Свакодневна читања

JESSY · Фебруар 5, 2014

Среда тридесет трећа по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

1. Пт. 61 (4:1-11)

Љубљени, када Христос пострада за нас тијелом, и ви се том мисли наоружајте, јер ко пострада тијелом, престао је да гријеши, 2. Да остало вријеме живота у тијелу не живи више по жељама човјечијим, него по вољи Божијој. 3. Јер сте доста протеклог времена живота провели чинећи вољу незнабожаца док сте се одавали разврату, похотама, опијању, ждерању, пијанкама и богомрском идолопоклонству. 4. Зато се чуде што ви не трчите с њима у исту поплаву разврата, и хуле на вас. 5. Они ће дати одговор Ономе који је готов да суди живима и мртвима. 6. Зато је и мртвима проповиједано јеванђеље, да приме суд по човјеку тијелом, а да живе по Богу духом. 7. А свему се крај приближио. Будите, дакле, цјеломудрени и трезвени у молитвама. 8. А прије свега имајте истрајну љубав међу собом; јер љубав покрива мноштво гријехова. 9. Будите гостољубиви међу собом без гунђања; 10. Сваки као што је примио благодатни дар, њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. 11. Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије; ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа, коме је слава и сила у вијекове вијекова. Амин.

Мк. 56 (12:28-37)

У вријеме оно, приступи Исусу један од књижевника који слушаше садукеје како расправљају с Њим, па видјевши како им добро одговори, запита га: Која је заповијест прва од свију? 29. А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; 30. И љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест. 31. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема. 32. И рече му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим њега. 33. И љубити њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. 34. А Исус видјевши како паметно одговори рече му: Ниси далеко од Царства Божијега. И нико се више не усуди да га запита. 35. И одговоривши Исус рече учећи у храму: Како говоре књижевници да је Христос син Давидов? 36. Јер сам Давид каза Духом Светим: Рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим. 37. Сам Давид, дакле, назива га Господом, па откуда му је син? И многи народ слушаше га радо.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Један од књижевника је упитао Господа: Која је прва заповест од свих? Господ је одговорио: Љyби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Jby6u ближњега свога као самога себе. Друге заповести веће од ових нема (Мк. 12,30-31). И ово узимамо као допуну изображења лика скривеног човека срца. Освећење Господа је дух тог човека, љубав је душа, а све остале врлине су његови удови: једна је - рука, друга - нога, једна - око, ухо или језик. Напомињање овога је врло потребно, јер се понекад дешава да човек, сматрајући добра дела коначном врлином, мисли да више ништа није потребно, потпуно заборављајући на Господа и на љубав. Добра дела без вере и жеље да се Богу угоди - нису света, као уосталом ни неосвећени дом или соба без икона. Немајући у себи љубави, она су слична здању пуном беживотних статуа, које су уз то буђаве и одишу мемлом. Нека ово зна свако и нека се постара да, почевши у себи да зида новога човека, пред себе постави Господа, на коме нема никакве мане.

JESSY · Фебруар 6, 2014

Четвртак тридесет трећи по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

1. Пт. 62 (4:12-5:5)

Љубљени, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег, као да вам се нешто необично догађа, 13. Него се радујте што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили. 14. Ако вас руже за Име Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива на вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате. 15. Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. 16. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела. 17. Јер је вријеме да почне суд од дома Божијег; ако ли прво почне од нас, какав ли ће тек бити крај онима што се противе јеванђељу Божијем? 18. И ако се праведник једва спасава, безбожник и грјешник гдје ће се јавити? 19. Зато и они који страдају по вољи Божијој, нека њему као вјерноме Саздатељу, повјере душе своје у доброчинству. 1. Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и свједок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: 2. Чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка,него од срца; 3. Нити као да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду; 4. И кад се јави Архипастир, примићете вијенац славе који не вене. 5. Тако и ви млађи покоравајте се старјешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат.

Мк. 57 (12:38-44)

Рече Господ Својим ученицима: Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким хаљинама, и да их поздрављају на улицама, 39. И желе прва мјеста по синагогама, и зачеља на гозбама. 40. Ови што једу куће удовичке, и лажно се моле дуго, биће још већма осуђени. 41. И сједе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много. 42. И дошавши једна сиромашна удовица метну двије лепте, које чине један кодрант. 43. И дозвавши ученике своје рече им: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у храмовну благајну. 44. Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Удовица је у црквену благајну (у црквену кутију за прилоге) ставила две лепте (два динара отприлике). Ипак, Господ је рекао да је она ставила више од свих, премда су други стављали и велике новчанице. Шта је дало превагу њеном прилогу? Очигледно - намера са којом је учињен прилог. Видиш ли како је различита врлина без осећања и из навике, од врлине из душе и срца? Вредност једног дела не произилази из његовог спољашњег извођења, него од унутрашњег расположења. Због тога се може десити да једно дело, изврсно у сваком погледу, пред Богом буде сасвим безвредно, а дело, наизглед безначајно - да буде оцењено као драгоцено. Свима је јасно шта одатле следи. Но, нека нико не помисли да занемари спољашње и да се ограничи само на унутрашње. Удовица не би стекла похвалу да је себи рекла: "Имам жељу и ја да приложим. Међутим, шта ћу да радим? Имам само две лепте. Ако их дам, остаћу без ичега". Она је, напротив, имала жељу и остварила је, предавши свој живот у руке Божије. Чак и да није ништа приложила, нико је не би осудио - ни људи, ни Бог. Но, тада не би показала расположење које је издвојило из реда свих других и учинило је славном по читавом хришћанском свету.

JESSY · Фебруар 7, 2014

Петак тридесет трећи по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2. Пт. 64 (1:1-10)

Симон Петар, слуга и апостол Исуса Христа, онима што су примили са нама једнако драгоцјену вјеру у правди Бога нашега и Спаса Исуса Христа: 2. Благодат и мир да вам се умножи познањем Бога и Исуса Господа нашега. 3. Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином, 4. Кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету. 5. И управо на ово уложите сву ревност па пројавите у вјери вашој врлину, а у врлини знање, 6. А у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, 7. А у побожности братољубље, а у братољубљу љубав. 8. Јер кад ово све имате и умножава се у вама, то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса Христа. 9. Јер ко овога нема слијеп је, кратковид је, заборавивши своје очишћење од старих гријеха. 10. Зато, браћо, постарајте се још већма да своје призвање и избор утврдите, јер чинећи ово нећете погријешити никад.

Мк. 58 (13:1-8 )

У вријеме оно, кад је излазио Исус из храма, рече му један од ученика његових: Учитељу, гле какво камење, и какве грађевине! 2. И одговарајући Исус рече му: Видиш ли ове велике грађевине? Ни камен на камену неће овдје остати који се неће разметнути. 3. И кад сјеђаше на гори Маслинској према храму, питаху га насамо Петар и Јаков и Јован и Андреј: 4. Кажи нам: кад ће то бити? И какав је знак када ће се то све свршити? 5. А Исус одговарајући поче им говорити: Пазите да вас ко не превари. 6. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити. 7. А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба то да буде; али то још није крај. 8. Јер устаће народ на народ и царство на царство; и биће земљотреси по свијету; и биће глади и метежи. То је почетак страдања.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Набројавши врлине за које треба да имамо сву ревност по примању благодатних сила, апостол је као подстрек још навео: Кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса Христа (2.Пт.1,8). Које су то врлине већ је наведено у поуци за понедељак. Сада додајмо још и то, да њих не треба само једном показати, већ их свагда у себи носити. Њих треба укоренити у души и не дозволити да остану на једном степену, већ их све више и више умножавати и разрастати у сили и плодности. Само у том случају, говори (апостол), нећеш бити нерадан и неплодан за познање Господа нашег Исуса Христа. До познања Господа долази онај који верује у Њега и исповеда га. Ти кажеш да верујеш! Пази само да та вера не буде без дејства и неплодна. Шта треба да радим да моја вера не би била таква? Труди се у свакој врлини. Где су они који тврде да је довољно само веровати и да осим тога ништа није потребно?! Ко тако мисли - слеп је (2.Пт.1,8-9).

JESSY · Фебруар 8, 2014

Субота тридесет друга по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1. Сол. 273 (5:14-23)

Браћо, молимо вас, савјетујте неуредне, тјешите малодушне, подржавајте слабе, будите великодушни према свима. 15. Гледајте да нико не враћа коме зло за зло; него свагда идите за добром, и међу собом и према свима. 16. Радујте се свагда, 17. Молите се без престанка, 18. На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу. 19. Духа не гасите, 20. Пророштва не презирите, 21. Све испитујте, добра се држите, 22. Од зла у сваком виду уклањајте се. 23. А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа.

Лк. 84 (17:3-10)

Рече Господ: Пазите на себе! А ако ти сагријеши брат твој, покарај га; па ако се покаје, опрости му. 4. И ако ти седам пута на дан сагријеши, и седам пута обрати се теби и рече: кајем се, опрости му. 5. И рекоше апостоли Господу: Дометни нам вјере! 6. А Господ рече: Кад бисте имали вјере колико зрно горушично, рекли бисте овоме дуду: Ишчупај се и усади се у море! - и послушао би вас. 7. А који ће од вас, ако има слугу који оре или који чува стадо, када дође из поља, рећи му: Ходи и одмах сједи за трпезу? 8. Зар му неће рећи: Уготови нешто да вечерам и опаши се те ми служи док једем и пијем, па послије ти једи и пиј? 9. Еда ли ће он захвалити слуги томе кад учини што му је заповјеђено? Не сматрам. 10. Тако и ви кад извршите све што вам је заповјеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.

JESSY · Фебруар 9, 2014

Недеља о Митару и Фарисеју Свето Писмо - читање за данас

2.Тим. 296 (3:10-15)

Чедо Тимотеју, ти си следовао мојој науци, живљењу, настројењу, вјери, дуготрпљењу, љубави, истрајности, 11. Гоњењима, страдањима која ми се догодише у Антиохији, у Иконији, у Листри. Каква гоњења претрпјех и од свих избави ме Господ! 12. А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. 13. А зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. 14. Но ти стој у томе што си научио и што си се увјерио, знајући од кога си се научио, 15. И што из дјетињства знаш свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз вјеру у Христа Исуса.

