Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Банатски деран]

Оче Саво,ноћас су Албанци запалили цркву тј иконе и документацију у Малом Звечану.
 

ЗВЕЧАН -

Непознате особе запалиле су рано јутрос објекат Иницијативног одбора за изградњу цркве Св. Тројице на Малом Звечану у општини Звечан на северу Косова.

Председник Иницијативног одбора за изградњу цркве Св. Тројице на Малом Звечану Ненад Ристовић рекао је у изјави Танјугу да се у објекту који је запаљен налазила документација везана за изградњу нове цркве Св. Тројице, као и документа о налазишту старе цркве Св. Димитрија која је овде пронађена, а датира из ИВ века.

"Ништа није остало, кад смо дошли јутрос видели смо да овде нема ничега, све сто је било унутра од документације је изгорело. Копије се налазе у Заводу за заштиту споменика културе у Београду. Ми смо вршили ископавање старе цркве, сву документацију, све слике, иконе, све што је овде било пронађено , све што је било везано за ову стару цркву, држали смо у овом контејнеру који је запаљен. Нешто је било овде а нешто се налази у Заводу за заштиту споменика културе у Београду", рекао је Ристовић.

http://www.rtv.rs/sr_ci/hronika/zapaljen-objekat-odbora-za-izgradnju-crkve-u-zvecanu_527261.html
 

[Архимандрит Сава Јањић]

Косовски министар унутрашњих послова Бајрам Реџепи данас је дао скандалозан интервју за КИМ Радио. У наставку следи моја реакција која је објављена на сајту наше Епархије 

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/skandalozne-izjave-kosovskog-ministra-unutrasnjih-poslova-bajrama-redzepija

 

Саопштење манастира Високи Дечани поводом најновијих нетачних и тенденциозних тврднји министра Реџепија

Министар унутрашњих послова Косова у оставци г. Бајрам Реџепи данас је КИМ- радију дао интервју у коме је изјавио да постоје сумње да је неко из манастира Високи Дечани писао претеће поруке  који су се у недељу и понедељак појавили на зидовима манастира. Министар је такође рекао да је истрага требало да се обави унутар манастира, али да то наводно није дозволио КФОР, што и није у њиховој надлежности, како је казао. Министров закључак јесте да је у том смислу КФОР ометао истрагу.

Као игуман манастира Високи Дечани осећам обавезу да одмах демантујем ову шокантну и неодговорну изјаву министра Реџепија пре свега зато што није заснована на чињеницама

Још од првог дана када су претеће поруке (графити) примећени на неколико места у оквиру манастирског имања ангажована је локална општинска и регионална КП. Истрага је почела већ истог дана и то у оквиру самог манастирског комплекса уз пуну подршку КФОР-а. Лично сам стално у вези са регионалним шефом полиције г. Шабаном Шаљом и локалним шефом полиције Сејдом Добрајем. У манастиру управо у овом тренутку борави истражни тим полиције на челу са капетаном Кељмендијем и преузима видео записе са манастирског видео обезбеђења. Форензички тим већ је обишао све локације где су графити писани и обавио истражни поступак. На основу информација које сам добио од регионалног команданта КФОР-а италијанског пуковника Анђела Минелија КФОР ничим није отежавао или условљавао рад полиције.  Штавише, пуковник Минели потврђује оно што и ми свакодневно видимо на терену, добру и коректну сарадњу КФОР-а и полиције. Због комплексности безбедносне ситуације на овом простору наша Црква остаје и даље при чврстом ставу да је заштита КФОР-а један од главних предуслова за нормалан живот и функционисање овог манастира.

На основу ових чињеница можемо, дакле, да закључимо да министар Реџепи није обавештен о раду своје полиције на случају манастира Дечани па јавности даје нетачне информације, или је у питању политичка кампања којом се намерно жели бацити кривица на дечанске монахе и КФОР. У сваком случају медијски наступи Министра унутрашњих послова не воде изградњи поверења између СПЦ и Косовских институција.

