Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Благослови Оче.

 

Да ли сви људи (створени) осећају Небеског Оца (Света Тројица) ?

 

Постоји ли човек у Творевини који не осећа Створитеља?

 

Да ли човек по природи осећа свог Створитеља?

 

Човек је од Бога створен за вечни живот и Адам је живо осећао присуство Божије док је био у рају. Након пада он се сакрио од Бога, што значи да грех разара способност заједнице са Богом. Видимо после како су Адамови наследници губили осећај заједнице са Богом, како је Каин убио свог брата, како су људи одвојени од Бога изгубили и осећај међусобне повезаности и почели да граде кулу Вавилонску као симбол опште пометње и дезинтеграције људског рода. 

 

Дакле, све што је створено од Бога је саздано за заједницу са Богом. Уколико живимо природним животом, односно животом по Богу имаћемо јачи осећај заједнице са Богом и то ће се потврђивати пре свега у нашем односу према ближњима. Што више човек тоне у грех, све све мање осећа потребу за Богом и не препознаје његов лик у ближњима око себе. Огреовљеним срцем овладава мржња која је духовно слепило. Када поједини људи кажу да нема Бога заправо говоре оно што истински осећају, за њих заиста нема Бога јер га лично не доживљавају, немају заједницу са њим, а не виде га ни у ближњим око себе. Светитељи су људи, који су очистили своје срце од греха и зла и који живе у интензивном доживљају заједнице са Богом. Они лик Божији препознају не само у сваком човеку, већ све створено у природи виде као израз неизмерне љубави и доброте Божије.

 

Доживљај Бога није психолошки осећај, већ суштинска промена нашег бића која се манифестује у односу према ближњима. Онај који тврди да воли Бога, а то не потврђује својим односом према другима, својим делима, надасве својим покајањем и променом начина живота, заправо живи у стању духовне обмане - прелести. У таквом стању Бог заправо постаје пројекција огреховљеног човековог "ја" и такви људи немају истинску заједницу са Богом. Данас прослављамо св. Максима исповедника који је тако предивно говорио о љубави Божијој. Када читамо његове Главе о љубави видимо да понајвише говори о подвигу, борби против греха као неприродног начина постојања, јер је то једини пут ка задобијању Божије љубави, која се даје као дар али само онима који своје срце отворе за Бога. Управо нас овај велики светилник Цркве учи да  је знање без дела тј. подвига, демонска теологија "δαιμόνων θεολογία η δίχα πράξεως γνώσις".

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче, шта се подразумева под благоразумним подвигом? Како се задобија смиреноумље и како га сачувати? Хвала на свему. Поздрав. Ваше грешно чедо, Иван.

 

Благоразумни подвиг има за циљ задобијање љубави Божије и заснива се најпре на борби против самољубља које је корен свих осталих страсти и грехова. У подвигу покајања, преумљења, упознајемо функционисање човекове природе у стању пада. Упознавајући своје слабости напредујемо у смиреноумљу које свети оци дефинишу као познање човекове немоћи и Божије свемоћи. С једне стране човек постаје свестан да нема греха у који не би могао да падне да није Божије благодати која га држи, а с друге стране духовно спознаје да је Богу све могуће и да једино у Богу можемо да нађемо слободу од силе греха, смрти и ђавола. Из смиреноумља се рађају све остале врлине, баш као што се из самољубља рађају све страсти и грехови. Смиреноумље као и све остале врлине могу се сачувати једино сталним подвигом, пре свега молитвом и постом - молитвом као непрестаним трудом да се удаљавамо од злих мисли и свој ум и срце испунимо сталним сећањем на Бога и постом као непрестаним трудом да се удаљимо од свега онога што нас води на пут греха и зла. Господ да те укрепи брате Иване.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Када поједини људи кажу да нема Бога заправо говоре оно што истински осећају, за њих заиста нема Бога јер га лично не доживљавају, немају заједницу са њим, а не виде га ни у ближњим око себе.