Лк. 89 (18:10-14)

Рече Господ причу ову: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Јуче нас је Јеванђеље учило упорној молитви, а сада нас учи смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: "Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то". Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш [добро]. Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао своја права на услишање, да би из цркве изашао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер, због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом.

Свети Николај Српски

Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета једно поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком унутра; друго беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком унутра. Уздахну човек и рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и високо дрво, кад је труло и за јапију неупотребљиво? Оно друго, ако је и рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те са мало већим мојим трудом око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме дому. И без дугог размишљања изабра то дрво.

Тако ће и Бог изабрати за Свој дом између два човека не онога, који споља изгледа праведан, него онога, чије је срце испуњено здравом правдом Божјом.

Нису мили Богу гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док им је срце испуњено небом. Више воли Створитељ људи, да му људи набрајају своје грехе, него своја добра дела. Јер Бог је Лекар, који притиче постељи свакога од нас и пита: шта те боли? Мудар је човек онај, који искористи присуство лекара и искаже му све своје боле и сву своју немоћ, а малоуман је онај, који скривајући своје боле и немоћи, похвали се лекару својим здрављем. Као да лекар посећује људе због здравља, а не због болести! "Зло је грешити, говори мудри Златоуст, но ту се да помоћи; али грешити и о том не говорити, највеће је зло, јер ту се не да помоћи .

Зато будимо мудри, па кад год стајемо на молитву Богу сматрајмо, да смо стали пред најбољег и најмилостивијег Лекара, који с бригом и љубављу пита свакога од нас: шта те боли? Не опознимо нипошто, да искажемо своје боле, своје ране, грехе своје.

Томе нас учи и Господ Исус причом о царинику и фарисеју у данашњем јеванђељу. У јеванђељу се вели, да ову причу Господ каза онима који мишљаху за себе да су праведници а друге подништаваху. Зар не спадаш и ти у ове, којима је Господ управио ову причу? Не бунтуј се, него исповеди болест своју, застиди се од ње и прими лек, који ти најбољи и најмилостивији Лекар нуди. У једној болници лежаху многи болесници. Једни лежаху у ватри и једва чекаху, да дође лекар; други шетаху, сматраху себе здравим и не жељаху да виде лекара. Једног јутра уђе лекар, да обиђе болеснике. Са њим уђе и његов пријатељ, који носаше понуде болнима. Пријатељ лекарев виде оне болеснике, који беху у ватри и сажали се над њима. - Има ли им лека? упита он лекара. А лекар му шапну на ухо: овима што су у ватри и што леже има лека, а онима што шетају нема лека,... они болују од неизлечиве болести; сасвим су трули изнутра. - Зачуди се веома пријатељ лекарев, зачуди се двема стварима: тајни људских болести и варљивости човечијих очију.

Замисли сад, да смо и на боловању у овој светској болници. Болест свију нас назива се једним именом - неправда. Ова реч обухвата све страсти, све пороке, све грехе, - речју, све слабости и раслабљености наше душе, нашег срца и нашег ума. Једни су болесници на почетку болести, други на врхунцу, а трећи прездрављавају. Но такво је својство ове болести унутрашњег човека, да само они који прездрављавају свесни су страшне болести, од које су боловали. Најболеснији најмање знају за своју болест. И при телесној болести човек у великој ватри не зна ни за себе ни за своју болест. Нити луд човек икад каже за себе, да је луд. Почетници пак у неправди неко време осећају стид од своје болести, но понављани греси брзо их приводе навици грешења, а ова опет опијености и заносу од неправде, при коме душа не осећа више ни себе ни своју болест. И сад замисли, да лекар уђе у болницу и упита: шта вас боли? Они, који су на почетку болести, од стида неће смети признати своју болест, него ће рећи: ништа! Они, који су на врхунцу болести, наћи ће се чак и увређени од таквог питања, и не само што неће рећи: ништа нас не боли! него ће се почети хвалити својим здрављем. Само ће они који прездрављају с уздахом одговорити лекару: Све, све нас боли! Смилуј се на нас и помози! "Ако се страшиш од исповести својих грехова, то посмотри на пакао, кога само исповест може угасити" (Тертулијан: О покајању, I, с. 12).

Размисли, дакле, о свему овоме, чуј причу Христову и сам процени, уколико је она теби управљена. Ако са чудом будеш рекао: ова се прича на мене не односи, онда значи, да си на почетку болести, која се зове неправда. Ако ли с негодовањем будеш рекао: ја сам праведан, то се односи на ове грешнике око мене, - онда значи да си на врхунцу те болести. Ако ли се пак покајнички будеш грувао у прси и одговарао: заиста, болестан сам и желим лекара, - онда значи, да си на путу оздрављења. Не бој се онда, оздравићеш.

Два човека уђоше у цркву, да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Два човека, два грешника, са том разликом, што фарисеј не признаваше себе грешником, а цариник признаваше. Фарисеј припадаше најуваженијој класи људи у тадашњем друштву, а цариник најпрезренијој.

Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако. Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи - хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Фарисеј је стао у врх храма, до самог олтара, према обичају свих фарисеја, да се гурају на прва места. Да је фарисеј стао сасвим напред, види се из доцнијег описа, где се каже, да цариник стајаше издалека. Толика је гордост фарисеја и самоувереност у своју праведност, то јест у своје духовно здравље, да он не тражи првенство само пред људима него и пред Богом, и не тражи га само на гозби и збору него и на молитви. Само то једно довољно је, да покаже тешку оголелост фарисеја од неправде, и затупелост у неправди.

Зашто се каже: мољаше се у себи? Зашто не на глас? Зато што Бог пажљивије слуша, шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа, кад се моли Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може и да обмане, али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте - црна или бела.

Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи.

Овако се усуђује говорити у цркви у лице Бога један грешан човек! Шта је црква него место састанка болесника са лекаром. Болесни од греха долазе да исповеде своју болест Богу Лекару, да потраже лека и здравља од Онога, који је истински Исцелитељ свију људских мука и немоћи и Дародавац свију добара. Иду ли здрави у болницу, да се похвале лекару својим здрављем? Но овај фарисеј није дошао у цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег болесника од лудила.

- Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори:

- Како се могу осећати међу овим лудацима око мене? Ето, тако и фарисеј говори: хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Он у ствари не хвали Бога зато. што би хтео тиме да припише Богу у заслугу, што он није као остали људи. Не; речи: Боже, хвалим те - нису друго, до једна узречица један ласкав приступ Богу, да би Бог изволео саслушати његова хвалисања. Јер из свега што је казао, он не хвали Бога ничим; напротив, он хули на Бога хулећи на остала Божја створења. Он не захваљује Богу низашто, јер све што је рекао о себи, све је истакао као своју сопствену заслугу, коју је он стекао без помоћи Божје. Он неће да каже, да он није хајдук, неправедник, прељубочинац или цариник зато што га је Бог сачувао Својом силом и Својом милошћу, да то не буде. Нипошто; него само да то што је он, лично тобож, човек таквог изузетног соја и цене, да му нема равна у свему свету. А поред тога, што је он таквог изузетног соја, он чини и напоре и жртве, да се одржи на тој високој висини изнад свих осталих људи. Наиме: он пости двапут у недељи и даје десетак од свега што има. Ах, како је лак пут спасења изабрао себи фарисеј, лакши од најлакшег пута пропасти! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но и те две он стварно не испуњује. Јер те две заповести Бог није дао зато што Њему треба да људи посте двапут у недељи и да дају десетак. Богу то ни најмање није потребно. Нити је Бог дао те заповести људима, да буду оне саме по себи неки циљ, него - као и све остале заповести - да уроде плодом смирења пред Богом, послушности према Богу и љубави према Богу и људима; једном речју, да загреју, омекшају и просветле срце људско. Међутим фарисеј бесциљно испуњује ове две заповести. Он пости и даје десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га, ограђују га, плеве га, сеју га, - само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и плод је у срцу.

И тако фарисеј својом молитвом није постигао оно што је хтео; није показао красоту своје душе него наказност, није открио своје здравље него своју болест. А Христос је баш и хтео овом причом то да открије, и то не само у једном том фарисеју, него уопште у еснафу фарисејском, који је тада владао народом израиљским. Но том причом хтео је Господ да открије и изобличи криву побожност и лажно фарисејство и у свима поколењима хришћанским, па и у нашем поколењу. Зар нема и данас мећу нама људи, који се моле Богу овако исто као што се молио овај фарисеј? Зар их нема много, који почињу своју молитву тужбом и хулом на своје суседе, а завршују похвалом себи самим? Зар их нема много, који стају пред Бога као поверилац пред дужника? Зар не говоре многи и од вас: Боже, ја постим, ја ходим у цркву, ја плаћам порез држави, и дајем прилог цркви, ја нисам као други људи, као хајдуци и кривоклетници, као безбожници и прељубочинци, који ми досадише. Шта радиш ти, Боже? Зашто њих не умртвиш, а мене не наградиш за ово све што ја чиним за тебе? Зар не видиш ти, Боже, чистоћу мога срца и здравље моје душе? Но знај, "да нити Бог може тебе обманути, нити ти Њега" (Изрека Блаженог Максима (+ 1433, 11. Нов.). Још су и ово његове изреке: "Свак се крсти, но свак се не моли". Фарисеј је онај ко је "по бради Авраам, а по делима Хам").

Тако говоре. А Бог слуша и пушта их празне кући, говорећи им: ја вас не познајем као такве. И на Страшном Суду ће им рећи: ја вас не познајем. Јер Бог не распознаје Своје пријатеље по језику но по срцу; нити цени смокву по лишћу него по плоду.

