Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Srbbb]

Oce u koji manastir me savetujete da uplatim novac da se monasi mole 40 liturgija za moje mrtve prijatelje?

Ali je bitno da mogu uplatnicom da posaljem novac, jer ne putujem puno.

 

Hvala unapred

[Калеидоскоп]

Христос воскресе!

Оче Саво, нека Вама и ваше братије, Христос, Који воскресе од гроба, умножи љубав, да би могли да победите разна искушења, у славу Бога.

[Guest]

Оче, можете ли да прокоментаришете ову вест?

 

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346435955/%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D1%83%D1%87%D0%BA-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D1%81%D0%BE%D0%BA-r3664

[distancirana]

Hristos Vaskrse!...Oprostite,niste mi odgovorili,zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala.

[Емилијан]

Ваистину Васкрсе!

Можда ти може овај текст дати одговор

http://www.gotquestions.org/Srpski/Zene-pastiri.html

[distancirana]

Ваистину Васкрсе!

Можда ти може овај текст дати одговор

http://www.gotquestions.org/Srpski/Zene-pastiri.html

 

Surovo.

[Ljubičasta]

Blagoslovite Oce Savo i Vaistinu Vaskrse.

Neko je vec prethodno postavio pitanje u vezi sa pomislima,a ja bih Vas molila da kao dopunu tog pitanja mi kazete kako se "zaustavljaju" negativne pomisli?!Da li je bolje pustiti da prodje ili ih "na silu" zamijeniti pozitivnim??Da li su molitva i rad jedini nacini u borbi protiv ovog iskusenja?!

Hvala unaprijed

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Игумане, благословите.

Првобитно се јављам да Вам захвалим на даровима у виду Вашег присуства и труда на овој теми форума.

Замољавам Вас да, када будете имали времена, прокоментаришете живот и дело оца Александра Шмемана.

Хвала.

 

Заиста тешко је у кратким цртама рећи колики је велики допринос о. Александар Шмеман дао православном богословљу и нашој Цркви. Ја бих га назвао пророком нашег времена и могу да кажем да његова дела поред оних митрополита Јована Пергамског, Христа Јанараса и Флоровског посебно снажно утичу на формирање мојих богословских ставова. Шмеман је говорио језиком савременог човека, али је изражавао вишевековно искуство Цркве и управо је због тога његово богословље увек актуелно и савремено. 

 

Посебно бих нагласио његово дубоко схватање значаја Литургије и Евхаристије за Цркву и стално подсећање да је евхаристијски пут и начин постојања стално путовање у димензију Царства небеског. Бићу слободан да цитирам његове незаборавне речи из његове књиге "За живот света" 

 

“Литургија Евхаристије се најбоље може разумети као путовање или литија. То је путовање Цркве у димензију Царства. Користимо реч „димензију“ јер то изгледа као најбољи начин да укажемо на начин нашег светотајинског уласка у васкрсли живот Христов. Нијансе боја оживе када се гледају у три димензије уместо у две. Псисуство додатне димензије дозвољава нам да видимо много боље стварну реалност од оне која је фотографисана. На исти такав начин, без обзира што је свака аналогија осуђена на неуспех, наш улаз у присуство Христово је улазак у четврту димензију која нам омогућава да видимо коначну реалност живота. То није бег од света, већ радије долазак на осматрачницу са које можемо много дубље да појмимо реалност овог света.“

 

