Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li je otac Tadej zaista govorio kako je imao viziju datu od Boga,da je Zver dzinovski kompjuter u Briselu? I kakvo je vase misljenje u vezi oca Joila,koji svedoci kako je prilikom slikanja pocela da mu odlazi blagodat?

 

Један човек светог живота рекао ми је, негде крајем 80тих година, да ће 1996. године Земља кренути ка сунцу и да ће наступити крај света. Очигледно, то се није догодило. То ни најмање не утиче на моје дубоко поштовање према том духовнику јер и многи светитељи нису увек говорили по надахнућу Божијем, већ на основу сазнања које су као и сви остали људи имали у специфичном културном и друштвеном контексту друштва у коме су живели. Такође треба имати у виду да у многим књигама које пишу наводна духовна деца великих стараца налазимо невероватне приче које су најчешће покупили из друге или треће руке. Зато нерадо коментаришем све оно што нисам лично чуо. А ако и сам нешто чујем, једноставно се трудим да не обраћам пажњу. Људе треба гледати у њиховој целовитости личности, а не на основу појединих изјава или ставова. Важно је да се трудимо да у другима видимо само оно што је добро, а оно што није или што нам изгледа нејасно или сумњиво једноставно да препустимо Богу и да не будемо судије брата свога. Они који су позвани у Цркви да исправе некога сигурно ће то учинити у своје време. А ако и не учине, Бог ће наћи други начин. 

 

Сећам се једне приче како је блаженопочившег Патријарха Павла један монах упитао како је Св. Кирило Александријски порушио све синагоге у Александрији, а ипак га поштујемо као светога. Бог га видео, рећи ће Патријарх, сигурно му то није најсветија ствар коју је учинио у свом животу  

[Дијана.]

Хвала Вам, оче Саво. Имам још једно питање које је тешко и мучно, и значиће ми било какав одговор. Сажећу питање као оно што мене мучи и што су мене људи питали такође, и као оно што сам и прочитала, и лично чула од монаха или су од монаха чули мени блиски људи.

Страдање праведних, и још више недужних, дјеце на примјер, је тешко објашњиво и прихватљиво, мимо наше свеопште повезаности,  јер да се силно зло које човјек (човјечанство) чини,  мора одразити кроз патњу, оних који су подложни, који су изложени, који су у близини, најчешће недужнни,  а да демонско зло кроз људе најжешће на такве и удара. Ту је питање Божјег допуштења веома болно и сије сумњу и код вјерујућих, у Божију доброту, љубав, правду, па и саму моћ пред злом. И самог је Сина свог изложио људском злу, да би се кроз његово страдање сви искупили од гријеха. Да ли је морало тако, и опроштаја није могло бити без жртве? Тиме се оправдава и свако страдање наше људско као заслужено, јер ако је страдао (и то од зла које је у нама, од наше слободне воље), Он, безгрешни, како не бисмо ми грешни (такво сам тумачење буквално чула). То само истиче гријех и кривицу и заслуженост страдања... Мислим да од руских отаца потиче и мисао да је стадање овде израз Божије љубави, јер искупљује од гријеха и даје могућност вјечног блаженства након смрти и васкрсења... Чини ми се да је и владика Николај писао да ће праведник страдати за своје а још више за туђе гријехе.

Гдје је Божија доброта и љубав у допуштању страдања? Који је смисао живота на земљи ако је само страдање, и то заслужено, и битан је само вјечни живот? Чак се још чује и да постоји Божија казна, и то не на виновницима, него на потомству, то, вјерујте, говоре свештеници (мирски) а још више монаси. Зашто нас Бог и даље кажњава ако смо Господњом жртвом искупљени?

Монаси користе појам 'насљедног гријеха', тј.посљедица гријеха, испаштања. Ја сам овде прочитала, вјероватно потиче из руске 'школе', конкретно, да се страдањем праведника ваде душе (предака) из ада, до седмог кољена, а да монах то исто може да измоли. Питала сам у манастирима и одговорили су потврдно да је то истина. Такође да се може десити да је нека ужасна трагедија у некој породици нпр.посљедица гријеха неког претка, и да ће се на страшном суду сусрести лицем у лице сви и знати, иако се нису познавали, јер можда нису ни живјели у исто вријеме, да је то тај због кога су страдали. Кажу, да се потомак може искупити врлинским животом, и тако окајати и гријех предака и свој живот облагочестивити; али да ако и он настави исто, да ће га погодити испаштање...

Да напоменем да су ми сувише наивна мишљења „Бог је љубав, Бог не кажњава, нарочито не потомке итд.“, и да сматрам да су психологизми јер им је сувише тешко да се суоче с оваквим питањима а да сачувају вјеру. Мислим да се та идеја, да сврха није казна, већ искупљење предака, више поклапа с идејом Божије љубави и Божије воље да се сви спасу, и да страдању даје бар неки смисао, да бар неко има користи од њега, и да нас све повезује у одговорности и љубави једних за друге. Такође и страдање праведника, ако се претрпи до краја, не испуштајући крст, не одричући с Христа, служи као примјер и укрепљење другима.

[grigorije22]

Један човек светог живота рекао ми је, негде крајем 80тих година, да ће 1996. године Земља кренути ка сунцу и да ће наступити крај света. Очигледно, то се није догодило. То ни најмање не утиче на моје дубоко поштовање према том духовнику јер и многи светитељи нису увек говорили по надахнућу Божијем, већ на основу сазнања које су као и сви остали људи имали у специфичном културном и друштвеном контексту друштва у коме су живели. Такође треба имати у виду да у многим књигама које пишу наводна духовна деца великих стараца налазимо невероватне приче које су најчешће покупили из друге или треће руке. Зато нерадо коментаришем све оно што нисам лично чуо. А ако и сам нешто чујем, једноставно се трудим да не обраћам пажњу. Људе треба гледати у њиховој целовитости личности, а не на основу појединих изјава или ставова. Важно је да се трудимо да у другима видимо само оно што је добро, а оно што није или што нам изгледа нејасно или сумњиво једноставно да препустимо Богу и да не будемо судије брата свога. Они који су позвани у Цркви да исправе некога сигурно ће то учинити у своје време. А ако и не учине, Бог ће наћи други начин. 