А ево како треба да се моли прави молитвеник:

А цариник издалека стајаше, и не шћаше очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже милостив буди мени грешноме. Издалека стајаше! Прави молитвеник се не гура напред, на прва места у цркви. Нашто му то? Бог га види и у дну цркве као и у врху. Прави молитвеник је увек прави покајник. "Покајање човека празник је за Бога", вели свети Јефрем Сирин. Издалека стајаше. Он осећа своје ништавило пред Богом и испуњава се сав смирењем пред величанством Божјим. Јован Крститељ, највећи међу рођеним од жене, страшио се близине Христове говорећи: ја му нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој! Жена грешница умивала је ноге Христове квасећи их својим сузама. Прави молитвеник је, дакле, дубоко смирен и сав радостан, ако га Бог пусти и к ногама Својим.

И не шћаше ни очију подигнути на небо. Зашто да не подигне очи своје на небо? Очи су огледало душе. У очима се чита грех душе. Не видите ли сваки дан, да кад човек учини грех, обара очи пред људима? Како да не обори очи грешник пред Богом Свевишњим? Гле, сваки грех учињен према људима учињен је према Богу; и нема греха на земљи, који не погађа Бога. Прави молитвеник је свестан тога, па сем смирења испуњен је стидом пред Богом. Зато се и каже: и не шћаше ни очију подигнути на небо.

Него бијаше прси своје. Зашто бијаше прси своје? Зато да се тиме покаже, да је тело повод човечјем грешењу. Жеља телесна наводи човека на најтеже грехове. Прождрљивост рађа похот; похот рађа гнев, а гнев убиство. Брига за тело одваја човека од Бога, сиромаши душу и убија божанско јунаштво у човеку. Зато цариник на молитви бијаше тело своје, бијући тиме виновника свога греха. свога понижења и свога стида пред Богом. Но зашто се бијаше баш у прси, а не по глави, или по рукама? Зато што је у прсима срце; а срце је извор и греха и врлине. Сам је Господ рекао: што излази из човека оно погани човека; јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, охолост, безумље (Марк. 7, 20-23). Ето зашто цариник бије срце своје.

И говораше: Боже, милостив буди мени грешноме. Он не набраја ни добра ни зла дела своја. Бог све зна. И Бог не тражи набрајање, но скрушено покајање за све. Боже, милостив буди мени грешноме! Овим речима речено је све. Ти си, Боже, Лекар а ја болесник. Ти једини можеш излечити, и Теби једином припадам. Ти си Лекар а милост Твоја лек. Рекавши: Боже, милостив буди мени грешноме покајник као да је рекао: Лекару, дај лека мени болесноме! Нико у свету не може ме излечити осим Тебе, Боже. Теби једином сагреших, и зло пред Тобом, учиних (Пс. 50). Ништа ми људи не могу помоћи, ма колико праведни били, ако ми Ти не помогнеш. Ништа ми неће помоћи: ни мој пост, ни давање десетка, ни сва моја добра дела, ако милост Твоја не привије се као мелем на ране моје. Похвала људска не лечи ми ране; она их позлеђује. Ти, Ти једини знаш моју болест; и Ти једини имаш лек. Никоме другом не вреди ми ићи, никога другога молити. Ако ме Ти одбациш, сав свет не може ме задржати од пада у пропаст. Ти, Ти једини, Господе, можеш, ако хоћеш. Боже, опрости и спаси! Боже, милостив буди мени грешноме!

Шта вели Господ Исус на овакву молитву? Кажем вам, рече, да овај отиде оправдан кући својој а не онај. Коме то каже Господ? Свима вама, који мислите за себе, да сте праведници. Цариник оде оправдан кући а не фарисеј. Смирени исповедник својих грехова оде оправдан својој кући а не охоли хвалисавац. Стидљиви покајник оправда се а не безочни и уображени гордељивац. Лекар се смилова и исцели болесника, који признаде своју болест и потражи лека, а отпусти празна онога што дође Лекару, да се похвали својим здрављем. Па завршује Господ Своју чудну причу овом науком: јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који се сам понижава подигнуће се. Ко се сам подиже, а ко се сам понижава? Нико сам себе уопште не може подићи ни за једну длаку у висину, ако га Бог не подигне. Но овде се подразумева онај, ко мисли да себе подиже тиме, што трчи на прва места и пред људима и пред Богом; што се хвалише својим делима; што се горди пред Богом, и што хуљењем и презрењем понижава друге људе, да би он тако већи изгледао. Свима тим начинима, којима он мисли себе да уздигне, он себе у самој ствари понижава. Јер што год он бива већи у очима својим, па чак и у очима људи, то он бива мањи у очима Бога. Таквога ће и Бог понизити и једнога дана дати му да осети понижење. "Докле год човек не задобије смирење, не задобија награду за своја дела. Награда се даје не за дела него за смирење" (Св. Исак Сирин, Слово 34.). А ко сам себе понижава? Не онај који се прави мањи него што јесте, него онај који увиди своје понижење од греха. Заиста, човек не може, и да хоће, понизити себе ниже него што га грех понижава. И друго понижење Господ од нас и не тражи до само осећање и признање свога греховног понижења. А човеку који осети и призна низину, у коју га је грех свалио, немогуће је ниже се спуштати. Увек нас грех може свући ниже него што ми можемо увидети дубину пропасти, у којој се налазимо. Св. Макарије Велики каже: "Смирени никад не пада. Куда ће и пасти онај ко је нижи од свију? Високоумље је велико унижење; а смирење је велика висина, част и достојанство"( Бес. 19.).

Једном речју: подиже себе онај ко поступа као цариник. Први је неизлечив болесник, који не увиђа своју болест; други је болесник, који прездрављава, јер је увидео своју болест, припао к Лекару и употребио лек. Први је као глатко и високо дрво са трулом срчиком, које домаћину не служи ни зашто, а други је као храпаво и неизгледно дрво, које домаћин узима у рад, прави од њега јапију и уноси га у дом свој.

Нека би се Господ смиловао и свима покајаним грешницима, и исцелио од греховне болезање све оне, који Му се моле са страхом и трепетом, славећи Га као милостивога Оца, Јединороднога Сина и Пресветога Духа - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

JESSY · Фебруар 10, 2014

Понедељак тридесет четврти по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

2. Пт. 66 (1:20-2:9)

Љубљени, ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. 21. Јер никад пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи. 1. А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. 2. И многи ће поћи за њиховим нечистотама, због којих ће се похулити на Пут истине. 3. И у лакомству искоришћаваће вас варљивим ријечима; њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дријема. 4. Јер кад Бог не поштедје анђеле који сагријешише, него их баци у окове мрака пакленога, и предаде да се чувају за суд: 5. И не поштедје стари свијет, него сачува проповједника правде Ноја, и седморо с њим, и наведе потоп на свијет безбожнички; 6. И градове Содом и Гомор осуди на пропаст и у пепео претвори, поставивши их за примјер будућим безбожницима; 7. И избави праведнога Лота намученог развратним владањем безаконика; 8. Јер док живљаше овај праведник међу њима, гледајући и слушајући безакона дјела из дана у дан, мучаше праведну душу своју; 9. Зна Господ побожне да избавља од искушења, а неправеднике да чува за казну у дан судњи.

Мк. 59 (13:9-13)

Рече Господ Својим ученицима: чувајте се; јер ће вас предавати судовима и по синагогама биће вас, и пред војводе и цареве изводиће вас мене ради за свједочанство њима. 10. И свима народима треба најприје да се проповиједа јеванђеље. 11. А кад вас поведу да вас предаду, не брините се унапријед шта ћете говорити, нити се припремајте, него што вам се даде у онај час оно говорите; јер нећете ви говорити него Дух Свети. 12. И предаће брат брата на смрт и отац дијете, и устаће дјеца на родитеље и побиће их. 13. И сви ће вас омрзнути због имена мојега. Али који претрпи до краја тај ће се спасти .

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Страх Божији приводи почетку светог и богоугодног живота. Он је, такође, и његов верни чувар, уколико човек, следећи његовом наговору, положи почетак. Томе нас учи данашњи Апостол, подсећајући нас на страшне пресуде и казне Божије, које су се јавиле на онима који се не покоравају Његовој вољи. Не поштеди анђеле, говори, који сагрешише (2.Пт.2,4). А били су чисти и обитавали су на пресветлом месту. Но, чим су сагрешили, свргнути су у преисподњи мрак. Зар ће нас поштедети, ако пођемо против Његове воље?! Безакоње се намножило у време Ноја. Бог је на њих навео потоп и све погубио, изузев осам душа Нојеве породице. И није погледао на то што их је било много. Зар ће Он над тобом једним да се премишља да ли да те погуби или не, уколико не будеш слушао Његов глас?! Дуго је Господ попуштао Содому и Гомору. Но, они су, уместо да се уразуме, журили до самог врха злоће и због тога су, неочекивано, били поражени огњем, који је праобраз вечног огња који очекује нечастиве. Ни ти не можеш заобићи тај огањ ако пођеш истим путем. Сећајући се свега тога, седи усамљен, и то нарочито у ноћној тишини и тами, разгоревајући страх Божији и бојећи се греха, будући да ти се кроз њега прикрада пламен вечнога огња.

JESSY · Фебруар 11, 2014

Уторак тридесет четврти по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

2. Пт. 67 (2:9-22)

Љубљени, зна Господ побожне да избавља од искушења, а неправеднике да чува за казну у дан судњи; 10. А особито оне који иду за тијелом у нечистој похоти, и презиру господство Божије; дрски, самовољни, и не дрхте хулећи на славе, 11. Док анђели, који су већи снагом и силом, не износе против њих пред Господом хулнога суда. 12. А они, као бесловесне животиње, по природи саздане за лов и трошење, хулећи на оно што не познају, у покварености својој пропашће, 13. И примиће плату неправде. Они сматрају за сласт посведневно уживање; бестидници и неваљалци, који се наслађују својим пријеварама, једући са вама; 14. Очи су им пуне прељубе и непрестанога гријеха, прелашћују неутврђене душе, имају срце извјежбано у лакомству. Дјеца проклетства! 15. Оставивши прави пут, залуташе, и пођоше путем Валаама Восорова који заволи плату неправде, 16. Али би покаран за своје безакоње: немушто марвинче проговори гласом човјечијим и спријечи безумље пророково. 17. Они су извори безводни: облаци олујом гоњени, за њих се чува мрак таме заувијек. 18. Јер говорећи надувене и сујетне ријечи прелашћују на тјелесне жеље и разврат оне који су стварно побјегли од оних што живе у заблуди, 19. Обећавајући им слободу а сами су робови покварености; јер од кога је ко побијеђен томе и робује. 20. Јер ако они који побјегну од нечистота свијета познањем Господа и Спаса Исуса Христа, опет се у њих заплету и буду надвладани, бива им потоње горе од првога. 21. Јер боље би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше што се вратише од предате им свете заповијести. 22. Њима се догодило оно што вели истинита пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља.