Шмеман је дубоко понирао у смисао Евхаристије наглашавајући да Православна Црква дуго времена Свете Тајне није издвајала из контекста Литургије. Тајна Евхаристије није само у промени (претварању) хлеба и вина у Тело и Крв Христову, већ пре свега у томе да ми као Црква у Евхаристији показујемо и потврђујемо као Тело Христово. Отуда толики значај причешћивања свих оних који учествују у приносу и окупљају се на литургијски скуп. Зато је Православној Цркви била увек страна свака расправа о начину и тачном тренутку претварања дарова и никада се није развијала ванлитургијска побожност према Светом Причешћу као нпр. код римокатолика где постоји тзв. адорација св. Сакрамента и посебан празник Тијелово који је уведен у Средњем веку. Дубина Шмеманове мисли је у томе што богословље није схватао као бескрајно рециклирање светоотачких цитата у терминологији која данашњем човеку не значи много, већ као живи доживљај Христа у времену у коме живимо и језиком кога савремени човек боље разуме. Уосталом, зар то није био и подвиг великих Кападокијаца који су библијски доживљај Бога пренели у терминологију тадашњег образованог света. Шмеман, како и остали богослови које сам поменуо, а и многи други који иду овим путем не враћају се само Оцима и поново их актуелизују, већ на један оригиналан и храбар начин указују на дубине тајне наше вере, не напуштајући традицију Православне Цркве. 

 

Данашњем човеку нису потребне богословске дефиниције које се обично уче из катихизиса, већ дубље разумевање зашто је домострој спасења Господа Христа важан конкретно за наш живот. Шта те истине мењају у нашем животу и како оне могу нама да помогну да живимо аутентичнији и испуњенији живот. Вера, уколико служи као бескрајно понављање богословских формула и цитата Светих Отаца и Св. Писма, може веома лако да изгуби везу са стварношћу у којој живимо и отуда често толики јаз између онога што верујемо и конктретних животних проблема. Ту је и корен савременог атеизма који веру види као "опијум за народ" и бег у свет снова и маште. О. Шмеман је посебно наглашавао да наша вера није бег од стварности у неки сладуњави свет византинизма, спиритуализма и православне естетике, већ конкретно суочавање са реалношћу и живим присуством Бога посебно кроз светотајински живот, конкретно у заједници у којој живимо.

 

Још много би се могло говорити о великом богослову о. Александру Шмеману, али сигуран сам да је већ много тога речено и написано, посебно на овом форуму, па бих за сада остао на овим мислима које ми прве долазе на памет.

[Драгана.]

Oче Саво помаже Бог и благословите. 

 

Можете ми нешто написати о искуству са православним Албанцима?Какав је њихов однос према Србима и Косову и Метохији и нашим манастирима на Косову и Метохију?Дал је код њих јаче изражен национализам или вјера?Колико љубави постоји између православних Албанаца и православних Срба?

 

Хвала

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo sta znaci rec pravednik u Starom zavetu? Kako je na primer prorok Ilija pravednik kada je svojom rukom zaklao 200 Valovih svestenika ili Mojsije koji prilikom silaska sa Sinaja naredjuje da svako zakolje brata svog?

 

Питање Божије правде у Светом писму је веома комплексно јер је немогуће сагледати право значење Божије правде и дела његових праведника у Старом завету ван контектса и перспективе Новог завета. Заправо сви старозаветни догађаји представљају само сенку у огледалу и загонетку, да употребим Апостолове речи, а право значење Божије поруке и откровења налазимо једино у Исусу Христу, оваплоћеном Сину Божијем. Ово мора да нам буде полазна основа за разумевање свих старозаветних догађаја који или алегоријски или типолошки указују на будућу реалност, било да је реч о самом доласку и страдању Христа или есхатолошкој стварности која тек треба да дође. Ако старозаветне догађаје и личности гледамо ван овог контекста неизбежно можемо да дођемо до озбиљног конфликта између етике Старог и Новог завета и у озбиљну кризу наше вере.