Hvala oče, samo jedno kratko potpitanje.

 

Ova grupa ljudi me zanima, da li su oni rođeni takvi da ne osećaju Boga ili su živeći (kao i svi posle adama) u grehovnoj okolini i prihvatajući taj greh, ipak na neki način svesno negirali postojanje Stvoritelja?

 

Nekako verujući određenim svetiteljima, razmišljam o rečenici: I đavo drugima govori nema Boga, ja sam Bog ali ipak drhti pred Božjim imenom.

 

Prosto ne mogu da verujem da se Bog nije javio svima,Božji priziv je jasan.Ja verujem ovo što ste napisali da je moguće istinski ne osećati Boga i da zaista za njih ne postoji ali nekako pre toga imam osećaj da su oni odbili Božji priziv i bili svesni postojanja.

 

Sam Hristos kaže: Mene u đavolu nema ali to ne znači da nije i taj đavo nekad znao za Božje postojanje i zajednicu, dok se nije Boga odrekao.

 

Jesam li u pravu ako bi rekao: Stvoreno, po prirodi oseća svog Stvoritelja a po odbijanju a ne po rodjenju, ostaje istinski bez njega?

[Teodota]

Оче Саво, благословите.

Моја мајка има рак материце. Имаће операцију у скорије време када ће видети у којој је фази канцер и шта ће даље. Шта ми, њена деца можемо да урадимо. Које молитвено правило да чинимо? Које молитве и акатисте да читамо? Како да помогнемо мајци да, ако је воља Божја, буде излечена након операције и остане међу нама у овом свету.

 

Слава Богу.

[snebivljivi maslacak]

Oče Savo, jednom sam čula da je u Crkvi zabranjeno da se molimo za samoubice, već da možemo samo da ih pominjemo u ličnim molitvama.

Da li je to istina? Da li bi na primer mogli da damo njihova imena da se pomenu na Liturgiji? 

 

I drugo pitanje ako se u Simbolu Vere kaže za Sina da je od Oca rođen pre svih vekova, znači li to da je nekad postojao samo Otac, da nisu uvijek postojala Sveta Trojica? 

 

Hvala vam puno oče Savo što odgovarate na naša pitanja.

[draganzzz]

Ok sve to, nego sad jedno ozbiljno pitanje,

o.Savo kako da dodjem do onog vaseg Decanskog crnog na teritoriji BG-a?

Treba mi jedno balonce cisto da probam kako je.

[МилошБГ]

Ako mislis na flasirano ima u prodavnici patrijarsije da se uzme,ima na kalenicu itd.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, jednom sam čula da je u Crkvi zabranjeno da se molimo za samoubice, već da možemo samo da ih pominjemo u ličnim molitvama.

Da li je to istina? Da li bi na primer mogli da damo njihova imena da se pomenu na Liturgiji? 

 

I drugo pitanje ako se u Simbolu Vere kaže za Sina da je od Oca rođen pre svih vekova, znači li to da je nekad postojao samo Otac, da nisu uvijek postojala Sveta Trojica? 

 

Hvala vam puno oče Savo što odgovarate na naša pitanja.

Треба да се молимо за све људе, а не да будемо њихове судије. Црква из педагошких разлога не врши опела самоубица осим у случају када је реч о особама које су имале душевне проблеме и које су то учиниле не из презира према животу који је дар Божији већ у свом болесном стању. Бог једии зна шта је у срцу сваког човека и зато се за све треба молити.

Бог Син је једносуштан и вечносуштан са Оцем. Будући да је Бог изнад времена и простора овога света када кажемо да је Син рођен пре свих векова подразумевамо да вечно бива рађан од Оца као што и Дух Свети вечно исходи из Оца. Отац је извор Божанства и Сина и Духа Светога и не би било ни Оца да није Сина и Духа Светога и обрнуто. Ова тајна је надумна и имена Отац, Син и Дух Свети означавају пре свега односе између Божанских лица. Бог је један зато што је Отац један и зато што вечно сапостоји са својим божанским Сином и Духом Светим и начало је божанске природе коју од њега Син има вечно рађањем, а Дух Свети ихођењем. Дух Свети је и Дух Сина Божијег и у времену се даје од Сина створеној природи. Све је од Бога тројично и нема ничега у Богу што не бива благовољењем Оца, деловањем Сина и благотворним дејством Светога Духа. Зато је Бог истовремено Један али Тројичан. 

