Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, ако можете некако укратко да ми растумачите шта значе ријечи, парафразирам: Не живи човјек само о хлебу него о свакој ријечи Божјој.

 

У повести о Христовом кушању на гори у 4. глави Еванђеља по Матеју стоји да је ђаво рекао Христу: Ако си Син Божији, реци да ови каменови постану хлебови". На то му Христос одговара речима: "Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих."

 

Господ нас овим учи да истинска храна која је потребна човеку није само она материјална, већ пре свега Реч Божија, Логос који је постао тело и Хлеб вечнога живота. Овде се, не мисли само на Христове поуке и етичку димензију учења Господњег, већ на саму Личност Бога Логоса који је будући Бог постао човек и који је једини извор живота са којим се живо сједињујемо кроз светотајински живот Цркве, пре свега кроз тајну Евхаристије. Он је истински хлеб наш насушни без кога нема живота, јер све што је створено по својој природи је подложно смрти јер је створено ни из чега (ἐξ οὐκ ὄντων, ex nihilo). Будући да је Бог човека и васцелу твар створио за вечно постојање, тај вечни живот можемо да наследимо само у живој и личној (ипостасној) заједници са Богом. Након што је човек својевољно одбио да утемељи свој живот на речи Божијој (заповести да не једе од дрвета познања добра и зла) и изабрао материјалну храну, те на тај начин постао подложан физичком старењу и умирању, сам Логос, Син Божији оваплоћењем и васцелим домостројем спасења отвара нам врата вечног живота и побеђује смрт. Овде се не мисли на смрт само као биолошки феномен после-падног стања, већ вечну смрт као вечну и непремостиву одвојеност твари од Творца, али и на саму могућност потпуног повратка у ништавило. 

 

Ове Христове речи биле су надахнуће многим подвижницима који су се из љубави према Богу добровољно уздржавали од вештаствене хране и осталих биолошких потреба, хранећи се речју Божијом, молитвом и псалмима, како би показали да свој живот не виде на биолошком преживљавању које се пре или касније завршава физичким феноменом смрти, већ једино у заједници са живим Богом.

 

Диван пример имамо у житију преподобне мати наше Марије Египћанке (1 април) одакле бих посебно издвојио следећи параграф:

 

„Зосима је онда упита: Није ли ти више била потребна храна и одећа? Она одговори: Пошто поједох оне хлебове, ја сам се седамнаест година хранила зељем које се налази у овој пустињи. А одећа са којом сам прешла Јордан, од овешталости се распаде, те сам велике муке имала зими од мраза, лети од жеге. Зими сам се много пута премрла тресла и дрхтала од хладноће, н падала на земљу као мртва, и непомично лежала. Борила сам се са многим и различним невољама и неизмерним искушењима. А од тада до данас разноврсна сила Божја сачува грешну душу моју и ништавно тело моје. Јер размишљајући само од каквих ме зала избави Господ, ја стекох непотрошиву храну: наду спасења мог. И ја се храним и покривам речју Божјом, која држи све и сва: јер не живи човек о самом хлебу; него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4). И они који немаху заклона, у камење се обукоше, пошто свукоше са себе одећу греха (ср. Јова 24, 8).

А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању. Ето, овим завршавам повест о себи. А сада те заклињем оваплоћењем Бога Логоса да се молиш за мене блудницу.“

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, ако вам је лакше занемарите моје претходно питање и одговорите  ми на ово молим вас, много ми је важно.

Можете ли да кажете нешто више о овоме што сте написали, пар ријечи, пар савјета... Ако има можете ли ме упутити на неку књигу, неко поглавље у књизи, неко житије, било шта... Наравно, само ако се то односи на на неки други гријех, не тјелесни.

Благодарна јесам већма

 