 

Бог кога нам је открио Исус Христос, Бог је љубави и праштања. Његова љубав надилази границе праведности и закона и природе. Апостол Павле нас подсећа у посланици Галатима 5,6 да у Исусу Христу нема ни обрезања ни необрезања, односно ни праведности по закону ни природне правде и једнакости. Такође Бог не гледа само на дела човекова, већ на срце човеково, тј. намеру са којом нешто чинимо. Знамо да су дела фарисеја била законски праведна, али ипак нису препознали Сина Божијег кога су распели, што показује да нису имали истинске љубави, а циљ закона био је да развије љубав према живом Богу, а не идолопоклонство слову закона. С друге стране имамо случајеве покајаних грешника и старозаветних светитеља који својим поступцима могу да саблазне хришћане који су своју веру засновали на површном морализму. Ти људи су задобили Божију љубав и својим делима надишли су законску разлику између правде и неправде. То су људи од крви и меса који греше и кају се. Погледајмо само личност цара Давида тако омиљеног од Бога који је знао да учини и најтеже грехове, али да и кроз своје дубоко покајање сачува најдубљу заједницу са живим Богом.

 

У Старом Завету Бога не упознајемо само као Творца, већ као личност која ступа у непосредни и лични однос са својим народом. Веома је важно да разумемо да је то било време сурово и тешко и да је Божија педагогија постепено спремала народ Израиљски да историјски оствари своју улогу и на крају да изнедри по телу Самог Христа – Месију Спаситеља Света, у коме ће се остварити пуноћа Божијег доморстроја спасења - да све смртно и пролазно преведе у вечно и бесмртно постојање. Тај историјски процес и даље траје до Другог доласка Господњега и Црква у својој историјској димензији наставља пут Израиљског народа, неретко суочавајући се са сличним искушењима и изазовима као и древни Израиљци. 

 

Божије заповести су често веома тешке и сурове и игзледа нам да Бог повезује правду са осветом. „…Ја (сам) Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене“ (2Мој 20, 5). Бог Мојсеју заповеда да уведе закон одмазде и каже: „Ако ли се догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот, Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу, Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ (2Мој 21, 23-25). Мојсеј сам каже да „Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.“ (4Мој 14, 18). Али како повезати ове речи и заповести са Еванђелским поукама Христовим, који нас учи да праштамо за увреде, да не узвраћамо зло за зло, који нам открива Бога као дуготрпљивог и милостивог? Супротност која постоји између ових речи у Старом и Новом завету заправо је само привидна и произилази из тога што ми својим умом покушавамо да схватимо Бога у оквиру својих схватања етике и моралности као идеја од којих зависи и сам Творац светова.

 

Сличних примера „бруталности“ Божијих заповести можемо наћи на пример и у псалму 137,8-9: „Кћери Вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дјело које си нама учинила! Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен.“ Неки су тумачи ове речи објашњавали алегоријски (и у том смислу се користе и у богослужењу), али следећа Божија заповест преко пророка Самуила цару Саулу тешко да се може објаснити фигуративно: „Овако вели Господ над војскама: опоменух се шта је учинио Амалик Израиљу, како му се опро на путу кад је ишао из Мисира. Зато иди, и побиј Амалика, и затри као проклето све што год има; не жали га, него побиј и људе и жене и дјецу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.“ (1Сам 15, 2-3). Саул је спровео ову заповест само делимично и поштедио је, како даље сазнајемо, цара Агага амаличког и најбољу стоку његову, а све што је било „зло и без цене“ предаде смрти. Овде се Бог разљутио на Саула и од тада пророк Самуил тражи новог цара Израиљског јер се Бог „покајао“ што је Саула поставио за цара јер није извршио његову заповест. 

 

Да се вратим и вашим примерима. Наиме у 32. глави књиге Исхода (тј. друге књиге Мојсејеве) описује се догађај испод горе Хорива. У кључном моменту када је Бог предао Мојсеју на гори таблице завета са заповестима, Израиљци су направили „теле ливено“. Гнев Божији био је велики и Бог је био спреман да потпуно затре свој народ ,који се тако лако одвратио од пута на који га је повео, избавивши га из мисирског ропства. Мојсеј успева умилостивити Бога подсећајући га на обећања Аврааму, Исаку и Јакову али Бог не одустаје потпуно од казне за Израиљце. По његовој заповести Мојсеј је разбио плоче заветне, сажегао огњем теле-идола у прах и поред свег осталог што следи након тога говори: „И рече им: овако каже Господ Бог Израиљев: припашите сваки свој мач уз бедро своје, па прођите тамо и амо по околу од врата до врата, и побијте сваки брата својега и пријатеља својега и ближњега својега. И учинише синови Левијеви по заповијести Мојсијевој, и погибе народа у онај дан до три тисуће људи.“ 2Мој, 32, 27-28. Сурове речи и сурова казна Божија, нема шта!