Мк. 60 (13:14-23)

Рече Господ Својим ученицима: Кад видите да гнусоба опустошења, за коју говори пророк Данило, стоји гдје не треба — који чита да разумије — тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе, 15. И који буде на крову да не силази у кућу, нити да улази да узме што из куће своје; 16. И који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљину своју. 17. Али тешко трудницама и дојиљама у те дане! 18. Него се молите Богу да не буде бјежање ваше у зиму. 19. Јер ће у те дане бити невоља каква није била од почетка творевине што је Бог створио до сад, нити ће бити. 20. И да Господ не скрати те дане, нико се не би спасао; али изабраних ради, које избра, скратио је те дане. 21. И тада ако вам ко рече: Ево овдје је Христос; или: Ено ондје, не вјерујте. 22. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране. 23. Али ви се чувајте; ево све сам вам казао унапријед .

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте. Устројивши на земљи свету Цркву, Христос Господ, Спаситељ наш, жели да у њој пребива као њена глава, као њен оживитељ и управитељ. Христос је у Православној Цркви нашој, и ни у којој другој. Стога га другде ни не тражи, јер га нећеш наћи. Ако неко из неправославних кругова дође и почне да те убеђује: "Христос је код нас" - не веруј му. Ако чујеш од некога: "Код нас је апостолска општина, код нас је Христос" - не веруј. Црква основана од апостола постоји на земљи. То и јесте Православна Црква. И ту је Христос. А та, јуче основана општина, не може да буде апостолска, и у њој нема Христа. Немој веровати ономе који говори: "У мени је Христос", а туђи се од Цркве, њене пастире неће да призна и не освећује се тајнама. У њему није Христос, него други дух који себи присваја име Христа да би те одвукао од Христа Господа и од Његове свете Цркве. И не веруј никоме ко ти буде предлагао нешто што је и најмање страно Цркви. Све такве познај као оруђе лажљивих духова и као проповеднике лажи.

JESSY · Фебруар 12, 2014

Света Три Јерарха - читања Свето Писмо - данашње читање

Јев. 334 (13:7-16)

Браћо, сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову. 8. Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове. 9. Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро утврђивати срце благодаћу а не јелима, од којих не имаше користи они који су у њима уживали. 10. Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији. 11. Јер тјелеса оних животиња, чију крв за гријехе уноси првосвештеник у светињу, спаљују се ван станишта. 12. Зато и Исус, да би осветио народ крвљу својом, пострада изван града. 13. Дакле, изиђимо к Њему изван станишта, поругу његову носећи. 14. Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи. 15. Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест, плод усана које исповједају Име његово. 16. А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу.

Мт. 11 (5:14-19)

Рече Господ Својим ученицима: Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. 15. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. 16. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима. 17. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним. 18. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. 19. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме.

JESSY · Фебруар 13, 2014

Четвртак тридесет четврти по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

1. Јн. 69 (1:8-2:6)

Љубљени, ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. 9. Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде. 10. Ако речемо да нисмо сагријешили, правимо га лажом и ријеч његова није у нама. 1. Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; и ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. 2. А он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета. 3. И по томе знамо да смо га познали, ако заповијести његове држимо. 4. Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема; 5. А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо. 6. Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживје и сам тако живи.

Мк. 62 (13:31-14:2)

Рече Господ Својим ученицима: Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи. 32. А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац. 33. Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће вријеме настати. 34. Као што човјек одлазећи остави кућу своју, и даде слугама својима власт, и свакоме свој посао; и вратару заповједи да стражи. 35. Стражите, дакле, јер не знате када ће доћи господар куће: увече или у поноћи или у пој пијетлова или ујутру, 36. Да не дође изненада и нађе вас да спавате. 37. А што вама говорим, свима говорим: Стражите! 1. Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова; и тражаху првосвештеници и књижевници како би га на превару ухватили и убили. 2. Али говораху: Не о празнику, да се не би народ побунио .

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Оно што нам је јуче навео апостол, то нам данас отворено напомиње и Јеванђеље. Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати. Стражите, дакле... да не дође изненада и нађе вас да спавате (Мк.13,33-36). Треба очекивати, и сваког тренутка имати на памети да ће се Господ јавити и засјати као муња од једног до другог краја васељене. Неки мисле да је то очекивање Господа могуће заменити са очекивањем смрти. Добро је да се барем и оно има. Но, једно је очекивање Господа, а друго очекивање смрти. Различите су мисли о једном и о другом, као уосталом и осећања која се из њих рађају. Чекај Дан Господњи, јер ће се у њему све завршити по неопозивој одлуци. После смрти још ће се продужавати време нерешеног стања, а Дан Господњи ће све расподелити на векове векова и све утврдити тако да се више не може очекивати промена. Ти кажеш - чекао сам. Но, и даље очекуј. И стално очекуј. Али, то ће, кажеш, отровати сваку радост. Неће је отровати, него ће само из твога живота да избаци радости које су се неоправдано називале радостима. Ти ћеш се и даље радовати, али само у Господу. При таквој радости је и могуће очекивати Господа. Уколико те затекне у тој радости, Он те неће казнити него похвалити.

JESSY · Фебруар 14, 2014

Петак тридесет четврти по Педесетници

Свето Писмо - данашње читање

1. Јн. 70 (2:7-17)

Љубљени, не пишем вам заповијест нову, него заповијест стару коју имасте од почетка. Заповијест стара јесте ријеч коју чусте од почетка. 8. Опет вам пишем заповијест нову, оно што је истинито у њему и у вама: да тама пролази и свјетлост истинита већ сија. 9. Онај који говори да је у свјетлости, а мрзи брата својега, у тами је све до сада. 10. Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема; 11. А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслијепи очи. 12. Пишем вам, дјечице, да су вам опроштени гријеси ради Имена његова. 13. Пишем вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер сте побиједили нечастивога. Писах вам, дјецо, јер сте познали Оца. 14. Писах вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Писах вам, младићи, јер сте јаки и ријеч Божија у вама пребива и побиједили сте нечастивога. 15. Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; 16. Јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета. 17. И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.

Мк. 63 (14:3-9)

У вријеме оно, кад Исус бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена са судом од алавастра, пуним правог скупоцјеног нардовог мириса, и разбивши суд изли му на главу. 4. А бијаху неки који негодоваху међу собом говорећи: Зашто се тај мирис просипа тако? 5. Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима. И викаху на њу. 6. А Исус рече: Оставите је; што јој сметате? Она чини добро дјело на мени. 7. Јер сиромахе имате свагда са собом, и кад год хоћете можете им добро чинити; а мене немате свагда. 8. Она је учинила што је могла; помазала је унапријед тијело моје за погреб. 9. Заиста вам кажем: Гдје се год буде проповиједало јеванђеље ово по свему свијету, казаће се за спомен њезин и ово што она учини .

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И свет пролази и похота његова (1.Јн.2,17). Ко то не види? Све пролази око нас: ствари, лица, догађаји - и ми сами смо пролазни. Пролази и похота светска: тек што окусим од сласти њеног задовољења, ишчезава и сласт и задовољење. Тада се заузимамо око друге - а и с њом исто; трчимо за трећом - и опет исто. И ништа не остаје, него све пролази и одлази. И шта? Зар нема баш ничега што остаје?! Има, говори нам на истом месту апостол: А онај који твори вољу Божију остаје вавек. Како постоји свет који је тако сав пролазан? Бог хоће и он се одржава. Воља Божија је његова непоколебива и неразрушива основа. И онај међу људима, који тврдо стане уз вољу Божију, истога тренутка и сам постаје постојан и утврђен. Колебају се мисли код онога који јури за пролазним. Но, чим се уразуми и врати на пут воље Божије, човек почиње да се утврђује у мислима и намерама. И кад, на крају, успе да стекне навику на овакав начин живљења, у њему све - и унутрашње и спољашње - добија мирно устројство и безметежни поредак. Почевши овде, тај дубоки мир и непомутљива безметежност прећи ће и у други живот, и тамо се продужити на векове. Ето шта је, усред општег тока око нас, непролазно и постојано у нама! - Хођење по вољи Божијој.

JESSY · Фебруар 15, 2014

Сретење Господње Свето Писмо - читање за данас

на Јут.

Лк. 8 (2, 25-32)

Бијаше у Јерусалиму човјек по имену Симеон, и тај човјек бјеше праведан и побожан, који чекаше утјеху Израиљеву, и Дух Свети бијаше на њему. 26. И њему бјеше Дух Свети открио да неће видјети смрти док не види Христа Господњега. 27. И Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дијете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по Закону, 28. Он га узе у наручје своје и благослови Бога и рече: 29. Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; 30. Јер видјеше очи моје Спасење твоје, 31. Које си уготовио пред лицем свију народа. 32. Свјетлост, да просвјећује незнабошце, и славу народа твојега Израиља. 33. А Јосиф и мати његова чуђаху се томе што се говораше о њему.

На Лит.

Јев. 316 (7:7-17)

Браћо, ван свакога је спора да већи благосиља мањега. 8. И тако овдје десетак узимају људи смртни, а тамо онај за којега се свједочи да живи. 9. И могло би се рећи, да Левије који узима десетак, даде десетак кроз Авраама, 10. Пошто он још бијаше у бедрима оца када га срете Мелхиседек. 11. Ако је, дакле, савршенство било постигнуто кроз левитско свештенство, јер је народ њиме доведен под Закон, зашто је било још потребно говорити да ће се појавити други Свештеник по чину Мелхиседекову, а не по чину Аронову? 12. Али када се мијења свештенство, мора се промијенити и Закон. 13. Јер Онај за кога се ово вели из другога је племена, од којега нико није приступао жртвенику. 14. Јер је очигледно, да је Господ наш произишао из племена Јудиног, за које Мојсеј ништа не рече о свештенству. 15. И још је очигледније, када по подобију Мелхиседекову настаје други Свештеник, 16. Који није постао по закону тјелесне заповијести, него по сили живота неуништивога. 17. Јер Писмо свједочи: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову.