Наравно, грех се не може свести само на телесни грех, иако телесни грех има јаче дејство на човека јер скрнави тело као храм Духа Светога и више паралише нашу вољу. Сваки грех, односно да будем прецизнији, сваки покрет човекове душе ка ништавилу, човековом срцу отежава да се отвори за Бога. Живот у греху је неприродан начин постојања јер човек који је створен за заједницу са Богом покушава да се афирмише као себична и егоистична индивидуа, да сам постане бог али без заједнице са Богом у чему је и суштина Адамовог пада. Отуда је самољубље корен сваког греха, а из самољубља произилазе и сви остали грехови, мржња, осуђивање, себичност, суровост, блуд, нечистота и сви остали грехови. Човек егоиста који све подређује љубави према самом себи друге доживљава као опасност и конкуренцију и зато их мрзи и клевеће, па чак је спреман да друге повреди и убије. Свуда види непријатеље и завере. Он постаје роб хране, пића и уживања јер се брине једино како да угоди себи и својим псеудо-потребама. Такав човек такође живи у блуду и нечистоти сваке врсте јер подсвесно верује да тако себе може да учини вечним и победи смрт. Он слободу доживљава у могућности да живи по својој палој вољи, а не у томе да победи своју зависност од пролазног и биолошког и пронађе дубљу слободу коју једино налазимо у Христу, односно у заједници љубави са другима. Грех је заправо ствар погрешне онтологије тј. заснивања егзистенције на своме ЈА, на сопственом телу, а не на заједници са другим у Христу Исусу.

 

О греху и страстима веома лепо пише Митрополит Јеротеј Влахос у својој књизи "Православна психотерапија" коју можете наћи на више адреса на интернету (нпр. http://dk.bookzz.org/book/996682/f5a755) У књизи су сабрана многа корисна учења светих Отаца Цркве. Понављам, треба увек имати у виду да је циљ подвига и борбе против греха и страсти није само питање етике, већ изнад свега онтологије. Другим речима ми не треба само да живимо врлински већ да постанемо нова твар, а то је могуће једино у Цркви као Телу Христовом, односно у евхаристијском начину постојања који је дијаметрално супротан себичном и индивидуалном постојању. Апостол Павле нас учи својим бесмртним речима: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24) Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене (Гал. 2, 19-20) 

[Архимандрит Сава Јањић]

Да ли спашени монах има веће блаженство од спашеног мирјанина? Будући да се први одрекао свега Христа ради а други је имао утеху. А Господ говори шта ће бити са онима који су се свега одрекли и за њим кренули а онима што су у браку не говори ништа.

 

И монашки и хришћански мирски начин живота почивају у Цркви на истим суштинским претпоставкама, а то је да се одрекнемо живота у греху и страстима и да заживимо слободом која нам је дата у Христу Исусу, као удови Тела Његовог - Цркве. Та слобода је аутентични начин постојања у коме човек није створен да живи само за себе већ у заједници са другим, а то је ништа друго него Црква у којој смо сви узајамно повезани не као индивидуе, већ као личности које свој идентитет граде једино у односу љубави према ближњем. Отуда се наша љубав према Богу неопходно изражава у љубави према ближњем, било да је реч о животу у манастиру или у парохији. Свети оци нас уче да нема богољубља без човекољубља, али ни истинског човекољубља без љубави према Богу који нас је створио. 

 

Највеће искушење трудољубивих и ревносних монаха јесте да с временом постану довољни сами себи и своје спасење да гледају као њихов лични однос са Богом који не зависи од других или од Цркве. Самодовољност је пут ка духовној смрти без обзира на спољашње врлине и труд које монах улаже. Често говорим мојој братији да смо ми удови једног организма, а не група индивидуа која се спашава свако сам за себе. Мени је мој сабрат потребан за моје спасење јер ако ја у њему не видим свог вечног сабрата, нећу бити у могућности да препознам Христа као свог Спаситеља. Ово нису само фразе, већ суштински постулати монашког живота без којих нема спасења у Христу. 

 

Тако је и "у свету" у парохији, у породици. И тамо градимо своје спасење не на врлинском животу и подвизима који су нам потребни ради неког угађања Богу, већ да бисмо савладали своју себичност и били у стању да друге препознајемо као браћу у Христу, као удове једног тела. Молитва, пост, милостиња, дакле, сами по себи немају никакав значај уколико нису у функцији служења другоме и заједници у којој живимо Христа ради. У породичном животу веома је важно увек имати у виду да биолошко сродство јесте важно, али да Бог од нас тражи да надиђемо ограничења биолошког сродства тако што ћемо градити односе једни према другима не на крви и телу већ на Христу Господу. Породица има свој смисао и значај као домашња црква,  али уколико није заснована на евхаристијским темељима она сама по себи не води у вечни живот као што и монаха живот у усамљености и молитви неће одвести Богу уколико његов подвиг нема за циљ да га оспособи за љубав према ближњем, па чак и љубав према непријатељу. И у другим верама постоји подвижнички живот, често много строжији него код хришћана, али исто тако и врлински живот у породици. Па ипак и такав подвиг и живот сами по себи не спашавају уколико немају за циљ заједницу у Христу Господу.

