Свакодневна читања

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ЈЕДАНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2. Кор. 171 зач. (II, 4-15).

Браћо, радост моја је радост свију вас. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама. Ако ли је ко ожалостио, није ожалостио мене, него дјелимично - да не претјерам - све вас. Таквоме је довољно ово карање од многих; тако да је, напротив, боље да опраштате и тјешите, како тај не би био савладан од превелике жалости. Зато вас молим, потврдите љубав према њему. Јер вам зато и писах, да бих познао опробаност вашу, јесте ли у свему послушни. А коме што опростите, опраштам и ја; јер и ја ако сам што коме опростио, опростио сам вас ради пред лицем Исуса Христа, да нас обманом не савлада сатана, јер нам његове намјере нису непознате. А кад дођох у Троаду ради јеванђеља Христовог, и пошто ми се отворише врата у Господу, не имадох мира у духу својему не нашавши Тита брата својега, него опростивши се с њима, изиђох у Македонију. А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу.

Мт. 94 зач. (XXIII, 13-22).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. Тешко вама, вођи слијепи, који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује? И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се пријестолом Божијим и Оним који сједи на њему.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Тешко вама... што затварате Царство небеско пред људима (Мт.23,13). Ове речи се односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; односе се и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе. Због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину. Шта, пак, тада чинити? Свештеник је дужан да првом обавезом своје савести сматра - усавршавање одраслих у познавању Хришћанске вере. И младе, такође, од најранијих година, треба да припрема путем објашњавања онога што они могу и морају знати. На школу не треба чекати. То се мора радити усмено, окупљањем деце у цркви или у дом недељом предвече, или у неко друго згодно време и погодно место.

[Несташна]

УТОРАК ЈЕДАНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2 Кор. 172 зач. (II, 14 - III, 3).

Браћо, хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот. А за ово ко је способан? Јер ми нисмо као они многи који тргују ријечју Божијом, него из искрености, као од Бога, пред Богом, у Христу говоримо. Почињемо ли опет себе препоручивати? Или су нам потребне као некима препоручне посланице за вас или препоруке од вас? Ви сте наша посланица написана у срцима нашим коју знају и читају сви људи, показујући се да сте посланица Христова, кроз наше служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама, него на тјелесним таблицама срца. 

Мт. 95 зач. (XXIII, 23-28).

Рече Господ дошавшим Њему Јудејима: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слијепи, који оцијеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Очисти оно што је изнутра да би и спољашње било чисто (Мт.23,26). Спољашње понашање је код нас у свакодневном животу готово увек исправно, будући да се уздржавамо, бојећи се људског суда. Код људи, пак, који се и у спољашњости предају пороцима, већ је нестао сваки стид. Исправно понашање, међутим, не прати увек исправан унутрашњи ток мисли и осећања. Ту се самоугађању даје пуна слобода, коме се у спољашњости иначе попушта онолико колико допушта људски поглед и неопходност да се од њега сакрију приватна дела. Шта је то друго до - окречени гроб. Унутрашња нечистота и оно спољашње чини нечистим. Зато очисти оно што је унутра, па ћe и спољашњост постати чиста. Тако ћеш сав постати чисти сасуд, погодан за сваку добру употребу твом Домаћину. За дивљење је, пак, због чега унутрашњост остаје у толикој небризи, будући да нико себи не жели погибао. Свакако да непријатељ држи такву душу, заваравајући је: "То није ништа. Само да се немају јавни греси". Он душу учи да главно дело остави за сутра: "Сутра ћемо се озбиљно позабавити собом, а сада нека се душа наслади страсним мислима и маштаријама, кад већ не може делима". Чувајмо се, пак, добро да не бисмо и остарели у таквој намери, јер ћe тада исправљање већ бити немогуће. Старог човека је немогуће изнова васпитати.

 

•  

[Несташна]

СРЕДА ЈЕДАНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2 Кор. 173 зач. (III, 4-11).

Браћо, такво поуздање имамо у Бога кроз Христа, не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога, који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова него Духа: јер слово убија, а Дух оживљује. Ако ли служба смрти изрезана на камену словима бјеше у слави, тако да и синови Израиљеви не могоше гледати у лице Мојсејево од славе лица љегова која пролази, како ли неће служба Духа бити много више у слави? Јер кад је служба осуде слава, много већма изобилује у слави служба праведности. Јер се и не прослави оно што је прослављено том приликом због ове превелике славе. Јер кад је славно оно што престаје, много ће више бити у слави ово што остаје. 

Мт. 96 зач. (XXIII, 29-39).

Рече Господ дошавшим Њему Јудејима: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, и говорите: Да смо ми били у вријеме отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами свједочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. Испуните и ви мјеру отаца ваших. Змије, породи аспидини, како ћете побјећи од осуде за пакао? Зато, ево, ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге шибати по синагогама својим и гонити од града до града; да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем да ће све ово доћи на род овај. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме од сада видјети док не речете: Благословен који долази у име Господње.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Колико је само милости Господ показао према Јерусалиму (тј. Јудејцима)! И најзад је опет био приморан да каже: Ето ћe вам се оставити кућа ваша пуста (Мт.23,38). Сви знамо какве су биле последице Господње речи: Јудејци су до данашњег дана бескућници. Зар не бива слично и са душом? Брине се Господ о њој и на сваки начин је уразумљује. Послушна душа иде указаним путем, а непослушна остаје у свом противљењу Божијем позиву. Међутим, Господ ни њу не напушта, него примењује сва средства како би је уразумио. Ако расте упорност, расте и Божија предузимљивост. Ипак, свему постоји граница. Ако душа дође до огорчености, Господ је препушта у њене руке да пропадне, видећи да са њом више ништа не може да учини. И она заиста гине, слично фараону. Свако ко страда од страсти нека се поучи да не може бескрајно безаконо да им угађа. Зар није време да се оне напусте, и то не само привремено, него са решеношћу да се направи одлучан заокрет? Јер, нико не може знати кад ће да преступи границу. Може бити, још мало и - дошао је крај Божијој дуготрпељивости.