Лк. 7 (2:22-40)

Када се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, Донијеше га у Јерусалим да га ставе пред Господа - 23. Као што је написано у Закону Господњем, да се свако дијете мушко које најприје отвори материцу посвети Господу - 24. И да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: двије грлице или два голубића. 25. И гле, бијаше у Јерусалиму човјек по имену Симеон, и тај човјек бјеше праведан и побожан, који чекаше утјеху Израиљеву, и Дух Свети бијаше на њему. 26. И њему бјеше Дух Свети открио да неће видјети смрти док не види Христа Господњега. 27. И Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дијете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по Закону, 28. Он га узе у наручје своје и благослови Бога и рече: 29. Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; 30. Јер видјеше очи моје Спасење твоје, 31. Које си уготовио пред лицем свију народа. 32. Свјетлост, да просвјећује незнабошце, и славу народа твојега Израиља. 33. А Јосиф и мати његова чуђаху се томе што се говораше о њему. 34. И благослови их Симеон, и рече Марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. 35. А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца. 36. И бјеше Ана пророчица, кћи Фануилова, од племена Асирова, већ поодмаклих година, која је седам година живјела са мужем од дјевојаштва својега. 37. И она, удовица од око осамдесет и четири године, не одлажаше од храма, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом. 38. И она у тај час дође, и слављаше Господа, и говораше о њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму. 39. И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет. 40. А дијете растијаше и јачаше духом, пунећи се премудрости, и благодат Божија бијаше на њему.

JESSY · Фебруар 15, 2014

Недеља о блудном сину

Свето Писмо - читање за данас

1. Кор. 135 (6:12-20)

Браћо, све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. 13. Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело. 14. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути силом својом. 15. Не знате ли да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! 16. Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело с њом? Јер је речено: Биће двоје једно тијело. 17. А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме. 18. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. 19. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? 20. Јер сте купљени скупо. Прославите. дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији.

Лк. 79 (15:11-32)

bludni sinРече Господ причу ову: Човјек неки имађаше два сина, 12. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. 13. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. 14. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати. 15. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 16. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. 17. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! 18. Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, 19. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. 20. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. 21. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. 22. А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. 23. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. 24. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. 25. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње. 26. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? 27. А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. 28. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. 29. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. 30. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. 31. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. 32. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се .

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и - врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.

Свети Николај Охридски и Жички

Бескрајна љубав Божја према људима показује се у превеликом стрпљењу, у превеликом праштању и у превеликој радости. Таква љубав може се уподобити на земљи само љубави материнској. Ко има веће стрпљење према ма ком живом створу на земљи него мајка према своме детету? Чије праштање надмаша мајчино праштање? Које очи плачу тако од радости над поправљеним грешником као очи мајке над поправљеним дететом својим? Материнску љубав на земљи, од кад земља постоји, надмашио је само Господ Исус Христос Својом љубављу према роду људском. Његово стрпљење ишло је до страшних мука на крсту; Његово праштање изливало се из срца и уста Његових чак и са самога Крста; Његова радост према покајаним била је једина радост, која је озаривала мученичку Му душу кроз цео живот на земљи. Само љубав божанска надмаша љубав материнску. Само нас Бог воли више него мајка; само Он више има стрпљења према, нама, него мајка; само нам Он прашта више него мајка, и само се Он радује нашој поправци више него мајка.

Ко нема стрпљења с нама кад грешимо, не воли нас. Не воли нас ни онај, ко нам не прашта, кад се кајемо за грехе. А најмање нас воли онај, ко се не радује нашој поправци.

Стрпљење, праштање и радост три су главне особине Божанске љубави. То су особине и сваке праве љубави - ако уопште има какве друге љубави сем Божанске! Без ове три особине љубав није љубав. И ако ма шта друго назовеш љубављу, чиниш толико исто као кад би козу или свињу назвао овцом.

У причи о блудном сину Господ Исус је изнео пред нас слику праве, божанске љубави у тако јасним бојама, да она живо трепери пред нама као овај свет кад га после

ноћне таме сунце обасја. Две хиљаде година не отиру се боје са те слике, нити ће се икада отрети докле трају људи на земљи и љубав Божја према људима. Напротив, што год су људи грешнији, све живља изгледа та слика, све јаснија и све новија.

Један човек имаше два сина. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И отац им подели имање. Шта има простије од овог драматичног почетка приче? А каква се судбина скрива под том простотом! Под именом човека скрива се Бог, а под именом два сина скривају се: човек праведан и човек грешан, или - сви праведници и сви грешници. Човек праведан старији је од човека грешна; јер Бог у почетку створи човека праведна, који се по том сам створи човеком грешним. Грешник тражи деобу, и деобу од Бога и деобу од брата праведника.

Још се под два сина разуме двојство природе у једном истом човеку, једна природа која жедни за Богом и друга која тегли ка греху. Једна природа гони човека да живи по закону Божјем по закону ума, како апостол говори, а друга по закону тела (Римљ. 7. 22-23). Духован човек и телесан човек - то су два човека у једном истом човеку. Духован човек не може да замисли свој живот одељен од Бога, док телесан човек налази, да његов живот почиње тек са деобом од Бога. Духован човек је старији, телесан млађи. И по самом постанку духован човек је старији, јер се вели, да је прво Бог рекао: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26), а обличје Божје је духовне природе а не телесне - а по том саздао човечје тело од прашине (2, 7), у које је удахнуо претходно створено обличје Своје, тј. духовна човека. Наравно, да тело људско како га је Бог створио, мада прашина, није било ни по чем грешно. Но њиме је човек наведен на грех. И Ева је била млађа од Адама. Она је створена из тела Адамова, и кроз жељу свога тела прекршила је Божју заповест и пала у искушење, и падом својим оделила се од Бога, а умом својим отишла у далеку земљу - царство сатанско.

Дај ми део од имања што припада мени. Тако говори грешник Богу. А шта припада човеку, што не припада Богу? Прашина; ништа друго осим прашине. Истина, прашину је Бог створио, но прашина не припада бићу Божјем. И зато човек може само прашину назвати својом; све остало је Божје, све остало припада Богу. Док је човек неодељен од Бога, све што је Божје и његово је. Као што и каже Бог: сине, све моје твоје је. Као што и човек у том случају може казати: све што има Отац моје је (Јов. 16. 15). Но кад човек жели да се одели од Бога, и кад затражи свој део од неизмерног имања Божјег, Бог му може дати ништа, и опет да буде праведан. Јер човек је без Бога ништа, и његово је све имање - ништа. А кад му Бог да прашину, то јест само тело без духа, без душе и без икаквих духовних дарова, дао му је ипак нешто више него што је човеково; и то му је дао не по правди него по милости. Али како је милост Божја несравњено већа од милости мајчине према своме детету, то Бог даје Своме грешноме сину и још нешто више од прашине. Наиме, поред тела оставља му душу у телу, као што је код животиња, и поврх свега оставља му нешто мало од духовних дарова: нешто мало разума, савести чежње за добром, само једну искру колико да га не пусти сасвим као животињу међу животиње.

И Отац им подели имање. Старији син остаде с оцем, да и даље ужива све очево имање, а млађи син за мало дана после тога покупи све своје и оде у даљну земљу, и тамо расточи имање своје живећи блудно. Да се под овим речима за мало дана не скрива тајна кратковременог пребивања Адама у Рају? Учинивши грех Адам је самим тим тражио и добио деобу од Бога. Одвојивши се од Бога, он је видео наготу своју, то јест видео је да је ништа без Бога. И Бог, по милости Својој, није га пустио нага, него му скроји одело - према смањеном расту његовом - и обуче га у то одело и пусти (Пост. 3, 21). Прах си и у прах ћеш се вратити, говори Бог Адаму. А то значи: у најбољу руку твоја је само прашина, све остало је Моје. Твоје си тражио, твоје ти дајем; но да би могао живети и бити бар сенка онога што си до сад био, дајем ти и више: дајем ти једну искру од Свога божанског достојанства.

Ово што се десило са Адамом, понављало се и понавља се на милионима синова Адамових, који се грехом оделе од Бога и са својим имањем пођу у земљу даљну. Бог не задржава никога силом, да остане с Њим, јер Бог је створио човека слободним и, веран самом Себи, не жели никад да победи ту човечју слободу.

А шта ради безумни грешни, кад се одели од Бога? Оде у даљну земљу и тамо расточи имање своје живећи блудно. То није учинио само један грешник; то није учинио само овај млађи син очев; - то чини сваки човек, сваки без иједног изузетка, кад се одели од Бога. Изчезоша в сујетје дние их (Пс. 77, 33).

Живећи блудно. Шта то значи? То значи проводећи дане у сваком греху и беспутству, у пијанству, свађи, гневу, расипању, а нарочито у блуду, којим се најјаче и најбрже упропашћује животна снага и гаси божанска искра. Кад човек нема љубави он се предаје страстима. Кад човек остави пут Божји, онда се нађе у мрежи многих путева, те трчкара час једним час другим. Блудник држи секиру крај корена свога живота и сваки дан засеца секиром корен, док се дрво не почне у мукама сушити.