Архимандрит Сава Јањић
Игуман манастира Високи Дечани

----------------------

Министар је и пре два дана дао изјаву у којој тврди да су починиоци провокације наводно пронађени, а потом додао да постоји сумња да је графите писао неко из манастира. Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава реаговао је на ове наводе у тексту који је објавио Радио Слободна Европа.
http://www.slobodnaevropa.org/content/grafiti-u-visokim-decanima-svi-pod-proverom/26636737.html

Grafiti u Visokim Dečanima: Svi pod proverom

Miloš Teodorović, Radio Slobodna Evropa
14.10.2014

Istraga o grafitima takozvane Islamske države Iraka i Sirije i „Albanske nacionalne armije“, koji su ispisani na imovini manastira Visoki Dečani na Kosovu je u toku, te ne bi trebalo iznositi preuranjene zaključke. To je za Radio Slobodna Evrpa izjavio ministar unutrašnjih poslova Kosova Bajram Redžepi.

„Osumnjičena su tri maloletnika, ali istraga i dalje traje“, podvukao je Redžepi.

Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić u izjavi za RSE tvrdi da navodi ministra Redžepija „nisu zasnovani na činjenicama“.

„Razgovarao sam i sa regionalnim direktorom policije i sa lokalnom policijom. Apsolutno je jasno da su tri mladića, koji su prekjuče kratko privedeni, privedeni zbog verbalnih provokacija, a ne zbog bilo čega što ima veze sa grafitima“, rekao nam je Janjić.

Istovremeno Redžepi je pozvao Janjića da „ukoliko ima više podataka, da ih prosledi istrazi“. „To bi bilo najbolje“, kazao nam je on. Upitan da li kao ministar policije može da garantuje bezbednost manastiru Visoki Dečani, Redžepi je odgovorio: „Možemo, ali moramo preuzeti nadležnost od KFOR-a. Ta kompentencija još nije transferisana. Kako Patrijaršija u Peći nema nikakvih problema sa policijom tako će biti i u dečanskom mansatiru. To treba što pre da preuzme policija Kosova i više neće biti grafita. KFOR tamo ima statičke patrole i nisu u stanju sve da kontrolišu“.

Janjić, međutim, navodi kako „nije siguran da će kosovska policija dopreti do počinioca incidenta“. „Zato što ni u ranijim slučajevima policija nije uspela da pronađe one koji su pisali grafite pre šest meseci, kao ni počinioce prethodnih oružanih napada na manastir Visoki Dečani. Osim 2007. godine. Tada se dogodio jedini slučaj koji je rešen“.

Takođe, ministar Redžepi odbacuje bilo kakvu eventualnu povezanost počinilaca incidenta sa ilegalnim grupama koje regrutuju mlade za ratišta u Siriji. Takve teze naziva insinuacijama, a dalje navodi: "Mi čak sumnjamo da je neko iz manastira to napisao. Ali to je deo istrage“.

Takve ocene Sava Janjić odbacuje.  „Tom istom logikom ja mogu da zaključim da je grafite napisao neko od pripadnika policije koji svaku noć patroliraju pored manastira. Verovatnoća je sigurno ista“.

Ispisivanje spornih grafita, koji su na imovini manastira Visoki Dečani osvanuli tokom vikenda, osudio je komandant KFOR-a Frančesko Filjulo, kao i predsednica i premijer Kosova Atifete Jahjaga i Hašim Tači. Oni su takav potez počinilaca opisali kao vandalizam.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Ненад Р.]

Имали смо синоћ врло напету ситуацију у Косовској Митровици на мосту али и у Призрену. Групе Албанаца су око Владичанског двора скандирали УЧК. На сву срећу ситуација није било насиља. Данас сам био у Приштини и видео сам својим очима велике групе младих Албанаца са заставама који у некаквој хистеричној еуфорији прослављају оно што они сматрају за своју победу. Стичем утисак да је од самог почетка постојао циљ да се у Београду направи провокација. Штета, мислим да албански играчи нису лоши фудбалери и да би све било много боље да није било провокација и да се показало да је спорт изнад мржње и политике. 

Најозбиљнији инцидент је био у Ораховцу где је каменована кућа парохијског свештеника. Хвала Богу, нико није повређен. Имамо вест на: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=10&dd=15&nav_category=640&nav_id=911729

Такође смо обавештени да је у Косову Пољу пред школом где су били српски ђаци скандирано "Уби Србина" и "Смрт Србима". 