 

Сећам се једне приче како је блаженопочившег Патријарха Павла један монах упитао како је Св. Кирило Александријски порушио све синагоге у Александрији, а ипак га поштујемо као светога. Бог га видео, рећи ће Патријарх, сигурно му то није најсветија ствар коју је учинио у свом животу

A zbog cega Crkva ne reaguje na takve izjave poput izjave oca Joila da je gubio blagodat prilokom slikanja? Takodje se na FB pojavila vest kako je otac Joil bio na samrti,da je Presveta vratila u zivot i rekla mu kako je film Susret sa vecnoscu tacan, da je Andrej ubijen i da su licne karte zig zveri. Sto se tice cipova sada to nije vise problem, nego je navodno problem onaj kip na srpskoj licnoj karti, jer je to navodno boginja tame Libertas i zato sto taj kip drzi baklju a to je simbol svetlonose.

[Архимандрит Сава Јањић]

A zbog cega Crkva ne reaguje na takve izjave poput izjave oca Joila da je gubio blagodat prilokom slikanja? Takodje se na FB pojavila vest kako je otac Joil bio na samrti,da je Presveta vratila u zivot i rekla mu kako je film Susret sa vecnoscu tacan, da je Andrej ubijen i da su licne karte zig zveri. Sto se tice cipova sada to nije vise problem, nego je navodno problem onaj kip na srpskoj licnoj karti, jer je to navodno boginja tame Libertas i zato sto taj kip drzi baklju a to je simbol svetlonose.

Мислим да би на ово питање много боље од мене могао да одговори његов надлежни Епископ.

[w.a.mozart]

Oče Savo, možeš li nam reći nešto o raskolu u Makedoniji i o ovom manastiru https://www.facebook.com/bigorski.manastir

 

Meni lično raskol nikad nije bio u potpunosti jasan

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала Вам, оче Саво. Имам још једно питање које је тешко и мучно, и значиће ми било какав одговор. Сажећу питање као оно што мене мучи и што су мене људи питали такође, и као оно што сам и прочитала, и лично чула од монаха или су од монаха чули мени блиски људи.

Страдање праведних, и још више недужних, дјеце на примјер, је тешко објашњиво и прихватљиво, мимо наше свеопште повезаности,  јер да се силно зло које човјек (човјечанство) чини,  мора одразити кроз патњу, оних који су подложни, који су изложени, који су у близини, најчешће недужнни,  а да демонско зло кроз људе најжешће на такве и удара. Ту је питање Божјег допуштења веома болно и сије сумњу и код вјерујућих, у Божију доброту, љубав, правду, па и саму моћ пред злом. И самог је Сина свог изложио људском злу, да би се кроз његово страдање сви искупили од гријеха. Да ли је морало тако, и опроштаја није могло бити без жртве? Тиме се оправдава и свако страдање наше људско као заслужено, јер ако је страдао (и то од зла које је у нама, од наше слободне воље), Он, безгрешни, како не бисмо ми грешни (такво сам тумачење буквално чула). То само истиче гријех и кривицу и заслуженост страдања... Мислим да од руских отаца потиче и мисао да је стадање овде израз Божије љубави, јер искупљује од гријеха и даје могућност вјечног блаженства након смрти и васкрсења... Чини ми се да је и владика Николај писао да ће праведник страдати за своје а још више за туђе гријехе.

Гдје је Божија доброта и љубав у допуштању страдања? Који је смисао живота на земљи ако је само страдање, и то заслужено, и битан је само вјечни живот? Чак се још чује и да постоји Божија казна, и то не на виновницима, него на потомству, то, вјерујте, говоре свештеници (мирски) а још више монаси. Зашто нас Бог и даље кажњава ако смо Господњом жртвом искупљени?

Монаси користе појам 'насљедног гријеха', тј.посљедица гријеха, испаштања. Ја сам овде прочитала, вјероватно потиче из руске 'школе', конкретно, да се страдањем праведника ваде душе (предака) из ада, до седмог кољена, а да монах то исто може да измоли. Питала сам у манастирима и одговорили су потврдно да је то истина. Такође да се може десити да је нека ужасна трагедија у некој породици нпр.посљедица гријеха неког претка, и да ће се на страшном суду сусрести лицем у лице сви и знати, иако се нису познавали, јер можда нису ни живјели у исто вријеме, да је то тај због кога су страдали. Кажу, да се потомак може искупити врлинским животом, и тако окајати и гријех предака и свој живот облагочестивити; али да ако и он настави исто, да ће га погодити испаштање...

Да напоменем да су ми сувише наивна мишљења „Бог је љубав, Бог не кажњава, нарочито не потомке итд.“, и да сматрам да су психологизми јер им је сувише тешко да се суоче с оваквим питањима а да сачувају вјеру. Мислим да се та идеја, да сврха није казна, већ искупљење предака, више поклапа с идејом Божије љубави и Божије воље да се сви спасу, и да страдању даје бар неки смисао, да бар неко има користи од њега, и да нас све повезује у одговорности и љубави једних за друге. Такође и страдање праведника, ако се претрпи до краја, не испуштајући крст, не одричући с Христа, служи као примјер и укрепљење другима.