 

Зашто је Бог био тако осетљив на идолатрију која стално прати Јевреје као сенка и искушење да се врате опет духовном мисирском ропству тј. незнабожачком животу? Управо зато што Бог од свог народа тражи верност, верност као израз љубави, а не само речи и њихове жртве које су Богу мрске уколико нису израз те љубави. Управо зато и пророк Илија у првој књизи Царевима, у 18. глави након надметања са Вааловим и Астартиним свештеницима, у коме они бивају постиђени и поражени, одводи Ваалове свештенике на поток Кисон, где их убија. Дакле питање је где је ту праведност. Зар са данашње тачке гледишта није реч овде о масовним злочинима који немају никакве везе са еванђелским праштањем? Засигурно би тако било ако не бисмо имали у виду целу перспективу Божијег промисла који води јеврејски народ кроз историју до времена у коме ће из њега произаћи сам Месија Христос. 

 

Јеврејски народ је стално ходио у незнабожачком окружењу и љубав и верност према Богу Израиљевом изражавала се кроз беспоговорну послушност његовим заповестима. Управо су неверност Богу и чести падови у идолатрију били и најчешћи разлози несрећа које су сналазиле изабрани народ. Кроз те несреће, као и поступања Мојсеја, Самуила, Илије и других Бог је враћао народ свом истинском и правом назначењу и припремао га за долазак пуноће објаве Божије у личности оваплоћеног Христа, Сина Божијег. Била су то тешка и сурова времена, ратова, пљачки, убијања, насиља и сваког другог безакоња и јеврејски народ кога Бог назива тврдовратим тешко би могао разумети Божију педагогију без конкретних последица које су га сналазиле када би се год одвратио од Божијег пута.

 

Давид псалмопевац богонадахнуто говори „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.“ Пс 85, 10. Свети оци су увек добро знали и објашњавали су у својим тумачењима да се старозаветни списи не могу схватити ван пуноће целокупне објаве Бога људском роду и то кроз личност самог Сина Божијег оваплоћеног. Зато су речи Христове једини кључ за разумевање ових тешких места које није лако појмити људском логиком. Христос каже у Јеванђељу по Луки 24, 44-45: „Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. И Тада им отвори ум да разумију Писма.“ У првој посланици Коринћанима Апостол нас упућује да „Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно.“ (1 Кор 2, 14-15). Другим речима ове етичке нелогичности можемо разумети само духовно и у благодати Духа Светога. У противном остајемо заточеници логичких дихотомија. Коначно, то је питање вере која и јесте апсурдна онима који је немају. Отуда и Св. Оци тумаче Писма имајући „ум Христов“, а не по својој сопственој памети.

 

Добар пример за разумевање разлика између Божијих заповести у Старом и Новом завету налазимо у разговору фарисеја са Христом око отпуштања жене Лк 19, 3-8: 

 

„И приступише му фарисеји да га кушају, и рекоше му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу? А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако.“

 

Фарисеји остају заточеници старозаветног закона који је дат по окорелости срца народа и нису у стању да појме коначни смисао Христове тајне, у овом случају човека и жене чија заједница (брак) свој пуни смисао добија тек у тајни Христа и Цркве.