Искрено се надам да ће се ситуација смирити али ови инциденти, укључујући и онај у Дечанима пре пар дана, показују да је ситуација у којој живимо лоша и да је потребно само да се јави неки повод да се пројави неконтролисана етничка мржња.

 

Даће Бог Оче да се ситуација да се смири.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,ноћас су Албанци запалили цркву тј иконе и документацију у Малом Звечану.

 

ЗВЕЧАН -

Непознате особе запалиле су рано јутрос објекат Иницијативног одбора за изградњу цркве Св. Тројице на Малом Звечану у општини Звечан на северу Косова.

Председник Иницијативног одбора за изградњу цркве Св. Тројице на Малом Звечану Ненад Ристовић рекао је у изјави Танјугу да се у објекту који је запаљен налазила документација везана за изградњу нове цркве Св. Тројице, као и документа о налазишту старе цркве Св. Димитрија која је овде пронађена, а датира из ИВ века.

"Ништа није остало, кад смо дошли јутрос видели смо да овде нема ничега, све сто је било унутра од документације је изгорело. Копије се налазе у Заводу за заштиту споменика културе у Београду. Ми смо вршили ископавање старе цркве, сву документацију, све слике, иконе, све што је овде било пронађено , све што је било везано за ову стару цркву, држали смо у овом контејнеру који је запаљен. Нешто је било овде а нешто се налази у Заводу за заштиту споменика културе у Београду", рекао је Ристовић.

http://www.rtv.rs/sr_ci/hronika/zapaljen-objekat-odbora-za-izgradnju-crkve-u-zvecanu_527261.html

 

Ово је нетачна информација. Никакав материјал ни документација нису изгубљени. То ми је потврдила мр Светлана Хаџић, археолог из Митровице и директор канцеларије Епархије Рашко-призернске за заштиту духовне и културне баштине. Нажалост ових дана се поред тачних информација провлаче и непроверене.

[NerZul™]

Зашто оче Саво, Св. Јустин философ каже да они који верују да после смрти душа иде негде горе, нису хришћани? Он уме да буде врло контрадикторан некад..Нпр у једном фрагменту о васкрсењу он каже да се васкрсење односи на тело али не и на душу јер она не умире, а како се сад то слаже са овом изјавом која је наведена прво?

[grigorije22]

Na drugoj temi Aleksandar Milojkov je izneo jedan zanimljiv stav,da Adam znaci mnostvo a ne jedan covek. Hteo bih da cujem vase misljenje i da li kod Svetih otaca mozemo da nadjemo potvrdu za ovakvo tumacenje? 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/266-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2/page-122

[Архимандрит Сава Јањић]

Na drugoj temi Aleksandar Milojkov je izneo jedan zanimljiv stav,da Adam znaci mnostvo a ne jedan covek. Hteo bih da cujem vase misljenje i da li kod Svetih otaca mozemo da nadjemo potvrdu za ovakvo tumacenje? 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/266-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2/page-122

 

Веома је важно да се подсетимо стихова из Књиге Постања, односно 1. Књиге Мојсејеве где се говори о стварању Адама. У првих пет поглавља ове књиге реч אָדָם ('adam) се користи на разне начине: у колективном значењу (као човечанство) у 1.27; индивидуално (као човек) у 2.7; као човек и жена нпр у 5.1,2 и као мушкарац у 2.23-24. Дакле, у првој глави говори се о човеку у генеричком смислу, као људском роду, а у 2. и 3. глави Постања имамо мешавину генеричког и личног разумевања речи Адам. Веома би нас далеко одвукла детаљна анализа ових глава будући да су прве главе Постања дубоко символичне и да је садржај Петокњижја по свему судећи резултат синтезе два предања (тзв. јахвистичког и елохистичког) која су уобличена у садашњу форму крајем 7 века пре Христа. За ову теорију има доста важних аргумената и важно је да разумемо да је предање у почетку било усмено и да је тек касније записано. С лингвистичке тачке гледишта посебно су нам занимљиве главе 1.26-1.27 и доле прилажем један део анализе коју сам пре неколико година радио (за своју душу) детаљно проучавајући Петокњижје. Ово сам показао својевремено и Владики Атанасију који је и сам радио на преводу ових књига у паралелној анализи јеврејског текста и превода Септуагинте.