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ЈЕДАНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2 Кор. 175 зач. (IV, 1-6).

Браћо, имајући ово служење, као што бисмо помиловани, не малаксавамо, него се одрекосмо тајних срамотних дјела, не ходећи у лукавству, нити изврћући ријеч Божију, него јављањем истине препоручујемо себе свакој савјести људској пред Богом. Ако ли је и покривено јеванђеље наше, покривено је онима који пропадају; у њима бог овога свијета ослијепи разум невјерника. да им не засвијетли свјетлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога. Јер не проповиједамо себе, него Христа Исуса, Господа. а себе као слуге ваше Исуса ради. Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа.

Мт. 99 зач. (XXIV, 13-28).

Рече Господ Својим ученицима: ко претрпи до краја, тај ће се спасти. И проповиједаће се ово јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај. Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме - ко чита да разумије - тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући; и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. А тешко трудницама и дојиљама у те дане. Него се молите Богу да не буде бјежање ваше у зиму ни у суботу. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка свијета до сада, нити ће бити. И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они. Тада ако вам ко рече: Ево, овдје је Христос или ондје, не вјерујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. Ето вам казах унапријед. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вјерујте. Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. Јер гдје је труп, ондје ће се и орлови окупити.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Али ко до краја пpeтpпи, тај ће бити спасен (Мт.24,13). Не спасава се, међутим, свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Ми овај живот и имамо да бисмо трпели. Свако нешто трпи и то трпи до самог краја. Трпљење, пак, не приноси корист уколико се не врши ради Господа и Његовог Јеванђеља. Стога ступи на пут вере и јеванђелских заповести. Тада ће се поводи ка трпљењу умножити, али ће од тога часа почети да се плету венци. Дотле празно, трпљење ће постати плодоносно. Каквом слепоћом нас окружује ђаво кад нам тешким и несносним представља само оно трпљење које се среће на путу добра. Оно, пак, које налаже на оне који служе страстима, он приказује као лако и удобније за ношење од оног које носе они који се боре са страстима и противе му се. Ми слепи то не видимо... Трудимо се, трпимо и долазимо до крајњих граница својих сила и све - непријатеља ради, а на своју погибао.

[Несташна]

ПЕТАК ЈЕДАНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТ ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2 Кор. 177 зач. (IV, 13-18).

Браћо, имајући исти дух вјере као што је написано: Вјеровах, зато говорих: и ми вјерујемо, зато и говоримо. Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама. Јер је све вас ради, да благодат умножена кроз многе преизобилује благодарењем на славу Божију. Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан. Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе, нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно.

Мт. 100 зач. (XXIV, 27-33, 42-51).

Рече Господ Својим ученицима: као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. Јер гдје је труп, ондје ће се и орлови окупити. И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја небеса. А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу љето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће вријеме доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији. Ко је, дакле, тај вјерни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на вријеме? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим. Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама; доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли, и расјећи ће га напола, и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Када би се ово схватило, грешника уопште не би било. Међутим, не схвата се, премда свако зна да се ради о несумњивој истини. Ни подвижници, чак ни они најстрожи, нису били у стању да се стално ceћajy те истине. Стога су се довијали на разне начине да поткрепљују то сећање, како се никад не би губило: један је држао сандук у келији, други је од својих саподвижника тражио да га питањима пoдceћajy на сандук и гроб, трећи је пред собом држао слике Суда и смрти, и слично. Смрт се не дотиче душе и она не може да је схвати. Ипак, ње не може да се не тиче оно што долази одмах за смрћу. Она не може бити безбрижна у вези са тим, будући да се ради о њеном уделу за векове векова. Међутим, због чега се она тога не сећа? Зато сама себе обмањује, мислећи да то неће тако брзо доћи, те да ће, можда, на cpeћy, добро проћи. О јадна душо! Тај начин мишљења одмах несумњиво показује да је душа немарна и да попушта себи. Како онда може мислити да ћe за њу Суд имати добар исход? Не, треба увек бити у стању у каквом се налази ученик коме предстоји испит: било шта да ради, њему испит не излази из главе. То сећање му не дозвољава да иједну минуту проведе узалудно, те он све време посвећује на припремање испита. Када бисмо се и ми тако oceћaли!

[Несташна]

СУБОТА ЈЕДАНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 123 зач. (I, 3-9).

Браћо, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Благодарим непрестано Богу мојему за вас, на благодати Божијој која вам је дата у Христу Исусу, што се у свему обогатисте у њему, у свакој ријечи и сваком знању, као што се свједочанство Христово утврди у вама; тако да не оскудијевате ни у једном благодатном дару, ви који чекате откривење Господа нашега Исуса Христа, Који ће вас и утврдити до краја да будете беспрекорни на дан Господа нашега Исуса Христа. Вјеран је Бог који вас позва у заједницу Сина својега Исуса Христа, Господа нашега.

Мт. 78 зач. (XIX, 3-12).

У вријеме оно, приступише фарисеји Исусу да Га кушају, и рекоше Му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу? А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело, тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако. А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу. Рекоше му ученици његови: Ако је тако човјеку са женом, није добро женити се. А он им рече: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими!



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ говори да је брачну везу сам Бог благословио од почетка и да је њен закон положио у саму нашу природу. О онима, пак, који не желе да се жене, Он је рекао: Ко може примити нека прими (Мт.19,5; 12). Премда је Он брак признао природним законом, ипак га није сматрао толико неопходним и неизбежним да за безбрачност не би било места. И безбрачност Он разрешава, ограђујући је условом који је зближава са законом природе. Ушкопљеник је од рођења безбрачан по природном закону. И онај, међутим, који својом вољом поставља себе у стање у каквом се природни ушкопљеник налази по рођењу, без учешћа своје воље - стоји на једној линији са њим с обзиром на однос према природним потребама. Дакле, у том односу су и један и други - природни безбрачници. Због чега онда духовно ушкопљеништво или вољну безбрачност сматрају неприродном? Због тога што не схватају природу. За њих је природно само оно што је природно телу. Оно, пак, што је природно духу, и што, као последица његовог дејства на тело, постаје природно, они неће да сматрају природним. Могло би се претпоставити да сви ти људи припадају броју материјалиста. Међутим, не! Поразговарај са њима о нечему другом и видећеш да разложно расуђују.

[Несташна]

НЕДЕЉА ЈЕДАНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 141 зач. (IX, 2-12).

Браћо, ви сте печат мојега апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују. Зар немамо право јести и пити? Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа? Или само ја и Варнава немамо право ово чинити? Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе? Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон? Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше. Брине ли се то Бог за волове? Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању. Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно? Ако се други користе вашим правом, како ли не би ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову.

Мт. 77 зач. (XVIII, 23-35).

Рече Господ причу ову: Царство је Небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати, но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан! Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити. А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. Видјевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило. Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Причу о два дужника Господ завршава речима: Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова (Мт.18,35). Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости, и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо... Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао почиње да говори глупости. Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.



Тумачење светог Николаја Охридског и Жичког

Јеванђеље о опраштању

Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечјем роду. То је поука о опраштању. Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. "Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним која се крсте светим Крстом Христивим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још по врх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде!

Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунџије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити.

С речима о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања.

Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака.

Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?

Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не: опраштање чини главни садржај свих ових назвања.

Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот би био савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању.

Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.

О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми. би са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божјег милосрђа и Божјег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је Богу, осим јединога Господа Исуса, превечнога Сина Божјега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На ово је Господ одговорио знаменитом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара - до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу:

Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и унакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Зашто Господ каже човек цар, а не просто цар? Прво зато, да истакне звање човека над звањем цара: већа је част бити човек него бити цар. Управо човек значи право достојанство, а цар значи службу. Друго зато, да покаже доброга цара. Тако Господ говори и о човеку домаћину, човеку трговцу, као и о човеку цару, све са истом намером: да истакне доброга домаћина, доброга трговца, као и доброга цара. Говорећи о судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше (Лк. 18, 2), Господ не каже: човек судија, него просто један судија. Из овога видите, да кад Господ каже човек цар, Он тиме хоће да каже - добар цар.

Неки добар цар, дакле, намисли да се обрачуна са својим слугама. Слуге његове дужници су његови; јер прави цар не задужује се код својих слугу него слуге код њега. Обрачунавајући се са својим слугама доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. Један талант износио је око 240 златних лира, или око 500 дуката; десет хиљада таланата износило је близу два и по милиона златних лира, или око пет милиона дуката. Дуг је овај огроман и за једну државу, а камоли за једнога човека. Но шта је то? Још је већи број наших греха пред Богом, наших дуговања Богу. Говорећи о дуговању слуге цару Господ мисли о нашем дуговању Богу. Зато и употребљује овако огромне, на први поглед невероватне, бројеве, који, наравно, нимало нису невероватни кад се срачунају греси свакога од смртних људи.

Па како немаше чим платити, заповеди господар његов да продаду њега, и жену његову, и децу, и све што има, и да му се плати. У то време по законима, како римским тако и јеврејским (II. Цар. 4, 1; II. Мојс. 21, 2; III. Мојс. 25, 39), осиромашели дужник могао се продати у ропство, заједно са фамилијом својом. Једна удова жена вапијаше пророку Јелисију: слуга твој, муж мој, умре, - па сада дође поверилац да ми узме два сина у робље (II. Цар. 4, 1). Оно, дакле, што наређује цар да се учини са његовим слугом дужником, наређује по праву и закону. Унутрашњи смисао ове цареве заповести јесте, да онда када наши греси превазиђу сваку меру, Бог нас лишава свију дарова Духа Светога, који чине човека човеком. Да продаду дужника значи, да се грешник лишава своје богодане личности; и његову жену - значи, да се лишава дара љубави и милости; и његову децу - значи да се лишава моћи стварања ма каквог добра. И да му се плати

- значи, да се сви богодани дарови од злог човека враћају поново Богу, као сопственику и источнику сваког добра. Мир ће се ваш к вама вратити из куће недостојне мира, рекао је Господ Својим ученицима (Мат. 10, 13).

Онда слуга паде, клањаше му се и рече: Господару, причекај ме, и све ћу ти платити. А господар се сажали на тог слугу, пусти га и дуг му опрости. Каква тренутна промена, и како јевтин откуп, и како безмерна милост! Опаки слуга, који је нагомилао толики дуг на себе, није се имао на кога обзирати, ни лево ни десно. Нико му у свету није могао помоћи, осим опет његова господара, повериоца. Он је стајао између господара и слугу. Слуге му не смеју помоћи мимо воље господареве. Једини, дакле, онај који га суди може га и помиловати. И он учини оно што је једино било и могуће и разумно учинити

- паде пред ноге господареве и замоли га за милост. Он није молио за опроштај дуга - он на то није смео ни помислити - него за причек: причекај ме, и све ћу ти платити. А човек цар - прави човек и прави цар - пусти Га и дуг му опрости. Даде му, дакле, двојну слободу: слободу од ропства и слободу од дуга. Није ли ово прави царски дар? Овако не поступају цареви земаљски.Оволику неочекивану милост може учинити само Цар небески. И Он то чини, и то чини често. Кадгод се један

грешник освести и покаје, Цар небески је готов да опрости десет хиљада товара греха, и да грешнику поврати све одузете дарове. Не само што нико не може достићи милосрђе Божје, него га нико не може ни описати. Расућу као облак преступе твоје, и грехе твоје као маглу, врати се к мени! говори Господ (Ис. 44, 22). Ко се врати Господу с искреним покајањем, томе Господ опрашта све, и поново му даје још један рок, још један мегдан, да види, хоће ли уз Господа стајати или ће Господа издати. Цар Језекија разболе се на смрт, и плачући окрете се лицем к зиду и помоли се Богу да му продужи живот, и Бог му продужи живот још за петнаест година. Зато слављаше Језекија Бога говорећи: теби би мило да извучеш душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све грехе моје (Ис. 38, 17). Тако је слично било и са презадуженим слугом. Он је молио свога Господара, да га овај само причека са дугом, и господар му је опростио сав дуг, дао му слободу, и сад стао да чека, да види не како ће му слуга вратити стари дуг, него како ће му се одужити за ово ново доброчинство. А ево, како му се слуга убрзо одужи:

А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му беше дужан сто гроша, и ухвативши га давлмше говорећи: врати ми што си дужан. Опроштен и ослобођен од свога господара, слуга срета другог слугу, свога дужника, према коме се сад он ставља у положај господара. Но кад се од слуге направи господар, погледајте какав је грозан господар! Док се човек цар понашао према своме дужнику ваистину и човечански и царски, дотле се тај исти дужник, кога је милост царска спасла од погибељи, понаша сада према своме дужнику горе од дивље звери; и то још за какав дуг! За сто гроша! Њему је човек цар опростио пет милиона златних дуката, а он за сто гроша хвата и дави свога дужника, и баца га у тамницу док не плати дуг! Ово се више не обрачунава човек цар са својим слугама, него слуга са слугом. И слуга поверилац хвата за гушу слугу дужника, и дави га, и тражи, да му одмах врати што му је дужан.

Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. Иста сцена као и мало час, када је онај опаки слуга био на коленима пред господарем. И он је пао пред ноге господара, и он је молио говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. И човек цар се сажалио, и опростио му десет хиљада таланата. А он се не сажали над својим дужником, који му дуговаше само сто гроша. Он се не хте смиловати, ни сажалити, ни опростити, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Тако слуга поверилац поступи са слугом дужником. Тако човек поступа са човеком. А такво поступање човека према човеку и окреће Божју милост на правду. Кад год човек проигра милост Божју, постиже га правда Божја. А правда после проигране милости је страшна. Не варајте се, говори апостол, Бог се не да наругати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6, 7). У самој ствари ми се ругамо Богу, кад од Њега примамо милост а делимо око себе немилост. У самој ствари ми се подсмевамо Богу кад клечећи измолимо од Њега опроштај за своје безбројне грехе, а одмах потом бацамо у тамницу свога брата за један једини грех према нама. Не варајмо се, ваистину Бог се не да наругати, Бог се не да исмејати, Бог се не да изиграти. Ми никад нисмо далеко од Његове руке, како од оне која милује, тако и од оне која кажњава. А страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31). А како је то страшно, показује се даље овом самом причом Христовом:

Видевши пак другари његови шта се догоди, жао им би врло, и отишавши казаше господару своме све што се догоди. Ко су ти другари, који видеше и којима жао би врло? То су милостиви људи, који по духовном разуму познаше шта Бог учини ономе злом слузи, а својим очима пак видеше неподношљиву пакост злога слуге, па завапише Богу. Но то се може односити и на ангеле, који се могу назвати друговима људи по томе, што су и једни и други позвани на службу Богу, као и по томе што ће, по речима самога Спаситеља, они који се удостоје онога света бити као ангели (Лк. 20, 36). Наравно, да ни милостиви људи ни ангели не морају саопштавати Богу, шта се догодило у свету, да би тобож Бог дознао, пошто је Свевишњи Бог свезнајући и свевидећи, и пошто и један и други све што виде и све што разумеју, виде и разумеју помоћу Бога. Па зашто се онда каже, да слуге видеше шта уради њихов немилосрдни другар и казаше своме господару? Зато да се покаже болећивост и сажаљивост добрих људи и ангела. Зато што је то воља самога Бога, да се сви Његови верни радују добру а жалосте од зла. Ожалошћене слуге Божје, дакле, дођоше и саопштише Господару све што се догоди.

Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго, сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара као и ја на те што се смиловах? Човек цар неће да казни опаког слугу пре него му каже његов злочин. Тако ће поступити Господ и на Страшном Суду; окренуће се онима с десне стране, позваће их у вечно блаженство и објасниће им, како су они заслужили то блаженство; па ће се онда окренути онима с леве стране, отераће их у вечну муку и објасниће им, како су они заслужили ту муку. Господ хоће, да свак зна зашто прима награду или казну, те да нико не сматра, да му је од Бога неправда учињена.

Прво Бог назива слугу злим, и тиме га заувек одлучује од Себе. Јер зло са добром нема никакве заједнице. Одмах затим долази и јасно образложење, зашто Бог грешника назива злим: сав дуг онај простих теби. Бог не улази у појединости. Он не каже: ја теби опростих десет хиљада таланата, а ти не хте опростити своме другару ни сто гроша, - него просто вели: сав дуг онај, да би тиме побудио грешника, да сам мисли о величини тога дуга. Даље Господар објашњава, и шта Га је побудило, да опрости дужнику онолики дуг - јер си ме молио. И овде Господар не улази у појединости, прећуткујући оно што је претходило молби, наиме: падање на колена и клањање. Ово двоје изражава покајање, а покајање претходи молитви. Молитва без покајања не помаже ништа. Но чим је молитва скопчана с покајањем она бива од Бога услишена. Презадужени слуга је показао уистини, најпре покајање, па је онда замолио Господара, да га причека. Зато је молба његова била одмах услишена, и Господар му је учинио више него што је он захтевао - опростио му је сав дуг. Даље му Господар показује његов злочин према другару, и то у упитном облику. Зашто у упитном облику? Зашто му не каже: ја се теби смиловах, а ти се не смилова своме другару - него му говори: није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? Зато, да би кривац сам увидео, да нема шта одговорити. Зато, да би га господар привео у ужас ћутања, дајући му прилику да каже ако може што казати у своју одбрану. У таквом упитном облику одговорио је Господ Исус ономе момку поглавара свештеничког, који му је први ударио шамар по образу, и упитао: зар тако одговараш поглавару свештеничком? А Господ одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јов. 18. 22-23): Овакав одговор Христов морао је привести момка у ужас ћутања. Овакав одговор значи усијано угљевље просуто и на главу и под ноге. Такав начин излагања нечије кривице употребљује и човек цар у данашњој јеванђелској причи - није ли требало да се и ти смилујеш?

Настао је ужас ћутања... А после тога дошао је ужас осуде. И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима, док не плати сав дуг свој. Кад се милост Божја обрати у правосуђе Божје, онда је Бог страшан. Блажени Давид говори Богу: Ти си страшан, и ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгневиш (Пс. 75, 7)? А видовити Исаија опет: гле, име Господње иде издалека, гнев Његов гори (Ис. 30, 27)! Тим огњеним гневом разгневи се, дакле, човек цар на немилосрднога слугу, и предаде га мучитељима, то јест злим дусима. Јер зли дуси су прави мучитељи људи. Коме би се иначе предао онај, ко је због немилосрђа отпао од Бога, и кога је сам Бог назвао злим, - коме ако не главним носиоцима зла, ђаволима? Зашто се каже: док не плати сав дуг свој? Зато да се покаже, да је предат на вечно мучење. Јер пре свега немисливо је, да се дужник са толиким дугом може икада одужити; а друго што овакву коначну осуду Бог не изриче над човеком у овом животу него тек после смрти, када нема ни покајања нити икакве могућности отплате грехова, учињених на земљи.

Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих прегрешења њихова. Ово је закључак приче, и ово је њен главни смисао. У овим речима нема никакве двосмислице нити резерве. Онако како ми поступамо према брату своме, поступиће и Бог према нама. Ово нам је објавио Господ Исус, код кога нема незнања ни погрешке. Христос не каже овом приликом отац ваш него отац мој небески, јер тиме хоће да каже, да ако не опраштамо грехе браћи својој ми губимо право да Бога називамо оцем својим. И још наглашава Господ начин опраштања - од срца својих. И човек цар опростио је презадуженом слузи од срца свога, јер се каже: господар се сажали, а сажаљење долази са срца. Ако, дакле, не опростимо брату своме, и ако не опростимо од срца, са сажаљењем и љубављу, с нама ће Бог, Творац и нас и наше браће, поступити онако исто као човек цар са немилосрдним слугом. То јест, и ми ћемо бити предати мучитељима, бесовима, који ће нас мучити вечно у царству мрака, где је непрестани плач и шкргут зуба. А да није овако, зар би нам Господ Исус то рекао? А Он је то рекао не само поводом ове приче о немилосрдном слузи него и у више других прилика. Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мат. 7, 2). Није ли и ово истоветна та поука, без двосмислености и без резерве? Па онда, није ли Господ ту истоветну поуку ставио чак и у главну молитву, коју нам је предао, у молитву Господњу: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим? Овим страшним речима, ми сваки дан, кад год читамо Оче наш, тако рећи, обнављамо уговор с Богом, молећи га да Он поступи с нама онако како ми поступамо са својим ближњим; да нам опрости онако како ми опраштамо; да покаже милости према нама онолико колико ми показујемо милости према дужницима својим. Како лако обавезу дајемо Богу, а како страховиту одговорност примамо на себе! Лако је Богу опростити нама онолико колико ми опраштамо другима; лако је Њему опростити свакоме од нас и дуг од десет хиљада таланата; о кад би ми с таквом божанском лакоћом хтели опростити дуг своме брату од сто гроша! Верујте, ма колики да је дуг човека према човеку, ма колики да је грех брата према брату и другара према другару, он не износи више од сто гроша према преголемом дугу, који сваки од нас дугује Богу. Сви смо ми без изузетка велики дужници Божји. И кад год помислимо да гонимо свога другара на суд због дуга, треба да се сетимо , да ми неизмерно више дугујемо Богу, који нас још причекује, још одлаже наплату, још трпи и опрашта. Ах, треба да се сетимо, да каквом мером меримо, онаквом ће се и нама мерити! И поврх свега треба, да се сетимо последњих речи Христових, које је изрекао издишући на Крсту: Оче, опрости им\ Ко има и мало неспаљене савести, тај ће се застидети од таквих сећања, и клонуће његова гонитељска рука против малих дужника његових.

Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава нека је Божјој милости и Божјој правди. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици Једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ДВАНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

2 Кор. 179 зач. (V, 10-15).

Браћо, свима нам се ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло. Знајући, дакле, страх Господњи увјеравамо људе, а Богу смо познати, а надам се да смо познати и вашим савјестима. Јер не препоручујемо опет себе вама него вам дајемо повод да се са нама поносите, да бисте имали што одговорити онима који се хвале оним што је на лицу а не што је на срцу. Јер, ако смо ван себе, Богу смо; ако смо присебни, вама смо. Јер нас љубав Христова обузима па овако мислимо: да ако један за све умрије, то сви умријеше. И Он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе.

Мк. 2 зач. (I, 9-15).

У вријеме оно, догоди се да дође Исус из Назарета Галилејскога, и крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде видје небеса гдје се отварају и Дух као голуб силази на њега. И глас дође с неба: Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи. И одмах га Дух изведе у пустињу. И би ондје у пустињи дана четрдесет, кушан од сатане, и би са звјерињем, и анђели му служаху. А пошто предадоше Јована, дође Исус у Галилеју проповиједајући јеванђеље о Царству Божијему. И говорећи: Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у јеванђеље.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Своју проповед Господ је започео речима: Испуни се време и приближи се Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђеље (Мк. 1,15). На крају века ће такође бити речено: "Испунило се време. Приближило се Царство". Међутим, неће се више додати: Покајте се и верујте, него: "Изиђите на Суд. Време покајања и труда на самоисправљању се завршило. Нека свако да одговор о томе шта је добро или зло учинио у телу". Тако, дакле, док има још времена - пожурите да се побринете за своје спасење. Наручје Очево је отворено за примање свих који долазе са искреним осећањем скрушености за оно што је прошло, и са жељом да унапред послуже Господу путем испуњавања Његових светих заповести. За сваког од нас крај века је његова смрт. Она представља врата за други живот. Стога чешће гледај на њу и пажљивије се питај: "Шта после?" Затим се, без жаљења себе, прихвати труда како би довршио са оним што је неопходно за ступање у место где је радост без краја, и како би одстранио све што слугама таме најкрајње може дати право да тобом овладају и да те одвуку у своју област, одакле више нема изласка.

[Несташна]

УТОРАК ДВАНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

2 Кор. 180 зач. (V, 15-21).


Браћо, Христос за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе. Зато ми од сада никога не знамо по тијелу; а ако и познасмо Христа по тијелу, но сада га више не познајемо. Стога, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде. А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и који нам даде службу помирења, јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом. не урачунавши им гријехе њихове, и метнувши у нас ријеч помирења. Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово - помирите се са Богом. Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему.

Мк. 3 зач. (I, 16-22).

У вријеме оно, ходећи Исус покрај мора Галилејског видје Симона и Андреја брата његова гдје бацају мреже у море; јер бијаху рибари. И рече им Исус: Хајдете за мном, и учинићу вас да постанете ловци људи. И одмах, оставивши мреже своје, пођоше за њим. И отишавши мало оданде, угледа Јакова Зеведејева, и Јована брата његова, и они у лађи крпљаху мреже. И одмах их позва; и они оставивши оца својега Зеведеја у лађи с најамницима, пођоше за њим. И дођоше у Капернаум; и одмах у суботу ушавши у синагогу учаше. И дивљаху се науци његовој; јер их учаше као онај који власт има а не као књижевници.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ је говорио у капернаумској синагоги и сви су се дивили Његовом учењу: Јер их учаше као онај који власт има а не као књижевници (Мк.1,22). Та власт није у наредбеном тону, негo у сили утицаја на душе и срца. Његова реч је улазила унутра и везивала људске савести, указујући им да је све онако како говори. Таква је увек реч која је проникнута Божанском силом, реч од Духа или помазана реч. Таква је она била и код светих апостола, и после њих, код свих утицајних учитеља који нису говорили од учености, него од саопштавања Духа. То је дар Божији који се стекао не толико трудом у испитивању истине, колико срцем и животом у истини. Ту реч постаје проникнута убедљивошћу, будући да прелази од срца ка срцу. Ту се налази власт речи над душама. Књижевницима који говоре и пишу о ономе што су научили, не даје се таква сила, будући да говоре из главе и у главе пресипају своје умотворине. Међутим, није живот у глави, него само врх његов. Живот је у срцу. Само оно што из срца излази може утицати на ток живота.

[Несташна]

СРЕДА ДВАНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

2 Кор. 182 зач. (VI, 11-16).

Браћо, уста наша отворише се према вама, Коринћани, срце наше постаде широко. Вама није тијесно у нама, него вам је тијесно у срцима вашим; а за исто уздарје од вас, као дјеци говорим, будите широка срца и ви. Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником? И какво јс слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог.

Мк. 4 зач. (I, 23-28).

У вријеме оно, бијаше у синагоги јудејској човјек с духом нечистим и повика, говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си, Светац Божији. И запријети му Исус говорећи: Умукни и изиђи из њега! И стресе га дух нечисти, и повика иза гласа и изиђе из њега. И сви се запрепастише тако да питаху један другога говорећи: Шта је ово? И каква је ово наука нова, да с влашћу заповиједа и духовима нечистим, и слушају га? И отиде глас о њему одмах по свој околини Галилејској.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Нечисти дух је славио Спаситеља, а Он му је рекао: Умукни и изиђи (Мк.1,25). Демони никада ништа не говоре и не раде са добром намером. Они увек нешто зло имају у виду. Тако је било и овде. Не разобличујући њихове замке, Господ је једном речју решио: Умукни и изиђи. Он није хтео да дуго има посла са нечистим духом. То је поука и за нас. Ономе ко учини неко мало добро, одмах прилази бес и почиње да труби у уши: "Ти си такав и такав". Немој слушати и немој улазити у разговор са лажовом, него га одмах пресеци говорећи: "Умукни и изиђи". Његов траг проветри уздисањем и самоукоревањем, а место окади скрушеном молитвом. Он xoћe у теби да породи самомњење и самоосећање и да из њих затим размахне самохвалисање и сујету, тј. помисли и oceћaња које су у духовном животу исто што и крадљивци у обичном животу. Увукавши се у дом, они пљачкају домаћиново благо. Тако и ови, укоренивши се у души, потиру и избацују свако добро, тако да већ не остаје више ништа што би Господ могао да похвали.

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ДВАНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

2 Кор. 183 зач. (VII, 1-10).

Браћо, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему. Примите нас; никога не увриједисмо, никога не оштетисмо, никога не оглобисмо. Не говорим ради осуде, јер сам раније рекао да сте у срцима нашим. да би заједно умрли и заједно живјели. Много се уздам у вас, много се поносим вама, препун сам утјехе, изобилујем радошћу поред свију невоља наших. Јер и када дођосмо у Македонију, никаква покоја није имало тијело наше, него у свему бијасмо у невољи: споља борбе, изнутра страховања. Али Бог, који тјеши понижене, утјеши нас доласком Титовим; а не само доласком његовим, него и утјехом којом се он утјеши због вас, казујући нам вашу чежњу, ваше јадиковање, ваше ревновање за мене. тако да се још више обрадовах. Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт.

Мк. 5 зач. (I, 29-35).

У вријеме оно, дође Исус у дом Симонов и Андрејев с Јаковом и Јованом. А ташта Симонова лежаше у грозници; и одмах му казаше за њу. И приступивши подиже је узевши је за руку, и пусти је грозница одмах, и служаше им. А кад би увече, пошто сунце зађе, доношаху к њему све болеснике и бјесомучнике: И сав град бијаше се сабрао пред вратима. И исцијели многе болеснике од различних болести, и демоне многе истјера, и не допушташе демонима да говоре да знају да је он Христос. А ујутро прије зоре уставши изиђе, и отиде на пусто мјесто и ондје се мољаше Богу.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

А ујутру врло рано уставши изиђе и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк.1,35). Ето поуке да треба рано устајати и прве часове дана посвећивати усамљеној молитви. Обновљена сном, душа постаје лака, свежа и способна за прожимање, као свежи јутарњи ваздух. Стога она сама тражи да је пусте тамо где је сва њена утеха, тј. пред лице Оца небеског, у друштво анђела и светих. У јутарње време њој је лакше да оствари ту жељу, него после, када на њу налегну дневне бриге. Све Господ уређује. Од Њега треба примити благослов за дела, неопходно уразумљење и потребно укрепљење. Стога пожури изјутра, док још ништа не смета, да у усамљености узнесеш срце Господу, да му изнесеш своје потребе, намере и да измолиш помоћ. Опремивши се молитвом и богомислијем од првих минута дана, сав дан ћеш затим провести у страху Божијем и побожности, са сабраним мислима. Одатле долазе - пажљивост, смотреност и сређеност у делима и узајамним односима. То је награда за труд на који си се изјутра у усамљености принудио. То је благоразумно и за световне људе, и ниуколико не омета њихове циљеве. Напротив!

[Несташна]

ПЕТАК ДВАНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

2 Кор. 184 зач. (VII, 10-16).

Браћо, жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. Јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама. па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари. Ако вам. дакле, и писах, то не због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже старање ваше међу вама које имате за нас пред Богом. Зато се утјешисмо. А уз нашу утјеху још се више обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов. Јер ако сам му се нешто за вас похвалио, нисам се постидио; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша пред Титом би истинита. И срце је његово још пуније љубави према вама кад се сјети послушности свију вас како га са страхом и трепетом примисте. Радујем се, што се у свему смијем ослонити на вас.

Мк. 9 зач. (II, 18-22).

У вријеме оно, бијаху ученици Јованови и фарисејски који пошћаху, и дођоше и рекоше Исусу: Зашто ученици Јованови и фарисејски посте а твоји ученици не посте? И рече им Исус: Могу ли сватови постити док је женик са њима? Докле год имају са собом женика не могу постити. Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане. И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину; иначе ће одадријети нова закрпа од старога, и гора ће рупа бити. И нико не сипа ново вино у мјехове старе; иначе ново вино раздере мјехове, и вино се пролије и мјехови пропадну: него вино ново треба сипати у мјехове нове.

[Несташна]

СУБОТА ДВАНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

1. Кор. 125 (1:26-29)

Браћо, гледајте на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом.

Мт. 82 (20:29-34)

У вријеме оно, кад излажаше Исус из Јерихона, за њим пође народ многи. И гле, два слијепца сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи: Помилуј нас, Господе, сине Давидов! А народ им пријећаше да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: Помилуј нас, Господе, сине Давидов! И ставши Исус дозва их, и рече: Шта хоћете да вам учиним? Рекоше му: Господе, да се отворе очи наше. И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Два јерихонска слепца вичу и Господ им даје прозрење (Мт.20,34). Међутим, зар су они једини били без светлости очију у том месту. Наравно, не. Па зашто су само они добили прозрење, а не и остали? Други нису добили зато што нису викали, а нису викали зато што нису имали наде. Нису, пак, имали наде зато што нису угађали Богу. Нису му угађали зато што су мало веровали. Ко стекне праву веру одмак почиње да угађа Богу. Угађању одмах придолази нада, а њој - молитва која изнуђава сваку помоћ више. Таквима се више не отказује. Они умеју и да траже, и добро знају шта треба тражити, и меру у искању схватају, и трпељиву неодступност у молитви показују. Све то је потребно имати да би се имало успеха. Молитва сама по себи има слаба крила.

[Несташна]

НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

1.Кор. 158 (15:1-11)

Браћо, вама напомињем јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму, и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици; потом се он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише. Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима; а послије свију. као каквом недоношчету, јавио се и мени. Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном. Било, дакле, ја било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте. 

Мт. 79 (19:16-26)

У вријеме оно, приступи неки младић Исусу и рече Му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповијести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? А Исус погледавши на њих, рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт.19,23). Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује - обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности итд.



Свети Николај Српски - ОМИЛИЈЕ

Јеванђеље о бремену богатствa


Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.
После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко

Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично - но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна; блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.

Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.

А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.

И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ТРИНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2. Кор. 186 (8:7-15)

Браћо, као што у свему изобилујете: у вјери, и у ријечи, и у знању, и у сваком старању и у љубави вашој према нама, да изобилујете и у овој милостињи. Не говорим ово као заповијест, него да кроз ревност других провјерим искреност љубави ваше. Јер знате благодат Господа нашега Исуса Христа, да богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите. И савјет дајем у овоме. јер ово користи вама, који почесте не само да чините, него и да желите то још од лањске године. А сада довршите то и на дјелу, да као што бјеше добра воља да желите, тако да учините од онога што имате. Јер ако има ко добру вољу, мио је по ономе што има, а не по ономе што нема. Јер не да другима буде олакшање, а вама невоља, него подједнако, у садашње вријеме ваш сувишак да буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак: да буде једнакост. Као што је написано: Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.

Мк. 11 (3:6-12)

У вријеме оно, фарисеји учинише вијеће против Исуса са иродовцима како би га погубили. А Исус отиде са ученицима својим према мору; и многи народ из Галилеје пође за њим, и из Јудеје, и из Јерусалима, и из Идумеје, и с оне стране Јордана и од Тира и Сидона мноштво велико, чувши шта он чини, дође к њему. И рече ученицима својим да лађица за њега буде спремна због народа, да га не притјешњавају. Јер многе исцијели, тако да наваљиваху на њега који имаху ране да га се дотакну. И нечисти духови кад год би га видјели, припадаху к њему и викаху говорећи: Ти си Син Божији. И много им пријећаше да га не разглашавају.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Док је био на земљи, Господ је људима и бесима забрањивао да га хвале (Мк.3, 12), али је тражио да верују у Њега и да испуњавају заповести Божије. Тај закон важи и сада, и важиће и на Суду: Heћe свако који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мога који је ка небесима. Отуда славословље у цркви започиње: Слава на висини Богу, да би при крају исповедало: Исцели душу моју... научи ме творити вољу Твоју. Без тога слављење Бога нема никакве вредности, будући да не излази из душе, него се само језиком произносе туђе речи. Господ на то и не oбpaћa пажњу. Треба, напротив, бити такав да други, видећи наша дела, почну да хвале Господа. Сам наш живот треба да буде хвала Богу. У ствари, Он сам у нама све треба да дела, при чему ми не треба да му сметамо. Тако хвала за дела прелази на Њега. Свако треба да постане мирис Христов. Тада ћe и без хвале да се врши славословље Господу. Ружин цвет не пушта глас, али се његов мирис, и поред ћутања, пружа далеко. Тако треба да живе и сви Хришћани