Живећи беспутно, блудни син потроши све своје имање, што је од оца примио. А кад потроши све, настаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи. У тој даљној земљи, удаљеној од Бога, увек је глад, јер земља не може заситити гладна човека, него својом храном само му глад повећава. Једва земља може задовољити глад бесловесних животиња, а човека - никако. У даљној земљи увек је глад, но за грешника, који сасвим заборави Бога и расточи сву животну снагу, коју му је милост Божја подарила при деоби, наста велика глад, то јест таква глад, какву земља са свима својим понудама није могла ни за тренут утолити. Тако бива и дан-данас са сваким грешником, који се халапљиво сав преда земљи, телу и телесним задовољствима. Настане тренутак, када се грешнику огади и земља и тело и сва земаљска и сва телесна задовољства. Све му то постане гад и смрад. Он се онда почиње жалити на сав свет и проклињати живот. Са исушеном снагом и у телу и у души, он се осећа као шупља и суха трска, кроз коју дува хладан ветар. Све му је мрачно, све му је одвратно, све му је гадно. У таквом положају он не зна шта да чини сам са собом. Он је престао веровати у овај живот, а камоли у онај. Онај живот је заборавио, а овај омрзнуо; и Бога је заборавио, и свет овај омрзнуо. Шта ће сад? Куда ће? Васиона му је тесна. И нигде врата за излазак из ње. И гроб не значи излазак него улазак. У тако очајном положају јавља му се ђаво, који је и до тада био стално са њим и водио га од зла ка злу, но скривено и нејављено. А сада му се он јавља, узима га у своју службу, и шаље га у своје поље да му чува свиње. Јер пише: и отишавши приби се код једнога човека у оној земљи, и он га посла у поље своје, да чува свиње. Тако бива са сваким непослушним сином, који се одели и удаљи од Свога оца: пошавши од оца са гордим и великим плановима о својој срећи, он најзад постаје слуга код горега од себе, свињар код туђих свиња. Но под именом човека у овој даљној земљи несумњиво је, да се подразумева ђаво. И ако се он овде назива човеком, као што је и отац назван човеком, ипак је он сасвим супротна слика човека- оца, од кога се безумни син оделио. Он је човек, но човек не од небеског царства, него човек од једног трећег царства, царства мрака и ужаса, смрада и огња, царства демонског. Код првог човека-оца грешник се називао сином, а код овога трећега човека-ђавола он се назива слугом; код човека-оца он је благовао у сваком изобиљу, а код човека-ђавола он гладује, и то толико гладује, да жели јести оне рошчиће испод земље, што свиње једу; но и то му се не даје. И жељаше напунити трбух свој рошчићима, што свиње јеђаху, и нико му их не даваше. Под свињама се, у дубљем смислу, разумеју зли дуси, грађани царства ђаволскога. Јер зли дуси су носиоци сваке нечистоте, а свима је видљиви символ нечистота. Кад је Господ изагнао зле духове из безумника у Гадари, Он их је отерао у свиње. Као што свиње рове по земљи тако зли дуси рове по човеку, док не нађу какву душевну нечистоћу у њему себи за храну. Под рошчићима с тога треба разумети сваку нечистоту унутрашњег човека: зле мисли, прљаве жеље, себичне намере, грехе, пороке, страсти, нарочито - страсти. Све оно што душу људску гладни и исушује, то зле духове храни и гоји. Све оно што расте у мраку људске душе, неосветљене непосредном Божјом светлошћу, као што расту рошчићи у мраку подземном, све је то нечиста храна злих духова. Но и ту храну зли дуси не даваху ђаволском најамнику. Том истом храном они су њега хранили све док није потпуно пао под њихову власт, а сада када је он већ био савршено у њиховим рукама, није им потребно било да га ичим више хране. Њихова храна је отров, а он је већ био сав скроз отрован. И његов отров, гле, сада је служио њима за храну. Они су глодали душу његову, чекајући само тренутак, да му се душа одвоји од тела, па да се хране још већим мукама њеним у тами крајњој. Као што говори крунисани пророк: непријатељ гони душу моју, гази у прах живот мој, посађује ме у мрак као давно помрле (Пс. 142. 3). Гле, блудни син је био као мртав и пре телесне смрти!

Но у том тренутку крајњег очајања блудног сина, крајње глади и крајњег ужаса, засветли се у њему једна искра. Једна неслућена и заборављена искра! Откуда сада та искра у хладном ћумуру? Откуда искра живота у једној лешини? То је отуда како рекосмо на почетку. што је Отац при деоби са Сином дао овоме нешто више него што му је припадало. Дао му је, поред прашине, и искру савести и разума. Као да је мудри и милостиви отац говорио самом себи, кад је одељивао део имања млађем сину: да му додам још и ово, нешто савести и разума; нешто баш од овога, од чега се он хоће да одели. Нека, требаће му. Он одлази у хладну и гладну земљу; те кад му буде највећа мука, ова једна искра може му осветлити пут назад к мени. Нека, нека носи; ваистину, требаће му. Ова искра ће га спасти.

И ево, та искра се засветлила у најгушћем мраку, у дванаестом часу, кад је блудни син сишао био у треће царство, и предао се ђаволу на службу. Као магична лампа засветли се у њему давно заборављена светлост савести и разума. И при тој светлости он дође к себи. При тој светлости тек он сагледа сав понор у који је запао, сав смрад, којим је дисао и живео, сву ругобу друштва у које се умешао. При тој тајанственој лампи, коју је у души његовој придржавала милостива рука очева, он се пробуди из свог ужасног сна, и тада поче правити поређење између живота, којим је живео негда код оца, и живота, којим је сада живео.

А кад дође к себи (А кад дође к себи; из овога јасно следује "да док је зло чинио, био је ван себе" Теофилакт. Заиста, лутајући чулима ван себе, ми се удаљавамо сами од себе, излазимо изван себе, и напуштамо царство Божје, које је унутра у нама, внутр вас ест Лк. 17,21), рече: колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади. Устаћу и идем оцу своме, па ћу му рећи: оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу своме. Чим је искра планула у души блудног сина, и чим је учинио поређење између живота код оца свога и живота у туђини, одмах је дошао и до одлуке: устаћу и идем оцу своме! Устаћу, вели, јер види свој страховити пад.

Трећега пута нема, него или до краја наниже у понор ђаволски, или навише ка оцу своме. А отац је богат пребогат; код њега никад нема глади; његови најамници имају и сувише хлеба, а ја као син умирем од глади. Под хлебом се разуме живот, под најамницима - бића нижа од човека, која је Бог створио, као животиње и друга бића. Блудни син је пао испод животиње, и пожелео је да има живота бар онолико колико животиње. Животиње су неслободна бића, и њима Бог управља искључиво по Својој моћи и вољи. И њима Бог даје живота, колико им треба, стара се о њима и задовољава њихове потребе. А блудни син је расточио блудом чак и ону силу животну, коју Бог даје животињама, и коју животиње не злоупотребљавају.

Сагреших небу и теби. Под небом се овде разумеју на првом месту свети ангели Божји уопште, а посебице ангел хранитељ; а на другом месту божански дарови, које Бог даје сваком човеку, и који представљају небо и у грешним људима и радост у закону Божјем по унутрашњем човеку (Рим. 7, 22). А да се овде под небом разумеју ангели Божји види се из речи самога Господа: тако, кажем вам, бива радост пред ангелима Божјим за једнога грешника, који се каје (Лк. 15, 7-10). Па кад бива радост за покајаним, бива и жалост за непокајаним грешницима. Преиспуњени љубављу и оданошћу према Богу, свети ангели сматрају сваки грех против свога Творца као против самих себе. Да се пак под небом подразумевају и духовни дарови, који су у човеку од Бога, види се из наведених речи апостола Павла, као још и из ових: или не знате, да су телеса ваша црква Светога Духа, који живи у вама, којега имате од Бога, и нисте своји (I Кор. 6, 19)? А још се то јасније види из речи Спаситељевих царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 21). И тако, ко год се огреши о Бога мора се огрешити и о ангеле Божје и о праведника у себи, који је од Бога, а то значи - о небо. Зато и говори покајник: сагреших небу и теби.

А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. Тако је безгранична и преумилна љубав Божја! Колико је до сада било Његово стрпљење према грешнику, толико је сада Његово праштање и Његова радост. Тек што се грешник покајао и окренуо путем ка Богу, Бог му већ ходи журно у сусрет, прихваћа га, грли га, целива га. Велика је радост мајчина, кад види сина поправљена; велика је радост пастира, кад нађе изгубљену овцу; велика је радост жене, кад нађе изгубљени динар; - но све се то не може мерити са радошћу Божјом, кад се грешник покаје и поврати Богу. Тек што се зачело покајање у срцу нашем, и ако смо још далеко, далеко од Бога, Бог нас већ види и брже од сунчане светлости, што јури у тамну земљу, ходи нам у сусрет. У сусрет новоме човеку, који се кроз покајање зачиње у нама! Господе, узвикује пророк ка Свезнајућем, Господе, ти знаш помисли моје издалека (Пс. 138, 2)! Хита нам Отац небески у помоћ, шири Своје руке и придржава нас, да опет не паднемо назад, у понор демонски, у поље свињско, у земљу глади. Приближитесја Богу и приближитсја вам, говори апостол Јаков (4, 8). О, најбржа помоћи! О, најблагословеније руке! Ако још нисмо угасили и последњу искру савести и разума у себи, треба да се застидимо пред оволиком љубављу Божјом, треба да се покајемо што пре и пожуримо оборених очију, а уздигнута срца, своме увређеном Родитељу у загрљај.

Када покајани син дође пред оца, он му рече оно што је био намислио да му каже: оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. Но с овим он још није ни довршио све што је хтео казати. Он је још хтео казати: прими ме као једнога од твојих најамника. Али му отац није дао ни да доврши. Није отац дозволио, да се покајник понижава и да тражи да буде најамник у њега. Зато му је отац прекинуо реч, и почео га грлити и љубити. Онако дроњава и прљава и исушена и подивљала почео га милостиви отац грлити и љубити и викати своје слуге: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку, и обућу на ноге. И доведите теле ухрањено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав и оживе, и изгубљен беше и нађе се. Најлепша хаљина представља све богатство и красоту духовних дарова Божјих. То је хаљина светости и чистоте, у какву је био обучен Адам пре греха, пада и удаљења од Бога у земљу далеку. Та хаљина је сам Христос; с тога се и назива најлепшом. Лепше хаљине од те на небу нема. И апостол говори: који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27). Оголела душа од свакога добра свлачи се потпуно, њена стара, прљава и поцепана хаљина баца се, а она се облачи у нову хаљину. Та нова хаљина душе представља новога човека, покајаног, препорођеног и од Бога опроштеног и примљеног. Без те нове хаљине нико не може бити у царству Божјем, што се види јасно из приче Христове о свадби царевога сина (Мат. 22). Та хаљина састоји се, по речима апостола, из: срдачне милости, доброте, понизности, кротости, трпљења, а сврх свега из љубави, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12-14; сравни: Ефес. 4, 24; Откров. 7, 14; Захар. 3, 4).