 

Што се тиче богословске димензије овог питања верујем да је Бог створио ЧОВЕКА не као индивидуу, већ да себе оствари као личност, тј. у односу према другоме. Тај релациони однос човека према другом је један од кључних елемената иконе Божије у нама. Бог је створио човека, како нас учи Св. Максим исповедник да својом слободом која му је дата од Бога превазиђе пет подела које произилазе из стварања света ни из чега (ex nihilo). Подсетимо се тих подела, односно разлика: 1. између створеног и нествореног; 2. невидљивог, умног (света) и видљивог, материјалног (света); 3. између неба (козмоса) и земље (наше планете); 4. између икумене (људске цивилизације) и раја (духовног света) и 5. између мушкарца и жене као два различита пола.

 

Из повести о Адаму и Еви видимо да је пред њима управо задатак на надиђу ове поделе и себе реализују као човека који је истовремено и један и многи. Они су узајамно веома зависни, Ева је настала од самог тела Адамовог, они су стално упућени једно на друго. Тог ЧОВЕКА, односно прве људе, ако гледамо из те перспективе, не можемо да разумемо изван перспективе Божије воље да све сједини са собом и уведе у вечно постојање, што ће Бог и учинити преко Сина Свог Јединородног Исуса Христа, Новог Адама. Стари Адам није био довршена личност и тек је требало да оствари своју слободу на богодоличан начин тако да преко њега васцела твар уђе у вечно постојање. Адам није у томе успео јер је изгубио заједницу са Богом покушавши да себе овечности и обожи без Бога и заједнице са њим. То је почетак трагичне историје људског рода која стално бива блажена надом да ће доћи Нови Адам који ће васпоставити заједницу човека и са њим васцеле твари са Богом. Видимо да је после пада почела да се реализује дезинтеграција јединства створене природе, о чему је Бог упозорио Адама. Адам и Ева почињу да оптужују једно другог пред Богом. Осећају страх и стид од Бога. Доживљавају природу као нешто у потпуности одвојено од њих, излазе из раја сладости обучени у кожне хаљине као символ новог начина постојања које је засновано на биолошкој индивидуалности. Јединство људског рода је разбијено и манифестује се у сталном сукобу који се види на самом почетку Каиновим убиством брата Авеља. Човек више не доживљава другога као допуну и интегрални део свог личног постојања, већ као конкуренцију и непријатеља кога треба уништити.

 

Христос као Нови Адам својим домостројем спасења поништава разлике и поделе о којима говори Св. Максим и себе након Васкрсења и Вазнесења показује као колективну личност која историјски делује благодаћу Духа Светога као Црква Божија, као Тело Христово, радионица спасења у којој сви постајемо једно у Христу, остајући истовремено аутентичне многе личности. Зато у Царству небеском неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског, све ће бити сједињено у Христу. Христос Вавилонску кулу као символ пометње и дезинтеграције замењује Црквом која је возглављена у Његовој личности. У Христу ми смо позвани да истовремено будемо и један и многи и та тајна будућег века се превасходно остварује кроз Евхаристију. Као што је евхаристијски хлеб умешан од зрна пшенице са многих поља и постаје Тело Христово благодаћу Духа Светога, тако и ми са разних страна земљиног шара бивамо сједињени Духом Светим у једном светотајинском Телу Христовом, Цркви Његовој.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Зашто оче Саво, Св. Јустин философ каже да они који верују да после смрти душа иде негде горе, нису хришћани? Он уме да буде врло контрадикторан некад..Нпр у једном фрагменту о васкрсењу он каже да се васкрсење односи на тело али не и на душу јер она не умире, а како се сад то слаже са овом изјавом која је наведена прво?

 

Св. Јустин пре свог обраћења бавио се паганском философијом и посебно је био под утицајем платонизма.  Из његовог разговора са Трифоном Јудејцем, међутим, Јустин закључује да душа сама по себи није бесмртна јер би у том случају била нестворена. Иако је у свом разумевању природе душе био посебно под јаким утицајем Платоновог Тимеја, Јустин је суштински одбацио бесмртност душе у платонистичком смислу и прихватио је став да душа не умире након телесне смрти по вољи Божијој.

