Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Многопоштовани у Христу Богу оче Саво, помаже Бог и благословите!

 

Какав би савет дали о борби са помислима? Постоји ли начин да се одреде добре и оне мање добре мисли и како да се према њима управљамо?

 

Упућујем најлепше молитвене жеље Вама и свој Вашој братији!

 

Хвала на поздравима, Ваистину Васкрсе Христос Бог.

Са помислима морамо стално да се боримо. Читава стратегија мисаоне борбе јесте да се не бавимо помислима и да ум држимо што је чешће могуће запослен молитвом или духовним размишљањима. Најбољи начин за борбу са помислима јесте Исусова молитва која доноси мир у наш ум и срце и не дозвољава да се лоше мисли укорене. Веома је опасно разговарати са помислима, без обзира да ли оне долазе од наше пале природе или од ђавола. Након разговора за њима тј. мисаоног бављења њима мали је корак до тога да их примимо као своје помисли и да постану хроничне помисли које се могу развити у страст. Треба се стало трудити да игноришемо помисли које нас одвлаче од Бога, и уводе у сферу маште и лоших осећања и да молитвено стално усмеравамо свој ум и срце ка Богу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce u koji manastir me savetujete da uplatim novac da se monasi mole 40 liturgija za moje mrtve prijatelje?

Ali je bitno da mogu uplatnicom da posaljem novac, jer ne putujem puno.

 

Hvala unapred

 

Најбоље да то учините у неком оближњем манастиру или по могућности манастиру који је сиромашнији и коме је потребна помоћ, а где се редовно служи Св. Литургија. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче, можете ли да прокоментаришете ову вест?

 

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346435955/%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D1%83%D1%87%D0%BA-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D1%81%D0%BE%D0%BA-r3664

 

Ових дана смо имали више проблема, не само у вези нашег манастира, већ и са неодговорним и провокативним изјавама косовских званичника. Графити УЧК и претња да ће манастир бити нападнут, упућена анонимним позивом једној косовској телевизији је очигледно покушај застрашивања. Већ смо брзо анимирали међународне представнике који су утицали на локалне косовске политичаре који су одмах пожурили да нас позову телефоном и гаранутују да ће све бити у реду. На овакве и сличне провокације смо навикли и оне само показују да и поред свега онога што је манастир Дечани учинио за Албанце за време рата и на наше стално осуђивање злочина против невиних цивила без обзира на њихово етничко или верско порекло и даље постоји анимозитет према нашем манастиру. Дечани су симбол вековног српског духовног, историјског и културног присуства на КиМ и као такви нису по вољи албанским националистима који би да избришу векове историје и прикажу је у свом светлу. Једини начин наше борбе јесте да и даље са надом у Бога и Св. Краља наставимо да сведочимо своју хришћанску мисију у Дечанима и да одржавамо добре контакте са свима онима који показују добру вољу. Манастир живи већ 700 година па се надамо да ће и наша генерација успети да преживи у овим најновијим искушењима.

[NerZul™]

Да ли мислите Оче да је за Србина добро да иде у Грчки манастир? То питам из простог разлога што многи говоре, кад је у питању Св. Гора,  да Хиландар нема добро духовно вођство (са чим се не бих сложио) већ да је потребно да се иде у Грчке светогорске манастире.(узгред познато Вам је да у Грчким манастирима човек може наићи на изузетну одбојност и етнофилетизам Грчки) Многи Хиландару замерају то што нема стараца и што исповест није толико честа. Шта бисте Ви рекли на то? Дал је у суштини та свакодневна исповест потребна да би монах напредовао?

[w.a.mozart]

Oče, šta obično savetujete ljudima iz sveta koji nemaju tendenciju da se zamonaše - posebno ljudima u braku? Kako živeti u 21. veku a  da to bude u skladu sa jevandjeljem?

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Hristos Vaskrse!...Oprostite,niste mi odgovorili,zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala.

 

Ваистину Васкрсе!

Можда ти може овај текст дати одговор

http://www.gotquestions.org/Srpski/Zene-pastiri.html

 

Познато је да у историји Православне Цркве тема женског свештенства никада није била на дневном реду. Знамо да није било жена апостола, иако су ишле за Христом, служиле му и једине поред апостола Јована остале на Голготи, када су се остали апостоли разбежали у страху од Јевреја. Жена није било ни међу првим епископима и презвитерима и све до данашњег дана служба жене у нашој Цркви посматра се у сасвим другачијем контексту него што је то случај у појединим западним хришћанским конфесијама, где је решавање овог питања у новије време отишло у сасвим другачијем правцу.