[Guest]

Оче,

 

пренесите нам утиске о Вашем гостовању код вл. Максима и у његовој епархији западно-америчкој.

 

Пратио сам кратке текстове на Вашем фб профилу, али овде ме занима како та епархија живи у смислу какав је литургијски и богослужбени живот. Како наши људи у Америци схватају Цркву?

[Дејан]

Оно што је јако занимљиво за истраживање јесте како је атеизам који је да тако кажем органски поникао у простору неких деформисаних хришћанских учења на Западу

 

 

[w.a.mozart]

Бог је један зато што је Отац један и зато што вечно сапостоји са својим божанским Сином и Духом Светим и начало је божанске природе коју од њега Син има вечно рађањем, а Дух Свети ихођењем.

 

Ako smem da dodam, kako reče blaženi Avgustin - Šta je drugo biće Oca nego njegov odnos sa Sinom.

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala oče, samo jedno kratko potpitanje.

 

Ova grupa ljudi me zanima, da li su oni rođeni takvi da ne osećaju Boga ili su živeći (kao i svi posle adama) u grehovnoj okolini i prihvatajući taj greh, ipak na neki način svesno negirali postojanje Stvoritelja?

 

Nekako verujući određenim svetiteljima, razmišljam o rečenici: I đavo drugima govori nema Boga, ja sam Bog ali ipak drhti pred Božjim imenom.

 

Prosto ne mogu da verujem da se Bog nije javio svima,Božji priziv je jasan.Ja verujem ovo što ste napisali da je moguće istinski ne osećati Boga i da zaista za njih ne postoji ali nekako pre toga imam osećaj da su oni odbili Božji priziv i bili svesni postojanja.

 

Sam Hristos kaže: Mene u đavolu nema ali to ne znači da nije i taj đavo nekad znao za Božje postojanje i zajednicu, dok se nije Boga odrekao.

 

Jesam li u pravu ako bi rekao: Stvoreno, po prirodi oseća svog Stvoritelja a po odbijanju a ne po rodjenju, ostaje istinski bez njega?

Наша вера у Бога није питање емоција или "осећаја Бога" већ питање заједнице коју са Њим успостављамо кроз Христа, у Цркви као Телу Христовом, другим речима, питање нашег односа према ближњима. У противном били бисмо група индивидуа која тражи неки свој психолошки доживљај Бога и Црква би била само једна врста асоцијације индивидуа која служи за "задовољавање наших религиозних потреба", што је случај са бројним сектама. Други нам у том случају не би био потребан или би чак био сметња за наше индивидуалне изразе побожности. Оваква, суштински неисправна интерпретација хришћанства води у пијетизам и нездрави мистицизам, и нашу веру претвара у морализам, а подвиг који је веома важно средство за савладавање нашег самољубља и задобијања љубави, претвара у јоги-аскезу која бива сврха самој себи. Дакле, за хришћане много важније питање јесте да ли ја постојим за Бога и Бог за мене. Треба имати у виду да се у древна времена постојање Бога није доводило у питање, иако су постојале велике разлике у поимању Бога. За древне Израиљце и нас као Нови Израиљ Бог није био апстракција, већ личност која живо комуницира са својим народом и коначно улази у наше време и простор Сином својим Јединородним који је постао човек. И након Христовог страдања и васкрсења Бог својим Духом Светим живо бива присутан у Цркви која је тело Христово, а ми, њени чланови постојимо као удови тога тела. 

 

Господ нас учи да је Бог тамо где су двоје или троје сабрани у име Божије. Господ нас је зато научио молитви "Оче наш" која је у множини. Такође и у Литургији, молитва Канона Евхаристије коју свештеник испред сабраног народа чита, упућена је Богу Оцу у множини, не као његова лична (приватна) молитва једног или више свештенослужитеља, већ као молитва сабране Цркве Божије, као молитва у име Христово. Ова релација између једног и многих заправо је тајна будућег постојања у коме нећемо постојати као индивидуе, већ као личности, међусобно повезане и сабране у Христу, тачније речено, као саборна личност Христова (Црква), и само ћемо тако имати вечни живот и заједницу са Оцем небеским у Духу Светом. У вечном животу зато нема индивидуалног начина постојања (као у овом свету и веку) и зато нема спасења ако немамо љубави према ближњима, односно ако ближњег не доживљавамо као суштински неопходан део нашег постојања. У томе се налази основна веза између онтологије и етике у хришћанству, јер се оне узајамно употпуњују. Ако се љубав сведе на етику онда се спуштамо на ниво емоција, испразног морализма и фарисејског легализма. Љубав Христова је посебан однос према свету у коме живимо, у коме духовно познајемо и созерцавамо логосност васцеле творевине и у сваком човеку познајемо лик Божији. Зато не можемо рећи да љубимо Бога, а истовремено презиремо ближњега. 

 

И пали анђели врло добро знају да Бог постоји, али нису с њим у односу љубави и заједнице. Таквом начину постојања они желе да науче и људе, који по својој палој природи теже ка самољубљу и себичности јер пали човек жели да продужи своје пролазно биолошко постојање без Бога, у чему је и суштина пада човековог. Зато и поједини људи када кажу нема Бога заправо искрено изражавају своје стање, за њих и у њима нема односа љубави према Богу, нити Бога виде у ближњем. То је стање слично палим духовима и у односу на истинско постојање у Христу овакво "постојање" је ништа друго него непостојање и духовна смрт.

 

Највећа трагедија пакла јесте управо у томе што не постоји могућност потпуне анихилације од Бога створене природе јер свет је још у динамици стварања и тек након свеопштег васкрсења све ће бити оцелотворено и у Христу уведено у вечну заједницу Богом Оцем. Будући да је Сам Син Божији примио у ипостасну (личну) заједницу са својом божанском природом и нашу створену природу, она ће заувек постојати јер је сједињење природа вечно и непромењиво. Разлика је само у томе што ће за једне та вечност бити стално узрастање у љубави и радости у Богу, а за друге вечна мука и пропадање у дубину очајања. Реч је, као што сам више пута до сада говорио, не о два посебна света, као што су веровали древни пагани, већ о два различита стања, начина, постојања, од којих је један вечни живот и радост у Богу, заједничарење у природи Божијој о чему говори апостол Петар, а други вечна мука и патња. И у овоме животу за оне који мрзе нема веће муке него да буду заједно са онима које презиру. Зато Бог није створио нити ће створити пакао, јер се он актуелизује управо у губитку односа љубави са Богом.

 

Велики проблем код многих хришћана данас јесте што вечни живот виде као својеврсан "загробни живот" у коме се наставља њихово индивидуално преживљавање у виду душе којој тело није ни потребно (што хришћанство своди на (нео)платонизам). Господ нас, међутим, учи да у вечности неће бити ни мушког ни женског, већ да ћемо сви бити као анђели, преображених тела јер душа без тела је фантом, а тело без душе леш. Узрок овој аномалији међу данашњим хришћанима јесте губитак евхаристијског начина живота. јер управо у Евхаристији Црква чува ову тајну будућег века. Сви једемо један Хлеб и пијемо из једне Чаше и истовремено смо и један (Христос) и многи у Христу. Зато је Евхаристија икона будућег начина постојања. Стога најдубљи доживљај заједнице у Христу имамо управо у овој тајни која не траје само док траје служба у цркви, већ се продужује у евхаристијском односу једних са другима и свих са Богом у Цркви. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите.