Отуда је сасвим јасно зашто је Јустин сматрао за нехришћански став веровање да душа сама по себи вечно живи јер би, логично, то у потпуности обесмислило значај васкрсења и вратило би нас на (нео)платонистичко учење да је човек заправо бесмртна душа која само привремено борави у телу као тамници, а потом се враћа у своју бесмртну отаџбину. Душа по хришћанском веровању наставља да постоји и након телесне смрти, али без тела она није самодовољна и да би човек као личност заживио у пуноћи вечног живота у Христу неопходно је да васкрсне и преображено тело и поново се сједини са душевним елементом човековог постојања. Отуда пре васкрсења нема ни потпуног блаженства, као ни потпуне муке јер је реч о привременом стању.

О овоме сам већ доста говорио у претходним одговорима. Дакле, код Св. Јустина Философа нема контрадикције, уколико се његов став исправно схвати.

Ево занимљивог дела из Разговора са Трифоном. Цео текст је доступан на http://www.verujem.org/sveti_oci/just_razg.html

 

5. "Дакле, ти философи о овим стварима ништа не знају, јер не могу да кажу шта је душа?" 

"Не изгледа ми тако." 

"И не треба рећи да је она бесмртна јер, ако је бесмртна, онда је, јасно, и нерођена?" 

"Нерођена је и бесмртна по онима који се називају платоничарима." 

"Ти кажеш да је и козмос нерођен?" 

"Има их који тако говоре, но ја се, ипак, не слажем са њима." 

"Право чиниш. Који је, наиме, разлог за мишљење да тело - које је тако чврсто, отпорно, сложено, променљиво, пропада и сваки се дан рађа - нема извесног почетка? Ако је козмос рођен, неминовно је да се и душе рађају и да се нигде одмах не налазе, будући да су због људи и других бића настале, ако ћеш уопште казати да су настале сасвим самосталне и не са сопственим телима." 

"То ми изгледа исправно." 

"Дакле, нису бесмртне?" 

"Не, пошто нам се чини даје козмос рођен." 

"Али ја не кажем да све душе умиру - јер то би, заиста, била срећа за зле. Уствари, "душе" побожних остају на бољим местима, а неправедних и рђавих на горим, чекајући време суда. Тако једне, показавши се достојним Бога, више не умиру, а друге бивају кажњене, докле Бог хоће да постоје и буду кажњене." 

[NerZul™]

Оче Саво, дал је могуће то да икона мироточи код људи који су у расколу са Црквом, мислим конкретно на монаха Артемија и остале са њим? Пошто видим да су избацили неки снимак где мироточи икона Св. Василија...Можда је то нека подвала?...или на крају крајева, да ли уопште икона и мироточење морају да се доводе у везу са расколницима, у том смислу да је њено мироточење својеврсно легитимисање њихових (његовог) антицрквених поступака?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, дал је могуће то да икона мироточи код људи који су у расколу са Црквом, мислим конкретно на монаха Артемија и остале са њим? Пошто видим да су избацили неки снимак где мироточи икона Св. Василија...Можда је то нека подвала?...или на крају крајева, да ли уопште икона и мироточење морају да се доводе у везу са расколницима, у том смислу да је њено мироточење својеврсно легитимисање њихових (његовог) антицрквених поступака?

 

Чуда која нам Бог даје дешавају се свуда око нас, читава природа је препуна чуда јер Дух свети оживотворава васцелу твар приводећи је ка њеном коначном циљу - да постане Црква Божија - Тело Христово. Највећи проблем јесте како тумачимо чуда и друге необјашњиве феномене око нас. Ако то чинимо да бисмо друге или сами себе уверили у оно што верујемо, или још горе, у неку идеологију, мислим да смо на погрешном путу. Прочитајмо овај пасус о. Александра Шмемана који тако лепо говори о Божијим чудима и слободи:

 

Нигде и никада и ниједном Христос није за Себе казао да се родио на чудесан начин - никада није употребио тај "доказ". И док је, у страшној агонији и остављен од свих, висио разапет на Крсту, присутни су Му се ругали и тражили од Њега да учини управо чудо, говорећи: "Сиђи са Крста и повероваћемо у Тебе". Али, Он није сишао са Крста и они нису поверовали у Њега. Они, пак, који су поверовали у Њега поверовали су управо због тога што није сишао са Крста, јер су осетили сву божанскост, сву бескрајну висину Његовог смирења и свепраштања које је засијало са Крста, речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта чиие...".