 

Највећи проблем код многих хрићшана, чак и нас православних, јесте што често погрешно разумемо Бога и деловање његове љубави. Отуда се често постављају тешка „Зашто Бог допушта страдање, посебно невиних, деце, људи који се труде да живе праведним животом, док многи људи који су себе препустили злу често живе у привидном благостању?“ Да ли Бог шаље патњу или је допушта? Како то повезати са Богом љубави?

 

У првој посланици Јовановој 4.8 јасно се каже да је Бог љубав. Морамо да знамо да је љубав много више од емоција - љубав је начин постојања који подразумева однос према другоме, потребу за другим. Бог је свет створио из неизмерне љубави да би све што је из небића преведено у биће заувек постојало и ушло у заједницу постојања са Њим. Та чудесна тајна остварена је кроз оваплоћеног Логоса, Сина Божијег, који је постао човек, твар, истовремено остајући предвечни Син Божији и који је својом победом над смрћу отворио васцелој твари двери вечности. Охристовљењем у Цркви као радионици спасења и кроз њу освећењем васцеле твари постајемо причасници природе Божије, о чему сам говорио у једном од претходних питања.

 

Нажалост, поједини хришћани су од најранијих времена погрешно тумачили Бога, пројектујући у њему свој острашћени, себични его, своје страхове, друштвене структуре и много тога другога. Таква схватања Бога немају никакве везе са Богом кога нам је открио Исус Христос. Бог је на пример у делима појединих средњовековних западних теолога представљен као својеврни тиранин који је толико увређен прародитељским грехом да се кривица тог греха преноси са генерације на генерацију и да човек мора да испашта због тог греха. Будући да је по тим погрешним учењима за човека немогуће да Богу пружи одговарајуће задовољство (satisfactio), сам Син Божији постао је човек да би пострадао и тако задовољио увређено Божије достојанство. Замислите ову духовну шизофренију, Бог Отац је представљен као својеврсни деспот који прихвата једино патњу, страдање и смрт сопственог предвечног Сина како би човека ослободио греха. Један француски римокатолички проповедник је у 18. веку на Велики Петак у Паризу држао беседу у којој је у једном тренутку реторички упитао Бога Оца пред окупљеним народом – Па зар није довољно страдао твој Син, зар твој праведни гнев није задовољен. Заиста језиве речи и бескрајно богохулне. Наравно, ова духовна перверзија довела је до тога да је Бог отац у мислима многих западних хришћана неповратно остао удаљен од човека, док је Христос, као својеврсни Прометеј, који страда да би умирио Очев гнев еволуирао у Христа хуманисту. Тако је западно хришћанство све више ишло у правцу хуманизма, а Црква се почела претварати у својеврсну хуманитарну организацију. Далеки Бог Отац коначно је проглашен непостојећим од стране европских атеиста који никако нису могли да помире јаз између Бога љубави и Бога који допушта невиђена страдања и патње људи. Морамо бити опрезни да не генерализујемо западно хришћанство, као што то ми православни често радимо, али чињеница јесте да су извесна погрешна учења која су од римокатолика преузели и многи протестанти значајно обликовали менталитет западног човека који је створио савремени атеизам. Дубоко верујем да се вера у човекољубивог Бога није изгубила на Западу и да је важно да се што више враћамо аутентичним изворима наше заједничке вере из првих векова хришћанства.

 

На православном Истоку од најранијих времена сачувана је свест о Богу човекољубцу (φιλάνθροπος Θεός). Као православни хришћани дубоко верујемо да је Син Божији постао човек и пострадао не због нужности задовољења неке слепе и сурове Божије правде, иако се у Светом писму помиње помирење са Богом и искупљење, али не у јуридичком, већ алегоријском смислу. Господ је пострадао не зато што је морао да пострада, већ да би као Богочовек примивши страдање и смрт преко своје страдалне људске природе уништио силу смрти и ђавола јер смрт није могла да овлада Предвечним Сином Божијим који је је једини Животодавац. Христос је као Бог али и савршени човек надишао силу смрти и ми који се светим крштељем облачимо у Христа знамо и верујемо да нећемо остати у власти смрти и да ћемо у Христу васкрснути и живети вечним животом који нам је Бог од почетка векова наменио.

 

У контексту ових божанских тајни страдање човека није потребно да бисмо се ослободили силе смрти. Христос је пострадао за све нас узевши на себе све грехове света и наше лично страдање није потребно Богу да би нам дао живот. У противном Христово страдање било би обесмишљено. Ми постајемо сапричасници Христови својом вером у Христа и делима љубави којима потврђујемо своју веру и заједницу у Цркви Христовој. Међутим, ми и даље носимо страдалну људску природу, ону која је подложна болестима и физичкој смрти и која се преноси поколењима људског рода. Дакле, преноси се оболелост људске природе, а не кривица за првородни грех. Наша нада и вера је у томе да ћемо после Васкрсења у Христу живети обновљеном људском природом у којој неће бити ни бола, ни туге ни уздисања, већ само живот бесконачни. Стога наше патње и страдања нису нешто што нам Бог шаље да бисмо се ми мучили и испаштали грехове, већ су последица, с једне стране, наше оболеле природе, али и наших личних грехова којима често отварамо себе деловању болести, смрти и ђавола. Веома је погрешно просуђивати нечији живот на основу нечијих страдања и болести. Људи често кажу Бог га казнио и сл. Не смемо заборавити да су многи праведници и светитељи страдали без обзира на врлински живот. Св. Атанасије Атонски, велики светитељ и оснивач атонског монаштва пострадао је тако што се на њега обрушио зид грађевине која је била у изградњи. Неки су одмах потрчали да кажу како је то доказ да није био свет, али светитељ се убрзо пројавио кроз бројна чудеса која до данашњег дана не престају. Бог нас учи да никада не заборавимо да живети врлинским животом не значи добити пуну гаранцију да ћемо живети у миру, здрављу и благосатању. Тако је исто и са онима који живе у греху, многи од њих ће доживети дубоку старост, али засигурно мира у души неће имати и дуги живот за такве људе често је већа осуда од ране смрти.

