Свакодневна читања

[Несташна]

ЧЕТВРТАК СЕДАМНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Еф. 225 (4:14-19)

Браћо, да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; 15. Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава - Христос. 16. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави. 17. Ово, дакле, говорим и свједочим у Господу да више не живите као што живе и остали незнабошци у празноумљу своме, 18. помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога. 19. Они отупјевши предадоше себе разузданости, па чине сваку нечистоту с похлепом.

Мк. 52 (11:27-33)

У вријеме оно, дође Исус у Јерусалим; и кад хођаше по храму дођоше њему првосвештеници и књижевници и старјешине, 28. и рекоше му: Каквом власти то чиниш, или ко ти даде ту власт да ово чиниш? 29. А Исус одговарајући рече им: И ја ћу вас да упитам једну ријеч, и одговорите ми, па ћу вам казати каквом власти ово чиним. 30. Крштење Јованово да ли би с неба или од људи? Одговорите ми. 31. И помишљаху у себи говорећи: Ако речемо: с неба; рећи ће: зашто му, дакле, не вјеровасте? 32. А да речемо: од људи? — бојаху се народа; јер сви мишљаху за Јована да заиста пророк бјеше. 33. И одговарајући рекоше Исусу: Не знамо. А Исус одговарајући рече им: Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Спаситељ доказује своје небеско посланство сведочанством Јована Претече, а [првосвештеници] ћуте, будући да се ништа није могло рећи против. Па ипак - не верују (Мк.11,30-33). Други пут је Господ и делима доказивао своје посланство, а они измислише приговор: Помоћу кнеза демонског... Па, када се и тај изговор показао сасвим неуместан, опет заћуташе, али не повероваше. Тако је свагда са неверницима: ма шта им говорили, и ма како убедљиво доказивали истину - они не верују, премда не могу да кажу ништа против. Рекао би човек да је код њих ум парализован. Међутим, како о другим предметима расуђују здраво? Само кад се поведе реч о вери, они почињу да се заплићу у речима и појмовима. Заплићу се такође када износе своје погледе у замену за поставке вере, од Бога дате. При томе сумња код њих нараста до тог степена да почињу да мисле као да су на чврстој стени. Но, послушајте само читаву њихову теорију: и дете ћe схватити да је као паукова мрежа. Они, пак, то не виде. Несхватљива заслепљеност! Упорност неверника може се објаснити одсуством хтења да се верује. Али, одакле само то нехтење? И откуда оно само стиче такву власт да и умног човека приморава да се свесно држи нелогичног начина мишљења? Није ли та тама од оца таме?

[Несташна]

ПЕТАК СЕДАМНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 226 (4:17-25)

Браћо, ово говорим и свједочим у Господу да више не живите као што живе и остали незнабошци у празноумљу своме, 18. помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога. 19. Они отупјевши предадоше себе разузданости, па чине сваку нечистоту с похлепом. 20. А ви тако не упознасте Христа, 21. ако ли га чусте и у Њему научени бисте, као што и јесте истина у Исусу, 22. да ви одбаците ранији начин живота старога човјека, који пропада у жељама варљивим, 23. а да се обнављате духом ума својега, 24. и обуците се у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине. 25. Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим.

Мк. 53 (12:1-12)

Рече Господ причу ову: Посади човјек виноград, и огради плотом, и ископа пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, па отиде. 2. И када дође вријеме, посла виноградарима слугу да прими од виноградара рода виноградскога. 3. А они га ухватише, избише и послаше празних руку. 4. И опет им посла другога слугу; и онога нападоше камењем, и разбише му главу, и послаше га осрамоћена. 5. И опет посла другога, и њега убише; и многе друге, једне избише а друге побише. 6. А он имаше још јединога сина свога, вољенога, па им најзад посла и њега, говорећи: Постидјеће се сина мојега. 7. А виноградари они рекоше међу собом: Ово је насљедник, ходите да га убијемо, и наше ће бити насљедство. 8. И ухватише га, и убише, и избацише га напоље из винограда. 9. Шта ће, дакле, учинити господар винограда? Доћи ће и погубиће виноградаре, и даће виноград другима. 10. Зар нисте читали у Писму ово: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла; 11. То би од Господа и дивно је у очима нашим. 12. И тражаху да га ухвате, али се побојаше народа; јер разумјеше да за њих говори причу; и оставивши га отидоше.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Причом о винограду изображена је старозветна Црква и Божије старање о њој. Пошто је новозаветна Црква наследила старозаветну, и на њу се може односити ова прича. И опет, пошто је и сваки Хришћанин такође црква живога Бога, прича се и на њега може применити. Последње је за нас посебно важно. Шта, дакле, представља виноград? Душу, која је примила очишћење грехова, благодат препорода, дар Светог Духа као залог наслеђа вечног Царства, реч Божију, свете тајне, анђела - чувара. Ко су посленици? Свест и слобода. Они примају дарове и дају обећање да се труде око њих и да Господу приносе плодове. Ко су неисправни посленици? Они који xoћe да се користе преимућствима Хришћана, колико им је потребно у спољашњем поретку живота, али неће да Господу приносе достојне духовне плодове. Кога Господ шаље к њима? Савест са страхом Божијим, реч Божију, учитеље и пастире. Њима xoћe да уразуми неисправне. Али, они нећe да се исправе и не oбpaћajy пажњу на њих. Једни их гоне и труде се да заглуше њихов глас, а други иду дотле да и против самог Господа почињу да непријатељствују, одбацујући веру у Њега на разне начине. Крај тога је: Злочинце ће злом смрћу пoгyбити.

[Несташна]

СУБОТА СЕДАМНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 156 зач. (XIV, 20-25).

Браћо, не будите дјеца умом, него злоћом дјетињите, а умом будите савршени. 21. У Закону је написано: Туђим језицима и туђим уснама говорићу народу овоме, и ни тако ме неће послушати, говори Господ. 22. Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим. 23. Ако се, дакле, скупи сва Црква на једно мјесто, па сви узговоре језике. а уђу неупућени или невјерујући, неће ли рећи да лудујете? 24. А ако сви пророкују, и уђе какав невјерујући или неупућени, бива покаран од свију и суђен од свију, 25. и тако тајне срца његова бивају откривене: и тада ће пасти ничице и поклониће се Богу, објављујући да је заиста Бог са вама. 

Мт. 104 зач. (XXV, 1-13).

Рече Господ причу ову: Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. 2. А пет њих бијаху мудре и пет луде. 3. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. 4. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. 5. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. 6. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. 7. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. 8. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. 9. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. 10. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. 11. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. 12. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. 13. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Чита се прича о десет девојака. Свети Макарије овако описује њен смисао: "Пет мудрих девојака, као трезвоумне, пожурише ка ономе необичноме за своју природу, и узевши уље и сасуде свога срца (тј. одозго даровану благодат Духа), уђоше са Жеником у небеску ложницу. Друге, пак, луде девојке, оставши привржене сопственој природи, не бејаху бодре, нити се постараше да, док се још налажаху у телу, у своје сасуде узму уље радости, него се из лењости, или због самоубеђења у своју праведност, предадоше некаквом сну. Стога и нису биле пуштене на свадбу Царства, не угодивши небеском Женику. Спутаване светским везама и замаљском љубављу, оне нису сву своју љубав и приврженост посветиле небеском Женику, нити са собом принесоше уље. Душе које траже оно необично за своју природу, тј. светињу Духа, свом својом љубављу се вежу за Господа. Стога иду за Њим, одвраћајући се од свега, ка Њему устремљујући молитве и помисли. Оне се и удостојавају примања уља небеске благодати. Душе пак, које остају у својој природи, гмижу по земљи својим помислима, о земљи мисле, и ум њихов живот свој има на земљи. Оне мисле да припадају Женику, будући украшене телесним украсима. Међутим, не примивши уље радости, оне се нису препородиле Духом одозго" (Бес.4, 6).