 

За Православну Цркву питање женског свештенства никада није било питање културне норме или, не дао Бог, става да је женски пол инфериорнији од мушког и неспособан за апостолску или епископску улогу. У време Господа Христа и у првим вековима хришћанства потпуно је било уобичајено да постоје жене свештенице у паганским религијама, а и у јеврејској традицији имамо пример Деворе као једине жене судије.  Од давнина су постојала друштва на чијем челу су биле веома способне жене и засигурно нико неће моћи историјски да умањи значај жена владара у хришћанским државама Европе: царице Ирине Ромејске, Елизабете енглеске, Катарине руске, Викторије и др. Ако бисмо наш став Цркве о женском свештенству темељили на томе да жене биолошки нису у стању да носе свештеничку улогу направили бисмо велику грешку. У поменутим западним конфесијама које су увеле женско свештенство постоји доста показатеља да жене као хришћански пастири нису ништа мање способни од мушкараца, а неретко су и много више преданије послу. Такође није добро да се ослањамо ни на аргумент културних норми јер хришћанство не сме да буде идолатризација ниједног културног или етничког модела. Наш хришћански етос и етика произилазе из евхаристијског односа према свету и не би смело да буду подложни променама.

 

Данас живимо у времену културне једнакости полова и улога жена у свакодневном животу је уобичајена ствар у већини западних друштава. Управо је борба за једнакост полова с једне стране, али и инсистирање традиционалних црквених ауторитета на Западу да жене због својих природних својстава нису у могућности да примају свештенство довело до промена у једном броју западних конфесија које су прихватиле женско свештенство као отпор ригидном конзервативизму. Сличан отпор на Западу налазимо и према жењеном свештенству, иако је то био некада део њихове традиције. Иза такве ригидности се крије крипто-манихејство да је брачни живот неспојив са свештеним служењем, а подлога ове предрасуде јесте гледање на жену као инфериорно биће. Такав менталитет у Цркви је погрешан и неприхватљив.

 

Православна Црква ниакда није омаловажавала улогу жене. То најбоље показује поштовање које има у нашој Цркви Пресвета Богородица која је „часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима“. Имамо бројне жене светитеље, духовне мајке „аме“ у нашој монашкој традицији, а свима нам је познат пример Олимпијаде ђаконисе Св. Јована Златоуста. Чак и постојање чина ђакониса указује на посебни сензибилитет према улози жене у нашој Цркви. У парохијском животу жене било као парохијанке или као попадије, позване су сарађују свештенику у парохијском раду, а сасвим је уобичајено да жене са богословским образовањем предају веронауку и активно дају допринос у мисији наше Цркве, посебно хуманитарној. Улога жене у тзв. лаичком апостолату је изузетно велика и није ни чудо да живот наше Цркве почива на пожртвованом раду и труду многих жена лаика било у свету или у монаштву. На овом пољу би требало још више радити и охрабрити што више жена да заузму своје место у Цркви које им припада.

 

Али, суштински разлог зашто у Православној Цркви нема и не може бити жена свештеника произилази из сасвим других разлога. У Литургијском животу наше Цркве једини свештеник par excellence јесте сам Господ Христос, оваплоћени Син Божији. Хиротонисани Епископ, односно свештеник, само учествује у том свештенству јединог и вечног Архијереја Христа. А Христос, Син Божији, истински је постао човек мушкарац, а не жена.  Христос је дакле онај „који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје“ на Св. Литургији и зато рукоположени свештеник иконизује и оприсутњује самог Христа, Архипастира и Архијереја у литургијском животу Цркве. Епископ, односно, свештеник, је икона Христова пре свега у служби приношења дарова. То је и разлог зашто су молитве које свештенослужитељ упућује Богу Оцу молитве које он у Христово име упућује испред окупљеног народа, Цркве (и зато би требало по традицији да се читају гласно јер се читају испред окупљене Цркве, а не у лично име и за себе). Епископ (свештеник) то изражава посебно у својој личној молитви на херувимској песми (која се по правилу увек чита тихо): "нико није достојан да служи Литургију Теби, Царе славе, али због тога што си нам дао Христа који је постао архијереј и што нам је Христос био архијереј, у име Његово, ја грешни и недостојни, служим Литургију“. Ово учење је било веома важно од првих векова хришћанства. Св. Игнатије Богоносац каже: „Сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа; Епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца; а презвитере као скуп Божји, као сабор апостола. Без њих нема Цркве".