 

Често чујемо да Бог шаље страдања како бисмо се покајали, да Бог допушта страдања. Мислим да морамо бити веома пажњиви да ово разумемо на прави начин. Страдања и патње не долазе од Бога, али Бог је у тим страдањима и патњама које долазе или по нашој природи или због грехова увек уз нас како би отворио наше срце покајању и учинио нас непосреднијим члановима своје заједнице. Неки људи тврде да су изгубили веру у Бога јер није спречио велике ратове, страдање милиона људи који умиру од болести, глади и беде. Ова перспектива посматрања Бога је крајње погрешна и богохулна јер управо наш Бог, човекољубац страда уз свако то невино дете, уз сваку невину жртву. Господ је чак и поред оних који страдају, како бисмо моралистички рекли, праведно и заслужено, чекајући и њихов вапај срца и у сваком тренутку је спреман да им отвори врата вечног живота. Не смемо замишљати Бога као неког гордог деспота који седи на неком узвишеном трону гледајући на трагедију људског рода из своје тобожње самодовољне неосетљивости. То је највећа хула на Бога Човекољубца. Бог је преко Сина Свога показао да је он увек уз све оне који страдају јер он носи ону исту људску природу коју носимо и ми и када код страдамо и он по својој људској природи састрадава са нама. Христос након свог Вазнесења није оставио људску природу већ је заувек сачувао сједињену са својом божанском природом и зато је истовремено будући једносуштан Оцу по боажанству, једносуштан и нама по човечанству. Зато у тренуцима бола и патње уместо да хулимо и гневимо се на Бога треба да чврсто верујемо да је Он ту сво време уз нас. Уколико верујемо у Њега и уколико смо се обукли у Њега Светим Крштењем и живимо крштењским заветом, он је са нама у нашем срцу и ми смо сами и његови састрадалници на крсту спасења као што је и Он наш састрадалник у нашем страдању, које подносимо због оболеле и пале људске природе и сагрешења наших.

 

Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији. Тешке су ове речи и зато се Богу треба молити да нам никада не пошаље више него што можемо да понесемо по својој вери. Пишући ово подсећам се житија данашњег светитеља Св. Игнатија Богоносца, Епископа Сирије који је толико желео да пострада за Христа и и буде бачен зверима да је чак молио хришћане да не посредују код безбожних римских власти како не би случајно био ослобођен.

 

„Ја пишем свима Црквама, и свима кажем, да драговољно умирем за Христа, ако ме само ви не спречите. Молим вас: не задржавајте ме неблаговременом љубављу; оставите ме да будем храна зверима, те да помоћу њих стигнем к Богу. Ја сам пшеница Божја: нека ме самељу зуби зверова, да бих постао чист хлеб Христов. Боље је: помилујте те звери да ми постану гроб и ништа не оставе од мога тела, да после смрти не бих био коме на терету. Тада ћу бити прави ученик Христов, када свет ни тело моје не буде више видео. Молите Господа за мене, да преко зверињих зуба постанем чиста жртва Богу.“ (из Игнатијеве посланице Римљанима)

 

Мислим да бисмо разумели ову чудесну тајну Божију страдања као радости и благослова за хришћане треба прочитати цело предивно житије овог чудсног светитеља (20. децембар) који да данашњих дана надахњује све оне који желе да задобију љубав Божију:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1220.htm

[Данче*]

Oče Savo, možeš li nam reći nešto o raskolu u Makedoniji i o ovom manastiru https://www.facebook...gorski.manastir   Meni lično raskol nikad nije bio u potpunosti jasan

 

Помаже Бог Оче Саво. Пошто сам из тог краја Македоније, (западни део где се налази Манастир Св. Јован Бигорски) такође и мени није потпуно јасан раскол у Македонији.

У мојој породици има свештеника који служе у МПЦ и због различитих ставова долазим у заблуди.

 

Свако добро од Господа!

[Дијана.]

У контексту ових божанских тајни страдање човека није потребно да бисмо се ослободили силе смрти. Христос је пострадао за све нас узевши на себе све грехове света и наше лично страдање није потребно Богу да би нам дао живот. У противном Христово страдање било би обесмишљено. Ми постајемо сапричасници Христови својом вером у Христа и делима љубави којима потврђујемо своју веру и заједницу у Цркви Христовој. Међутим, ми и даље носимо страдалну људску природу, ону која је подложна болестима и физичкој смрти и која се преноси поколењима људског рода. Дакле, преноси се оболелост људске природе, а не кривица за првородни грех. Наша нада и вера је у томе да ћемо после Васкрсења у Христу живети обновљеном људском природом у којој неће бити ни бола, ни туге ни уздисања, већ само живот бесконачни. Стога наше патње и страдања нису нешто што нам Бог шаље да бисмо се ми мучили и испаштали грехове, већ су последица, с једне стране, наше оболеле природе, али и наших личних грехова којима често отварамо себе деловању болести, смрти и ђавола. Веома је погрешно просуђивати нечији живот на основу нечијих страдања и болести.

 

Често чујемо да Бог шаље страдања како бисмо се покајали, да Бог допушта страдања. Мислим да морамо бити веома пажњиви да ово разумемо на прави начин. Страдања и патње не долазе од Бога, али Бог је у тим страдањима и патњама које долазе или по нашој природи или због грехова увек уз нас како би отворио наше срце покајању и учинио нас непосреднијим члановима своје заједнице. Неки људи тврде да су изгубили веру у Бога јер није спречио велике ратове, страдање милиона људи који умиру од болести, глади и беде. Ова перспектива посматрања Бога је крајње погрешна и богохулна јер управо наш Бог, човекољубац страда уз свако то невино дете, уз сваку невину жртву. Господ је чак и поред оних који страдају, како бисмо моралистички рекли, праведно и заслужено, чекајући и њихов вапај срца и у сваком тренутку је спреман да им отвори врата вечног живота.