Понављам, ни у Јеванђељу, ни у истинској хришћанској вери нема одношења према чуду као према доказу. Таквог одношења нема управо због тога што би чудо као доказ лишило човека онога што Хришћанство у човеку сматра најдрагоценијим: његове слободе. Христос хоће да људи у Њега поверују слободно, а не под принудом "чуда". "Ако ме волите - говори Христос - заиовести Моје испуњавајте...". И ми волимо Христа - премда, авај, у тако малој мери! - не због Његових чуда, нити због Његове свемоћи, већ због Његове љубави и смирења, због тога што - да се послужимо речима оних који су Га уживо слушали - "ниједан човек никада није говорио као што говори тај Човек". (Вечнодевственост Мајке Божије, А. Шмеман).

 

Божија чуда се не дешавају само код правоверних и морално подобних, већ и код иноверних и агностика. Важно је да правилно духовно расудимо смисао тих чуда. На пример ако се код расколника или јеретика деси неко чудо они то обично тумаче као доказ исправности свог (погрешног) веровања или (не)односа према Цркви, а смисао Божијих чуда је управо позив на покајање и сагледавање тајне Божије ван уских оквира у које они најчешће смештају Бога и Цркву Божију. Другим речима, ако се догоди неко чудо и на то реагујемо са смирењем и покајањем мењајући свој живот и отварајући срце за Бога и ближње поступамо исправно. Међутим, ако се погордимо и то припишемо сопственој праведности, непогрешивости и још више покажемо нетрпељивости према ближњима дефинитивно смо на погрешном путу и таква чуда нам бивају на духовну штету, не сама по себи (не дао Бог) већ због начина како на њих реагујемо. Наравно, не смемо заборавити да се нечастиви руга Богу и људима и често производи лажна чуда која људе учвршћују у прелести и мржњи. Важно је разликовати духове, а све се по плодовима познаје. Од Бога долази мир, љубав, кротост, а од ђавола немир, мржња, гордост и сл.

 

Ми често у свом маловерју покушавамо да на основу спољашњих знакова проникнемо тајне Божијег суда. Међутим, Божија чуда не бивају на такав начин да доводе у питање нашу слободу и веру која почива на слободи. Сетимо се старца Зосиме из романа Браћа Карамазови. Иако је старац био светога живота и сви су очекивали да његово тело остане нетрулежно то се није догодило. Наравно, разлог није у томе што старац није био света душа. Напротив, он је био оличење савршене доброте и покајања, већ управо у томе што Бог не дозвољава да га увек сместимо у границе свог разума и логике. Чињеница је да су тела многих светитеља остала нетрулежна, али исто од многих светитеља остале су нам само њихове кости. Тражење знакова под сваку цену је веома опасно и Бог нас учи да верујемо слободно, а не под принудом физичких феномена и чуда. На сличан начин имамо примере великих грешника за које многи самозвани праведници одмах потрче да кажу да иду у вечну пропаст, а они у неком кључном моменту покажу најдубље покајање, љубав и спремност на жртву. Дакле, моралистички приступ овим питањима је крајње опасан и дубоко неправославан.

 

Зато као православни хришћани треба да будемо отворени за дубине тајне Божије која се пројављује свуда око нас и да никада не заборавимо да је Бог проговорио и кроз Валамову магарицу. Важно је дакле расуђивање, а право расуђивање проистиче увек из смирења и љубави. Увек морамо да имамо у виду да Бог хоће да се сви спасу и да васцелу твар преведе у вечно постојање, вечну радост и заједницу са Њим. 