 

Живот наше Цркве суштински је, дакле,  утемељен на Литургији и за нас свештени чин није само једна од практичних функција у Цркви (која се исцрпљује у организацији и менаџменту, што би једнако добро обављале и жене) већ је дубоко заснован на литургијским принципима. Западне конфесије које су прихватиле женско свештенство, улогу свештеника или проповедника гледају у ванлитургијском контексту јер у тим конфесијама Литургија нема оно значење које има у нашој Цркви. Литургија је у тим конфесијама мање-више сведена на читање и разумевање речи Божије као и на хуманитарни рад чиме се изгубила она главна димензија бића Цркве.

 

С друге стране, жена у Цркви иконизује саму Цркву коју је Христос обручио. Христос као женик помиње се у Мт. 9, 15, Мк 2, 19 и Лк 5, 34. Апостоли се називају пријатељима Жениковим, а Христос као женик помиње се и у причи о мудрим и лудим девојкама Мт 25, 1-13. У књизи Откровења се посебно наглашава ова симболика, посебно у 21,2 9-10 где се Црква помиње као Јагњегова невеста. Ова симболика Женика и невесте у основи је светотајинског разумевања и Св. Тајне брака јер хришћански брак надилази биолошку везу човека и жене и есхатолошки се пројектује у тајни Христа и Цркве, јер знамо да биолошка димензија брака неће постојати у Царству Небеском где неће бити ни мушкарца ни жене. Црква као невеста посебно се помиње и у апостолским посланицама (нарочито у 5. глави Посланице Ефесцима). Овде апостол указује на тајну која се пројектује есхатолошки, и сасвим је погрешно његове речи тумачити, нажалост како то чине неки западни аутори, као пример мушког шовинизма у Цркви и омаловажавање улоге жене. 

 

Црква живи у овом времену и простору пловећи према есхатону, а истовремено се кроз њу пројављује тајна Царства Божијег које ће се у потпуности објавити након Другог Христовог доласка. У Цркви се истовремено пројављује и историјска и метаисторијска реалност. Царство небеско треба да дође у пуноћи гледано у историјском контексту линеарног времена, али оно истовремено постоји вечно и сада и увек у Христу који је својим домостројем спасења премостио пролазно и вечно, тварно и нетварно. Ми партиципирамо у тој двојакој реалности Цркве кроз Литургију и Евхаристију изнад свега која истовремено представља и икону (симбол) и пуну реалност Христа и Царства небеског.

 

У том контексту треба разумевати и улогу мушкараца и жена у Цркви. У садашњем биолошком начину постојања ограничени смо полним разликама, али истовремено литургијски већ живимо у есхатолошкој реалности у којој нема ни мушкарца ни жене већ смо сви један (човек) у Исусу Христу Гал. 3, 28. Христос је једини свештеник и вечни Архијереј који приноси васцелу творевину Оцу своме небеском и ако ствари гледамо у овој перспективи сасвим је јасно да је расправа о женском свештенству у Цркви у потпуности апсурдна.

[Архимандрит Сава Јањић]

Blagoslovite Oce Savo i Vaistinu Vaskrse.

Neko je vec prethodno postavio pitanje u vezi sa pomislima,a ja bih Vas molila da kao dopunu tog pitanja mi kazete kako se "zaustavljaju" negativne pomisli?!Da li je bolje pustiti da prodje ili ih "na silu" zamijeniti pozitivnim??Da li su molitva i rad jedini nacini u borbi protiv ovog iskusenja?!

Hvala unaprijed

 

Већ сам претходно говорио о борби са помислима. Негативним помислима треба супротставити позитивне и пре свега користити молитву, нарочито Исусову молитву. Наравно потребно је следовати целокупној дисципини хришћанског подвига који је Црква регулисала, пост, избегавање свега онога што нас наводи на грех и сл. Веома је опасан унутрашњи дијалог са помислоима јер преко тог дијалога и маштања које он производи можемо неопрезно да уђемо у домен комуникације са демонима, што се манифестује кроз појачани немир, страх и друга негативна осећања. Треба чувати чист ум јер се у чистом уму најбоље огледа лик Божији као у бистрој и мирној води. Тамо где је узбурканост мисли ништа не видимо јасно и живимо у константној конфузији.

[feeble]

Оче, кад већ помињете Исусову молитву - да ли је препоручљиво људима који живе у свету да је користе? Мислим, онако како сам читао нпр. у књизи "Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу" - мени то изгледа неизводљиво у овом свету. Поготово ако је неко породичан човек, жена, деца, посао... Па, да ли мислите неке молитве у кратком периоду напада помисли, или на конкретније и чешће бављење Исусовом молитвом? Да ли то може да буде и опасно, негде сам прочитао да човек може да падне у прелест, или да можда полуди...