Моја мајка има рак материце. Имаће операцију у скорије време када ће видети у којој је фази канцер и шта ће даље. Шта ми, њена деца можемо да урадимо. Које молитвено правило да чинимо? Које молитве и акатисте да читамо? Како да помогнемо мајци да, ако је воља Божја, буде излечена након операције и остане међу нама у овом свету.

 

Слава Богу.

Најпре праштајте за закашњењу са одговором. Треба се молити Богу и препустити његовом свемудром промислу све остало. Много помаже милостиња за здравље наших болесних сродника.

У међувремену се након краће болести упокојила и моја мајка (Зорица, помените је). Њен одлазак Господу примио сам као човек са болом због привременог растанка, али као хришћанин и монах као њен одлазак у загрљај Господа. Дубоко живим у уверењу да и она и сви моји покојни сродници живе у Христу и молим се да сви заједно доживимо радост свеопштег Васкрсења. Не заборавите да је овај живот само пролазна фаза нашег постојања и евхаристијски и духовно знамо и осећамо да за све оне који одлазе из овога света са надом у живот вечни, измирени са Богом и ближњима нема смрти. Зато хришћани телесну смрт називају уснућем у Господу и стално живе у нади Васкрсења и моле се за своје уснуле сроднике светотајински заједничарећи са њима и свима у Цркви кроз Свету Евхаристију.

Надам се да је операција ваше мајке добро прошла и искрено се молим да јој милостиви Бог подари још много година живота и здравља у овоме свету, а свима нама који пре или касније морамо да одемо из овога света, вечни живот у Царству небеском.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Наша вера у Бога није питање емоција или "осећаја Бога" већ питање заједнице коју са Њим успостављамо кроз Христа, у Цркви као Телу Христовом, другим речима, питање нашег односа према ближњима.

Да не ширим одговор даље, можда могу боље да објасним.....

 

Јесте Оче Бог тамо где су сабрани двоје или троје али јесте такође Истина, да су ти људи, морали прво да успостави индивидуални лични однос према Христу.

 

Моје питање је било једноставније, неголи ваш одговор, који је фантастично прецизан али није добар ако га упућујете мени.

 

Човек по природи, по мом мишљењу, добро распознаје шта је грех и шта није, па да упростимо онда и сјединимо ову мисао на саму Личност Свете Тројице, дакле Бог је тамо где нема греха.

 

Не својатам Бога оче, но га објашњавам у свом доживљају. Лични однос се мора потврдити у заједници Тела. Лични однос, са једне стране, наше личности а са друге стране Богочовечанске личности, јесте оргиналан али само ако је у заједници, односно служи заједници, која прави мозаик оргиналних личности, као делиће једног Тела, који у Њему постају једно.

 

Ја без емоција више не умем препознавати Бога.

 

Праштај оче али носим се мишљу, да створено по природи препознаје Бога, ма шта створени причао у смислу, да Бога нема.

 

Све у свему ако сам погрешно разумео твој одговор оче, праштај ми као нејаком сину.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Да не ширим одговор даље, можда могу боље да објасним.....

 

Јесте Оче Бог тамо где су сабрани двоје или троје али јесте такође Истина, да су ти људи, морали прво да успостави индивидуални лични однос према Христу.

 

Моје питање је било једноставније, неголи ваш одговор, који је фантастично прецизан али није добар ако га упућујете мени.

 

Човек по природи, по мом мишљењу, добро распознаје шта је грех и шта није, па да упростимо онда и сјединимо ову мисао на саму Личност Свете Тројице, дакле Бог је тамо где нема греха.

 

Не својатам Бога оче, но га објашњавам у свом доживљају. Лични однос се мора потврдити у заједници Тела. Лични однос, са једне стране, наше личности а са друге стране Богочовечанске личности, јесте оргиналан али само ако је у заједници, односно служи заједници, која прави мозаик оргиналних личности, као делиће једног Тела, који у Њему постају једно.

 

Ја без емоција више не умем препознавати Бога.

