То је вероватно и главни разлог зашто Православна Црква није отишла у мутне воде схоластицизма и овоземаљског мудровања. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Оче благослови.

 

Оче, многи свети у житијима читамо, да су имали један специфичан однос са Богом.

 

Не ретко им се Бог јављао, откривао, упозоравао, спашавао, заповедио......

 

Такође читамо, да се Бог јављао и кроз неке који нису канонизовани, па ме занима, зашто се Бог јавља на такав начин, односно зашто бира појединце у тим својим јављањима,откровењима и свему другоме што је на корист свих нас.

 

И још нешто, можда више због других .... има ли места сумњи у таквим случајевима?