 

Хвала унапред

[Архимандрит Сава Јањић]

Да ли мислите Оче да је за Србина добро да иде у Грчки манастир? То питам из простог разлога што многи говоре, кад је у питању Св. Гора,  да Хиландар нема добро духовно вођство (са чим се не бих сложио) већ да је потребно да се иде у Грчке светогорске манастире.(узгред познато Вам је да у Грчким манастирима човек може наићи на изузетну одбојност и етнофилетизам Грчки) Многи Хиландару замерају то што нема стараца и што исповест није толико честа. Шта бисте Ви рекли на то? Дал је у суштини та свакодневна исповест потребна да би монах напредовао?

 

У суштини би требало да буде свеједно да ли Србин иде у српски, грчки или руски манастир. Не бих улазио укоментаре поретка у светогорским манастирима јер сваки манастир има своје специфичности и свој поредак који треба поштовати. Гледано у општем смислу, највећа опасност за монаштво јесте уколико се братија не повезују као вечна сабраћа у Христу - сателесници и сакрвници Христа Исуса, него као Срби или Грци, као гркофили или русофили, ако се деле по социјалном пореклу, политичким опредељењима и сл. Наша заједница у Христу није од овога света и Бог нас је сабрао са различитих страна, а нисмо могли да бирамо где и када ћемо се родити, да би нас све заједно повезао и сабрао у једно Тело Христово, а то је Црква увек била и биће.

 

Што се тиче свакодневне исповести у манастирима треба нагласити да је исповедање помисли веома важно за духовни напредак, али да од тога не треба правити психоаналитичке сеансе. Исповедају се по обичају не све помисли, јер могли бисмо сатима да причамо шта нам све у току дана падне на памет, него такозване "хроничне помисли", мисли које нас оптерећују и изазивају немир и које се понављају учестало. Такве мисли могу да се развију у страст и да изазову озбиљне проблеме и добро је и за човека у свету и у манастиру да се саветује са духовником (парохом или неким монахом) како да се бори са таквим мислима. Са осталим мислима и слабостима се свакодневно боримо држећи се нашег поретка живота, пре свега редовног учешћа у богослужењима, заједничким оброцима и личном молитвом и правилом у келији.

 

У нашем манастиру у Дечанима исповест обавља наш духовни отац  и Епископ Владика Теодосије, већином о четири велика поста. Братија могу и мимо овога да се исповеде и код мене као игумана у случају потребе, или да духовно разговарамо како да решавамо проблеме. Јако водимо рачуна да се у духовном саветовању и исповести развија дух одговорности, расуђивања и братске љубави.

 

Веома је опасно када духовници своја чада везују за своју личност. Нажалост, из примера нашег претходног духовника и бившег епископа Артемија могли смо да видимо да су они који су духовну везу са њим претпоставили верности Цркви кренули у једну веома опасну духовну авантуру.

[Драган άσημος :)]

Да ли је Бог сам себе ограничио у дјеловању, дајући људима слободу? Слободу да живе без Бога.

 

Унапријед хвала за одговор!

[Архимандрит Сава Јањић]

Oче Саво помаже Бог и благословите. 

 

Можете ми нешто написати о искуству са православним Албанцима?Какав је њихов однос према Србима и Косову и Метохији и нашим манастирима на Косову и Метохију?Дал је код њих јаче изражен национализам или вјера?Колико љубави постоји између православних Албанаца и православних Срба?

 

Хвала

 

Са православним Албанцима успоставили смо веома леп, братски и коректан однос. С времена на време посећују нас православни верници из Албаније с благословом Архиепископа Анастасиоса, причешћују се у нашим манастирима и храмовима, а на празник св. Краља Стфана Дечанског неколико пута смо певали заједно на словенском и албанском језику. Архиеп. Анастасиос Јанулатос, који је иначе грчког порекла,  један је од најистакнутијих живих јерарха Православне Цркве који је својим неуморним мисионарским и апостолским радом подигао из пепела Цркву у Албанији и развио живу духовну активност која је била потпуно замрла у време комунизма. У Албанији су подигнути многи храмови и обновљене старе цркве. Владика Анастасиос оставио је за собом читаву млађу генерацију која, надамо се у Бога, треба да настави његовим путем. Архиепископ Анастасиос је посебно познат по свом васељенском доживљају Православља и ако би Црква у Албанији, како се званично и зове, наставила тим путем. искрено се надамо да ће успети да избегне искушење национализма у овој помесној Цркви. Наиме, познато је да је у Другом светском рату када је под окриљем Мусолинија и Хитлера формирана Велика Албанија, Албанска црква јурисдикцијски припојила простор Косова и Метохије својој Цркви и да је тадашњи Епископ Рашко-призренски Серафим интерниран и на крају се и упокојио у кућном притвору у Тирани. 