 

Конкретно у вези наше браће и сестара који следују о. Артемију, искрено се молим да сви заједно у вечности обитавамо у радости Господа нашега. Важно је само да не изгубе заједницу са Црквом и да на друге гледају са више праштања и љубави. Уколико Бог пројави међу њима неко чудо и отвори им срце да се врате Цркви, слава Богу. Биће то велика радост и за њих и све нас.

[CecaV]

Божија чуда се не дешавају само код правоверних и морално подобних, већ и код иноверних и агностика. Важно је да правилно духовно расудимо смисао тих чуда.  ....

Ми често у свом маловерју покушавамо да на основу спољашњих знакова проникнемо тајне Божијег суда. Међутим, Божија чуда не бивају на такав начин да доводе у питање нашу слободу и веру која почива на слободи.

 

Оче Саво,  да ли је могуће да су појаве које се сматрају за чуда заправо преваре (намерне или ненамерне) или ... погрешна тумачења или  ... исповести које се временом модификују ?      

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,  да ли је могуће да су појаве које се сматрају за чуда заправо преваре (намерне или ненамерне) или ... погрешна тумачења или  ... исповести које се временом модификују ?      

Као што сам рекао у претходном одговору са чудима треба бити посебно опрезан. Без сумње, постоје тзв. лажна чуда, а понекад се од побожних предања у неколико разних верзија развије сасвим другачије тумачење. Али, не заборавимо, чуда Божија су свуда око нас, у природи, у свету који нас окружује. Зар има већег чуда од развоја фетуса до рођења новог детета. Колико наука мало може да објасни многе појаве које нас окружују? За доживљај чуда потребне су и духовне очи и онај који на свет гледа духовно свуда види чудеса Божија, диви им се и Богу непрестано му благодари. Онај пак, који је своје постојање свео на самога себе и сопствене себичне интересе, свет око себе доживљава утилитарно и нема осећаја за чуда и тајне Божије. Заправо, чуда која се дешавају у свету око нас, а посебно чуда која Бог чини преко својих светитеља заправо су природан начин функционисања створене природе. Ми их доживљавамо као нешто необично зато што живимо и даље под теретом пале природе и немамо духовне очи да бисмо разумели свет око себе. Зато је познање везано за аскезу. Без ослобођења од самољубља и свих страсти које извиру из њега нисмо у стању ништа правилно да разумемо јер је око наше душе тамно. "Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!" Мт. 6, 23. "Ко сваког часа посматра своју душу, његово срце се радује откривењима. Ко виђење ума свога усредсређује унутар себе самог, тај види у себи зору Духа", каже Св. Исак Сирин.

 

Човек рационалиста, своди свет искључиво на информације које добија од својих чула и које обрађује сопственим умом и доноси на основу њих закључке, већином веома ограничене. Он се труди да стално концептуализује стварност око себе и све феномене стави у одговарајуће рационалне категорије. Православни хришћанин је позван да свет доживљава духовно, у контексту Божије намере стварања и спасења, односно, оцелотворења твари која је позвана да уђе у вечно постојање. То је потпуно други приступ који не негира рационалност човекове природе, већ је повезује са "срцем" које означава интуитивни, духовни начин познања, које не долази од обраде информација, већ бива у контексту заједнице са Богом и љубави према ближњима. Ми треба да љубављу познајемо и разумемо, а не само интелектом. Отуда је један од најважнијих начина познања молитва, као лично општење са Богом, молитва као испражњење ума од заглушујућег шума разних помисли и осећања, да бисмо задобили "ум Христов" и Христом познали и разумели и оно што је било, што јесте и што ће бити. Свега тога нема без љубави према ближњима. Отуда је свако познање и Бога и света без подвига љубави оно што св. Исак Сирин назива "гимнастиком ума".