 

Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији. Тешке су ове речи и зато се Богу треба молити да нам никада не пошаље више него што можемо да понесемо по својој вери.

 

Hvala Vam, poštovani oče. Zapamtiću ove istaknute dijelove.

Tvrda je to besjeda za nas, o Božijem povjerenju koje nam je dato kroz stradanje. Prosto logično je, skladnije s ljudskom psihologijom da očekujemo dobro za dobro a zlo/kaznu za zlo. Psalmi npr. su puni takvih izjava Davidovih, da će Bog, ovde, na zemlji, kazniti bezbožnike, a slugu svog nagraditi spasenjem od nenadane smrti i uopšte stradanja, patnje, ovde.  Jer zaista zbog naše prirode i demonskog zla, stradanje na zemlji je neminovno, pa je možda i bolje da stradaju oni koji su bolji ljudi i čvršći u vjeri, koji će zlo progutati, pretrpjeti a neće ga širiti i uvećavati. Često se kaže da Bog ne daje krsta preko snage, ali da je potrebna vjera upravo više nego snaga, to ste baš lijepo primijetili.  

[Vasa L.]

 

 

Често чујемо да Бог шаље страдања како бисмо се покајали, да Бог допушта страдања. Мислим да морамо бити веома пажњиви да ово разумемо на прави начин. Страдања и патње не долазе од Бога, али Бог је у тим страдањима и патњама које долазе или по нашој природи или због грехова увек уз нас како би отворио наше срце покајању и учинио нас непосреднијим члановима своје заједнице. Неки људи тврде да су изгубили веру у Бога јер није спречио велике ратове, страдање милиона људи који умиру од болести, глади и беде. Ова перспектива посматрања Бога је крајње погрешна и богохулна јер управо наш Бог, човекољубац страда уз свако то невино дете, уз сваку невину жртву. Господ је чак и поред оних који страдају, како бисмо моралистички рекли, праведно и заслужено, чекајући и њихов вапај срца и у сваком тренутку је спреман да им отвори врата вечног живота. Не смемо замишљати Бога као неког гордог деспота који седи на неком узвишеном трону гледајући на трагедију људског рода из своје тобожње самодовољне неосетљивости. То је највећа хула на Бога Човекољубца. Бог је преко Сина Свога показао да је он увек уз све оне који страдају јер он носи ону исту људску природу коју носимо и ми и када код страдамо и он по својој људској природи састрадава са нама. Христос након свог Вазнесења није оставио људску природу већ је заувек сачувао сједињену са својом божанском природом и зато је истовремено будући једносуштан Оцу по боажанству, једносуштан и нама по човечанству. Зато у тренуцима бола и патње уместо да хулимо и гневимо се на Бога треба да чврсто верујемо да је Он ту сво време уз нас. Уколико верујемо у Њега и уколико смо се обукли у Њега Светим Крштењем и живимо крштењским заветом, он је са нама у нашем срцу и ми смо сами и његови састрадалници на крсту спасења као што је и Он наш састрадалник у нашем страдању, које подносимо због оболеле и пале људске природе и сагрешења наших.

 

Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији. Тешке су ове речи и зато се Богу треба молити да нам никада не пошаље више него што можемо да понесемо по својој вери. Пишући ово подсећам се житија данашњег светитеља Св. Игнатија Богоносца, Епископа Сирије који је толико желео да пострада за Христа и и буде бачен зверима да је чак молио хришћане да не посредују код безбожних римских власти како не би случајно био ослобођен.

 

 

 

 

Vi kazete da stradanja i bolesti ne dolaze od Boga a kod dosta otaca citamo da nista ne biva bez Bozijeg dopustenja, takodje dole kazete Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији.

i ovde kod sv.Teofana Zatvornika isto, pa mi nije jasan vas stav o svemu tome?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Vi kazete da stradanja i bolesti ne dolaze od Boga a kod dosta otaca citamo da nista ne biva bez Bozijeg dopustenja, takodje dole kazete Зато православни хришћани који имају јаку веру страдање не виде као казну, већ као посебни благослов и дар Божији.

i ovde kod sv.Teofana Zatvornika isto, pa mi nije jasan vas stav o svemu tome?

 

Важно је да правилно схватимо. Никакво зло и страдање не долази од Бога јер је Бог Бог живота и љубави. Али једно је воља Божија, а друго допуштење Божије које је последица његовог поштовања наше слободе. У првој глави књиге о Јову имамо разговор између Бога и Сатане око кушања Јововог. Наравно, све што се о Богу говори у Старом завету морамо да схватимо у светлу Бога кога нам је открио његов Син Јединородни у Новом Завету, али јасно је да Бог допушта кушање Јовово, не да би угодио Сатани (не дао Бог) или казнио праведног човека, већ да би пројавио његову врлину и љубав знајући унапред као свезнајући Бог како ће Јов одреаговати на та искушења. Управо у овом смислу треба схватити и речи Св. Теофана и када човек све што му долази у животу, и добро и тешко, прихвата са благодарношћу према Богу, неће погрешити. Ништа што се збива у створеном свету не бива без знања Божијег и Бог чак и оно што нам долази због наше пале природе, лукавства нечастивога или због наших личних грехова увек окреће на добро уколико покажемо трпељивост и љубав и надасве благодарност.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog,

 

 

 Navodim citat koji sam preuzeo sa Svetosavlja: "Али кад неко прими живот од Духа живота па га с презрењем одбаци - томе се неће опростити ни у овоме свијету ни у ономе"- da li se ovo odnosi iskljucivo na samoubistvo. Ako se u određenim teškim trenucima prezre blagodat i osjećanje radosti kada je Duh Sveti prisutan u nama i pohulimo,opsujemo Duha Svetoga, može li se dobiti oproštaj za taj grijeh? 