Прстен на руци означава венчање душе с Христом. Покајник напушта све блудне везе са овим светом, приљубљује душу своју уз Христа и остаје сједињен с Њиме у нераздрешивом јединству. Ово обручење бива смо силом и благодаћу Светога Духа, под чијим печатом стоје дарови небесни.

Подајте му и обућу на ноге, говори отац слугама својим. Обућа означава снагу воље, с којом би човек ходио путем Божјим одлучно, без колебања тамо и амо, и без обазирања назад.

Под ухрањеним и закланим телетом треба разумети самога Исуса Христа, који се даде заклати за очишћење грешника од греха. Под слугама треба разумети или ангеле или свештенике. Ако се под домом очевим разуме само небо, онда под слугама треба разумети ангеле; ако ли се пак узме - што је исто тако тачно - да се под домом очевим разуме Црква на земљи, онда под слугама треба разумети свештенике, који су позвани да врше тајну жртве Христове и да њоме хране људе за бесмртан живот. Да се овде разуме Црква на првом месту јасно је из тога, што блудни син није био још телесно умро, а док год се човек не растави од свога тела, он припада царству Божјем у виду Цркве Божје на земљи. Но да се под слугама, поред свештеника, разумеју и ангели, јасно је прво из тога, што ангели присуствују у цркви Светој Тајни, и друго из тога, што преко ангела хранитеља Бог управља људе на пут спасења.

Јер овај мој син беше мртав и оживе; и изгубљен беше и нађе се. Телом је још мало и животарио, али душом је био мртав. Једна заостала искра божанскога дара запалила се у њему и оживела му целу душу. Био је осуђен још од онога часа, када је потражио деобу од оца свога. И нађе се. То значи: он себе нађе пре светлости Божје искре, пошто је он сам себе био изгубио. Бог је знао за њега, и није га губио из вида до последњег часа, до часа покајања.

И стадоше се веселити. Дочув за све ово што се догодило старији син расрди се и рече оцу: ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени ниси никад дао јарета, да бих се провеселио са својим друштвом. А кад дође тај твој син, који ти је имање расточио с блудницама, заклао си му теле ухрањено. Тако праведни син рече оцу. Тако срдито говоре многи праведници цркви, када црква с радошћу и с умилењем прихвата покајане грешнике и приводи их светој Тајни Причешћа. Тако могу и старозаветни праведници рећи Богу видећи, како је Бог принео Свога Сина Јединца на жртву млађем и грешнијем поколењу човечанства. Нама никад није дао ни јарета! То јест спрам огромне жртве, коју чиниш према овим нашим грешним и блудним потомцима, нама ниси жртвовао ни најмању ни најјефтинију жртву. Па како коза уопште означава грех, то ти исти праведници могу рећи: нама си забрањивао учинити и најмањи грех - мален и јефтин као јаре, док сада награђујеш ово грешно поколење највећим благом, које имаш - жртвом Сина Свога! Па ако идемо још даље, видећемо, да ова привидно проста прича обухвата срж све историје људскога рода од палога Адама па до највећега Праведника, до Господа Исуса, који је према човечанству, Адаму и Његовом потомству, као Старији Син у Оца небеског - мада Једини рођени а не усиновљени. Кад би сам Господ Исус говорио као обичан смртан човек, Он би могао рећи Оцу Свом: Адам сагреши и отпаде од Тебе; и он и све његово потомство похули на Твоје име, а сада Ти њему и његовом потомству приређујеш толику славу и радост, за какву и Ја и цело небо мало кад знадосмо. Наравно, Господ Исус никада се не би ни знао расрдити на Оца Свог небеског, нити би икада тако могао Оцу Свом говорити, изузев кад би намерно, преносећи се у наша срца, то рекао нама за укор и нама за поуку, да се не би гордили својом праведношћу и у тој гордости презирали покајане грешнике. Као кад би хтео рећи нама: кад Ја, као вечити праведник, који сам од вечности нераздељено с Оцем, не протестујем против примања покајаног Адама поново у царство небеско, како можете ви, праведни од јуче а грешни још од првог греха Адамова, протествовати против љубави Божје према покајаним грешницима?

Сине, рече му отац, ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.

Тако Бог умирује праведника, подсећајући овога на неизмерна добра, којима он заједно с Њим влада и располаже. Све моје твоје је. Повратком покајаног ти брата, твоје се добро не умањује, а твоја радост треба да се увећа. Јер овај брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.

Тако се завршава ова прича, која је сама по себи цело једно јеванђеље тајни и поука. Ко се с молитвом буде још више удубио у ову причу, још ће више открити у њој тајни и поука. Слава нека је Господу Исусу, који нам је дао ову причу, као пуну ризницу мудрости, из које поколење за поколењем црпи за себе Богопознање и човекопознање, учећи се отуда љубави кроз стрпљење, праштању кроз Божје човекољубље и радости кроз радост Божју у примању покајаних грешника. Слава и Његовом беспочетном Оцу и Животворном Духу - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин.

О блудном сину и покајању

Епископ захумско-херцеговачки Григорије

Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину.

Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење.

Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића.

Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање.

Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића.

Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота.

Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“.

Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо.

Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''.

То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије.

Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам.

JESSY · Фебруар 17, 2014

Понедељак тридесет пети по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

1. Јн. 71 (2:18-3:10)

Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час. 19. Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас. 20. А ви имате Помазање од Светога и знате све. 21. Не писах вам зато што не знате истину, него што је знате, и да никаква лаж није од истине. 22. Ко је лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина. 23. Сваки који одриче Сина, ни Оца нема; а који признаје Сина, има и Оца. 24. Ви, дакле, што чусте од почетка, то у вама нека остане; ако у вама остане то што од почетка чусте, и ви ћете остати у Сину и у Оцу. 25. А ово је обећање које нам Он обећа, живот вјечни. 26. Ово вам написах о онима који вас варају. 27. А ви, Помазање које примисте од Њега, у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему. 28. И сада, дјечице, останите у њему да када се јави имамо свјетлост, и да се не постидимо пред њим о Доласку његовом. 29. Ако знате да је Он праведан, знајте да је сваки који твори правду од њега рођен. 1. Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија назовемо и будемо; зато нас свијет не познаје, јер њега не позна. 2. Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видјети као што јесте. 3. И сваки који ову наду има у њега, очишћава себе, као Он што је чист. 4. Сваки који чини гријех и безакоње чини; а гријех јесте безакоње. 5. И знате да се Он јави да Гријехе наше узме; и гријеха у њему нема. 6. Сваки који у њему пребива не гријеши; сваки који гријеши није га видио нити га је познао. 7. Дјечице, нико да вас не вара: који твори правду праведан је, као што је Он праведан; 8. Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавоља. 9. Сваки који је рођен од Бога не чини гријех, јер сјеме Његово остаје у њему, и не може гријешити, јер је од Бога рођен. 10. По овоме се познају дјеца Божија и дјеца ђавоља: Сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата својега.

Мк. 49 (11:1-11)

У вријеме оно, када се приближи Исус Јерусалиму, Витфаги и Витанији, код горе Маслинске, посла двојицу од ученика својих 2. И рече им: Идите у село што је према вама, и одмах како уђете у њега наћи ћете магаре привезано, на које нико од људи није усједао; одријешите га и доведите. 3. И ако вам ко рече: Шта то чините? кажите: Господу је потребно; и одмах ће га послати амо. 4. А они отидоше, нађоше магаре привезано код врата напољу на раскршћу, и одријешише га. 5. А неки од оних што стајаху ондје рекоше им: Шта то чините и дријешите магаре? 6. А они им рекоше као што им заповједи Исус; и оставише их. 7. И доведоше магаре Исусу, и метнуше на њега хаљине своје; и усједе на њега. 8. А многи простријеше хаљине своје по путу; а други резаху грање од дрвећа, и простираху по путу. 9. А који иђаху пред њим и за њим, викаху говорећи: Осана! Благословен који долази у име Господње! 10. Благословено царство оца нашега Давида које долази у име Господње. Осана на висини! 11. И уђе Исус у Јерусалим, и у храм; и промотривши све, кад би увече, изиђе у Витанију са Дванаесторицом.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Јуче нас је прича о Блудном сину призвала да се са беспућа вратимо на добар пут. Сада нас свети апостол Јован побуђује ка истом, уверавајући нас да ћемо бити слични Господу кад се буде јавио. Може ли се нешто упоредити са таквим достојанством?! Претпостављам да и ти, слушајући ово, тражиш и желиш да постигнеш тај циљ. Заиста је то добра и од свега потребнија намера! Не одлажи да се прихватиш онога чиме се то и постиже. Читај даље: И сваки који ову наду има у Њега, очишћава себе, као Он што је чист (1.Јн.3,3). Има ли код тебе нешто што треба да се очисти? Наравно, наћи ће се, и то не нешто мало. Зато пожури, јер где је Господ, ништа нечисто не може да уђе. Немој се уплашити тежине посла. Јер, сам Господ ће ти бити помоћник у свему. Само ти имај усрдну жељу и обрати се Господу за потребну помоћ. Твом усрђу ће се придодати Његова благодатна сила, и све ће поћи лако и успешно. Као што нема греха који побеђује милосрђе Божије, тако нема ни било какве нечистоте душе која би се могла одупрети сили благодати. Нека са твоје стране само постоји одбојност према нечистоти, ревносно усрђе ка њеном одстрањењу и прибегавање ка Господу са вером.