[Несташна]

НЕДЕЉА СЕДАМНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2 Кор. 182 зач. (од пола) (6:16 - 7:1).

Браћо, ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 17. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити, 18. и бићу вам отац. и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ. 1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему.

 

Мт. 62 зач. (15:21-28).

У вријеме оно, дође Исус у крајеве тирске и сидонске. 22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. 27. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. 28. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа.

 

Свети Николај Охридски и Жички

Јеванђеље о истрајности у вери и молитви

Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти.

Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност.

Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића.

Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много.

Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење!

Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што - како вели премудри Златоуст - свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога.

Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ.

Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива.

Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да се суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка, може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори: смилуј се на мене!

А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто, дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле очи онима који не виде, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче изразила своју веру у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови.

И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговори и рече: ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код ученика према бедној молитељки. Отпусти је - значи: или јој учини по молби, или јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике - Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза својој непоколебљивој вери у Христа Господа:

А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што само Он може - Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца, она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми!

А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч! Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но, наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи од Јевреја више из злобе псима, но у овоме називу има и много истине. Јер су незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и другде, давно давним одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве.

Тада ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца - одговори Господу:

Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом.

Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама.

О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, - нека ти буде како желиш. И оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање.

Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног, но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Не ће ли доћи ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за благословене?

Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном поколењу? Ништа друго него оно што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за грехе близу - ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји. Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле - пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никад ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на Содом.

Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће - само вера - ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

 

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

43. Беседа
На Еванђелско читање по Матеју у 17. недељу, где се говори о Хананејки.
У њој се говори и о људској ништавности и о похвале достојном смирењу.

1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима даје благодат", мудро је говорио у својим Причама (3; 34) Соломон, син Давидов, док је то самим делима показала и превечна Мудрост најузвишенијег Оца (1. Кор. 1; 24), када је телесно обитавала у овом животу. Господ се успротивио фарисејима и књижевницима, који су се преузносили над Његовим ученицима и гордили законом Божијим рекавши: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје (Мт. 15; 3), док је Хананејки, која је смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будући идолопоклоница, од Господа је чула да их назива псима, па чак и последњима међу псима (с обзиром на то да је употребио реч "κυνάριον", псетанце), али са највећим самопрекоревањем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт. 15; 26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им, дакле, није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: И изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт. 15; 21-22).
2.И заиста, Хананејка не само да је "изашла" из оних незнабожачких крајева, него је и поникла као освештани крин из долине, а речи њених уста одисале су миомирисом божанског Духа. Ако нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12;3), ко може посумњати да је Дух Божији покренуо Хананејкин језик, будући да Га (Исуса) назива сином Давидовим и Господом, и моли Га за милост као Онога Који има власт над демонима. Како вера, по речима, апостола Павла, бива "од проповеди" (досл. "од слушања", Рим. 10; 17), а глас о Христу, како сведочи Лука, отиде... по свима околним местима (Лк .4;37) он је, нашавши милозвучан сасуд, тј. Хананејку, у њој још снажније одјекнуо. Уверивши се, поверовавши и топло притекавши, она истовремено постаје гласна молитељка и весница која издалека вапи: Кћер моју МНОГО мучи ђаво (Мт. 15; 22), она није у стању да осети своју несрећу, док моје срце, које то осећа, пламти од бола и ја вапим Твојој милости. Ти си син Давидов, по Својој људској природи потекао од његовог семена а као превечни Бог Господ Сведржитељ, и по Твом допуштењу моју кћер прогони ђаво. Ако би се милостиво окренуо према нама, тај слуга Твога гнева напустио би је истог часа". Господ јој уопште није одговорио, желећи да њена вера и врлина постану још очигледније, као да ју је праведно управљао тако да се појави међу незнабошцима, не само ради неверујућих Јевреја, него и ради незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога је Господ, када су му ученици рекли Отпусти је, јер виче за нама, казао: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15; 23-24), јер их, ради побожности њихових отаца, није презрео видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да је, када Га је послао најузвишенији Отац, најпре дошао к њима.
3. А жена приступивши, каже, поклони му се говорећи: Господе, помози ми (Мт. 15; 25). Будући у даљини, вапијући је молила Господа јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него је презрела саму себе и, слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом, јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа.
4. Нека нас ова учитељица поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо оскрнављени грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо. Господу, Који јој је казао: "Ти си жена из незнабожачког племена, боље речено, дрско, гнусно и нечисто псето, и није добро узети хлеб од деце и бацати псима", жена одговара "тако је", смиривши се и сама признавши сопствену ништавност и нечистоту. Сматрајући себе недостојном учешћа и сапричасности Хлебу који је дошао с Небеса (Јн. 6; 33), молила је да добије мрвице које из милосрђа падају са стола оних што за столом седе, "јер и пси" каже она, "једу од мрва што падају са трпезе господара њихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и испуњене смирењем. Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекољубља и доброте, промишља и о незнабошцима као и о свим осталим грешницима".
5. Шта је учинио Онај, Који опрашта онима што откривају своје грехе и безакоње својих срца (в. Пс. 32; 5) како, поучавајући нас, каже Псалмопојац-Пророк? Он прихвата одбачену, очишћује оскрнављену, исцељује и освећује заједно са њеном кћерком и њену душу, похваљујући је и говорећи: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15;28). Дао јој је велику моћ како између речи и исцељења не би било временског растојања: И оздрави, каже, кћи њена од онога часа (Мт. 15; 28). Марко приповеда да је Господ казао Хананејки: За ову реч иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7; 29), јер си толико презрела себе, смирила се у тој мери и, иако упорно одбијана, ниси изгубила наду нити те је обманула реч домостроја, него си схватила величину мог Човекољубља и до краја остала постојана, молећи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12), понизите се пред Господом, и узвисићете се (Јк. 4; 10), али и: Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8).
6. Оваква упорност ни у ком случају не може постојати без велике вере. Они, који то испитују, увидеће да је смирење увек сједињено и да заједно расте са вером у Христа. Када је на почетку, по речи Господњој, у своју мрежу ухватио мноштво риба и у потпуности поверовао, Петар је казао: Изиђи од мене Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5; 8). А када је, опет, капетан у смирењу рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, Господ је онима што су ишли за Њим, рекао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8; 8-10). На тај начин, само верујући поседују смирење, а смирени веру.
7. Ми ћемо, браћо, добровољно смиривати саме себе, и да бисмо испољили и нашу веру у Христа, и да би нас Он узвисио. Познајмо ништавност која нам је усађена и безумље наших помисли које се понекад у нама рађају по дејству демона да бисмо, као Хананејка, завапили Христу, приступили Му, поклонили се и неуморно се молили у смирењу. Тада ћемо задобити благодат коју Он дарује смиреноумнима и узнети се на божанску висину. Какав је, дакле, почетак постања свакога од нас? Није ли он сличан почетку постања бесловесних животиња? Штавише, он је још гори, јер оно (тј. постање животиња) не потиче од греха, док је у наш људски род брак уведен преступањем заповести. Због тога прихватамо препород у светом крштењу које "обрезује покровац рођења". Без обзира што по Божијем допуштењу (снисхођењу) брак не представља преступ, наша природа ипак у себи носи знаке дејствовања кривице, због чега и један наш свети богослов каже: "Ово наше ноћно, ропско и страсно" порекло (св. Григорије Богослов, 40. слово, 2), док Давид пре њега каже: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7).
8. Такво је, дакле, наше порекло. Међутим, какво је онда наше рођење? Зар оно није много горе од рођења бесловесних звери? "С мукама ћеш децу рађати", рекао је Бог Еви (1. Мојс. 3; 16) и то не само, како ја мислим, због материнских порођајних мука, него и због мука новорођених, како оних што ће затим уследити током читавог живота, тако и оних што се појављују од самог почетка, због чега младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим бићима. Једино се нама, чим изађемо из мајчине утробе, открива страдалнички, многооплакани и, како се чини, јецаја достојан живот. Које живо биће, осим нас, чим се појави на свет бива стегнуто повојима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувају у удубљеној колевци, приносе га и односе од материнских груди јер не може да хода само? Зар се јагње, лане и теле не крећу слободно одмах након рођења, зар не скачу око својих родитељки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када престанемо да се хранимо мајчиним млеком, ослобађамо се повоја и непокретности, али ни на који начин не престајемо да будемо неразумни, и тек кад се након многих година издигнемо из бездана безумља, достижемо разуман узраст. А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености, просветљени светлошћу разума и као умна бића, истог часа постали бољи од животиња? Наравно да нисмо, јер утолико бивамо гори од њих уколико по последицама рођења и по закону природе још више патимо због онога што чинимо, и зато на њима нема осуде каква лежи на нама, нити ће бити изложене вечним пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стања неразумности и постанемо господари разума, својевољно се утапамо у осуђујућој дубини забрањених страсти, погружавајући главу у блато и дубоку мочвару, у страшну струју нечистоће, односно нашег најмучнијег живота, где бивамо рањени жаокама шкорпиона и змија и раскомадани зверским зубима, бивајући у тој мери неразумни да се чак и захваљујемо због рана и наслађујемо комадањем.
9. Према нама, слично змији, гмиже телесна похота, а ми нити бежимо од ње, нити је газимо тако што ћемо се обуздати и одвратити је уздржањем, молећи се Богу непрестано и смирено. Уместо тога, ми јој отварамо саму унутрашњост свога разума и, радујући се, авај, у себе настањујемо своју вечну смрт. Приближава нам се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту која ће прекратити тако велико зло, не тражимо дуготрпељивост и смирење. Уместо тога, ми убрзавамо његове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будући безумни несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и управитељ. Среброљубље се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се не трудимо да олакшамо самима себи уздржањем и скромношћу, односно крилима која ће нас уздићи ка небу, него се, уместо тога, жудно привезујемо за овај терет што нас повија ка земљи, односно стремимо за новцем или богатим поседима колико год нам то снаге допуштају, прихватајући да се сурвамо и да будемо бачени у бездану дубину.
10. Добили смо ум као вођу и господара, а показали смо га као роба бесловесних страсти. За разлику од животиња, почаствовани смо разумом (логосом, речју), али смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали нечаснији од бесловесних животиња. Добили смо тело (аеоца), творевину руку Божијих, како би кроз наше обновљење у Богу могло постати духовно, али смо својим прихватањем земаљског и свој дух потчинили плоти (абр^), постајући на тај начин бешчаснији од оних тела без душе, саме себе осуђујући и будући једини достојни осуде. Она тела без душе остају таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили још мрскијима тиме што смо одбацили свој призив и почаст претворили у обешчашћеност. Зар васпитач, блудничећи са васпитаницима, подржавајући и подстичући разврат код оних које треба да поучи, није далеко мрскији и гнуснији од необразованих који, међутим, нису развратни? Који се учитељ, чинећи лудости са ученицима и увећавајући њихово безумље, неће показати као неразумнији од неукога? Зар онај ко је добро изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом правећи у песку оно што неки називају кулама, неће бити смешнији од нешколованих?
11. Човек на тај начин постаје безумнији од бесловесних, и бешчаснији од свих бешчасних и ништавних, јер се потчинио телу постајући још гори због оних страсти које је требало покорити и управити ка бољем. Он затим постаје горд и стиче високо мишљење о себи, као да је оним што изопачује природу постао бољи од других јер може да се препушта насладама, да над неким има преимућство, да некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу раскош, богатство и славољубље о којима се неки брину.
12. Постоје, међутим, и они који су своју освештану дужност очували или изопачено васпоставили, подјармивши бесловесни, страствени део душе и доделивши свакој од тих душевних сила оно што јој одговара, и зато су неке од душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно, нису постигли без Божије помоћи и благодати. Она (благодат) се даје смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такође и на похвале достојном примеру Хананејке, који нас је данас поучио. Над животињама се узвисују и уистину показују као људи само смиреноумни, а не горди који и нису људи и по својој нарави гори су од бесловесних животиња, мада имају људску природу. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно каже: Бога се бој, односно буди смирен пред Њим и заповести Његове чувај, јер је то задатак сваког човека (Књ. проп. 12; 13, по Септуагинти).
13. Када год, браћо, неко услед природног дара или дара који је добио споља постане склон охолости и надмености, нека на уму има следеће: његова вера у Бога слаби, лишава се благодати коју Он дарује и готово да губи достојанство да буде човек, постаје бешчаснији од бешчасних и бесловеснији од бесловесних животиња. Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покајања смирењу како би се у будућем веку нашао међу онима што их је Бог помиловао (в. Мт. 5; 7) и да као веран и мудар (Мт. 24; 45) буде похваљен и прослављен од Сина Божијег Који је ради нас умањио Своју славу, истинску, непроменљиву и вечну.
14. Ту славу нека и сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем са Оцем и Светим Духом доликује слава у векове. Амин.