 

Ako mozete odgovorite.

 

Самоубиство које је последица свесне одлуке да одбацимо живот који нам је Бог дао, не поштујући светињу живота, велики је грех. Нажалост постоје људи који самоубиство виде као највећи израз слободе и приступају му из својих философских убеђења подстакнути демонским подстицајем. С друге стране, постоје људи који су самоубиство починили у стању душевне болести, депресији или слично, и нису сасвим били урачунљиви када су то учинили. Знам доста таквих случајева. Иако Црква не оправдава ниједно самоубиство и не би требало да одобри црквену сахрану самоубица, у пракси се они који су се лечили у психијатарским институцијама могу редовно сахранити од стране свештеника уз писмени благослов Епископа. Наше је да се молимо за покој душа свих, а Божије је да суди. 

 

Што се тиче хуле против Духа Светога навео бих један пасус из тумачења Св. Еванђеља по Матеју, од Св. Теофилакта Охридског. Ову књигу сам сам преводио и мислим да овај цитат даје одговор на ваше питање.

 

Мт 12, 31-32 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/TumacenjeJevandjeljapoMateju/12.htm

 

31-32. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем.

 

Овде каже да човек може наћи какво-такво оправдање за сваки други грех учињен у људској слабости, као што је блуд, крађа и слично, и лакше му је од Бога добити опроштај. Али, када неко види чудеса која су учињена Духом Светим и похули на њих говорећи да су она од демона, какво ће наћи оправдање? Јасно је да такав човек добро зна да је све то од Духа Светога, а ипак намерно говори зло. Како се таквом човеку може опростити? Када су Јевреји видели Господа како једе и пије и дружи се са цариницима и блудницима и све друго чини као Син Човечији, осуђивали су Га као изјелицу и винопију, што се може опростити, а да се неће од њих ни тражити покајање, јер су се (по слабости) оправдано саблажњавали. Али, када су Га видели да чудотвори и опет Га клеветали и хулили на Духа Светога, говорећи да Он то чини уз помоћ ђавола, како да им се опрости такав грех ако се не покају? Стога знај да онај који хули на Сина Човечијега, гледајући Га како живи као човек и називајући Га пријатељем блудника, изјелицом и винопијом због онога што је радио, такав неће одговарати за свој грех, чак иако се не покаје. Опростиће му се, јер није познао Христа као Бога скривеног у телу.

Али, онај који хули на Духа Светога или на духовна дела Христова, и назива их демонским, ако се не покаје,[12] неће му се опростити, јер он нема оправдан разлог да Га клевеће, као онај који Га је видео са цариницима и блудницима. Неће му се опростити ни у овом ни у оном свету и на оба места биће кажњен. Многи се муче у овоме свету, али су тамо поштеђени мука, као убоги Лазар; док су други кажњени и овде и тамо, као Содомљани и они који хуле да Духа Светога. Али, неки, као што су апостоли и Претеча, нису кажњени ни овде ни тамо. Иако изгледа да они који су овде прогоњени бивају кажњени од Бога, то нису казне за грехове, већ кушње које доносе венце.

 

фуснота бр. 12: Дакле, нема греха који се неће опростити, осим греха непокајаног.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,

 

Видех слике са састанка мисионарског одељења наше Цркве. 

 

Можете ли да нам кажете неку реч о томе? О чему се ту ради? Шта су циљеви? Да ли мирјани могу да помогну?

 

Праштајте што касним са одговором. Отац Оливер Суботић је саставио одлично саопштење након састанка које одговара на ваше питање. Наравно, остаје да се још много ради. Као што сам већ говорио, кључни аспект  мисионарског рада јесте лаички апостолат и зато смо у Комисију укључили и лаике, људе хришћане који активно раде у оквиру својих могућности. Мисионарски рад није само посао за свештенике или монахе. Сви смо ми дужни да својим речима и надасве делима сведочимо Христа:

 

Ево саопштења са састанка Одељења за мисионарски рад СПЦ одржаног 25. децембра 2014:

http://www.spc.rs/sr/odrzhan_prvi_sastanak_misionarskog_odeljenja_spc

Одржан први састанак Мисионарског одељења СПЦ

26. Децембар 2014 - 7:53

 

 

У четвртак, 25. децембра 2014. одржан је први састанак чланова новооснованог Мисионарског одељења Српске Православне Цркве.

Састанком је председавао Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије, мандатни епископ задужен за надзор над радом овог Синдоског тела, насталог пре неколико месеци на предлог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. После молитве, отварајући радни део састанка, епископ Теодосије је нагласио значај покретања Мисионарског одељења, које би требало да ради по угледу на истоимене пројекте других помесних Цркава. Владика је указао да је поље мисије веома широко и да је на њему потребно покренути што више потенцијала, а да сви ми заправо треба да будемо сарадници благодати Духа Светог која призива оне који нису православни у Цркву и који сами често осећају где је пуноћа истине, што је више пута сам видео у свом пастирском раду. Заменик мандатног епископа задуженог за надзор рада Одељења, презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара, је потом у најкраћим цртама представио сваког од чланова Мисионарског одељења и истакао кључни мисионарски допринос који је сваки од њих до сада дао. У истом смислу су представљене и најуспешније мисионарске организационе целине које су постале придружене чланице Одељења.