JESSY · Фебруар 18, 2014

Уторак тридесет пети по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

1. Јн. 72 (3:11-20)

Љубљени, сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата својега. 11. Јер ово је порука, коју чусте од почетка, да љубимо једни друге. 12. Не као што Каин бјеше од нечастивога и закла брата својега. А због чега га закла? Јер дјела његова бијаху зла, а брата му праведна. 13. Не чудите се, браћо моја, ако вас свијет мрзи. 14. Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти. 15. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица; а знате да ниједан човјекоубица нема вјечни живот који остаје у њему. 16. По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи; и ми смо дужни полагати живот за браћу. 17. А који има богатства овога свијета, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему? 18. Дјечице моја, не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином. 19. И по томе знамо да смо од истине, и успокојићемо пред њим срца своја: 20. Јер ако нас осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све.

Мк. 64 (14:10-42)

У вријеме оно, Јуда Искариотски, један од Дванаесторице, отиде првосвештеницима да им га изда. 11. И они чувши обрадоваше се, и обећаше му дати новце; и он тражаше згодно вријеме да га изда. 12. И у први дан бесквасних хљебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици његови: Гдје ћеш да идемо да ти уготовимо Пасху да једеш? 13. И посла двојицу од ученика својих и рече им: Идите у град, и срешће вас човјек који носи крчаг воде, идите за њим, 14. И гдје уђе кажите домаћину куће: Учитељ вели: гдје је моја одаја гдје ћу јести Пасху са ученицима својим? 15. И он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите. 16. И изиђоше ученици његови, и дођоше у град, и нађоше као што им каза, и уготовише Пасху. 17. И кад би вече, дође са Дванаесторицом. 18. И кад сјеђаху за трпезом и јеђаху, рече Исус: Заиста вам кажем: један од вас, који једе са мном издаће ме. 19. А они се стадоше жалостити и говорити му један за другим: Да нисам ја? И други: Да нисам ја? 20. А он одговарајући рече им: Један од Дванаесторице који умочи са мном у здјелу. 21. Син Човјечији, дакле, иде као што је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијега; боље би му било да се није ни родио онај човјек. 22. И кад јеђаху узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. 23. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; 24. И рече им: Ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе. 25. Заиста вам кажем: Више нећу пити од рода виноградскога до онога дана кад ћу га пити новога у Царству Божијему. 26. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску. 27. И рече им Исус: Сви ћете се ви саблазнити о мене ове ноћи, јер је писано: Ударићу пастира и овце ће се разбјећи. 28. Али по васкрсењу мојему ићи ћу пред вама у Галилеју. 29. А Петар му рече: Ако се и сви саблазне, ја нећу. 30. И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, прије него што пијетао два пута запјева, ти ћеш ме се три пута одрећи. 31. А Петар још одлучније говораше: Ако бих морао и умријети с тобом, нећу те се одрећи. Исто тако и сви говораху. 32. И дођоше на мјесто које се зове Гетсиманија, и рече ученицима својим: Сједите овдје док ја одем да се помолим Богу. 33. И узе са собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. 34. И рече им: Жалосна је душа моја до смрти; останите овдје и бдите. 35. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. 36. И говораше: Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти. 37. И дође и нађе их гдје спавају, и рече Петру: Симоне, зар спаваш? Зар не могасте један час пробдјети? 38. Бдите и молите се да не паднете у искушење; јер дух је срчан али је тијело слабо. 39. И опет отиде и помоли се Богу говорећи оне исте ријечи. 40. И вративши се нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале; и не знадијаху шта би му одговорили. 41. И дође и трећи пут, и рече им: Спавате, дакле, и почивате. Доста је. Дође час, ево се предаје Син Човјечији у руке грјешника. 42. Устаните, хајдемо! Ево се издајник мој приближио.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Са каквим је одушевљењем свети Петар тврдио да се неће одрећи Господа. Али, кад је дошло до тога да се одлучност покаже на делу, он га се одрекао, и то трипут. Таква је слабост наша! Победиће само онај ко се не узда у себе самога, него сву наду полаже на Господа и иде међу своје непријатеље. Такав пад тако значајног лица је и био допуштен како нико не би покушавао да учини нешто добро уздајући се искључиво у себе, или верујући да сам може да победи било унутрашњег било спољашњег непријатеља. Наравно, уз наду на Господа, не треба ни своје руке опустити. Помоћ од Господа долази кад ми покажемо напор. Удруживши се са њом, напор наша дела чини успешним. Ако нема напора, ни помоћ Божија нема са чим да се удружи, те и не долази. Помоћ неће доћи ни ако је код тебе присутно надање на самога себе, будући да и немаш потребе за њом. Како она може да се придода тамо где је сматрају сувишном?! У таквом случају она се и нема чиме прихватити. Она се, иначе, прихвата срцем. А срце се отвара за њено прихватање осећањем потребе. Тако је потребно и једно и друго. Боже, помози! Но, ни ти сам не лежи.

JESSY · Фебруар 19, 2014

Среда тридесет пета по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

1. Јн. 73 (3:21-4:6)

Љубљени, ако нас срце наше не осуђује, смјелост имамо пред Богом; 22. И што год иштемо, примамо од њега, јер заповијести његове држимо и чинимо што је угодно њему. 23. А ово је заповијест његова: да вјерујемо у име Сина његова Исуса Христа, и да љубимо једни друге као што нам је дао заповијест. 24. И онај који држи заповијести његове у њему пребива, и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу којега нам је дао. 1. Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет. 2. По овоме распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; 3. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету. 4. Ви сте од Бога, дјечице, и побиједили сте их, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету. 5. Они су од свијета, зато говоре од свијета, и свијет их слуша. 6. Ми смо од Бога; који познаје Бога слуша нас, ко ји није од Бога не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа обмане.

Мк. 65(14:43-15:1)

У вријеме оно, док говораше Исус ученицима Својим, дође Јуда, један од Дванаесторице, и с њим људи многи с ножевима и с кољем, послани од првосвештеника и књижевника и старјешина. 44. А издајник његов даде им знак говорећи: Кога цјеливам, онај је; ухватите га и одведите стражарно. 45. И дошавши, одмах му приступи и рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. 46. А они ставише руке своје на њега и ухватише га. 47. А један од оних што стајаху ондје извади нож те удари слугу првосвештеничког и одсјече му ухо. 48. И одговарајући Исус рече им: Као на разбојника изишли сте с ножевима и с кољем да ме ухватите. 49. Сваки дан сам био код вас у храму и учио, и не ухватисте ме. Али да се испуни Писмо. 50. И оставивши га, побјегоше сви. 51. А за њим иђаше неки младић огрнут платном по голом тијелу; и ухватише онога младића. 52. А он оставивши платно, го побјеже од њих. 53. И доведоше Исуса првосвештенику, и сабраше се код њега сви првосвештеници и књижевници и старјешине. 54. А Петар иђаше за њим издалека до у двориште првосвештеника, и сјеђаше са слугама, и гријаше се код огња. 55. А првосвештеници и сав Синедрион тражаху против Исуса свједочанства да га убију; и не нађоше. 56. Јер многи свједочаху лажно против њега и свједочанства не бијаху једнака. 57. И неки уставши свједочаху против њега лажно, говорећи: 58. Ми га чусмо гдје говори: Ја ћу развалити овај храм рукотворени, и за три дана саградити други, нерукотворени. 59. И ни ово свједочанство њихово не бијаше једнако. 60. И ставши првосвештеник на средину, запита Исуса, говорећи: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? 61. А он ћуташе и ништа не одговараше. Опет га првосвештеник запита и рече: Јеси ли ти Христос, Син Благословенога? 62. А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. 63. А првосвештеник раздрије хаљине своје, и рече: Шта нам више требају свједоци? 64. Чусте хулу на Бога. Шта вам се чини? А они га сви осудише да је заслужио смрт. 65. И почеше неки пљувати на њега и покривати му лице, и ударати га, и говорити му: Погоди нам ко те удари! И слуге га бијаху по образима. 66. И кад бијаше Петар доље у дворишту, дође једна од слушкиња првосвештеникових, 67. И видјевши Петра гдје се грије, погледа га и рече: И ти си био са Исусом Назарећанином. 68. А он се одрече говорећи: Не знам, нити разумијем шта ти говориш. И изиђе напоље у предње двориште, и пијетао запјева. 69. И видје га слушкиња опет, па поче говорити онима што стајаху ондје: Овај је од њих. 70. А он се опет одрицаше. И мало потом они што стајаху ондје рекоше Петру: Ваистину си од њих; јер си Галилејац, и говор ти је сличан. 71. А он се поче клети и заклињати: Не знам тога човјека о којем говорите. 72. И по други пут запјева пијетао. И сјети се Петар ријечи што му рече Исус: Прије но што пијетао два пута запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И стаде плакати. 1. И одмах ујутру учинише вијеће првосвештеници са старјешинама и књижевницима, и сав Синедрион, и свезавши Исуса одведоше га и предадоше Пилату.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пошто је помоћ нужна - тражи је. Ти кажеш: "Тражио сам, па није дата". Али, како се другима даје? Код Господа нема лицемерја које би га наводило на то да једном даје помоћ а другоме, без икаквог разлога, да не даје. Он је рад да је свима пружи, будући да је и сам жељан да дарује. Уколико некоме и ускраћује помоћ, узрок није у Њему него у ономе који тражи. Међу тим узроцима могу бити и такви које ми уопште не можемо докучити. Међутим, има и познатих узрока, који су свакоме понаособ видљиви. Један од таквих узрока - ако не и најглавнији - износи свети Јован: одсуство слободе, које произилази од прекора срца или гриже савести. Љубљени, говори он, ако нас срце наше не осуђује, слободу имамо пред Богом; и што год иштемо, примамо од Њeгa, јер заповести Његове држимо и чинимо што је угодно Њему (1.Јн.3, 21-22). Шта да додамо на ове речи?! Оне су саме по себи јасне. Који ће господар помагати неверном слузи, распикући и развратнику?! И зар ће нам Господ попуштати кад ми нећемо да му угађамо и да творимо Његове заповести; кад, може бити, и молитви прибегавамо само онда када је искрсла крајња нужда?!

Пријави се

Свакодневна читања

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

JESSY

Sanja Т.

Sanja Т.

Постоване слике

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај