Свакодневна читања

[Несташна]

СРЕДА ПЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 117 зач. (XV, 7-16).

Браћо, примајте један другога. као што је и Христос примио вас на славу Божију. Али кажем, да је Исус Христос био слуга обрезања истине ради Божије, да утврди обећања оцима. А незнабошци да прославе Бога због милости. као што је написано: Зато ћу те признати међу незнабошцима, Господе, и пјеваћу имену твојему. И опет говори: Веселите се незнабошци, с народом његовим. И опет: Хвалите Господа сви незнабошци, и славите га сви народи. И опет Исаија говори: Биће коријен Јесејев, и који устаде да влада над незнабошцима, у њега ће се уздати незнабошци. А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога. А ја сам, браћо моја, и сaм увјерен у вас, да сте и сами пуни доброте, испуњени сваког знања, да можете и једни друге поучавати. А писах вам,браћо, мало смјелије, као напомињући вам по благодати која ми је дата од Бога, да будем служитељ Исуса Христа међу незнабошцима свештенослужећи јеванђељу Божијему, да принос незнабожаца буде благоугодан, освећен Духом Светим.

Мт. 48 зач. (XII, 38-45).

У време оно, приступише Исусу неки од књижевника и фарисеја говорећи: Учитељу, хоћемо од тебе знак да видимо. А он одговарајући рече им: Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи. Ниневљани ће устати на Суд са родом овим, и осудиће га; јер се покајаше Јониним проповиједањем; а гле, овдје је већи од Јоне. Царица јужна устаће на Суд са родом овим, и осудиће га; јер она дође с краја земље да слуша премудрост Соломонову; а гле, овдје је већи од Соломона. А кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога. Тако ће бити и овоме роду зломе.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

У сваком човеку који непокајано живи у греху, живи и бес, који, као у кући, располаже свим што је у њему. Када грешник, по благодати Божијој, доживи скрушеност због својих грехова, каје се и престаје да греши, ђаво бива изгнан из њега. Он га спочетка не узнемирава, јер је у покајаном много ревности која као огањ сажиже бесове и одбија их као стрела. Међутим, када ревност почне да се хлади, ђаво приступа издалека са својим предлозима, убацујући сећање на ранија задовољства и призивајући к њима. Добро се чувај, покајниче, јер се од везивања осећањем за њих брзо прелази ка жељи. И ако се ни овде не опоменемо и не вратимо у стање раније трезвености, пад неће бити далеко. Из жеље се рађа склоност ка греху и решеност, и унутрашњи грех је већ готов. За спољашњи се, пак, само чека повољна прилика. Укаже ли се она - грех ћe се учинити. Са тим и бес поново улази и почиње да гони човека од греха ка греху, и то још брже него раније. Господ је то описао у причи о поновном враћању беса у очишћени и пометени дом (Мт.12,42-45).

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 21.07.2016. Зачало 49.

Извор

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ПЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 118 зач. (XV, 17-29).

Браћо, имам хвалу у Христу Исусу у ономе што је по Богу; јер се нећу усудити да говорим нешто што Христос није учинио кроза ме ријечју и дјелом за послушност незнабожаца, у сили знакова и чудеса, у сили Духа Божијега; тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио јеванђељем Христовим; и тако се старах да ширим јеванђеље, не тамо гдје име Христово бјеше познато, да не зидам на туђем темељу; него као што је писано: Којима се не јави за њега, видјеће: и који нијесу чули, разумјеће. Зато и много пута бијах спријечен да дођем к вама; а сад више немајући мјеста у овим крајевима, а имајући жељу од много година да дођем к вама, кад пођем у Шпанију, доћи ћу вам: јер се надам да ћу вас у пролазу видјети, и ви ћете ме отпратити онамо кад се најприје бар донекле наситим вас. А сад идем у Јерусалим служећи светима. Јер Македонија и Ахаја добровољно одлучише да скупе неки заједнички прилог за сиромахе међу светима у Јерусалиму. Добровољно одлучише, али и дужни су им; јер кад незнабошци постадоше учесници у њиховим духовним добрима. дужни су и они њима у тјелесним потребама послужити. Кад ово, дакле, свршим, и овај им плод предам, поћи ћу у Шпанију преко вас. А знам да кад дођем к вама, доћи ћу у пуноћи благослова јеванђеља Христова. 

Мт. 49 зач. (XII, 46 - XIII, 3).

У време оно, говорећу Исусу народу, гле, мати и браћа његова стајаху напољу тражећи да говоре с њиме. И неко му рече: Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати. А онога дана, изишавши Исус из куће, сјеђаше крај мора. И сабра се око њега народ многи, тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали. И казиваше им много у причама.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Јер ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50). Господ нам тиме даје да разумемо да духовно сродство, које је Он дошао да посади и однегује на земљи, није исто што и телесно сродство, премда је по форми односа једнако са њим. И у њему постоје очеви и мајке - тј. они који порађају речју истине или благовештењем, како говори апостол Павле. И у њему постоје браћа и сестре - тј. они који су од једног рођени духовно и расту у једном духу. Родбинске везе овде изграђује благодат. Но, оне нису спољашње, него дубоке и животне, као и телесне, једи-но што им је место у другој области - вишој и важнијој. Због тога и јесу надмоћне над телесним. Када потреба захтева, телесне везе се приносе на жртву духовним интересима, без жаљења и са пуном увереношћу да је тако Богу угодно и да Он то сам захтева.

[Несташна]

ПЕТАК ПЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 120 зач. (XVI, 1-16).

Браћо, препоручујем вам Фиву сестру нашу, која је служитељица цркве у Кенхреји, да је примите у Господу као што приличи светима. и да јој будете у помоћи у свакој ствари коју од вас затреба; јер је и она многима помогла, и мени самоме. Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике моје у Христу Исусу, који за мој живот своје вратове положише, којима не захваљујем само ја, него и све Цркве из незнабожаца; поздравите и домаћу цркву њихову. Поздравите милог ми Епенета, који је првенац Ахаје у Христу. Поздравите Марију, која се много трудила за нас. Поздравите Андроника и Јунију, сроднике моје, и са-патнике моје у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који и прије мене повјероваше у Христа. Поздравите Амплија, љубљеног ми у Господу. Поздравите Урбана, сарадника нашега у Христу, и мога милога Стахија. Поздравите Апелија, прекаљеног у Христу. Поздравите Аристовулове. Поздравите Иродиона, сродника мојега. Поздравите Наркисове, који су у Господу. Поздравите Трифену и Трифосу, које се труде у Господу. Поздравите драгу Персиду. која се много трудила у Господу. Поздравите Руфа изабраног у Господу, и матер његову и моју. Поздравите Асинкрита, Флегонта, Ерма, Патрова, Ермија, и браћу која су с њима. Поздравите Филолога и Јулију, Ниреја и сестру његову, и Олимпа, и све свете који су с њима. Поздравите један другога цјеливом светим. Поздрављају вас Цркве Христове. 

Мт. 50 зач. (XIII, 4-9).

Рече Господ причу ову: гле, изиђе сијач да сије. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше. А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет. Ко има уши да чује, нека чује!



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Прича о сејачу описује разне односе душа према речи Божијој (Мт.13,4-9). На првом месту стоје они који уопште не пазе на реч. Слушају, но чувено не улази у душу, већ само лежи на њеној површини, као семе на путу. Реч се не смешта у њих, будући да имају други начин мишљења, друга правила, друге укусе. Због тога она брзо ишчезава из сећања, као да уопште није ни била слушана. На другом месту су они који радо слушају реч и примају је брзо, али неће никакав труд да понесу ради њеног испуњења. Док се не захтева никаква жртва, они се наслађују речју, а нарочито њеним обећањима. Међутим, чим се покаже неопходност да се нешто жртвује ради верности речи, они је издају. Они се одричу ње и њених обећања ради угађања својим привезаностима. На трећем месту су они који прихватају реч и почињу да живе по њој, да би се затим сувише предали бригама и окупирањима свога века, земаљским старањима, која даве благе намере које су се већ образовале под дејством речи Божије. На четвртом месту су они који реч примају са пуном вером и који се решавају да живе по њеним захтевима, са готовошћу на све жртве и напоре, и који своме срцу не дозвољавају да се веже за било шта земаљско. Седи и расуди и ти каквој врсти душа припадаш.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 22.07.2016. Зачало 50.

Извор

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 23.07.2016. Зачало 30.

Извор

[Несташна]

СУБОТА ПЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 97 зач. (VIII, 14-21).

Браћо, које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија. А кад смо дјеца, и насљедници смо: насљедници, дакле, Божији а сунасљедници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо. Јер мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити. Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије.

Мт. 30 зач. (IX, 9-13).

У време оно, одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: Хајде за мном. И уставши отиде за њим. И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грјешници дођоше и јеђаху са Исусом и са ученицима његовим. И видјевши то, фарисеји рекоше ученицима његовим: Зашто са цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије? А Исус чувши рече им: Не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Код онога коме су, под дејством страха Божијег и деловања савести, разбуђене духовне потребе, образује се посебно чуло којим се одгонета смисао речи које се односе на ствари из духовнe области, па макар оне биле обучене и у форму приче. Њима приче не скривају истину, него је још јасније разоткривају. Ко нема такво унутрашње настројење, слуша о духовним стварима, излаганим путем приче, и ништа не разуме. Кад би му се и без форме приче изложиле духовне ствари, он би разумео речи, али саму суштину не би схватио, будући да би она упућивала прекор свим његовим схватањима. Она би му изгледала неприкладна, те он не би закаснио да јој се наруга. То и јесте разлог што је Господ народу говорио у причама. Ко има дар духовности, разумеће причу, а ко нема - не треба му ни говорити. Јер, говори, гледајући не виде, и слушајући не чију нити разумеју... јер је отврднуло срце овог народа. Способне, пак, да виде скривену истину прича није лишила намераване поуке: Ко има дaћe му се, и претећи ће му (Мт. 13,12-15).

[Несташна]

НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 110 зач. (XII, 6-14).

Браћо, имамо различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мјери вјере; ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу; ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно. Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло држите се добра. У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лијени: будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. 

Мт. 29 зач. (IX, 1-8).

У време оно, ушавши Исус у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ опрашта грехе раслабљеноме. Требало би се радовати. Међутим, лукави ум учених књижевника говори: "Овај хули". Кад је следило исцељење раслабљеног као потврда утешне истине да власт има Син Човечји опраштати грехе, народ је прослављао Господа, а о књижевницима се не говори ништа, свакако зато што су опет измишљали некаква лукава питања (Мт.9,1-8). Ум без вере је подмукао. Он кује лукаве сумње и измишља хуле на читаву област вере. Чудесима час не верује, час захтева најопипљивије чудо. Но, када му се оно и удели, обавезујући га на покорност вери, он се не стиди да се и даље удаљава изврћући или криво тумачећи чудесна дела Божија. Тако се он односи и према осведочењима истине Божије. И опитна и умна сведочанства му се износе у довољном броју. Међутим, он и њих покрива сумњом. Разгледај све његове приговоре и видећеш да је у њима једино лукавство, премда се на његовом језику оно зове умност. И невољно долазиш до закључка да су умност и лукавство једно те исто. У области вере апостол говори: Ми ум Христов имамо. Чији је ум ван области вере? Лукавог. Због тога је лукавство постало његова главна одлика.




Tумачење светог Николаја Охридског и Жичког 


Јеванђеље о радости и злурадости

Не радовати се туђем добру јесте једна од најнедостојнијих одлика огрубеле од греха душе људске.

Шта то сунце учи људе од јутра до мрака? Људи, радујте се добру, и та ће вас радост учинити боговима!

Славуј гладан пева у зору по два сата, пре него нађе два зрна хране за доручак. Шта то славуј учи људе, богаташе у постељи, који почињу свој дан отварањем уста, но не за песму него за јело? Људи, радујте се добру, и певајте о добру! Не питајте, чије је добро? Добро нема господара на земљи. Оно је гост из даљине; ми створени и смртни нисмо поседници добра, но певачи његови.

Жалостити се у туђој жалости - то још могу и грешни старци. Но радовати се у туђој радости - то могу само деца; и они који су невини као деца. Заиста вам кажем, говори Господ, који не прими царства Божјега као дете, неће ући у њега (Марк. 10, 15; Мат. 18, 3). А шта је царство Божје него збир свих добара, и одсуство свих зала? Невино дете радује се више туђем добру него ли пакостан старац свом сопственом. Јер за дете не постоји туђа радост. Оно дели осмех са свачијих уста; чак и подсмех оно тумачи као осмех. Нико на земљи није толико сличан Богу као невино дете. Божја радост у нашем добру, па и најмањем, неисказана је и савршена.

Кад је Господ Исус дошао међу људе, Он је открио неизмерно богатство Божјих добара. Тим добрима зарадовала су се деца, и сви они људи, који су по непокварености били најсличнији деци. Но та добра не само нису зарадовала људе се кривим умом и отврдлим срцем, него су их она, напротив, и растужила и огорчила.

Христос подсећа људе на њихову првобитну домовину, у Божјем сјају и у ангелском друштву, - деца се овоме радују, а пакосни старци ругају.

Христос одузима страх од људи, и чини их бестрашним господарима света, - деца ово захвално примају, а кнежеви одбијају.

Христос показује, очигледно, како човек, сједињен са живим Богом, може да победи и себе, и природу око себе, и зле духове, и болести, и смрт; - и деца се тискају око Господа с весељем, да би се што више наслађивала овим победама, док се књижевници тискају око Господа с огорчењем, да би нашли узрока за Његово понижење, хапшење и мучење.

Деца траже од Христа благослов, а старешине народне бацају на Њ проклетство.

Да су људи нормални и здрави, они би се радовали детињском радошћу свакој речи Христовој и сваком делу Његовом. Јер Он показује људима само добро, само сјај и красоту добра, само сласт и трајност и јачину добра. Но многи људи - ни онда ни данас - нису се обрадовали видевши добра, која је Христос открио и показао. Зашто, зашто то? Зато што су се људи измирили са злом, навикли на зло, сајузили са злом, па им је зло постало као стварност, а добро као обмана. Као кокош, која је дуго и узалудно кљувала по насликаном зрневљу, па кад је право зрневље стављено поред насликаног, она - разочарана - није хтела више кљувати, сматрајући и право зрневље за лажно. О, кокошиње памети код оних људи, који мисле, да и из Христове руке може доћи обмана као из осталих нечистих руку! Кад би још и из Његових руку и Његових уста долазила обмана људима, онда ваистину људски живот био би гори од небића, страшнији од најстрашнијег сна, и луђи од најлуђег вртлога. Жалосни су по сто пута они, који пруженој руци Христовој не пружају своју руку; гле, ма на коју другу страну пружили они своју руку, пружиће је у огањ или у чељусти вучје. А по сто пута блажени сте ви, верни, који се радујете самом помену имена Христова као дете помену мајке своје. Само опашите се снагом и истрајношћу, да до краја истрајете у вери и радости. Јер ономе, који пође за Христом, па се врати, горе ће бити него ономе, који никако ни полазио није. И ако га је Господ ослободио од једнога злог духа, па се он одрекне Господа, навалиће на њ и запленити га седам злих духова, горих од онога првог (Лк. 11, 24-26).

Христос је као вододелница. Где се Он појави људи се одмах деле у два табора: у оне, који се радују добру и у оне, који се не радују добру. И дан-данас тако је међу људима; а тако је било и у оно време када је Господ ходио по земљи, обучен у тело човечје. Данашње јеванђеље описује ту страшну поделу међу људима у присуству Откривача добра, Господа и Спаса нашег Исуса Христа.

Ушавши Исус у лађу пређе и дође у свој град. То је било после Његове знамените посете незнабошцима на источној обали језера Генисаретског; после моћног исцељења двојице бесомучника и после страшног утука за неверујуће људе од изјаве самих демона, да је Христос Син Божји. Он уђе у лађу. То је била она иста лађа, са којом се Он превезао с апостолима преко језера; она иста, са које је пре тога учинио чудо исто тако велико као што је и изгнање демона из људи, јер запрети ветровима и мору и постаде тишина велика. Данас пак чујемо из јеванђеља, да је Господ, при повратку са тог пута исцелио раслабљеног болесника опростивши га греха и болести. И тако у најкраћем времену Христос је учинио три моћна дела, три изванредна чуда, која су јасно сведочила о посети Бога људима. У најкраћем времену Господ је открио три неизмерно велика добра људима: власт над природом, власт над демонима и власт над гресима и болестима. Три велика повода за радост људима! Страшне су вериге, којима нас везује природа, - ко да се не радује ослобођењу од тих верига? Још су страшније вериге, којима нас демони окивају и шибају пошто нас избезуме, - ко да се не радује победи над овим најгорим душманима рода људског? А вериге, којима нас спутава грех и предаје у ропство природи и демонима и болестима, јесу првоначалне вериге, у које се човек оковао својевољно још у самом почетку отказавши се послушности и смирености пред својим Створитељем; - о смртни, ко од вас да се не радује раскидању тих првих верига, који су основа за сву потку и све ткање осталих ропских верига ваших?

Ово последње добро објавио је Господ људима онда када из гадаринских предела пређе и дође у свој град. Капернаум је био Његов град, у коме се Он настанио пошто је био одбачен, и малтене убијен од грађана Своје дугогодишње постојбине, Назарета (Лк. 4, 28-31; Мат. 4, 13).

И гле, донесоше му раслабљена лежећег на одру (на постељи). Овај догађај описују и јеванђелисти Марко и Лука. Ова последња двојица описују догађај са неким појединостима, које јеванђелист Матеј испушта. Раслабљени човек био је у толикој мери болестан, да не само што није могао доћи сам Христу, него није се дао додирнути и скинути с постеље; због чега су његови сродници и пријатељи били принуђени изнети га са постељом из куће, и донети пред Господа. Очајна раслабљеност тога болесника види се још и из тога, што су четворица људи морали носити постељу, само да би га сигурније држали и што мање потресали при ходу. Доневши га до куће, у којој је Христос био они видеше, да је од многога народа, који се тискаше на вратима, сасвим немогуће било ући. И они се одлучише те открише кров од куће, и кроз кров спустише постељу са болесником пред Христа. У томе тренутку Христос је казивао народу науку Своју. И казиваше им реч. Ниједнога тренутка Он није дангубио: после дела говорио је реч, после речи творио је дела. И речима и делима Он се служио непрекидно, само да помогне људима радовати се добру, и веровати у добро, и у Њега као врховног носиоца и откривача добра.

И видевши Исус веру њихову рече раслабљеноме: не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји. Господ Исус видео је веру њихову не тек онда кад су они спустили болесника пред Њега, него још онда када су они подигли постељу са болесником и пошли из куће к Њему. Јер Онај, који је могао видети помисли срца људског, могао је још лакше видети догађаје и надалеко као и на близу. Он је видео Натанаила под смоквом пре него је овај био доведен пред Њега (Јов. 1, 48). Шта говоримо? Он је видео не само догађаје, који се збивају, него и оне, који ће се збити до краја времена. Овде се не каже: видевши њих Исус - него: видевши веру њихову; да се тиме покаже, да Христос види и оно што је још теже видети, оно што је најскривеније у човеку. А ово је опет написано ради нас, да би знали, нашто Господ гледа, и данас као и онда, и да би ми још знали, да помоћ Божју можемо очекивати У страдањима само онда, кад имамо веру. Када Бог види веру нашу, Он не доцни са Својом помоћу.

И видевши веру њихову. Но чију веру? Да ли само веру оних, који су донели болесника, или и болесникову? Прво, очигледна је вера оних, који су болесника носили. И по самој њиховој вери Господ је могао исцелити раслабљенога. Јер у доста прилика Христос је учинио чуда и без знања и ван вере болесника. Пре свега мртви, које је Он васкрсао, нису могли имати веру, да би се чудо десило по њиховој вери. Чак ни сама околина умрлих није увек показивала особиту веру. За Наинску удовицу не каже се, да је веровала, него само да је плакала за мртвим сином. Но у часу кад је Господ њој приступио и ражаљен одлучно рекао: Не плачи, можда се код ње вера у моћ Његову засветлила. Нити су Марта и Марија, сестре Лазареве, много веровале, да ће Христос васкрснути њиховог умрлог брата, и то после четири дана лежања у гробу. Једино је кнез Јаир имао јаку веру у Христа, кад му је пришао и рекао: кћи моја сад умире; него дођи и метни на њу руку своју, и оживјеће (Мат. 9. 18). Исто тако Христос није лечио многе тешке болеснике по вери њиховој, него углавном по вери њихових сродника или пријатеља. Тако је Он излечио слугу капетановог у Капернауму (Матеј 8,) не по вери тешко болеснога слуге но по вери капетановој, као што је излечио кћер жене Хананејке по вери мајке (Мат. 15, 22), и као што је излечио многе падавичаре, и бесомучне, и глувонеме, по вери њихових сродника или пријатеља, који су их привели к Њему (Мат. 9, 32; 15, 30; 17, 14; и др.). Гадаринске бесомучнике пак очистио је од демона излечио и без њихове вере и без вере њихове околине, једино по Својим саображенима и по плану домостроитељства људскога спасења, једино да би пробудио веру у затупелих и ојачао је у маловерних (Мат. 8, 26).

У случају овога раслабљенога пак види се, да је велика вера била код оних, који су га донели ка Христу. Христос није морао ценити њихову веру по спољашњим знацима; Он је гледао право у срца њихова и видео је веру њихову. Но ми, који не видимо срца, можемо по спољашњим знацима видети, да је вера њихова заиста била велика. Да се четири човека реше, да донесу једног безнадежног болесника ка Христу - није ли то велики знак вере? Па још да се дигну на кров, да га отворе и спусте болесника кроз кров у кућу пред Христа - није ли то очигледан знак јаке вере? Јер замислите, каквом би се ризику та четири човека изложила, и каквом подсмеху од стране својих суседа, да су морали, после толиког труда и после проваљивања крова на кући, вратити болесника натраг неизлечена! А људи су се и онда бојали подсмеха као и данас, и зазирали од неуспеха исто као и данас. Само се прејака вера не боји подсмеха нити зазире од неуспеха, - чак и не помишља на подсмех, као што и не сумња у успех.

Господ је могао, дакле, излечити болеснога видевши само веру његових носача. Али има знакова, да је и сам болесник имао веру. Пре свега један иоле свестан човек, кад би био без вере, зар би дозволио, да га људи вуку заједно са постељом по улицама, и - што је још важније - зар би дозволио, да га дижу на кров и спуштају кроз кров унутра у кућу? Но има још један унутрашњи знак вере болесникове. Господ њега ословљава са речју чедо - чедо опраштају ти се греси. Зар би неверника Христос назвао чедом? Зар би се непокајаном могло рећи: опраштају ти се греси? Кад је Христос хтео васкрснути сина Наинске удовице, Он га није ословио речју: чедо, нити сине, него момче. Јер мртав нити верује, нити може да се каје. Међутим овде Он говори болеснику: чедо! Па онда, није ли Господ казао: ако се човек покаје, опрости му (Лк. 17, 3-4)? Покајање је, дакле, услов опроштаја. А покајања нема без стида и страха од Бога и без вере у Бога.

И гле, неки од књижевника рекоше у себи: овај хули на Бога. Тако помислише они, који се не радују добро, савезници и робови зла. Као веле: ко може опраштати грехе осим јединог Бога? Ове жбирске и усахле душе, које сматрају себе највећим мудрацима и које траже да спусте Христа бар на свој ниво ако не и ниже, наравно не могу да сместе у своме тескобном и помраченом уму помисао, да се Бог могао јавити као човек, и да се та појава Бога у човеку и збила у лицу самога Господа Исуса. Њима није стало до мука болесникових, а још мање до његова исцељења, - они лове какву реч Христову, да би Христа могли понизити, уклонити са свога пута и од своје савести "Светећи се за своје страсти они су мислили да се свете за хулу на Бога" (Зигабен). Јер им је претежак био.

И видевши Исус помисли њихове речи: зашто зло мислите у срцима својим? Присутни књижевници нису били ништа изрекли на уста своја, но само су помислили у срцима својим. Не каже се у уму него у срцу помислише, што значи, да је та мисао њихова била скопчана с огорчењем и мржњом. Јер они нису ослушкивали Христа ни као верујући, нити као објективни испитивачи, него као жбири и гонитељи. Да су пак били верујући, они би се обрадовали речи и делу Христовоме као и остали људи, који видеше и хвалише Бога. А да су могли бити објективни испитивачи, они би поверовали у Христа, као што је поверовао капетан страже под Крстом на Голготи. Јер овај је објективно и незаинтересовано посматрао све шта се догађало, па кад је видео, с каквим је страхом, потресом и ужасом сва природа пропратила смрт Христову, он је узвикнуо: заиста овај бејаше Син Божји (Мат. 27, 54)!

Господ Исус виде помисли њихове. Ко може видети помисли осим Бога? Ти испитујеш срца и утробе, Боже праведни! довикује Давид (Пс. 7, 9). Ја Господ испитујем срца и искушавам бубреге, да бих дао свакоме према путевима његовим, говори сам Господ кроз пророка Јеремију (17, 10). А Соломон у молитви својој говори Богу: ти једини знаш срца синова човечјих (II Дневн. 6, 30). И ево, Господ Исус види срца и помисли у срцу. Као што земља не може да види око, а око може да види земљу, тако и сва земна створења, обложена временом, не могу да прозру у тајне вечности, а око вечности може да прозре и види све што је на земљи и у времену. Гледајући овим видом вечности Господ Исус је скроз прозирао и видео, шта се крије и у дубинама мора, и у дубинама срца људског као и у свима дубинама времена и простора.

Зашто зло мислите у срцима својим? Тако упита незлобиви Господ Своје ослушкиваче и гонитеље. О, каква неизмерна чистота мисли Исусових! Каква неописива красота срца Његовог! И каква јагњећа кротост! Зашто зло мислите? Зашто не мислите добро? Зашто зло очекујете? Зашто не очекујете добро? Зашто се злу радујете? Зашто се не радујете добру? Зашто стојите крај бистра извора и очекујете, да мутљаг из њега потекне? Зашто гледате у сунце и очекујете помрачење његово? Маните се тих болесних навика; па се радујте бистрини извора и светлости сунца! - Господ их не исмева, не напада, не ружи, као што би то обичан смртан човек чинио према својим непријатељима онда, када би успео, да једноме раслабљеном човеку поврати здравље и снагу. Заиста, ни најпажљивији лекар не би могао блаже ословити своје најтеже болеснике него што кротки и умилни Господ ословљава своје безумне гонитеље - зашто зло мислите у срцима својим, кад можете мислити добро, и очекивати добро, и радовати се добру?

Јер шта је лакше рећи: опраштају ти се греси; или рећи: устани и ходи? Али да знате да власт

има син човечји на земљи опраштати грехе (тада рече раслабљеном): устани, узми одар свој и иди кући својој. И уставши отиде кући својој. Рећи реч за Господа је исто што и учинити дело. За обичан смртан језик подједнако је лако рећи и: опраштају ти се греси, и: устани и ходи; пошто и једно и друго остаје без икаквих последица. Но за безгрешног Господа реч је исто што и дело. Зато Он хоће да каже горњим речима: шта је лакше учинити: опростити човеку грехе, или дићи га здрава из постеље? И једно и друго дело подједнако је немогуће за обична смртна човека. Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мат. 19, 26). Шта је дакле, лакше: излечити душу или излечити тело? Душа се пак не може друкчије никако излечити док се не опрости својих грехова. Кад се опрости грехова, душа бива здрава; а здравој души лако је оздравити тело. Према томе много је важније опростити грехе болеснику него ли дићи га на ноге, као што је важније ишчупати црва из корена дрвета, него ли очистити дрво споља од црвоточине. Јер док је црв у дрвету, дотле мора бити црвоточине на дрвету. Грех је узрок болести, и душевне и телесне, и то безмало увек. Изузетак чине они случајеви, где Бог по Свом благом Промислу попушта телесне болести и на праведнике, као што то најбоље показује пример са праведним Јовом. Но као правило важи од постања света, да је грех узрок болести. И онај ко може грех у болеснику уништити, може још лакше учинити тело његово здравим. Онај пак ко би могао привремено подарити телу здравље, а не би могао грехе опростити, чинио би онолико исто колико и воћар, који би очистио дрво од црвоточине али не би ни знао нити могао ишчупати црва из корена дрвета.

Господ Исус све што чини чини савршено, по поретку и без омашке. Он је рад да болесноме поврати потпуно здравље, и душе и тела. Зато му прво лечи душу, па онда чека, да књижевници учине своје, то јест да кажу: овај хули на Бога да би Му се дало повода, да објасни везу греха и болести, да нагласи превасходство душе над телом, и да истакне Своју божанску моћ још јаче. Тешком болеснику даје се понекад и јака мера лека. Господ у овоме случају истиче Себе као власт имајућег. Он се овде не позива на Оца небеског, него на Своју вечну власт и моћ. Треба још запазити речи: на земљи: власт има син човечји на земљи опраштати. То јест док је човек у овоме животу на земљи, само дотле се могу опраштати греси. Но кад оде са земље, опраштања престају. У ономе свету нема опраштања за грешнике, који су се без покајања преселили из овог живота. Зато се и каже на земљи.

Устани, узми одар свој и иди кући својој! Тако одлучно говори Господ болеснику, говори не као књижевници што говоре, него као Онај који власт има. И као што Он има власт опростити души грехе, тако исто има власт и наредити телу да буде здраво. Но да не би било никакве сумње у болесниково оздрављење, Господ му наређује, да узме сам своју постељу, на којој су га четворица људи донела, и да иде кући својој. А зашто му баш наређује, да иде кући својој? Прво зато, што сам Господ има радост у туђем добру, и што жели, да оздравели што пре оде кући својој, унесе радост тамо где је дуго времена царовала туга и обрадује све своје домаће, који су се мучили око њега у болести. Друго зато, да покаже славољубивим књижевницима, да то што Он чини, чини из чистог човекољубља, а не као они што чине да их људи хвале. Као што пастиру није до тога, да га његове овце хвале, тако и Христу није до тога, да га људи хвале. Ја не примам славе од људи, рекао је Он другом приликом (Јов. 5, 41), а то је овом приликом хтео и да покаже.

А људи видевши чудише се, и прославише Бога, који је дао власт такву људима. Док књижевници хуле у срцима својим на Христа, дотле остали народ, коме сујета светска није сасвим помрачила ум и затровала срце, диви се и прославља Бога због невиђеног дела, које Господ учини пред очима свију. Овај народ, који се овако диви и који прославља Бога, много је бољи од својих затуцаних књижевника, и много је ближи добру и истини од гадаринских незнабожаца, који видеше чудо и не прославише Бога, него жалећи за својим свињама отераше Христа човекољупца из своје земље. Али ипак и овај народ није схватио самоизворну, божанску моћ Христа Спаситеља. Он прослави Бога, који је дао такву власт људима! Народ тај не виде и не призна Господа Исуса као Јединородног Сина Божјег.