После представљања чланова, сваки од њих је изнео своја виђења и предлоге који се тичу мисије наше помесне Цркве. Др Станоје Станковић, оснивач и председник Мисионарског центра „Отац Данило Сисојев“ је указао на искуства сличних одељења Московске Патријаршије и Атинске Архиепископије, са чијим мисионарима има вишегодишњу сарадњу и са којима ће и Мисионарско одељење Српске Православне Цркве успоставити контакт. Презвитер Иван Цветковић, оснивач интернет портала Поуке, је у кратким цртама дао предлог формирања православног интернет супер-портала који би био каталог српских интернет ресурса, у коме би свака парохијска црква и парохија Српске Православне Цркве могла да има своју страницу, што би у неким аспектима био до сада невиђен технолошки подухват у православном свету. Архимандрит Гаврило (Вучковић) је укратко упознао присутне о свом личном приступу када је реч о интернет мисији, а информатичар Ненад Бадовинац, технички уредник мисионарског интернет пројекта манастира Лепавина, је навео технолошке новине у интернет мисионарском пројекту који отац Гаврило годинама неуморно предводи, наводећи да у овом тренутку развијају мисионарске апликације за мобилне уређаје које ће бити раме уз раме са сличним пројектима осталих помесних Цркава, а у неким аспектима ће их чак и превазилазити. У контексту е-мисије значајне сугестије дао је протопрезвитер Милић Драговић, старешина цркве Светог апостола Марка у Ужицу, који је из сопственог искуствао дао јасне стратегије када је реч о радио емисијама и мисији у мас-медијима.

Врло корисна упутства и предлоге у погледу мисионарске делатности у парохијском домену дао је протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма Александра Невског, који води чувену Мисионарску школу при истом храму, и протојереј-ставрофор Душан Колунџић, који је на састанак Одељења дошао у својству спољног сарадника. Обојица су указала да је суштински циљ мисије продубити жив контакт са верницима и радити на побољшању мисионарске делатности у оквиру парохијских заједница, чему електронски вид мисије свакако треба да буде подршка. Отац Вајо је особито истакао нека значајна искуства у оквиру своје парохијске заједнице која су потпуно примењива у пракси сваке парохијске цркве. Архимандрит Сава Јањић, у западном свету својевремено познат и као cyber-monk, с обзиром да је интернет за потребе мисије користио пре готово две деценије, је дао занимљиве идеје у погледу саме концепције мисионарског деловања Одељења и његових чланова, као и начина координације међу самим мисионарима, посебно указујући на потребу да се подржи креативност и труд коју показују у свом раду. Презвитер Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, је истакао потребу да се у рад Мисионарског одељења укључе и мисионари из унутрашњости Србије који су активни на пољу милосрдне делатности и с тим у вези је нагласио рад на терену са потребитим слојевима становништва као посебно важно поље које се не сме запоставити.

Од стране вероучитеља који су чланови Одељења чуле су се идеје о томе на који начин је потребно мисионарити међу младима. Координатор Одељења за дијалог у култури Архиепископије београдско-карловачке, вероучитељ Стеван Јовановић, је указао на значај покретања јавног дискурса на културолошке теме као посредног вида хришћанске мисије усмереног пре свега према академском свету, док је вероучитељ хаџи Драган Поповић говорио на тему мисије међу најмлађим узрастима, наглашавајући значај дечјих хорова, међу којима је и хор „Свети Симеон Богопримац“ чији је он оснивач и вођа. Вероучитељица Татјана Грујић, као искусан правник са десетогодишњим искуством у раду правобранилачке службе, указала је на потребу и начине мисионарског учешћа интелектуалаца свих профила.

На крају је утврђена редовна динамика састајања чланова Одељења и постављени су основни стратешки и оперативни циљеви о чијој ће реализацији јавност бити благовремено обавештавана, а епископ Теодосије је заблагодарио Господу на части да управо он буде први епископ који ће бити задужен за надзор рада овог историјски важног пројекта који је окупио представнике различитих мисионарских структура којима наша Црква тренутно располаже.

Информативна служба Српске Православне Цркве

[Guest]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Hvala Vam na odgovoru Oce Savo.  

[Schmemann]

Помаже Бог оче Игумане.

 

У времену када верници и "верници" много времена и енергије улажу у расправе која Нова година је валидна да се прославља или која је права и слично мислим да је веома добро да напишете пар речи о томе.

Наравно очекујем да ћете у контексту овога писати и о Црквеној Ноовој години (Начало индикта) јер сматрам ако већ говоримо у контексту вере да је за нас хришћане једино то (понављам у контексту вере и богослужења) Нова година која је изгубила своје право место али итекако има смисао и значај.

Хвала унапред. Благословите и помените!

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Благословите о. Саво, имам једну недоумицу: Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој. Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца мојега и остајем у љубави његовој.(Јн 15. 9-10) Моје питање је, да Христос није одржао заповести, Он не би опстао у Очевој љубави и догодило би се нека промена у Богу, што је противречно јер је Бог непроменљив, тј. да Христос није одржао заповести Бог не би више био Бог? 