 

Имајући све ово у виду може се рећи да ни монашки ни мирски хришћански живот сами по себи не нуде боље предуслове за спасење. Све зависи од тога колико ћемо у овом животу себе остварити као члана Цркве и заједнице у Христу. Начин живота нам само помаже у складу са нашим личним афинитетима како да се боље изразимо као чланови Цркве.

 

Монашки живот је ништа друго већ двиг ка есхатолошком начину постојања још и у овом свету и веку, ка животу у коме неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина већ само Христос. Зато се монах удаљује од породичног живота и живота у свету, не из презира или омаловажавања, већ да би могао лакше да гради са другима заједницу у Христу. С те стране монашки живот за оне који имају позив и предиспозицију за овакав начин живота омогућава боље услове да свој живот устроје на еванђелским принципима. Уосталом монаштво је и настало у тежњи хришћана да већ сада и овде живе животом будућег века колико је то год могуће у телу и свету у коме живимо. Оно происходи из једног евхаристијског доживљаја и настојања да се литургијски живот из храма настави у свим сферама нашег свакодневног живота. Монаштво које не почива на овим претпоставкама је суштински промашај и бег од стварности у свет ритуала, мистике, подвига, што се може наћи и у другим религијама.

 

Међутим, не треба заборављати да и живот "у свету" уколико је заснован на еванђелским темељима и те како нуди могућности за остварење заједнице у Христу служењем другима и жртвовањем за друге. Зато у Цркви имамо и светих монаха и светитеља који су живот проводили у свету живећи и пламтећи љубављу Божијом и сведочећи Христа пред другима у свим сферама живота, на послу, у школи, у породици. Не смемо да заборавимо да смо Богу ближи не по свештеном чину или монашкој одећи или по успеху у породичном животу и послу, већ по томе колико смо овим или оним начином живота у свом срцу суштински нашли места за другога и самим тим себе остварили као аутентичне личности у Христу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче, молим Вас за тумачење термина правда који се односи на Божију правду. Да ли је следеће тумачење исправно?

 

IV

 

 

(...) Другим речима, оно што Западњаци зову правдом, пре би требало да се назива озлојеђеношћу и осветом најгоре врсте. Чак и љубав Христова и жртва, губе свој значај и смисао, у шизоидном схватању Бога, Који убија Бога, са циљем да задовољи такозвану правду Божију.

Да ли ово схватање правде има икакве везе са правдом, коју нам је Бог открио? Да ли израз, „правда Божија“ има ово значење у Новом и Старом Завету?

Вероватно да је почетак погрешног тумачења речи правда у Светом Писму, била у преводу грчке речи „dikaiwsunh”. Није у питању погрешан превод, већ је та реч, будући да је паганска, хуманистичка, из цивилизације древних Грка, била оптерећена људским појмовима који су могли лако да воде у погрешно схватање.

Пре свега, реч „dikaiwsunh”, доноси у ум једнаку поделу. Из тог разлога је представљена равнотежом. Добро је награђено, а зло је кажњено људским друштвом на правичан начин. Ово је људска правда, она коју имамо на судовима.

Међутим, да ли је ово значење правде Божије?

Ова реч „dikaiwsunh”, „правда“ је преводе јеврејске речи „tsedaka“. Ова реч значи „божанску енергију која остварује човеково спасење“. То је упоредно и скоро синонимно са другом јеврејском речи, „hesed“, која значи „милост“, „саосећање“, „љубав“, и речи „emeth“, која значи “верност”, “истину”. Ово, као што видите, даје потпуно другу димензију оном што ми обично схватамо као правду. 

Овако Црква Божија схвата правду Божију. Овако су Оци Цркве учили о њој.