 

Стари завет зато не треба буквално тумачити и разумевати и када год се помињу гнев, љутња Божија то не треба схватити антропоморфно, већ фигуративно јер Бог није подложан страстима као човек и као Бог љубави ако нешто чини што доживљавамо као казну и гнев, то чини ради нашег добра и поуке. Старозаветне приче су најпре преношене усмено, а потом и записиване по Божијем надахнућу, али из перспективе човека, а не као писмено откровење самог Бога. Зато увек тражимо дубље значење и новозаветни кључ који нам открива прави смисао Божијих речи и наредби. 

 

Отуда и разлика између правде како је доживаљава човек у контексту закона и љубави која надилази свако правило и закон. Старозаветни праведници нису били моралисти као што и данас неке поступке хришћанских светитеља не можемо разумети у оквирима хришћанског морализма који се стално враћа старозаветном концепту правде и истине. За нас хришћане правда, љубав, истина нису философски појмови којих се придржава и Бог и људи. То је потпуно другачији концепт од хришћанског и произилази из античке философије. Хришћанско поимање истине, правде и љубави је лично и произилази из живог и личног односа са Богом. Пренесено на поменуте старозаветне појмове можемо слободно рећи колико год то звучало сурово данашњем моралистичком менталитету да ни Мојсеј ни Илија нису кажњавали обузети гневом и мржњом као што то чине злочинци, већ у непосредном доживљају личне заједнице са Богом.

 

Имамо и у нашој црквеној историји сличних примера. Св. Кирило Александријски протерао је све Јевреје из Александрије након покоља који су они организовали над хришћанима, а познато је да су и он и рани светитељи подржавали уништавање паганскиих храмова. Била су то тешка времена, али Св. Кирило је то чинио не зато што је био гневан човек тешке нарави, већ из ревности и љубави Божије која је извирала из његовог непосредног и личног доживљаја Бога. Велика је опасност када неко ко нема љубави и познања Божијег умисли да у име Божије може да прекорачује границе моралних правила и законских норми. Нажалост, у историји су неки од најстрашнијих грехова управо чињени од стране оних који су веровали да имају за то мандат Божији. Зато је Божија правда у хришћанском смислу неодвојива од милосрђа и љубави. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

Које је тумачење речи кондака "Са Светима упокој Христе душу слуге твога"итд...да не наводим, знате то оче. Да ли се то тумачи тако како стоји, да душу упокоји међу светима у месту где нема како се каже болести, туге и уздисања, или некако другачије?

 

Душа која се помиње у литургијским молитвама не означава платонистичку душу, бестелесни ентитет који може да потпуно постоји сам за себе и коме тело није потребно. Напротив, када се на Литургији и на другим службама молимо за спасење душа наших, молимо се за спасење целог човека као психофизичке целине. Често и сами у говору кажемо да у том и том месту живи толико душа, при чему мислимо на становнике, људе који тамо живе и зато душа у хришћанском контексту означава човека као личност. Ми се молимо за упокојење душа уснулих сродника да се оне нађу "у месту светлом и цветном где нема ни туге ни болести ни уздисања, већ где је живот бесконачни", дакле молимо се да се наши упокојени сродници нађу заједно са светима у рајским насељима и буду баштиници вечног живота у Христу Господу.

[NerZul™]

Душа која се помиње у литургијским молитвама не означава платонистичку душу, бестелесни ентитет који може да потпуно постоји сам за себе и коме тело није потребно. Напротив, када се на Литургији и на другим службама молимо за спасење душа наших, молимо се за спасење целог човека као психофизичке целине. Често и сами у говору кажемо да у том и том месту живи толико душа, при чему мислимо на становнике, људе који тамо живе и зато душа у хришћанском контексту означава човека као личност. Ми се молимо за упокојење душа уснулих сродника да се оне нађу "у месту светлом и цветном где нема ни туге ни болести ни уздисања, већ где је живот бесконачни", дакле молимо се да се наши упокојени сродници нађу заједно са светима у рајским насељима и буду баштиници вечног живота у Христу Господу.