 

Упознали смо много дивних православних верника из Албаније са којима редовно одржавамо и везу и искрено верујемо да ће и у будућности те везе бити настављене уз пуно поштовање јурисдикцијске одговорности СПЦ на простору Косова и Метохије. Сваки покушај Архиепископије Албанске да се меша у унутрашња питања СПЦ неизбежно би водио ка изолацији и осуди ове Цркве у православном свету и зато искрено верујемо да ћемо наше заједничке везе наставити у духу братске љубави и узајамног поштовања у складу са канонском традицијом наше Цркве.

 

Наша Црква никада не сме да изгуби из вида да је позвана да сведочи Христову истину не само међу нашим српски народом, већ међу и Албанцима на Косову и Метохији. У случају да се јави одређени број Албанаца који би прихватили православље наша Епархија је спремна да формира парохије на албанском језику, али само у оквиру наше Епархије и наше помесне Српске Православне Цркве. Наши богослови у Призрену редовно имају часове и албанског језика како би сутрадан били спремни не само да лакше обављају своју пастирску активност на КиМ већ и да ако је потребно раде на евангелизацији косовских Албанаца. Тренутно таквог интересовања нема не само због великих антисрпских предрасуда међу косовским Албанцима према СПЦ и српском народу уопште, већ и због тога што је албанско друштво на Косову и Метохији веома секуларизовано, па је врло мало и муслимана и римокатолика Албанаца који редовно учествују у животу својих верских заједница. Међу православнима тренутно имамо само једнога косовског Албанца који је примио православље и који се редовно причешћује и учествује у црквеном животу наше Епархије. 

 

Приликом посета наше браће и сестара из Албаније приметили смо да их наши верници потпуно нормално доживљавају као своју једноверну браћу. То показује црквену свест која се није изгубила у нашем народу да етничко порекло и језик нису препрека ка истинској љубави и заједници у Христу Господу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče, šta obično savetujete ljudima iz sveta koji nemaju tendenciju da se zamonaše - posebno ljudima u braku? Kako živeti u 21. veku a  da to bude u skladu sa jevandjeljem?

 

Монашки живот само је један од аспеката живота у нашој Цркви и не може да постане норма. Штавише, Црква је увек највише била окренута организацији живота међу верницима који нису у монашком чину, иако је монашка традиција одиграла веома важну улогу у обликовању црквеног живота и хришћанског етоса, а посебно богослужења наше Цркве. 

 

За хришћанску породицу или појединце који желе да активно живе еванђелским животом веома је важно да се активно укључе у живот своје парохије и да заједно са осталим верницима, парохијанима, уз руководство свог парохијског свештеника организују свој живот и ван богослужења. Наиме, хришћански живот је, заправо, наставак оног поретка којег имамо на богослужењу, пре свега на Литургији, и тај литургијски ритам живота требало би да регулише и свакодневни живот верника. Породица је мала, домашња, Црква, у којој родитељи имају посебну одговорност за хришћанско васпитање своје деце, пре свега својим сопственим примером, а деца послушање и љубав према својим родитељима који их уче животу у Христу. Веома је добро, а знам неке врло лепе примере, где се две или више хришћанских породица непосредније повезује и дружи и тако успевају да се одупру негативним утицајима савременог друштва.

 

Црква је заједница и индивидуални живот у Цркви је веома тежак без заједнице са другима. Ону заједницу коју остварујемо и потврђујемо на Литургији, на Св. Причешћу, дужни смо да наставимо у свим сферама живота, не само у породици, већ и на послу и међу онима који нису хришћани и који не разумеју наш начин живота. Истовремено, ми хришћани увек морамо да будемо свесни да смо странци у овоме свету и да проблеми и искушења овога света никада не смеју да нас одвоје од нашег главног циља. Зато је потребно да свет око себе и проблеме који нас сналазимо разумевамо са духовног становишта и да их превазилазимо у духу Еванђеља.