 

Праштај оче али носим се мишљу, да створено по природи препознаје Бога, ма шта створени причао у смислу, да Бога нема.

 

Све у свему ако сам погрешно разумео твој одговор оче, праштај ми као нејаком сину.

 

Управо у томе је и суштина мог претходног одговора. Индивидуални однос са Богом је пијетизам и стран је православној традицији. За разлику од индивидуалног, лични однос са Богом подразумева заједницу (одговорност и жртву, што су темељи хришћанске љубави). Без учешћа у заједници и односа љубави према ближњем, нема односа са Богом. Зато кажемо да ван Цркве нема спасења тј. не постоји индивидуални појам спасења. Наш индивидуални подвиг (пост, лична молитва итд) и други начини борбе са страстима имају смисао само уколико нас чине способним за живот са другима у Цркви, односно помажу нам да се остваримо као личност у Христу. Проблем је што човекову личност данас посматрамо упорно погрешно као индивидуу и сводимо је на осећање самосвести и на релацију ја-други, што се редовно остварује у конфликту са другима као начину реализације сопствене индивидуалности.  Човек је, међутим, створен као икона Тројичног Бога и подразумева однос са другим  као суштински предуслов остварења себе као христолике личности. Индивидуални начин постојања је последица пада и из њега произилазе све страсти – себичност, гордост, сладострашће, гнев, мржња итд. Наш циљ јесте да се де-индивидуализујемо, тј. охристовимо и да са Апостолом можемо рећи: "Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2,19-20)

 

Када одговарам на питања не дајем новинарске одговоре и често не одговарам само на конкретна питања, већ покушавам да изнесем шире размишљање о оном што верујем да је суштински важно за разумевање наше вере. У претходном одговору и сада овде управо наглашавам овај моменат који је од кључног значаја за све нас јер је појам индивидуалног спасења, нажалост, веома распрострањен посебно кроз погрешно разумевање аскетске традиције наше Цркве. Морамо да знамо да се спасавамо кроз друге и са другима, а не у неком свом приватном односу са Богом без других. То је суштинска разлика између хришћанства и других религиозних система који не познају појам тројичног Бога и самим тим ни појам аутентичне личности.

 

Све што је створено од Бога природно тежи заједници са својим Творцем. То је код који је уграђен у васцелу твар јер све што постоји постоји вољом Божијом, а не само по себи, и једино у Богу створена природа добија свој смисао и постојање. Сама по себи твар тежи ништавилу из кога је преведена у постојање. Духом Светим Бог оживотворава васцелу творевину и води је њеном коначном циљу и зато певамо на богослужењима да све што дише хвали Господа. Благодарност (евхаристија) је једини аутентични одговор твари своме Творцу. То наравно не значи да Богу треба наша захвалност ради њега самог, већ да Бог очекује да у благодарности (евхаристији) изразимо своју отвореност за заједницу љубави са Њим и свим оним што је он створио. Тиме отварамо срце за божанско деловање у нама, односно задобијамо дар Духа Светога, о чему говоре многи светитељи као циљу хришћанског живота.

 

Бога, дакле, не познајемо кроз емоције и управо у томе је суштинска разлика између наше православне традиције и пијетизма. Духовно треба разликовати од душевног. Емоције су заправо пројекција наше сопствене идивидуалне свести, хемијски процес у мозгу. То је и разлог ограничености и пролазности телесног аспекта љубави, пријатељства, и др. Без свог духовног садржаја све се на крају своди на биологију. На пример, телесна љубав без заједнице у Христу остаје у домену хемије и разлаже се физичким распадањем тела. Слично је са вером у Бога која се заснива на емоцијама. Такав „однос према Богу“ произилази из самољубља као корена свих страсти и завршава се пројекцијом своје индивидуалне (само)свести на Бога тј. самообожењем као врхунцем гордости и самообмане. Такав однос зато нема никакве везе са аутентичним, живим и личним односом који градимо и остварујемо једино у заједници љубави, у Цркви као Телу Христовом.