 

Ово су најлепше поуке Господње у његовој опроштајној беседи (14, 15 и 16 глава по Јовану која завршава његовом првосвештеничком молитвом у 17. глави). У стиховима 15 главе Христос посебно говори о љубави која се не показује осећањима или речима, већ делатно, вршењем заповести љубави. Господ говори ученицима да љубе једни друге као што он њих љуби и да нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за своје пријатеље (15, 12-13)

 

Конкретно, оно што изгледа вас посебно интригира јесте стих 15, 10 „Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповијести Оца мојега и остајем у љубави његовој.“ Наравно треба одмах рећи да господ овде говори у снисхођењу према својим ученицима, као човек, тачније речено на човечији начин (како у свом тумачењу и сам Златоуст каже, Πάλιν δὲ ἀνθρπινώτερον διαλεγόμενός φησι…тј. слободније преведено Опет наставља разговор говорећи као човек..) Господ Христос као Син Божији је и Законодавац и онај који испуњава заповести, а Законодавац не може бити подложан заповестима (Οὐ γάρ δήπου ὁ νομοθέτις ὑπό ἐντολάς ἒμελλε κεῖσθαι, наглашава Златоусти у својој беседи на овај пасус Јовановог Еванђеља). Да би указао на значај љубави као послушања према Богу, он сам као човек овде каже да је сам одржао заповести Оца Својега и остаје у љубави његовој. Другим речима, жели да нам поручи да ако ми не одржимо заповести његове (Христове) нећемо ни ми остати у његовој љубави тј. Христовој. То је и суштина његових речи јер ће нас по љубави познати да смо ученици Господњи 13.35 (По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом). Син Божији је видљива икона Оца небескога и ми људи једини приступ Оцу можемо да имамо преко Сина и у Сину благодатним деловањем Духа Светога, другим речима кроз Цркву као Тело Христово. Однос између три Божанска лица Св. Тројице је најлепше исказан литургијски у анафори Литургије Св. Василија, где се обраћамо Оцу Небеском:

 

„…Оче Господа нашега Исуса Христа, Великога Бога и Спаса, наде наше, Који је слика (икона) Твоје доброте, печат истоветни, Који показује у себи Тебе Оца, Логос живи, Бог истинити,  предвечна Премудрост, Живот, Освећење, Сила, Светлост истинита, преко Кога се јави Дух Свети: Дух Истине, Дар усиновљења, Залог будућег наслеђа, Првина вечних добара, животворна Сила, Извор освећења, Који, сва творевина логосна и умна, укрепљавања служи Теби и узноси Ти вечни славопој, јер све и сва служи Теби.“

 

Господ Исус Христос је друга Божанска Личност у којој је ипостасно (личносно) са његовом божанском природом (коју он вечно има од Оца рођењем) сједињена човечја природа коју је примио од Пресвете Дјеве. Две природе божанска и људска су у Христовој божанској личности, како Црква учи у Халкидонском оросу, сједињене несливено, неизмењиво, нераздељно и неразлучно.

 

Христос се својим слушаоцима често по снисхођењу (икономији) обраћа као човек, иако је Он божанска личност, а не људска. Морамо да имамо у виду да личност није аутономни начин постојања, личност подразумева лични однос са другом личношћу или личностима. У случају божанске природе то је вечни (са)однос Сина са Оцем и Духом Светим које сједињује једна божанска природа, воља и дејство (енергија) коју и Син и Дух Свети имају од Оца као извора Божанства (Син вечним Рођењем, а Дух Свети вечним исхођењем). Све три божанске личности су савечне  и једносушне и нити Отац може да постоји без Сина, нити Син без Оца, а ни Дух Свети без Оца и Сина јер је он Дух који вечно исходи од Оца, почива на Сину и даје се Сином у времену. И сама имена Оца, Сина и Духа Светога означавају лични однос јер је Отац Отац некоме тј. Сину, Син је нечији Син тј. Очев, а Дух је Нечији Дух и Очев и Синов.

 

Речи у Јеванђељу у којима Христос указује на своју послушност према Оцу и нарочито у Јн 14, 28 „јер Отац мој већи је од мене“ изговорене су управо у том смислу да Христос указује да је он истовремено и савршени човек тј. да има људску природу која није привидна или привремено узета, већ вечно сједињена у његовој божанској личности са божанском природом. Дакле Христос говори из човечије перспективе тј. онога који носи човечју природу. У Гетсиманској молитви Господ се као човек обраћа Оцу у Мк 6, 39 „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!“ Још једном видимо како је Господ заиста примио људску природу у њеној пуноћи (иако без греха) Он је осећао страх, његове су ноге клецале, молио се сузним молитвама. Не смемо изгубити из вида да Господ није никада био подложан страстима као ми људи јер он и када жеђује, гладује, пати и страда све то чини вољно, а не по нужности. У истом духу Господ је на крсту изговорио и речи псаламске „Боже мој зашто си ме оставио (Мт. 27, 45)“, говорећи у име целог људског рода, пале људске природе али да би нас подсетио на испуњење пророчанских речи псалмопојца Давида (псалам 21).

 

С друге стране, у Јн. 10.30 Господ каже „Ја и Отац једно смо“ (ἐγὼ καὶ ὁ πατὴρ ἕν ἐσμεν), обратите пажњу, не каже ЈЕДАН СМО, већ ЈЕДНО СМО (на гр. стоји ἕν, а не ἐνός, односно на латинском unum, a ne unus). Дакле ЈЕДНО су по природи, али нису једна личност (ипостас). Овде Христос говори из перспективе Оцу савечног Сина Божијег. Ове Христове речи често су стварале конфузију, па су их разни јеретици користили како је коме одговарало. На пример Несторијанци су између осталог веровали (најкраће речено) да Христос поседује и божанску и људску личност, које су одвојене, али међу којима постоји нека врста прожимања, односно наглашавали су људску природу Христа на такав начин, дајући јој својства личности и нису правилно разумевали сједињење божанске и људске природе у личности Логоса. Аријанци пре њих су негирали Христову божанску природу и једносушност са Оцем, називајући га богохулно прворођеним од свега створеног. Црква је прошла кроз велике борбе да би сачувала савршено учење о Три Личности Божије и односу две природе (божанске и људске) у Христу Богочовеку. Отуда је приликом разумевања Христових речи, посебно у Јеванђељу по Јовану, али и других новозаветних текстова веома важно да претходно добро упознамо учење своје Цркве кроз светоотачку традицију.