 

На пример, за време великих постова али и ван њих веома је важно да нађемо начина како да помогнемо онима који су сиромашни или болесни, да се организујемо са другима из наше парохије како бисмо наставли литургијски доживљај у изражавању љубави и милосрђа према онима којима је потребна помоћ и утеха. Највећа опасност за хришћане данас јесте да живе двоструким животом, да с једне стране буду хришћани у цркви и на богослужењу, а да већ када изађу из ње наставе са својим светским животом. Еванђелски живот подразумева један нови, евхаристијски однос према свету и начин живота у коме не смемо да губимо свест да нисмо од овога света, иако живимо у њему, и да свако од нас на свом месту и послу треба да буде сведок Христове истине и љубави. 

[Млађони]

Pomaze Bog oce Savo, postavio bih jedno licno intimno pitanje duhovne prirode (za mene ) pa ne bih javno. Zato sam vam poslao privatnu poruku.

[NikoNarocito]

pomaze Bog,oce Savo,imam neku nedoumicu pa molim vas da mi objasnite

u poslanici prvoj Timoteju Sv apostol Pavle kaze kako zene ne treba da se ukrasavaju pletenicama ,biserima itd.

vec dobrim djelima i  ovo sto zelim da mi objasnite "...zeni pak ne dopustam da druge uci..."

i jos negdje u poslanicama stoji kao da zene ne zapitkuju u hramu nego da kod kuce pitaju svoje muzeve

e sad ovo prvo dali to treba bukvalmo shvatiti nista mi nije jasno npr desilo mi se da u mojoj kuci

covjek kaze kako katolici uce da je Djeva Bogorodica zacela Duhom Svetim a da pravoslavlje ne uci tako

pa ja sam morala da mu objasnim,kako "da ne ucim druge"?

Sto se tice ovog drugog da zene pitaju svoje muzeve e ovako:

ja od svog muza mogu nauciti kako se pije pivo,igra sportska kladionica itd

on zaista nista ne zna od Hristove nauke,niti se zanima,ja sam ta koja se po mogucnostima "staram" 

za njegovo spasenje tj. potajno u crkvi,kod kuce,bilo kad,bilo gdje kako mi dodje molim Gospoda za njega

i ucinim neku zrtvicu milostinje itd jer znam koliko god da molim i cinim malo je saamo se uzdam u milost i samo milost Boziju

oprostite,oce,na smetnji,vidim da ima toliko toga da procitate i odgovorite pa jos i ja,ali nek vas Gospod blagoslivi

[Архимандрит Сава Јањић]

Да ли је Бог сам себе ограничио у дјеловању, дајући људима слободу? Слободу да живе без Бога.

 

Унапријед хвала за одговор!

 

Ово је веома важно питање, али и крајње тешко. Богослови и философи су вековима дискутовали како да реше овај проблем и објасне да ли је човек заиста слободан и на који начин, и, коначно, да ли човекова слобода када се манифестује противно Богу представља ограничење Божије свемоћи. Наравно, не бих се усудио да сам покушам да дам одговор на ово питање, али осећам потребу да разменим са вама и нашим читаоцима неколико светоотачких мисли које могу да нам помогну да ово питање, ако не потпуно разумемо, онда, барем, да видимо у ком правцу даље да размишљамо.

 

Колико заиста постоји слободна воља у човеку и како се она манифестује је прво велико питање. Многи Оци и богослови Цркве научили су нас да је човек створен као слободно биће и да је слобода избора између добра и зла заправо један од главних елемената човека као Божије иконе. Други, опет, сматрају да је човекова слобода заправо само могућност избора између понуђених могућности, а не апсолутна слобода. И заиста, апсолутно је слободан једино Бог и човекова пуна слобода суштински може да се реализује само заједници са Богом. Управо зато Адаму и Еви Бог заповеда да не једу од дрвета познања добра и зла, не зато што човек нема слободу да расуди шта је добро а шта зло, већ зато што ако то учини противно Божијој заповести као изразу љубави Божије може да направи погрешан избор. Знамо да су Адам и Ева направили погрешан избор и покушали да реализују свој дар слободе која им је дата од Бога на погрешан начин, без Бога, односно, у овој библијској повести конкретно, противно Божијој заповести и по наговору змије. Овим делом изгубили су заједницу са Богом и постали подложни физичком умирању. Пошто је све створено, иако позвано на вечност, по природи смртно и пропадљиво, прародитељи су својим падом само актуализовали смрт која лежи у основи свега створеног.