„Како можеш звати Бога праведним“, пише Свети Исаак Сирин, „када читаш стих о надници даној радницима“: „Пријатељу нисам ти учинио ништа лоше; даћу последњима исто као и онима који су радили за мене од првог сата. Зашто је твоје око зло, ако сам Ја добар?“

Свети Исаак наставља: „Како може човек звати Бога праведним, када наилази на причу о блудном сину, који је уништио своје богатство у раскалашном животу, а ипак je само због кајања које је показао, Отац истрчао и загрлио га, дајући му власт над свим Његовим имањем? Нико други, него Сам Син Божији, рекао је ове ствари које се тичу Њега, да не би сумњали и на овај начин, је Он Сам сведок што се тиче Њега. Где је дакле, правда Божија, пошто је, док смо још били грешници, Христос умро за нас!“ [6]

Тако да видимо да Бог није праведан у људском значењу те речи, већ видимо да Његова правда означава Његову Доброту и Љубав, која је дана на неправедан начин, то јест, Бог увек даје без узимања ичега заузврат, и даје особама као што смо ми, које нису достојне примања. Из тог разлога нас Свети Исаак учи: „Немој звати Бога правичним, јер се Његова правда не огледа у стварима које се тичу тебе. А ако Га Давид назива праведним и часним, Син Његов нам је открио да је Он добар и благ.

Бог је добар, љубећи, и благ према онима који су непослушни, непокорни и који Га одбацују. [8] Он никада не узвраћа злом на зло, Он се никада не свети. [9] Његове казне су средства љубави за исправљање, док год ишта може бити поправљено или исцељено у овом животу. [10] Она се никада не пружају у вечност. Он је Све створио добрим. [11]

(...)                                                                                               V

 

 Тако да у језику Светог Писма, „праведан“ значи добар и љубећи. Ми говоримо о праведном човеку Старог Завета. То не значи да су они били добре судије, већ да су били благи и Богољубећи људи. Када кажемо да је Бог праведан, не мислимо да је Он добар Судија, Који зна како да казни човека правично, према тежини његових злочина, већ напротив, мислимо да је Он благ и љубећи, који прашта све наше преступе и непослушности, и да жели да нас спаси свим средствима, Који никада не враћа зло за зло. [22] У првом тому „Добротољубља“, постоји чудесни текст Светог Антонија који вам морам овде прочитати:

„Бог је добар, бестрасан и непромењив. Сада, неког ко мисли да је разумно и истинито да потврди да се Бог не мења, можемо добро питати како је, у том случају, могуће говорити о Богу, да се Он радује над онима који су добри и милостиви онима који Га поштују, а окрећу се од злих и који се гневе на грешнике. Овима се мора одговорити да се Боги нити радује, нити гневи, јер радовати се и бити увређен представљају страсти; нити је Он задобијен даровима оних који Га поштују, јер би то значило да је Он уљуљкан, подмићен задовољствима.  

Није тачно да Божанство осећа задовољство или незадовољство због људских прилика. Он је добар, и Он само дарује благослове и никада не наноси штету, остајући увек исти. Ми смо људи, са друге стране, ако останемо добри кроз сличност Њему, уједињени са Њим, али ако постанемо зли кроз неналиковање Богу, онда смо одвојени од Њега. Живећи у светости, ми пријањамо Богу; постајући порочни, чинимо Га нашим непријатељем.

Не зато што Он постаје гневан на нас слично судији, већ су наши сопствени греси, ти који који спречавају Бога да сија унутар нас и излажу нас демонима, који нас муче. И ако кроз молитву и дела милосрђа, задобијемо отпуштање наших грехова, то не значи да смо задобили Бога и натерали Га да се промени, већ смо се кроз наша дела и наше окретање Божанству, исцелили од наше порочности и још једном уживамо у доброти Божијој.

 

У потпуности се слажем са овим објашњењем Александра Каломироса које се може наћи у његовом тексту "Огњена река" http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ognjena_reka.htm

 

Правда код Бога није јуридички појам, већ израз његове љубави. Чињеница да ми људи Божију правду некада доживљавамо као награду и радост, а некада као казну и патњу зависи од нас самих и наше отворености према љубави Божијој, односно колико смо себе заиста уградили у Тело Христово - Цркву. Правилно разумевање правде Божије је темељ нашег православног схватања раја и пакла и помаже нам да разумемо да Бог не кажњава грешнике онако како то чине људи кажњавајући оне који их не слушају, већ их љуби и милује, док они ту Божију љубав доживљавају као казну и мучење. Отуда пакао не само да постоји него је и вечан зато што је љубав Божија вечна и зато што је Бог Љубав. У томе је сва трагедија погрешног човековог избора, јер живећи у злу и мраку, човек самог себе онеспособљава да Божију доброту и светлост доживи у вечности као радост.

[irina]

Помаже Бог оче! Благословите!

Ако можете да ми одговорите на једно питање, али што делатније могуће тј. користећи се искључиво својим богатим монашким искуством!

Наиме, која је разлика између КРИТИКОВАЊА, ОСУЂИВАЊА И РАСУЂИВАЊА?

Читала сам Ваше одговоре на претходна питања и заиста су исцрпни и ретко кад их на екрану могу ишчитати до краја, а штампач немам ...

зато опростите на смелости, али молим Вас за што концизнији одговор.

Свако добро од мале Ирине

[Guest]

Oce,

molim Vas prokomentarisite ovu vest

https://www.pouke.org/forum/topic/35210-ostala-bez-srca-zbog-saveta-sve%C5%A1tenika/

[Дејан]

Oce,

molim Vas prokomentarisite ovu vest

https://www.pouke.org/forum/topic/35210-ostala-bez-srca-zbog-saveta-sve%C5%A1tenika/

Nadovezao bih se na temu sa pitanjem, odnosno molbom, da nam objasnite značenje srca u duhovnom smislu.

Mitropolit JErotej Vlahos kaže da srce kao organ pumpa krv i na taj način hrani celo telo, a srce duše ima sličnu ulogu,  jel se to srce duše nalazi u srcu kao organu?

[Nina 777]

Pomaze Bog,oce Savo, zamolila bih vas da mi objasnite citat iz simbola vere "i koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca" zapravo me posebno zanima to ucenje crkve da je jednom zauvek primio telo.

Postavila sam ovu temu,ali je bilo malo,i nije bilo nekih konkretnijih  odgovora,pa ako vi mozete da objasnite,evo kopiracu sta sam tacno pitala i link teme:(i hvala vam unapred)

Zanima me kako vi shvatate vaznesenje telom,Gospoda naseg,kao i drugih koji su vazneseni telom,Presvete nase Bogorodice,Svetog Ilije(za njih znam). I za Gospoda se kaze,jednom je uzeo telo,ali ne samo za tih 33 godine,koliko pozive sa nama,vec za svagda I docice u telu.Bukvalno tumaceci,Gospod je i sada u telu,samo u stvarnosti koju ne vidimo jos uvek telesnim vidom.

Sveti Nekterije se javljao starcu Nektariju Vitalisu u telu,vidljivo(i ne smao njemu),ali kaze da to telo nije bilo materijalizovano,pokusao je da ga zagrli ali kao da je prosao kroz Sveca,da li tako nekako razumeti telo u kom je sada Gospod,Presveta.Postoji li neko dogmatsko ucenje o tome?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/35384-i-koji-se-vazneo-na-nebesa-i-sedi-sa-desne-strane-oca-telom-se-vazneotelom-ce-opet-doci/#entry1153939

[irina]

Пре двадесетак дана сам поставила оцу Сави питање о критиковању, расуђивању и осуђивању... Ево, шта сам у међувремену нашла. Једно виђење о томе која је разлика између критиковања, осуђивања и расуђивања.

[w.a.mozart]

bilo bi dobro da neko od admina ko je u kontaktu sa ocem Savom napiše ako otac zbog obaveza neko vreme ne stiže da ovde piše, mada mislim da je to očigledno. Siguran sam da će odgovoriti čim nađe vremena

[Архимандрит Сава Јањић]

Пре двадесетак дана сам поставила оцу Сави питање о критиковању, расуђивању и осуђивању... Ево, шта сам у међувремену нашла. Једно виђење о томе која је разлика између критиковања, осуђивања и расуђивања.

 

Извињавам се што нисам био у могућности да редовно пратим питања и одговарам, али надам се да ћу сада бити редовнији. Захваљујем на овоме линку где је сасвим лепо објашњена разлика између критиковања, осуђивања и расуђивања. Додао бих само да је осуђивање посебно велики проблем за нас хришћане и да врло често од добронамерне критике прелазимо на осуђивање других, појанјчешће пројектујући своје слабости. Чињеница је да људима код других највише смета оно што им подсвесно највише смета код самих себе. Зато онај који се не суочава са својим слабостим и живи несмотреним духовним животом олако осуђује друге, а тиме, заправо, осуђује и самог себе. Човек не би могао да примети и позна неку слабост код других да је и сам нема. То видимо код деце код које још није почело јаче деловање страсти у палој природи. Мала деца не препознају зло зато што су сама незлобива. После када нама овладају разне страсти и те како можемо да препознамо слабости других што само сведочи да их и сами имамо. То је најбољи показатељ колико је осуђивање лоше јер осуђујући друге сами себе осуђујемо и судимо. 

 

Осуђивање веома често долази услед неравнотеже између нашег стварног духовног стања и способности и нашег мишљења о самим себи. Уколико имамо високо мишљење о себи, које је несразмерно нашим ограниченим способностима и постојећим слабостима, веома често овај конфликт - неравнотежу, решавамо тако што осуђујемо друге који су нам тобоже криви, који не дозвољавају да се потпуније изразимо, афирмишемо и напредујемо. Што хришћанин има реалнији поглед на себе и што више напредује у јестественом ( а не само интелекуталном) познању својих слабости однос између наших стварних способности и моћи и нашег поимања самих себе постаје уравнотеженији. То је ништа друго него смиреноумље које је показатељ духовне уравнотежености и предуслов за искрену љубав према ближњима. Онај који је овладан високоумљем једноставно није у стању да воли друге јер их доживљава као сметњу свом сопственом егу, као конкуренцију и опасност. Зато без смирења нема истинске љубави, а без љубави ни истинске заједнице са Богом. Процес нашег духовног лечења тј. јестествене спознаје нашег стања у коме се налазимо почетак је духовног исцелења и спасења у Христу. Читав аскетски живот Цркве бави се овом темом. Наравно борба са страстима и слабостима није циљ духовног живота већ само средство да бисмо задобили способност да волимо друге и да живимо у љубави са њима јер само тада ћемо моћи да у потпуности заживимо евхаристијским начином постојања. Што више задобијамо смирење, све више напредујемо у расуђивању тј. правилном процењивању наших могућности и реалном поимању света који нас окружује. Без смиреноумља и духовне уравнотежености које смирење доноси наше расуђивање ће бити острашћено и бићемо у сталној опасности да доносимо погрешне одлуке о себи и другима, што аутоматски угрожава нашу заједницу са Христом и наше спасење.

[w.a.mozart]

Oče Savo, zanima me šta mislite o ovoj pesmi Mike Antića i da li je u njoj u stvari opisano, usudiću se da kažem, čitavo jevanđelje

 

 

http://motivacioni.wordpress.com/2014/08/26/%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%B2-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0/

[irina]

Hvala Vam puno na odgovoru!

[Иван Ивковић]

Христос васкрсе оче Саво!
Чиме се треба руководити при избору неког манастира као места покајања? Која су мерила најздравија да бисмо знали да је једно место боље од другог? Или је свако подједнако добро...?

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaze Bog,oce Savo, zamolila bih vas da mi objasnite citat iz simbola vere "i koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca" zapravo me posebno zanima to ucenje crkve da je jednom zauvek primio telo.

Postavila sam ovu temu,ali je bilo malo,i nije bilo nekih konkretnijih  odgovora,pa ako vi mozete da objasnite,evo kopiracu sta sam tacno pitala i link teme:(i hvala vam unapred)

Zanima me kako vi shvatate vaznesenje telom,Gospoda naseg,kao i drugih koji su vazneseni telom,Presvete nase Bogorodice,Svetog Ilije(za njih znam). I za Gospoda se kaze,jednom je uzeo telo,ali ne samo za tih 33 godine,koliko pozive sa nama,vec za svagda I docice u telu.Bukvalno tumaceci,Gospod je i sada u telu,samo u stvarnosti koju ne vidimo jos uvek telesnim vidom.

Sveti Nekterije se javljao starcu Nektariju Vitalisu u telu,vidljivo(i ne smao njemu),ali kaze da to telo nije bilo materijalizovano,pokusao je da ga zagrli ali kao da je prosao kroz Sveca,da li tako nekako razumeti telo u kom je sada Gospod,Presveta.Postoji li neko dogmatsko ucenje o tome?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/35384-i-koji-se-vazneo-na-nebesa-i-sedi-sa-desne-strane-oca-telom-se-vazneotelom-ce-opet-doci/#entry1153939

 

Као православни хришћани верујемо да је Господ након свог Васкрсења и Вазнесења телом у небо "сео са десне стране Бога Оца". Наравно под овим не подразумевамо физичко седење поред Бога Оца који се као прво лице Свете Тројице никада није оваплотио, већ символично речено узношење у славу Божију. Да појаснимо, Господ као оваплоћени Син Божији и друго Лице Свете Тројице никада није остао без божанске славе, тј. божанске природе коју вечно има од Оца по вечном рођењу. Зато и на распећу често исписујемо изнад Христове главе речи "Цар славе". И заиста иако Бог нестрадалан по божанској природи Христос је пострадао по својој људској природи и примио смрт. Будући да смрт није могла држати у својим чељустима Цара Славе и Јединог Живога и Творца Живота, сила смрти је поражена, као што певамо у Васкршњем тропару.

Неки хришћани као да заборављају да је Син Божији, Логос, у својој личности (тј. ипостасно) сјединио своју божанску природу са човечијом природом коју је примио од Пресвете Дјеве. Према оросу Халкидонског Сабора 451.г., сједињење две природе је описано следећим речима: „несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучиво.“ Дакле, од Благовести до сада и у векове векова божанска природа је у Христу вечно сједињена са нашом човечијом природом. И зато је победа Христова над смрћу као вечном одвојеношћу створеног од нествореног победа свих нас јер су нашој природи коју је Господ осветио, васкрсао и вазнео "о деснују Бога Оца" отворена врата вечности. О томе говори и првоврховни апостол када напомиње да ћемо “постати причасници божанске природе” (2 Петрова 1: 4)

 

"Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином, кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету." 2Пет 1,3-4

 

Дакле управо захваљујући Христовом домостроју спасења које је крунисано његовим Васкрсењем из мртвих и вазнесењем у телу у славу Бога Оца и ми имамо обећање вечног живота. Ми се не спасавамо својим моралиним заслугама, али наш труд и подвиг неопходан нам је да бисмо се утеловили у заједницу са Христом, Цркву, и да бисмо са Христом и кроз Христа имали вечни живот. Васкрсли Христос постаје такорећи колективна личност у којој сви надилазећи своја биолошка ограничења бивамо сједињени и у њему смо позвани да вечно живимо у заједници Оца и Духа Светога. Отуда је толико велики значај ове тајне јер је то срж нашег спасења.

 

Господ није дошао да нам донесе законе и правила и да се поштовањем тих закона спашавамо моралним заслугама као што, нажалост, неки погрешно уче и хришћанство своде на морализам или философску дисциплину. По њима Господ је обавио своју историјску мисију и вратио се у небеске сфере одакле чека да му угодимо добрим делима да би нам праведно доделио вечну награду, или непокајаним грешницима вечно мучење. Ово је опасно поједностављење и искривљење тајне спасења. Нама су подвиг и врлине потребни не да бисмо "заслужили" спасење, већ да бисмо остали у заједници спашених, Цркви у коју смо ушли крштењем и у којој као Телу Христовом једино можемо да уђемо у вечни живот. Без подвига и труда, нема ни победе над самољубљем, гордошћу и осталим страстима и постоји велика опасност да се не уградимо у заједницу љубави већ да изађемо из ње налазећи смисао живота у телесним сједињенима, идеологијама, тајним удружењима и другим врстама псеудо-заједница које нас одвлаче од једино спасоносне заједнице у Христу Господу. Напомињем, а већ сам и раније о томе говорио, да је једина заједница телесног сједињења коју Црква подржава света тајна брака и то пре свега као икона сједињења Христа и Цркве, а не сама по себи тј. ван евхаристијског контекста.

 

Мислим да је непотребно улазити у било какве спекулације у каквој конкретно телесној форми Господ сада постоји. Важно је да знамо и чврсто верујемо да је Господ вечно сјединио божанску и људску природу која је у њему постала нетрулежна и вечна. Бог је изнад времена и простора и може и телесно да се јави, како то бива у виђењима која су описали неки светитељи, али је пре свега живо и физички присутан у тајни Евхаристије и то не само у Пресветом Телу и Крви који бивају освештани на часној трпези, већ и у свима нама који се Тајнама причешћујемо и потврђујемо и проживљујемо истину да смо храм Божији и сви заједно Тело Христово.

 

Реалност васкрслог тела, Господ је показао јавивши се након Васкрсења својим ученицима. Иако је показао да може да узима телесну храну и да му се опипају његове крсне ране, истовремено је показао да је телом изван физичких закона пролазећи кроз затворена врата и јављајући се у "другом обличју" ученицима на путу за Емаус.