 

Само још једно питање што се тиче ове теме оче...Објаснили сте ми учење о нефешу и другим антрополошким појмовима и у реду је, схватам. Али на крају ме занима...како је могуће то да од нефеша постане учење отаца о души човека која напушта тело (иако подразумевамо да без тела полупостоји, не може без њега, није самодовољна итд...) будући да НЕФЕШ јесте човек, део њега, а и означава сопство, човеково ЈА, живот итд..А тај живот се гаси смрћу и више не постоји будући да ниједан део човека не напушта тело или касније постоји.. Другим речима ако људи силазе у шеол у СЗ,  чиме доле силазе ако не постоји ентитет који се од њих одваја кад умру?

[NerZul™]

И узгред, када се каже личност, мисли се на ипостас? А ипостас има објективну основу постојања, то није нешто као нпр. дуга која нема ИПОСТАС, човек има ипостас, реално постоји...дакле та личност није нешто што је нека утвара и што нема везе са мном што у гробу лежим, већ сам та личност ја а чим кажем ја подразумевам и своју свест о себи, својој личности...

[Архимандрит Сава Јањић]

Само још једно питање што се тиче ове теме оче...Објаснили сте ми учење о нефешу и другим антрополошким појмовима и у реду је, схватам. Али на крају ме занима...како је могуће то да од нефеша постане учење отаца о души човека која напушта тело (иако подразумевамо да без тела полупостоји, не може без њега, није самодовољна итд...) будући да НЕФЕШ јесте човек, део њега, а и означава сопство, човеково ЈА, живот итд..А тај живот се гаси смрћу и више не постоји будући да ниједан део човека не напушта тело или касније постоји.. Другим речима ако људи силазе у шеол у СЗ,  чиме доле силазе ако не постоји ентитет који се од њих одваја кад умру?

 

И узгред, када се каже личност, мисли се на ипостас? А ипостас има објективну основу постојања, то није нешто као нпр. дуга која нема ИПОСТАС, човек има ипостас, реално постоји...дакле та личност није нешто што је нека утвара и што нема везе са мном што у гробу лежим, већ сам та личност ја а чим кажем ја подразумевам и своју свест о себи, својој личности...

 

Колико могу да разумем ово питање Црква никада није негирала постојање душе условно речено, али никада је није прихватала у (нео)платонистичком смислу. Већ сам о томе доста говорио и лично верујем да та душевна компонента човека која не нестаје након смрти и распадања тела наставља да носи човекову личност иако душа без тела није потпуни човек. Знамо да личност (ипостас, υπόστασις) не може да постоји без природе (фисис, φύσις) и душевна компонента човекове природе надживљује тело и остаје носилац личности. Међутим, хришћанско поимање личности не може да се гледа у контексту индивидуалног постојања. Личност која није у односу према другима није потпуна личност. Зато је суштинска основа за вечни живот личности заједница са Богом и кроз Христа са свима у Христу. Посматрање душе као довољног носиоца личносности човека води у суштини ка (нео)платонизму и зато је суштински важно васкрсење тела, али не само и то већ жива заједница човека са Богом у Христу. То је једино што омогућава вечни живот који је истински ЖИВОТ, а не само преживљавање човекове себичне индивидуалности (тј. личности без заједнице са Богом), због тога што она не може да нестане јер је људска природа кроз Христа заувек уведена у вечно постојање. Зато је Христос главни разлог зашто и они који би желели да вечно нестану не могу да нестану јер ће све и сва бити обухваћено Божијом љубављу, која ће, како смо више пута рекли, за једне бити вечна радост и истински живот, а за друге вечна смрт и суштинско непостојање.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ја ето већ 2 године нисам одлазио у цркву... Нисам се исповедао. Моје питање је,како се исповедати након 2 године кад не осећам никакву грижу савести по питању учињених грехова? Такође,исповест про форме? Исповест као таква ми није јасна. Каже се, исповедајући се свештенику, ми се исповедамо Богу .Најгори ми је осећај кад знам да ћу отићи на исповест,н абројати тих пар грехова и сад као...с ве ми је опроштено а нажалост не осећам ништа. Душевно мртав? Врло могуће. Телесно,па ни телесно, ни душевно нисам постио велики пост. Велико разочарење због непричешћивања, наравно нисам ни отишао на литургију, јер чему литургија кад нема причешћа? Искрено, најискреније било ми је после тога велико, велико разочарење, било ми је много криво и тешко. Питао бих, да ли морам да се исповедим да бих се причестио, па чак и про форме, наравно не бојим се исповести, па ни учињених греха, али да ли постоји могућност да се прво причестим па тек онда да се исповедим? Или можда треба епитимија... самим тим искрено због таквих и таквих проблема у животу,с мрт и размишљање о смрти ми је постала релативна ствар. Одишем храброшћу која једноставно призива смрт. Узрок мислим да је, много разочарења у животу по питању свега. Али, мене и даље интересује како да се исповедим а да то не буде про форме. Јер искрено, звучи превише глупо и јадно ако нема истине, ако нема истинског покајања .И сад шта би ја требало да радим као некадашњи верник а сада гори од неверника. Молим за одговор.