 

Када чуда посматрамо са та два становишта неизбежно долази до великих размимоилажења. Житија светих на пример нису биографије светитеља, већ њихове иконе изражене у речи. Житија треба да нам представе духовни лик светитеља као аутентичног човека, а не да нам пренесу суве историјске и биографске елементе. Зато када у житијама светих понекад наилазимо на невероватне догађаје треба их духовно разумевати. На исти начин иконе и фреске нису фотографије светитеља, већ нам представљају светитеље у преображеној природи, онакве какви ће у вечности бити у слави Божијој. У нашој вери све је у тој обрнутој перспективи коју имамо и у нашој предањској иконографији. Стварност је заправо оно што ће бити, а не оно што сада видимо и доживљавамо својим чулима. Зато су и чуда Божија пројаве есхатолошке стварности као зраци светлости који пролазе кроз тамне облаке пале природе и непрестано објављују радост будућег века које долази и већ је ту међу нама јер је Син Божији постао човек, пострадао нас ради и васкрсао. Отуда је управо Христос као личност та перспектива из које морамо да разумевамо свет и све појаве у њему. Без Христа, све је тумарање по тами и безнађу и води вечној смрти. А са Христом све је пуно радости и смисла.

[CecaV]

oче Саво хвала.  И ваше тумачење и цитати које сте навели су врло инспиративни.      Ја бих се ипак осврнула на неке делове с којима се (полу) не слажем.

 

Као што сам рекао у претходном одговору са чудима треба бити посебно опрезан. Без сумње, постоје тзв. лажна чуда, а понекад се од побожних предања у неколико разних верзија развије сасвим другачије тумачење. Али, не заборавимо, чуда Божија су свуда око нас, у природи, у свету који нас окружује. Зар има већег чуда од развоја фетуса до рођења новог детета. Колико наука мало може да објасни многе појаве које нас окружују? За доживљај чуда потребне су и духовне очи и онај који на свет гледа духовно свуда види чудеса Божија, диви им се и Богу непрестано му благодари. Онај пак, који је своје постојање свео на самога себе и сопствене себичне интересе, свет око себе доживљава утилитарно и нема осећаја за чуда и тајне Божије.

   Природне појаве, ефекти, стања, процеси ...  несумњиво и оправдано изазивају веома дубоке импресије код осећајних и мислећих људи.   То што неко неће тумачити објекат своје дубоке ипресије као Божије дело, не значи да тај неко неће наћи смисао у сопственим импресијама.  И даље, то никако не значи да та особа своје постојање своди на самога себе.  

   Кажете: наука мало може да објасни многе појаве око нас.   Употребимо вашу реченицу на свет пре 1000 година, и видећемо колико је наука објаснила, од тада до данас.  Хоћу да кажем:  то што данас наука не може да објасни неке ствари није аргумент за постојање чуда.

   Успут речено:   развој фетуса је бескрајно инспиративан,  право чудо,  тј "чудо".    Достигнућа ембриологије и разумевање еволуције умањују чудо приписано надприродним појавама, а повећавају чудо као осећај дивљења према животу.

 

 

 

Човек рационалиста, своди свет искључиво на информације које добија од својих чула и које обрађује сопственим умом и доноси на основу њих закључке, већином веома ограничене. Он се труди да стално концептуализује стварност око себе и све феномене стави у одговарајуће рационалне категорије. Православни хришћанин је позван да свет доживљава духовно, у контексту Божије намере стварања и спасења, односно, оцелотворења твари која је позвана да уђе у вечно постојање.

    Ограниченост закључака донешених на основу чула и сопственог ума вероватно постоји.   Упоредимо их са ограниченошћу закључака који су зачињени контекстом Божије намере.    Веровање у надприродно је право сваког од нас, али је јако битно наглашавати где престаје веровање а где почиње злоупотреба веровања.   Корак је само један , најчешће неприметан;  да бисмо могли да га избегнемо морамо размишњати критички, а то значи да размишњамо јасно, прецизно, без предрасуда, ... да би правили разлику између изворног веровања и  веровања на које нас је навео неко други да би задовољио своје интересе.
 

[Александар Милојков]

Portentum ergo fit non contra naturam, sed contra quam est nota natura.

(Дакле, чудо бива не противно природи, већ противно ономе што се о природи зна.)

Свети Августин

[Guest]

Iskoristicu priliku da na ovoj temi Ocu Igumanu Savi i njegovoj bratiji iz manastira Visoki Decani cestitam slavu Svetog Kralja Stefana Decanskog.

 

Oce, da ste nam zivi i zdravi, Vi i Vasa bratija i da se dugo molite za nas ispred Kivota Svetog Kralja, a ovde da nas tesite Vasim zivim recima utehe!