Но то што тадашњи људи сви не видеше и не признаше, видимо и признајмо ми, којима је кроз Цркву дата благодат да истину видимо и признамо, Научимо се, дакле, радовати се добру, јер је свако добро од Бога; па ћемо се тако научити радовати се Богу, животворном извору вечите радости. Као што говори надахнути пророк: радујем се и веселим се о Теби, певам имену твојему, Вишњи (Пс. 9, 2). Од те радости отвориће нам се очи, да видимо сву пуноћу истине у Господу Исусу; и отвориће нам се језик, да Га признамо и прославимо као Сина Божјег, јединог Спаситеља људи и јединог Човекољупца. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и сву вечност. Амин.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 24.07.2016. Зачало 28.

Извор

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 25.07.2016. Зачало 51.

Извор

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ШЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Рим. 121 зач. (XVI, 17-24).

Браћо, молим вас да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се; јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих. А ваша се послушност разгласи свуда. Зато се радујем због вас: али хоћу да сте ви мудри за добро, а безазлени за зло. А Бог мира брзо ће сатријети сатану под ноге ваше. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама. Поздрављају вас Тимотеј, сарадник мој, и Лукије и Јасон и Сосипатар, сродници моји. Поздрављам вас у Господу и ја Тертије, који написах ову посланицу. Поздравља вас Гај, домаћин мој и цијеле Цркве. Поздравља вае Ераст, благајник градски, и брат Кварт. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.

Мт. 51 зач. (XIII, 10-23).

У време оно, приступивши Исусу ученици Његови, рекоше му: зашто им говориш у причама? А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано. Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију. И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим. А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше. Ви пак чујте причу о сијачу! Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом; то је оно поред пута посијано. А на камениту мјесту посијано, то је који слуша ријеч и одмах је с радошћу прима, али нема коријена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потјерају због ријечи, одмах се саблазни. А посијано у трњу, то је који слуша ријеч, но брига овога свијета и превара богатства загуше ријеч и без рода остане. А посијано на доброј земљи, то је који слуша ријеч и разумије, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Због чега многи не разумеју разговоре о духовним стварима? Због одебљалости срца (Мт.13,15). Срце дебља када је пуно пристрасности према земаљским стварима, као што је речено: Угојио си се, удебљао, засалио (Пон.зак.32,15). Будући такво, оно, као неки велики тег, вуче доле и прикива на земљу сву душу, а са њом и ум. Тада се све окреће у кругу ниских предмета, постајући нискомислено, без могућности да се усмери ка висини, слично птици отежалој храном. Окрећући се, оно не види оно што је горе, и читаво његово устројство му је противно... То је сасвим непозната страна за њега. У мноштву својих појмова и искустава оно нема ништа на шта би могло да примени тамошње, не би ли га угледало макар као у огледалу и загонеци. Због тога се ни само не занима расуђивањем о томе, нити има жеље да слуша друге како о њему расуђују, или да књиге које пишу о њему узима у своје руке. Зар нећете код многих срести мноштво светских часописа, а ниједног духовног, ни једне духовне књиге, чак ни Јеванђеља?

[Несташна]

УТОРАК ШЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

1 Кор. 122 зач. (I, 1-9).

Павле, вољом Божијом позвани апостол Исуса Христа, и брат Состен, Цркви Божијој која је у Коринту, освећенима у Христу Исусу, позванима светима, са свима који на сваком мјесту призивају име Господа нашега Исуса Христа, њиховога и нашега: благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Благодарим непрестано Богу мојему за вас, на благодати Божијој која вам је дата у Христу Исусу, што се у свему обогатисте у њему, у свакој ријечи и сваком знању, као што се свједочанство Христово утврди у вама; тако да не оскудијевате ни у једном благодатном дару, ви који чекате откривење Господа нашега Исуса Христа, Који ће вас и утврдити до краја да будете беспрекорни на дан Господа нашега Исуса Христа. Вјеран је Бог који вас позва у заједницу Сина својега Исуса Христа, Господа нашега. 

Мт. 52 зач. (XIII, 24-30).

Рече Господ причу ову: Царство небеско је као човјек што посија добро сјеме на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде. А када ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ? А он им рече: Непријатељ човјек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо? А он рече: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Посејано је добро семе, али је дошао непријатељ и посејао кукољ по пшеници (Мт.13,24-25). Кукољ јесу јереси и расколи у Цркви, а у сваком човеку - рђаве помисли, осећања, жеље, страсти. Човек прима добро семе речи Божије, решава да живи свето, и поставља почетак. Али, када заспе, тј. када му ослаби пажња, долази непријатељ спасења и у њега полаже рђаве замисли које, уколико се не одбаце, сазревају у жеље и расположења. Оне пак, заводе свој круг дела и намера који се мешају са добрим делима, осећањима и мислима. Тако до жетве пребивају заједно и добро семе и кукољ. Жетва је покајање. Господ шаље анђеле, тј. осећање скрушености и страха Божијег, и они, јавивши се, као срп секу сав кукољ, сажижући га у огњу болног самоосуђивања. Тако у житници срца остаје чиста пшеница, на радост и човеку, и анђелима, и преблагоме Богу, у Тројици слављеноме.

[Несташна]

СРЕДА ШЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

1 Кор. 127 зач. ( II, 9 - III, 8 ).

Браћо, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије. Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима него као тјелеснима, као малој дјеци у Христу. Млијеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, пошто сте још тјелесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте тјелесни и зар се не владате по човјеку? Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте тјелесни? Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које повјеровасте, и то како Господ свакоме даде? Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залијева, него Бог који чини да расте. А онај који сади и онај који залијева једно су, и сваки ће примити своју плату према своме труду. 

Мт. 53 зач. ( XIII, 31 - 36 ).

Рече Господ причу ову: Царство небеско је као зрно горушично које узме човјек и посије на њиви својој. Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим. Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне. Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше. Да се испуни што је речено преко пророка који говори: Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања свијета. Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Царство небеско је слично горушичином зрну и квасцу (Мт.13,31-36). Мало горушичино зрно нараста у велики жбун; квасац прожима све тесто и чини га ускислим. Ту се, са једне стране, даје слика Цркве, која се на почетку састојала само од апостола и неколико других лица, да би, затим, разрасла и прожела читаво човечанство. Са друге стране, ту се даје слика духовног живота сваког човека. Прво његово зрно је намера и решење на богоугађање ради спасења, вером у Господа Спаситеља. Ма колико да је јака, та решеност личи на малу тачку. У почетку она обухвата само свест и самоделатност. Из тога се, затим, развија сва делатност духовног живота. Сама у себи она се размножава, јача у покретима и снази, а душу почиње да прожима у свим њеним моћима: у уму, вољи и осећањима. Она их испуњава собом и духом својим чини их нараслим. Она прожима и сав састав људске природе - и тело и душу и дух, у коме се и зачиње.

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ШЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

1 Кор. 129 зач. (III, 18-23).

Браћо, нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству. И опет: Господ зна помисли мудрих да су ништавне. Зато нека се нико не поноси људима, јер све је ваше: био Павле, или Аполос, или Кифа, или свијет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији. 

Мт. 54 зач. (XIII, 36-43).

У време оно, кад дође Исус у кућу, приступише Му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији; А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

И бациће их (тј. оне који чине саблазни и безакоња) у пeћ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће праведници засијати као сунце у Царству Оца свога (Мт.13,42-43). Тако ћe се направити раздеоба добра и зла, светлости и таме. Сада још тече период њихове помешаности. Господу је било угодно да тако уреди да би створена слобода узрастала и јачала у добру кроз борбу са злом. Злу је допуштено и да се дотиче унутрашње слободе и да додирује човека споља. Но, оно не условљава, него искушава. Онај ко трпи искушења не треба да му попушта, него да ступи у борбу са њим. Победилац се ослобађа једног искушења и пружа се напред и навише, да би ступио у ново искушење. И тако до самог краја живота. Када би разумели такво значење зла које нас искушава, људи би и живот свој уредили сагласно том схватању! Борци се овенчавају, најзад, прелазећи у други живот, где нема жалости ни бола споља, будући изнутра као анђели Божији, тј. чисти и без икаквих покрета или мисли које искушавају. Тако се припрема прослављење светлости и добра. То ћe се открити у Последњи дан света у свој својој слави.

[Несташна]

ПЕТАК ШЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

1 Кор. 130 зач. (од пола), (IV, 5-8).

Браћо, не судите ништа прије времена, докле не дође Господ, који ће и освијетлити што је сакривено у тами и објавити намјере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога. А ово, браћо моја, примијених на себе и Апола ради вас, да се од нас научите не мудровати више од онога што је написано, да се не би ради некога надимали један на другога. Јер ко те истиче? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио? Већ сте се наситили; већ се обогатисте; без нас се зацаристе. О, да се заиста зацаристе, да се и ми с вама зацаримо! 

Мт. 55 зач. (XIII, 44-54).

Рече Господ причу ову: Царство је небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно. Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га. Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље. Тако ће бити на свршетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних, и бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Рече им Исус: Разумијете ли све ово? Рекоше му: Да, Господе! А он им рече: Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо. И када сврши Исус приче ове, отиде оданде. И дошавши у постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Дошавши у Назарет, Господ није нашао веру. Његова видљива простота сметала им је да виде Његову невидљиву славу и Божанство. Зар то исто не бива и са Хришћанима? Хришћански догмати су, споља гледано, врло прости. Међутим, за ум који их посматра изнутра, они представљају свеобухватни у себи складан систем који не може пронаћи никакав тварни ум. Бацивши летимичан поглед на јеванђељску простоту, гордоумље се, међутим, одвраћа од ње и почиње на самом себи да гради здање знања које се њему чини огромније и са којег се, наводно, пружа широки видик. У стварности, оно представља гомилу карата, док његов видик сачињавају опсене и призраци зажареног уображења. Ипак, то му не треба говорити. Свакога ко покушава да га разувери, оно и њему слични, спремни су да својим критичким нападима одмах свргну са горе у провалију. Међутим, истина увек пролази између њих неповређена и иде другим душама, које ћe бити способне да је приме.