 

Већ сам говорио о исповести раније. Погледајте мој одговор 15. марта у 11.10 на 49 страни дискусије. Објаснио сам укратко како се развијала форма исповести од ранохришћанског периода до новијих времена. Нажалост, данас је св. тајна исповести великим делом сведена на формални ритуал који се или развија у психоаналитички разговор са духовником или се само прочита разрешна молитва да би се добио благослов за причешће. Циљ нашег хришћанског подвига јесте да се ослободимо од власти греха и пронађемо истинску слободу у Христу Исусу. Пре свега је потребна истинска свест о греху као неприродном начину постојања који нас суштински одваја од Бога и онемогућава нас да искрено волимо друге и будемо вољени од њих. Грех нас учи да највише волимо себе и коначан исход греха јесте својеврсно самообожење (о томе јако лепо пише старац Софроније у предговору поукама Старца Силуана). Корен сваког греха је самољубље и што више бивамо овладани грехом, све више се индивидуализујемо, постајемо себичнији, усамљенији и несрећнији, видимо више слабости других, а своје не видимо и нећемо да сагледамо. Грех није нешто што само смета Богу и он од нас очекује да се стално кајемо и самокажњавамо да бисмо му угодили. То је потпуно погрешна перспектива која је развијана на римокатоличком Западу у Средњем веку. Грех је пре свега наш проблем јер ограничава нашу слободу личности и чини нас зависницима наших страсти које нас опет подстичу на нечасна дела према другима. Грех нас наводи да другог видимо као опасност, конкуренцију, и не да нам да духовно схватимо да је други заправо неопходан за употпуњење наше личности. Зато је важно да се ослободимо власти греха и то је суштина хришћанског подвижничког живота, а између осталог и исповести.

 

Подвиг није само за аскете већ је неодвојиви део евхаристијског начина постојања. Евхаристијски живот без подвига је својеврсна идолатрија, а подвиг без здравог евхаристијског живота је факирство и бесмислено самомучење. Ово је данас озбиљан проблем јер имамо оних који пренаглашавају значај аскетизма до те мере да је за њих евхаристија само помоћно средство у подвигу, јер наводно подвигом угађамо Богу и он нам за то узвраћа благодаћу и то је наше спасење. Ова теза се опет своди на римокатоличко учење о "задовољењу Божије правде" и на идеју спасења као индивидуалног одуховљења и обожења. С друге стране имамо и оних који пренаглашавају толико значај евхаристијског живота да сматрају борбу са грехом и подвих нечим сувишним и непотребним. Чињеница је да су екстремни ставови и са једне и друге стране погрешни и зато је православно подвижништво духовно здраво само уколико је утемељено на евхаристијском животу и обрнуто. Спасење није индивидуални чин јер се спашавамо само у заједници са другима. Највећи израз и суштина те заједнице јесте евхаристија, а подвиг је само средство које нам помаже да живимо са другима у заједници љубави.

 

Исповест не сме да буде само задовољавање форме, рецитовање знаних и незнаних грехова (најчешће са већ унапред спремљених спискова грехова) и у сталном страху да нешто не пропустимо јер ће нас Бог казнити. Исповест треба да буде молитвеног карактера, смирено и искрено признавање својих грешака и падова без правдања и без многоговорљивости. 

 

У почецима историје Цркве сам обред помирења са Црквом примењиван је само у случајевима одступања од Цркве у случају отпада од вере или неких тешких грехова због којих је Епископ или свештеник вернике искључивао из литургијске заједнице (то су биле мале заједнице и сви су се међусобно познавали и реч је о греховима који озбиљно нарушавају заједницу – убиство, блуд, прељуба, отпадништво, магија и сл). Тешки грехови се разликују од других јер они разбијају способност за живот у заједници (породици, парохији) и самим тим онемогућују нормални евхаристијски живот. У редовно литургијско општење покајници су примани јавним покајањем након чега је следила одређена покајна дисциплина до коначне дозволе да се може редовно приступити евхаристији. 

 

С друге стране за опроштај тзв. свакодневних грехова молимо се редовно на свакој црквеној служби и позвани смо да једни другима пре евхаристије опростимо да би и нама Бог опростио наша прегрешењеа. Овде је реч о греховима који не доводе до одвајања од црквене заједнице (осуђивање, клевета, лаж, себичност, гордост итд) али отежавају наш однос са другима у тој заједници. У случају ових, тзв. редовних грехова (да их тако условно назовем) у које као људи често свесно или несвесно падамо, лично мислим да нема потребе сваки час трчати на светотајинску исповест форме ради, већ радије се духовно саветовати са својим парохом, духовником, како да се изборимо са тим слабостима и потрудимо се да се изборимо са поводима који доводе до ових грехова. Овде је већ реч о духовном разговору који је сличан монашком исповедању помисли, пракси која постоји од најранијих времена историје монаштва и можемо се саветовати са искусним хришћанином који и не мора да буде у свештеном чину (у неким манастирима на пример исповедање помисли могу да обављају и обични монаси).

 

Чињеница да немате спокоја након исповести показује да или нисте исповедили неки тежи грех који вас оптерећује и отежава ваш нормални евхаристијски живот у заједници, парохији, породици или вам је потребан духовни разговор како да се борите са одређеним проблемима који вас притишћу и отежавају духовни живот. Из ваших речи се осећа извесна духовна отупљеност, униније, одсуство смисла живота и отуда и равнодушност према смрти. Било би веома важно да отворено и искрено поразговарате са искуснијим свештеником (духовником) и започнете озбиљније духовно лечење јер овакво стање које нас све понекад притишће последица је духовне оболелости коју као људи носимо у нашој природи и која се манифестује на разне начине. Сасвим је јасно да формална исповест није променила ништа јер исповест није магијски чин који ослобађа од кривице, већ света тајна, а у светотајинском животу Бог делује само у оној мери колико смо му простора оставили у нашем срцу. На пример, можемо да се крстимо, али ако немамо истинску веру и жељу да променимо живот само крштење неће ништа променити и само нас по себи спасти. Крштењску благодат, наравно, можемо да „активирамо“ променом начина живота и тада ће се много тога и променити у нама самима, а то бива покајањем као преумљењем и променом начина нашег делања. Бог делује на принципу слободе, а не принуде и зато је важно да будемо спремни да му отворимо срце и да се суочимо са собом храбро и радикално. Највећи примери покајања управо су такви примери и зато су светитељи покајници и највећи хероји и најслободнији људи.