 

Такође треба имати у виду да је човекова слобода великим делом ограничена нашом природом. Нисмо у стању да слободно одлучимо да живимо рецимо 150 година, или да ли ћемо да се винемо у ваздух и останемо да лебдимо у њему или нећемо. Ми смо конкретно детерминисани ограниченошћу створене природе. Изнад свега, нисмо у могућности да одлучимо да ли ћемо се родити или не и не можемо да изаберемо да заувек нестанемо. Управо зато човек није сам био у стању да победи смрт, не само као биолошки феномен, већ вечну смрт као суштинску одвојеност твари од Творца, пролазног од вечног. То није било нити је у моћи човека и зато је сам Син Божији постао човек примивши „обличје тела греховнога“, тј. сам немајући ни греха ни страсти, и својом смрћу победио смрт и уништио тај преградни зид који одваја смртну и пропадљиву ствар од вечно живог и вечног Бога Оца и даровао нам Духа Светога Утешитеља у коме живимо и стално остварујемо себе као део тела Христовог, Цркве. То је наша вера!

 

Древни Јелини су веровали да је човек стално подложан судбини. У митологији је то садржано у повести о нужности (Ἀνάγκη, ананки) која је персонификација судбине и чије су три кћери (Μοῖραι, Мире) Лахесис, Клото и Атропос. Како сазнајемо из Платонове „Републике“ Лахесис пева о ономе што је било, Клото о ономе што јесте и Атропос о оном што ће бити. Да скратимо причу, за античког човека живот је био вишеструко детерминисан и митолошки хероји су заправо трагични ликови који никада не успевају да се вину до слободе у односу на свемоћне олимпске богове који су и сами на свој посебан начин детерминисани свеопштом нужношћу и судбином. Слобода у античком паганском свету била је илузија и тај свет је заправо трагичан свет. Наравно, хришћански поглед на свет је потпуно другачији. Људи нису играчке у Божијим рукама, већ су створени да буду слободни и остваре своју слободу, али само у заједници са живим Богом. Та заједница је омогућена оваплоћењем Сина Божијега и његовим узимањем људске природе у вечну и нераздељиву заједницу са његовом божанском природом тј. ипостазирањем људске природе у личности Бога Логоса.

 

Августин је у 5. веку изгледа на известан начин прихватио јелинску идеју судбине. Ту долазимо до веома кључне расправе о предестинацији тј. предодређењу која је мучила богослове тога времена. Постојало је веровање да је Бог и пре стварања света одлучио ко ће заувек живети са њим, а ко ће бити у вечном огњу. У том смислу само изабрани имају истинску слободу да изаберу између добра и зла. Јасно је да је ово учење сасвим страно Источној, Правосллавној Цркви која је одувек веровала да Бог у свом предзнању и свезнању зна ко ће какав избор направити али он не предодређује и не негира право човеку да сам изабере. То је суштинска разлика. Св. Јован Дамаскин каже „Χρὴ γινώσκειν, ὡς πάντα μὲν προγινώσκει ὁ Θεός, οὐ πάντα δὲ προορίζει· προγινώσκει γὰρ καὶ τὰ ἐφ᾿ ἡμῖν, οὐ προορίζει δὲ αὐτά“ (Треба знати да Бог све унапред зна, али не предодређује све; унапред зна и оно што је у нашој власти, али га не предодређује)“  О вери православној гл.44. У истој глави Св. Дамаскин говори да „оно шшто није у нашој власти Бог предодређује по свом предзнању - Προορίζει...κατὰ τὴν πρόγνωσιν αὐτοῦ. Човек је створен за добро, али од наше воље зависи да ли ћемо остати у добру или ћемо кренути путем зла. Будући да зло нема суштину, оно је одступање од добра „као што је тама одступање од светлости“ каже велики богослов. Дамаскин чак објашњава да је Бог створио жену јер је знао да ће Адам одступити од Бога, тако да би са женом, помоћницом, наставио људски род. Бог је човека предодредио за вечност, али је ипак дао у домен човекове слободе да одговори на Божији позив. Смрт коју је актуелизовао Адам својим преступом није казна, већ последица погрешног избора, али и истовремено начин да се у процесу рађања и умирања на свету појави Нови Адам који ће будући савршени Бог и савршени човек по природи победити силу смрти и вратити човеку достојанство које му је од почетка било од Бога намењено.

 

У овоме видимо како се испреплићу Божије свезнање и предзнање, његово предодређење у предзнању и човекова слобода. Треба имати у виду да човек створен за добро и вечни живот, што значи да је истинска слобода заправо једино позитиван одговор Богу, док је одбијање Божије љубави вечна смрт и губитак слободе која је дата у Богу. Зато је концепт слободне воље у хришћанству потпуно другачији од поимања слободе у неким другим философским системима. Истински слободан човек је једино онај који је у заједници са једино слободним Богом. Слобода која се изражава као деструктивност, запаво је, са хришћанске тачке гледишта негација богомдане слободе, ропство и пут ка вечној смрти.

 

Да бисмо разумели како функционише (слободна) воља у човеку треба да одговор потражимо посебно у списима Св. Максима Исповедника. У његовој расправи са Пиром, Св. Максим посебно објашњава разлику између воље и и начина како се воља реализује. Парафразирајући и, наравно, скраћујући овај важни пасус, Максим каже да воља и начин како се воља остварује (τό θέλειν καί τό πῶς θέλειν) нису исто као ни вид и начин како нешто видимо. Воља као и вид припадају природи и то је једнако својствено свим људима. Али, начин како се воља реализује и начин виђења, тј. да ли ћемо ходати или не, гледати или не и сл. припада начину остварења ове способности тј. коришћења воље или вида у овом случају. Дакле ми имамо природну вољу да једемо или да не једемо али се негативни аспект тог избора не тиче саме воље већ посебног начина како се та воља остварује (οὐ τοῦ πεφυκέναι θέλειν ἐστίν ἀναίρεσις, ἀλλά τοῦ πῶς θέλειν, τουτέστι, τῶν θελητῶν ἐστι γένεσις καί ἀπογένεσις).

 

Зашто је ово важно? Најпре, Св. Максим је доказивао да је воља ствар природе и борећи се са јеретицима монотелитима (који су веровали да је Христос имао једну вољу, а две природе, тј. да је воља својствена ипостаси) доказивао да би њихово учење одвело до тога да су три лица Св. Тројице имали различите воље што је потпуни апсурд. Друго, објашњавајући разлику између воље и начина како се воља остварује (τό θέλειν καί τό πῶς θέλειν) Максим нас уводи у учење о гномској вољи (γνώμη – наклоност, намера) тј. личној вољи. Другим речима, воља као ствар природе представља слободно кретање створења у складу са логосом (смислом) своје природе, а према свом природном циљу (θέλος). Гномска воља, међутим, није у домену природе, већ личног начина реализовања природних својстава. Стога гномска воља може да изабере или да не изабере оно што је добро. Падом је човек почео да реализује своју вољу на неприродан начин, а крштењем, како учи Св. Максим, и даром Духа Светога гномска воља се преусмерава према добром и вечном. Христос, наравно, није имао гномску вољу јер је он Друго Лице Свете Тројице. То, међутим, ни у чему не умањује његову савршену човечоност, јер као што рекосмо, гномска воља није у домену логоса природе, већ начина употребе (τρόπος οὖσα χρήσεως, οὐ λόγος φύσεως) којим стичемо искуство како се постиже добро. Гномска воља је, дакле, својствена палој човековој личности, а не човековој личности по себи. Зато и светитељи на небу, попут Христа, имају слободну вољу иако више нису у могућности да сагреше. Св. Максим објашњава да они чија је воља обожена још имају различите изборе, али сваки од њихових могућих избора је добар. Дакле, код светитеља и у Царству небеском нема премишљања шта је добро или лоше, на основу постојећих могућности и у сталној неизвесности какав ће резултат избор донети. Они ће увек моћи да бирају између бројних једнако добрих могућности, чији је исход већ познат и известан и води истом циљу - Богу. Другим речима, светитељи ће се кретати на различите начине, у зависности од начина кретања, али ће, за разлику од људи у овоме свету и веку, имати безгрешан начин остваривања своје воље.

 

Да не бисмо отишли далеко у овој расправи јер је питање јако комплексно, а терминологија св. Отаца, па чак и код самог Максима, није увек консистентна пошто источни оци никада нису рационално износили систематско учење, можемо да закључимо следеће:

 

Дајући човеку слободну вољу Бог није ограничио себе у деловању јер је природна воља која је дата човеку природно увек усмерена ка Богу. Погрешном личном употребом природне воље човек је активирао гномску вољу која подразумева могућност да се на Божију љубав одговори негативно. Човеков погрешан избор и пад ипак нису пореметили Божију намеру да човека, и кроз човека васцелу твар, преведе из пролазности у вечност. Предзнајући човеков пад, Бог је устројио да се у процесу размножавања људског рода појави Нови Адам, рођен од увек-Дјеве Богородице, сам Син Божији, који је постао човек и који је показао природно фунциконисање људске природе и себи и само кроз себе нам отворио двери Царства небеског. Само у Христу излазимо из обмане лажне слободе коју је Адаму и Еви обећао нечастиви и само у Христу себе можемо да остваримо као заиста и потпуно слободну личност у којој се наша природна воља и лични начин коришћења те воље неће супротстављати већ ће бити увек усмерени према Богу и вечној заједници са Њим.