 

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ I

Беседа на Светог Јована Златоуста
1975. године у манастиру Ћелије

Данашње Еванђеље нам казује праву истину. Жена Хананејка, кћер њена и у њој ђаво, а тако присутан, тако очигледан да она губи себе. Чула је да ће доћи Учитељ из Назарета у њихове крајеве Тирске и Сидонске, иде к Њему и издалека повика му: "Господе помилуј ме, моју кћер врло мучи ђаво"[1]. Како Он не скреће пажњу, Он Свемилостиви Учитељ као да не чује вапај ове несретне мајке и не осврће се на њу? Ученици приступају и моле Га: Отпусти је, видиш како виче за нама! Ти толике болеснике исцељујеш, мртве васкрсаваш. Шта је за тебе истерати ђавола из кћери њене? Спаситељ и даље ћути, само додаје једну страшну реч: "Није добро узети хлеб од деце и бацити псима"[2] ...[3] Јеврејски народ коме је Бог послао Спаситеља (сматрао је друге народе да су)[4] као пси. Она жена и даље настојава, припада Спаситељу, клања се пред Њим и вапије: Господе, помози! Она већ изједначује себе са својом ћерком: Господе, нема разлике између мене и моје ћерке. У њој је ђаво, али сву муку њену више ја осећам него она. Помози! А Он и даље настојава и вели: "Није добро узети хлеб од деце и бацити псима". - "Али и пси једу од мрва што падају са трпезе Господара свога", повика жена[5]. Спаситељ је то чекао. Он је провидео и видео њену веру, да ће она казати једну велику и необичну истину и показати огромну веру, као ретко ко. Спаситељ онда рече: "О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њена од оног часа"[6].
Ето када је човек свемоћан! Када, нападан невољама, недаћама ђаволима са свих страна, он ипак има веру у Господа и наду у Њега, и вапије као Хананејка. И несумњиво, такав човек у тим приликама и моментима, чуће оно што је Хананејка чула: О, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш.
Зашто је Господ дошао у овај свет? Дошао је у овај свет, који је био пун - чега? Каже жена Хананејка: пун ђавоље силе, пун ђавола. Само је Бог могао очистити овај свет од нечистих духова, зато је дошао у овај свет. Зато је Спаситељево име: Емануил = С нама Бог[7]. Кад је Он с тобом, тамо је Бог. А без Њега и мимо Њега, ко је с нама? Грех, а кроз грех ђаво. Само два пута дају се човеку у овоме свету: пут живота и смрти, пут Бога и ђавола.[8] Мора сваки од нас ићи једним од ових путева: или путем греха, или путем врлине. Господ је дошао у овај свет, Бог постао човек, да би показао колико је човек одлутао у сва зла овога света, колико се човек изједначио са свим ужасима овога света, и сав постао роб ђаволу. "Сваки који чини грех роб је ђаволу"[9], рече Спаситељ. Сваки! А Он је дошао у овај свет да нас ослободи робовања ђаволу. Да нас научи служити Богу. Да нас научи Богом живети у овоме свету. Немој мислити да је тешко живети Богом у овоме свету. Као што је лако кроз грехе живети ђаволом у овоме свету, још је лакше живети сваким добром Божијим у овоме свету.
Погледајте шта се збива после доласка Господа Христа у овај наш земаљски свет, шта се збива са нама људима, какви се све људи јављају у овоме свету? Ето, један велики Златоуст кога данас славимо, Свети Отац чудесан и диван, раван Апостолима по подвизима и по Благовести коју јавља свету. Еванђелист и тумач Еванђеља; Мученик, свршио мученички у овоме свету. Али шта се дешава са њим? Његова душа је била испуњена Господом. Никакав раскош, никакве вође овога света, никакве моћи овога света нису могле савладати њега. Цареви и царице јуришали су на њега, он је стајао чврсто уз Истину Христову, и сав живео за њу, и умро ради ње у изгнанству. Заиста, видећи њега и његов живот, говори себи: Ево доказа, ево човека који показује да је Бог заиста дошао у овај свет, и да је дао различите силе људима да живе у добру, у свакој врлини, у благости, у доброти, у кротости, у трпљењу, у мучеништву, у смиреноумљу. Ево доказа: - Свети Златоуст! Тако, сваки Светитељ Божји није ништа друго него сведок, сведок те најважније чињенице, тог најважнијег догађаја у историји света: да је Бог постао човек, да је Бог дошао у овај свет да спасе човека од греха, да спасе човека још од нечег страшнијег и најстрашнијег у овоме свету - од смрти. А спасавајући човека од смрти и греха, Господ је спасао цео свет од ђавола, те најмрачније и најстрашније силе која војује против човека. Кад је Господ у овоме свету, ти си увек јачи од сваког ђавола, несумњиво јачи.
Јер ми хришћани, вели Свети Апостол Павле, ми смо наоружани свеоружијем Божијим[10]. Нема оружја нашег које ђаво може победити. Ми, ми побеђујемо стално на ратишту нашем, а наш рат није са телом и крвљу, вели Свети Апостол Павле, него је наш рат са духовима зла и злобе и злоће испод неба[11], са духовима пакла, са ђаволима - то је наш рат! И од Бога смо добили сигурно оружје, најсигурније оружје да побеђујемо сваку злу силу тим оружјем. То је сам Господ Христос, Његов Часни Крст, Његово Васкрсење којим ми побеђујемо заиста све што је смртно у нама, и све смрти око нас и у свима световима.
Зато је Господ дошао у овај свет. Тог Господа и ми проповедамо, тог Господа проповеда Православна Црква, тог Господа проповеда данашњи велики Светитељ Божји, Свети Јован Златоуст. Ништа лакше за човека у овоме свету, него победити грех, грех, грех. Када је Бог ту, када је Бог у овоме свету! Страшно је да нема Бога, да Бог није у овоме свету, страшно би било да Бог није постао човек. А кад је Бог постао човек, онда, Он је дао сва средства, све силе, све моћи, да победимо свако зло у себи, и сваког ђавола око себе, и у световима изнад себе.
Жена Хананејка сведок је - чега? Сведок је силе Христове: Нека ти буде како хоћеш. Ето, шта смо ти и ја ...[12] када имамо веру у Господа Христа, да ће Он највеће наше патње и највеће наше муке и најстрашнијег нашег ђавола отерати од нас, ако Му се обратимо, ако Му се молимо, ако припаднемо као Хананејка Њему, ако смо упорни у својој вери. Он често проба нашу веру као што је пробао Хананејкину. (Господ је допустио да људи виде жену Хананејку)[13] како запомаже и јауче за Њим, ...[14] да проба нашу веру, да проба нашу вољу, да види јесмо ли јаки у нашој вери, или смо само користољубци, који желе да у самом моменту искористе Господа Христа као Бога и да ...[15]

НАПОМЕНЕ:
1. Mт. 15, 22 - 28
2. Mт. 15,26
3. Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.
4. Речи, нечујне на траци, додате у загради по смислу. - Прим. уредн.
5. Mт. 15,27
6. Mт. 15,28
7. Mт. 1,23; Иc. 7,14.
8. 5 Мојс. 30,15 и ранохришћански спис Дидахи 1,1.
9. Јн. 8, 34
10. Еф. 6, 11-18
11. Eф. 6, 12
12. Пар речи нејасно на траци. - Прим. препис.
13. Пар речи нејасно на траци, додате у загради по смислу. - Прим. уредн.
14. Пар речи нејасно на траци. - Прим. препис.
15. Због недостатка траке, беседа није снимљена до краја. - Прим. препис.

 

Вера жене хананејке

Ова Еванђелска приповест одиграла се када је Христос дошао у крајеве многобожачких градова Тира и Сидона. Он тамо није дошао да проповеда своју науку већ да се склони од људи јер „ушавши у кућу хтеде да то нико не дозна; но није се могао сакрити“ (Мк. 7, 24). Ту га је срела жена Хананејка и затражила да помогне њеној кћери коју је веома мучио ђаво.

Хананејка је као и сви њени земљаци веровала у лажне богове, била је моногобожац, односно незнабожац, јер није имала веру у Јединог и Истинитог Бога као Јевреји тада. Она је, као што би и свака мајка чинила, своју кћер водила свуда где год би чула да можда има лека за њену болест, али помоћи није било. Њена кћи је била ђавоимана и нико ни на који начин није могао да истера ђавола из ње. Живот Хананејкин ни на шта друго није могао да личи до на пакао, јер тамо где је ђаво ту може бити само пакао. Коначно када је чула да је Христос ту, пришла му је и завапила: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју врло мучи ђаво! А он јој не одговори ни речи“.

Овде се дешава нешто веома необично, јер Христос јој не одговара већ је потпуно игнорише. Чак су и сами апостоли били изненађени његовом реакцијом и замолили су Га да јој помогне. Тада Христос изговара страшне речи Хананејки да је Он послат само Јеврејима и да не треба узимати хлеб од деце-Јевреја и давати псима-многобожцима којима је припадала и Хананејка. Већина би се на ове речи окренула и отишла али Хананејка имајући велику веру да Христос може да исцели и помогне њеној кћерци, са великим смирењем одговара да пси једу мрве које спадају са трпезе господара. Тек након ових њених речи Христос открива због чега није одмах услишио молитву њену и исцелио јој кћер. Желео је свима да покаже њену велику веру и мудрост. Он чак и хвали пред свима њену веру и показује да не би ништа добила да није имала вере.

Поука ове приче за сва времена и за сваког хришћанина је да шта год да учинимо и у каквој год невољи да се нађемо јака вера у Господа Христа-односно Христос нам једино може помоћи. Не треба тражити помоћ од лажних богова(ђавола) и људи који им служе чак и кад нам се чини да Христос не одговара. „Где је ђаво-ту је пакао, а где је Бог-ту је рај“, рекао је преподобни Јустин Ћелијски тумачећи ову причу. Потребно је имати велико смирење и стрпљење као Хананејка и Господ је ту да нам каже „Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“.

Јереј Бранко Чолић

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ОСАМНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 227 (4:25-32)

Браћо, одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо удови један другоме. 26. Гњевите се али не гријешите; сунце да не зађе у гњеву вашему; 27. Нити дајите мјеста ђаволу. 28. Крадљивац нека више не краде, него боље нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно. 29. Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. 30. И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења. 31. Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. 32. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама.

Лк. 10 (3:19-22)

У вријеме оно, Ирод четверовласник, кога кораше Јован због Иродијаде жене брата његова, и због свих зала која учини Ирод, 20. додаде на све још и ово: затвори Јована у тамницу. 21. А догоди се када се бјеше крстио сав народ, и када се Исус крстио, док се он мољаше Богу, отвори се небо, 22. и сиђе на њега Дух Свети у тјелесном облику као голуб, и чу се глас са неба говорећи: Ти си Син мој љубљени, ти си по мојој вољи.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Ирод је оличење раздраженог самољубља, које од непријатности због узнемирене савести, разобличене правдом, очекује да се избави насиљем. Свети Јован Претеча је оличење правде коју гони самољубље, нашавши погодну прилику. Ма колико се правда умекшавала снисхођењем у обртима речи, какве само нежност љубави која не жели нанети другоме ране у срцу може да изнађе, ипак ће лик праведности пред очи савести да стане и подигне буру изобличења. Кратковидост индивидуалности не може да схвати да изобличавање не долази споља, него изнутра. Стога се свом својом силом стара да устане на спољашњег изобличитеља. Затворииши му уста, она очекује да заглуши и унутрашњи глас. Међутим, у томе не успева. Јер, брига и не треба да се тамо усмерава. Треба умирити савест. Тада се унутрашњи мир не може нарушити, ма колико било спољашњих изобличитеља. Он се њима може само пробудити, пошто се присиљава да унутар себе сабере умирујућа убеђења - веру у распетог Господа, искреност покајања и исповести, чврстину решења да се ништа не ради против савести. Ето на шта треба да обратимо пажњу! Јер, ко ће све Јоване затворити у тамнице! Речи правде Божије шире се свуда по земљи, и свака од њих за тебе може бити Јован изобличитељ.

[Несташна]

УТОРАК ОСАМНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 230 (5:20-26)

Браћо, захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христа, 21. покоравајући се један другоме у страху Божијем. 22. Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. 23. Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тијела. 24. Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима. 25. Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, 26. да је освети, очистивши је крштењем у води ријечју.


Лк. 11 (3:23-4:1)

У вријеме оно, Исус имаше око тридесет година кад поче; и бјеше, као што се мишљаше, син Јосифа, сина Илијева, 24. сина Мататова, сина Левијева, сина Мелхијева, сина Јенејева, сина Јосифова, 25. сина Мататијева, сина Амосова, сина Наумова, сина Еслимова, сина Нагејева, 26. сина Маатова, сина Мататијева, сина Семејева, сина Јосифова, сина Јудина, 27. сина Јоананова, сина Рисајева, сина Зоровавељова, сина Салатиилова, сина Ниријева, 28. сина Мелхијева, сина Адијева, сина Косамова, сина Елмодамова, сина Ирова, 29. сина Јосијина, сина Елиезерова, сина Јоримова, сина Мататова, сина Левијева, 30. сина Симеонова, сина Јудина, сина Јосифова, сина Јонанова, сина Еликимова, 31. сина Мелејева, сина Маинанова, сина Мататина, сина Натанова, сина Давидова, 32. сина Јесејева, сина Овидова, сина Воозова, сина Салмонова, сина Наасонова, 33. сина Аминадавова, сина Арамова, сина Јорамова, сина Есромова, сина Фаресова, сина Јудина, 34. сина Јаковљева, сина Исакова, сина Авраамова, сина Тарина, сина Нахорова, 35. сина Серухова, сина Рагавова, сина Фалекова, сина Еверова, сина Салина, 36. сина Каинанова, сина Арфаксадова, сина Симова, сина Нојева, сина Ламехова, 37. сина Матусалова, сина Енохова, сина Јаредова, сина Малелеилова, сина Каинанова, 38. сина Еносова, сина Ситова, сина Адамова, сина Божијега. 1. Исус пак пун Духа Светога врати се са Јордана, и би одведен Духом у пустињу.

[Несташна]

СРЕДА ОСАМНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 231 (5:25-33)

Браћо, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, 26. да је освети, очистивши је крштењем у води ријечју, 27. да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна. 28. Тако су дужни и мужеви да воле своје жене као своја тијела; јер који воли своју жену, самога себе воли. 29. Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује, као и Господ Цркву. 30. Јер смо удови тијела његова, од меса његова, и од костију његових. 31. Тога ради оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. 32. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви. 33. Тако и ви, сваки да воли онако своју жену као и себе самога.

Лк. 12 (4:1-15)

У вријеме оно, Исус се врати са Јордана пун Духа Светога , и би одведен Духом у пустињу. 2. И четрдесет дана куша га ђаво, и не једе ништа у те дане; и кад се они навршише, онда огладње. 3. И рече му ђаво: Ако си Син Божији, реци овоме камену да постане хљеб. 4. И одговори му Исус говорећи: Писано је: Не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи Божијој. 5. И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога свијета за трен ока. 6. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. 7. Ти,дакле, ако се поклониш преда мном, биће сва твоја. 8. И одговарајући Исус рече му: Иди од мене, Сатано, јер је писано: Господу Богу својему клањај се, и њему јединоме служи. 9. И одведе га у Јерусалим и постави га на крило храма, и рече му: Ако си Син Божији, скочи одавде доље. 10. Јер је писано да ће анђелима својим заповједити за тебе да те сачувају, 11. и узеће те на руке да се не спотакнеш о камен ногом својом. 12. И одговарајући Исус рече му: Казано је: Не кушај Господа Бога својега. 13. И када заврши ђаво све кушање, отиде од њега за неко вријеме. 14. И врати се Исус у сили Духа у Галилеју; и отиде глас о њему по свој околини. 15. И он учаше по синагогама њиховим, и сви га хваљаху.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Ђаво Богочовеку приступа са искушењем (Лк.4,1-13). И од људи ко бива ослобођен од тога? Онај који врши вољу лукавог не трпи нападе, него само бива усмераван на све веће и веће зло. Чим, пак, човек почне да долази к себи и да помишља на нови живот по вољи Божијој, одмах се покреће сва војска сатанска: како који зна жури да расеје добре мисли и намере покајника. Ако не успеју да га од тога одврате, они се старају да ометају добро покајање и исповест. Ако, пак, ни у томе не успеју, труде се да посеју кукољ усред плодова покајања и напора у очишћењу срца. Не успеју ли да улију свој дух, покушавају да искриве добро. Одбијани у унутрашњости, нападају споља. И тако до краја живота. Чак ни умрети не дају у миру. И по смрти јуре за душом док не прође ваздушна пространства у којима лебде и имају своје јазбине. "О како је то неутешно и страшно!" За верујуће, међутим, ту нема ничег страшног. Јер, над оним ко је богобојажљив они немају никакве силе, већ само галаме унаоколо. Трезвоумни молитвеник пушта стреле на њих, и они се држе далеко од њега, не смејући да му приступе. Јер, они се боје истинског пораза. Они у понечему успевају само због наших пропуста. Уколико ослабимо у пажњи, или дозволимо да се заведемо њиховим призрацима, они почињу да нас смелије узнемиравају. Ако се на време не опоменемо свог пропуста они нас опкољавају, а уколико се душа досети преваре - опет одскачу и из далека посматрају не би ли опет како пришли. Тако дакле, буди трезвоуман, бди, моли се, и непријатељ ти ништа неће моћи учинити.

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ОСАМНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 232 (5:33-6:9)

Браћо, сваки да воли онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји својега мужа. 1. Дјецо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. 2. Поштуј оца својега и матер: ово је прва запови јест с обећањем: 3. Да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи. 4. И ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој. 5. Робови, будите послушни својим господарима по тијелу, као Христу, са страхом и трепетом, у простоти срца својега. 6. Не радећи само привидно као да угађате људима, него као слуге Христове, творећи вољу Божију од срца, 7. Служећи драговољно као Господу, а не као људима. 8. Знајући да ће сваки ако што добро учини, то примити од Господа, био роб или слободљак. 9. И ви господари, чините то исто њима, без пријетње, знајући да је и њихов и ваш Господар на небесима, а Он не гледа ко је ко.

Лк. 13 (4:16-22)

У вријеме оно, дође Исус у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита. 17. И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: 18. Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; 19. И да проповиједам пријатну годину Господњу. 20. И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. 21. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим. 22. И сви му свједочаху, И дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео (Лк.4,19). А где је она? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.

[Несташна]

ПЕТАК ОСАМНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 234 (6:18-24)

Браћо, сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете, 19. И за мене, да ми се даде ријеч кад отворим уста своја, да смјело обзнаним тајну јеванђеља, 20. За које служим у оковима, да о њему говорим смјело, као што сам дужан говорити. 21. А да бисте и ви знали како сам ја и шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и вјерни служитељ у Господу, 22. Којега управо за то и послах к вама, да знате како смо и да утјеши срца ваша. 23. Мир браћи и љубав са вјером од Бога Оца и Господа Исуса Христа! 24. Благодат са свима који постојано љубе Господа нашега Исуса Христа. Амин.

Лк. 14 (4:22-30)

У вријеме оно, дивљаше се народ ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. 23. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. 24. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој. 25. А ваистину вам кажем: Многе удовице бијаху у Израиљу у вријеме Илије када се небо затвори за три године и шест мјесеци, и би велика глад по свој земљи; 26. И ниједној од њих не би послан Илија до у Сарепту Сидонску жени удовици. 27. И многи бијаху губави у Израиљу у вријеме пророка Јелисеја; и ниједан се од њих не очисти до Нееман Сиријанин. 28. И сви се у синагоги испунише гњева кад чуше ово. 29. И уставши истјераше га напоље из града, и одведоше га на врх горе гдје бијаше њихов град сазидан, да би га бацили одозго. 30. Али он прође између њих, и отиде.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Назарећани су се дивили речима Господа, али ипак нису веровали. Томе је сметала завист, као што је сам Господ открио (Лк.4,22-30). Свака страст је противна истини и добру, а завист - више од свих. Јер, њену суштину чине лаж и злоба. Та страст је најнеправеднија и најотровнија, како за онога ко је има тако и за онога на кога је усмерена. У малим размерама она се може наћи код сваког. Она се јавља у случајевима у којима неко ко је раван нама почиње да се истиче. Она је утолико већа уколико се истиче неко ко је лошији од нас. Егоизам се раздражује и завист почиње да гризе срце. Стање није тако мучно све док је нама самима отворен пут. Међутим, ако је он затворен, и то баш од стране онога према коме се и зачела завист, њеним стремљењима већ нема кочнице. Мир је тада већ немогућ. Завист захтева срозавање противника и не умирује се док у томе не успе, или пак, док не упропасти самог завидљивца. Људи добре воље, код којих саосећање преовладава над егоизмом, не трпе од зависти. То указује на пут ка гашењу зависти у ономе који је мучен њоме. Треба да пожуримо да у себи пробудимо добру вољу, нарочито према ономе коме завидимо, и да то покажемо на делу. Тада ће и завист да се стиша. Неколико понављања у том смислу, и она ће, уз Божију помоћ, сасвим ишчилети. Међутим, ако је оставимо као што јесте, ако не победимо себе и не натерамо се да чинимо добро oнoме коме завидимо - она ће нас намучити, исушити, и у гроб отерати.

[Несташна]

СУБОТА ОСАМНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1. Кор. 162 (15:39-45)

Браћо, није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије. 40. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска; али је друга слава небеских а друга земаљских. 41. Друга је слава сунца, а друга слава мјесеца, и друга слава звијезда, јер се звијезда од звијезде разликује у слави. 42. Тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; 43. Сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили; 44. Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно. 45. Тако је и написано: Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи Адам дух који оживљује.

Лк. 15 (4:31-36)

У вријеме оно, сиђе Исус у Капернаум, град галилејски, и учаше их суботом. 32. И чуђаху се науци његовој врло; јер ријеч његова бјеше силна. 33. И у синагоги бјеше човјек са духом нечистог демона, и повика из свег гласа 34. Говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си: Светац Божији. 35. И запријети му Исус говорећи: Умукни, и изиђи из њега! И оборивши га демон на средину, изиђе из њега нимало му не наудивши. 36. И запрепашћење захвати све и разговараху међу собом говорећи: Каква је то ријеч да влашћу и силом заповиједа нечистим духовима, и излазе?
 

[Несташна]

НЕДЕЉА ОСАМНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2. Кор. 188 (9:6-11)

Браћо, ово велим: Ко шкрто сије, шкрто ће и жњети; а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети. 7. Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје. 8. А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу. 9. Као што је написано: Просу, даде сиромасима; правда Његова остаје до вијека. 10. А Онај који даје сјеме сијачу и хљеб за јело, даће и умножиће сјеме ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше; 11. Богатећи се у свему за сваку простодушност која кроз нас приноси захвалност Богу.

Лк. 17 (5:1-11)

У вријеме оно, стајаше Исус крај Генисаретског језера, 2. И видје двије лађе гдје стоје украј језера, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже. 3. И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да одмакне мало од обале; и сједе и учаше народ из лађе. 4. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. 5. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. 6. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. 7. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. 8. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. 9. Јер запрепашћење обузе њега и све који бијаху с њим због лова рибе што ухватише, 10. А тако исто и Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који бијаху другови Симонови. И рече Исус Симону: Не бој се, од сада ћеш људе ловити. 11. И извукавши обје лађе на земљу оставише све, и отидоше за њим.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лк.5,5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ - одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи који не стоје у живом општењу са Господом не могу приносити плодове правде који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али, када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.



Блаженопочивши Павле Српски - Пут у живот

Из ових речи светог Еванђеља, као и сваке речи Божије, поучимо се вери у Сина Божијег, у Његово еванђеље, Његову науку, и по тој вери живимо, ту веру показујући у животу своме, не само ради других, него да њоме живимо из душе своје и по свом срцу. То ће бити најбољи начин и наше проповеди Христа и Његовог еванђеља пред људима овога света, и верним и неверним, по речи Христовој на другом месту: "Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Кад се Син Божији јавио у овом свету, Он је и својим изгледом показивао да је човек, али из Њега је просијавало Његово божанско лице. Тако на једну реч Његову и долазак Јовану Крститељу, Јован у Њему види и сведочи. "Eвo, Јагње Божије које узе на се грехе света! Ја сам видео и сведочим даје Он Син Божији" (Јн. 1, 29, 34). И eвo, cви апостоли на једну реч Његову остављају cвe и иду за Њим и Господ потврђује веру у Њега делима својим и чудесима. својим. Може да нам буде нејасна реч апостола Петра; Господе, јер сам човек грешан". Ту он осећа своју недостојност да буде пред Сином Божијим и у том смислу је то рекао. Друкчија је ствар била кад је Он учинио на другом месту да свиње поскачу у море и да потону, јер је Јеврејима било забрањено да не само држе свиње него и да долазе у додир са свињама, јер их чине нечистим не само физички него и молитвено, ритуално, и кад су ти људи видели то чудо и ту штету онда су дошли и молили Сина Божијег да оде од њих због штете, а не што су видели чудо и што је пре тога народ нахранио хлебом, него да не би имали штете.
Разуме се да је наша дужност осећати да смо недостојни да будемо пред Сином Божијим, да даривамо Свето Причешће, али треба да се трудимо да будемо што достојнији. Његово Свето Причешће у нама чисти нас од греха и учини да будемо снажнији и да будемо достојни Царства Божијег.



СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - ОМИЛИЈЕ 

Јеванђеље о богатом риболову


Бог је дародавац свих добрих дарова. И сваки дар Божји је савршен, и то савршен у толикој мери да наводи људе на чуђење. Чудо и није ништа друго до дар Божји коме се људи чуде. А људи се чуде даровима Божјим због савршенства тих дарова. Кад би људи били у рајској чистоти и безгрешности они не би чекали да Бог васкрсне мртваца или умножи хлеб или напуни мреже рибом па да кажу: ево чуда! него би за сваку ствар створену од Бога, и за сваки час и дах свога живота рекли. Ево чуда! Но како је грех постао навика људи, то су кроз грех и сва безбројна чуда Божја у свету постала за човека тупа навика. Да не би од те навике човек сасвим отупео, зачмао и поживотињио се, Бог по милосрђу Своме према болесном човечанству додаје још чуда безбројним чудима Својим. Да би само пробудио човека и отрезнио га од суморне душегубне навике на чуда као на нечуда.

Сваким Својим чудом Бог жели прво, да опомене људе да Он будно бди над светом управљајући овим по Својој свемоћној вољи и мудрости; и друго, да људи не могу без Њега никакво добро учинити.

Никакав труд без Божје помоћи не успева. Никакав усев без Божјег благослова не доноси жетве. Сва мудрост људска, управљена против Божјег закона, није у стању сама собом донети добра ни колико зрно горушично. Ако ли пак она за извесно време изгледа да доноси добра, то извесно није она што доноси добра, него је то милост Божја која се за неко време не удаљава ни од најљућих противника Божјих. Јер је Бог човекољубив, и не свети се одмах, него дуго трпи и чека покајање. И јер Он жели да се сви људи спасу и дођу до познања Истине.

Занесен навиком на овај свет човек понекад помисли да може нешто ваљано учинити и мимо Бога, па чак и насупрот Бога и Божјег закона. Учини се занешењаку понекад да може сам од себе постати добар, или богат, или мудар, или славан. Но та занесеност или га брзо разочарава, те га умудрује и враћа трезвена Богу, или га пак односи низ мутну бујицу света док савршено не изгуби човечанско достојанство, и док се као сенка потпуно не преда у руке невидљивих злих сила. А онај ко посматра овај свет као трепереће чудо Божје, и себе као чудо усред чуда, непрестано испитује путеве Промисла по вијугама тога непрегледног и задивљујућег низа чуда. Такав само може говорити као што је апостол Павле говорио: Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који залива, него Бог који даје те расте (I Кор. 3, 6-7). Сличну мисао изражава и пословица која постоји код многих народа: човек предлаже а Бог располаже. Човек предлаже планове, а Бог прима или одбацује. Човек предлаже мисли, речи и трудове, а Бог усваја или не усваја. Шта усваја Бог? Оно што је Његово, оно што је од Њега. Све што није Његово, и што није од Њега, и што не личи на Њега, Бог одбацује. Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари. Ако зидари зидају у име Бога, сазидаће палату, ма њихове руке биле слабачке и грађа оскудна. Ако ли пак зидари зидају у име своје, а насупрот Бога, њихов ће се посао расути, као што се расула кула вавилонска.

Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали Богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многобројна царства људска, створена људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава. Двори римских ћесара, који су ратовали против Цркве, леже у пепелу, док пештере и подземне катакомбе хришћанске и дан-данас стоје. Стотине царева и краљева владало је Сиријом, Палестином и Египтом: од њихових мермерних дворова чувају се само поједине изломљене плоче по музејима, док манастири и лавре, које су молитвеници и испосници Божји стројили у то исто време, и то по гудурама и пешчаним пустињама, стоје и данас, и из њих се беспрекидно кроз петнаест или седамнаест столећа уздижу к Богу молитве и мирис тамњана. Нема те силе која може расути Божје дело. Док се дворови и градови безбожнички руше, дотле колиба Божја стоји. Оно, што Божји прст подупире, сигурније стоји него оно што сав свет својим леђима подупире. Нека се не хвали ниједно тело пред Богом (I Кор. 1, 29)! Јер сва су тела као трава која чека да се наброје њени дани па да се претвори у пепео. Нека нас свемоћни Господ сачува и од помисли, да ми можемо неко добро постићи и без Његове помоћи и Његовог благослова! Нека нам и данашње јеванђеље послужи као опомена, да се таква сујетна помисао не би никад ни зачела у нашој души. Јер данашње јеванђеље баш и говори о томе како су сви трудови људски узалудни, ако Бог не помогне. Док су апостоли Христови као људи сами ловили рибу, нису ништа уловили; а кад је Христос наредио да још једном баце мрежу у море, толико се рибе ухватило, да су се мреже поцепале. Но ево како гласи цела прича:

У време оно стајаше Исус код језера Генисаретског, и виде две лађе где стоје у крају, а рибари беху изишли из њих и испираху мреже. И улезе у једну која беше Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; седавши учаше народ из лађе. То је било једном приликом када силан свет беше налегао да слуша реч Божју из Христових уста. Да би Га сви видели и чули Он није могао изабрати боље место зато од једне рибарске лађице. А ту на обали стајаху две, и рибари беху запослени око испирања својих мрежа. Те лађице нису ништа друго до обични рибарски чамци с једрима, какви се и данас употребљују на језеру Генисаретском. Лађица у коју је Господ улегао припадала је рибару Симону, доцнијем апостолу Петру. Господ дакле замоли Симона, да мало одмакне лађицу од краја, а кад Симон то учини, Он седе и поче учити народ.

А кад преста говорити, рече Симону: хајде на дубину и баците мреже своје те ловите. Улазећи у чамац Господ је унапред имао у виду неколико добрих циљева које је хтео постићи. Прво из чамца је лакше поучио народ и користио народу нахранивши му душу Својом слатком науком. Друго, знајући да су рибари у бризи и тузи што те ноћи ништа нису уловили, Он је хтео да их утеши богатим ловом рибе и тако задовољи њихове телесне и друге спољашње потребе. Јер Бог се стара о нашем телу као и о души нашој. Он је Онај који даје храну сваком телу (Пс. 136, 25). Треће, хтео је Господ да нахрани душу Својих избраника вером у Себе, у Своју свемоћ и свемилост. И најзад, што је најглавније, Господ је хтео да очигледно покаже ученицима Својим, а кроз њих и свима нама, да је с Њим и кроз Њега вернима све могуће, као и да су сви трудови и напори људски без Њега празни као што су биле празне мреже рибара који сву ноћ ловише и ништа не уловише. Пошто је, дакле, Господ постигао један циљ поучивши народ. Он сада греди ка другоме. Зато наређује Симону да крене на дубину и да баце мреже поново.

И одговори Симон и рече му: учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али по твојој речи бацићу мрежу. И учинивши то ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продреше. И намагоше на другове који беху на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе тако да се готово потопе. Симон још не зна ко је Христос; он Га назива само учитељем, и одаје Му поштовање као што су чинили и многи други. Но он још стоји далеко од веровања у Христа као Сина Божјег и Господа. Најпре Му се јада, како су се сву ноћ трудили и ништа нису уловили. Но из поштовања према Христу, као добром и мудром учитељу, он пристаје, да Га послуша и поново баци мрежу. Никад Бог не награђује труд људски толико, колико Он награђује послушно срце. Срдачна послушност Петрова у толико се показала већа што је он одмах следовао речи Христовој, мада је морао бити тешко уморан и неиспаван, и уквашен, и зловољан, после свеноћног узалудног труда. Зато је његова послушност брзо била награђена милошћу Христа и послушношћу риба. Јер Онај који је створио рибе, наредио им је духом Својим да се скупе и напуне мреже. Рибе су безгласне, те им Господ и не наређује на глас да уђу у мреже, као што је на глас наређивао хучном ветру да престане и бучном мору да се утиша. Не гласом и речју но силом Господњом рибе су се упутиле на место које им је одређено. Сабравши толику рибу Господ је богато наградио свеноћни труд рибара, растерао њихову бригу и задовољио њихове спољашње потребе. Тако је Он постигао и други Свој циљ тога дана. Видевши толику количину рибе, какву свакако у животу није видео, Симон, и још неко ко је био у лађи, дадоше знак својим друговима да им приђу са својом лађом. И не само да се напуни Симонова лађа него још и лађа Јакова и Јована, другова Симонових, и то тако, да од великог товара смал се лађе не потопише. Вероватно би се и потопиле, да Господ није био ту присутан.


А кад виде Симон Петар, припаде ка коленима Исусовим говорећи: изиђи од мене Господе! ја сам човек грешан; јер га беше спопао страх, и све који бејаху с њим од мноштва риба које ухватише; а тако исто Јакова и Јована, синове Зеведеове, који бејаху другови Симонови. Устрашен од невиђеног призора Симон пада на колена пред Христом. Он ни часа није посумњао да се такав лов има приписати Христовом присуству у лађи а не његовом (Симоновом) труду. Толико је тај догађај потресао душу Симонову, да он више не назива Христа учитељем но Господом. Јер и људи могу бити учитељи, али Господ је један. Чувши Христа како из лађе крај обале говори народу мудру науку Симон Га назива Господом. Видите, како је дело главније од речи? И ми кад говоримо најслађе речи људи ће нас назвати ученим људима, но ако само делом покажемо оно што говоримо, људи ће нас назвати Божјим људима. Вероватно да је и Симон, слушајући речи Христове, мислио у срцу своме: како лепо и мудро говори! Прозревши ово Прозритељ свију срдаца и ствари извео је Симона на дубину, да му покаже, да Он и твори оно што говори.

Но ослушните, шта Симон рече Господу? Место да изјави своју благодарност за оволики дар и своје дивљење због овога чуда он говори: изиђи од мене! Нису ли и људи из гадаре молили Христа да оде од њих, када је Он исцелио бесомучнога? Јесу, али не из истих побуда као Петар. Гадаринци су гонили Христа од себе из користољубља, јер им је жао било свиња што их потопише демони, када их Господ истера из човека. Међутим Петар говори: јер сам ја човек грешан. Из осећања своје грешности и недостојности он моли Господа да иде од њега. Ово осећање своје сопствене грешности у присуству Бога јесте драгоцени камен душе. Господ ово цени више него све формалне химне дивљења и благодарности. Јер ако човек пева Богу многе химне дивљења и благодарности а не осећа своју грешност, ништа му не вреди. То осећање грешности води покајању, покајање Христу, а Христос препорођају. Осећање своје грешности почетак је пута спасења. Кад неко дуго лута по странпутицама онда му остаје само да иде тим путем и да с њега више не скреће ни лево ни десно. Шта је помогла молитва онога фарисеја који је мислио да хвали Бога хвалећи себе у цркви? Он не би оправдан пред Богом него онај цариник који се груваше у прси вапијући к Богу. Боже, милостив буди мени грешноме (Лк. 18, 13)! Но, гле, то је почетак Петрова школовања у вери у Христа. Доћи ће време када ће он сасвим друкчије говорити Господу. Доћи ће време када ће многи од следбеника Христових отићи од Христа, и када ће Петар рећи Господу: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 66-68). А сада, на почетку, устрашен од силе Господње, он Му говори: изиђи од мене!

Но није само Петра обузео био страх него и другове његове: Јакова и Јована, синове Зеведејеве, и све остале који беху с њима. Сви су они, дакле, почели са страхом од Господа, а завршили су са љубављу Господа. Као што је и писано: почетак мудрости страх Господњи (Приче 1, 7).

На Петров страх, клечање и узвик одговара благи и свепроницљиви Господ:

Не бој се! Од сада ћеш људе ловити. То јест: овај свет је море страсти, Црква моја јесте лађа, а Јеванђеље моје мрежа којом ћеш ловити људе. Ништа без мене нећеш моћи учинити, као ни прошле ноћи што ништа ниси могао уловити, али са мном ћеш увек имати толики лов, да ће лађа бити препуна. Буди ми само послушан увек као што си био данас, и никакве се дубине нећеш убојати, и никад празан нећеш отићи из лова.

И извукавши обе лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Исусом. Оставише лађе, нека други раде с њима што хоће. Уз то Петар остави кућу и жену, а Јаков и Јован кућу и оца свога. И отидоше за Њим. Шта има да се брину? Нису ли се бринули и трудили целу једну ноћ, па узалуд? Онај који може без труда све да створи, моћиће да исхрани њих и њихове сроднике. Онај који одева траву пољску у лепше одело него што се могао оденути цар Соломон, бринуће се и за њихово одело. Храна и одело то је нешто најмање. Међутим Господ их позива ка оном што је највеће, ка царству Божјем. Па кад им Он може дати оно што је највеће, како да их неће снабдети са оним што је најмање? Исти апостол Петар доцније је писао: све своје бриге баците на Њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). И најзад, кад Њега слушају глуве и немуште рибе у води, како ови људи као словесни створовида Га не послушају?

Но цела ова прича има и један скривени унутарњи смисао. Лађа означава тело; мреже које се цепају означавају стари дух у човеку, дубина морска означава дубину душе човекове. Када се живи Господ усели у послушна човека, онда се човек откачује од обале овог материјалног света, и удаљава се из чулне плићине на духовне дубине. У овим дубинама открива му Господ безбројно богатство Својих дарова, за којима се човек узалуд гнао сам својим трудом кроз целу ноћ свога живота. Но ти дарови су тако огромни, па их стари дух не може да држи, него се од њих цепа. Зато је Господ и рекао, да се не лева ново вино у старе мехове. Смотривши несањано богатство Божјих дарова, послушни човек испуњава се страхом и ужасом како од свемоћи Божје тако и од својих грехова. И он би тад пожелео да се скрије од Бога, да Бог од њега оде, а он да се врати своме староме духу и староме животу. Јер чим се човеку открије сјај и милост Божја, одмах му се открије и његова сопствена грешност, недостојност и дуговремена удаљеност од Бога. Но онога кога је извео на дубине духовне Бог не оставља нити се обзире на његове болесничке вапаје: изађи од мене! него га храбри и теши речима: не бој се! Даље, када Бог обдари послушна човека Својим неописаним божанским богатством, Он не жели, да то богатство остане само у њему, као талант закопани у земљу од злога слуге, него Бог жели да послушни човек тај свој дар подели с другима. Зато Петар и призива још једну лађу, да смести сву уловљену рибу, и дели лов са својим друговима, Јаковом и Јованом, и осталима који беху с њим. Но и Јаков и Јован и сви остали труде се око извлачења мреже, смештања рибе у лађе и веслања ка обали. Тако и сваки послушан човек, који прима дар Божји преко другога човека, треба да зна, да тај дар долази од Бога а не од човека; треба одмах, без одлагања, да се почне трудити око чувања, умножавања и даљег дељења тога дара. То што послушни рибари извукоше лађе на обалу, и оставише и лађе и све и одоше за Христом означава, да обдарени од Бога човек на дубинама духовним напушта своје тело са страстима и дотадашњим грешним везама, И напушта све, тј. напушта не само тело и телесне везе него и стари дух и све везе старога духа сво га, и иде за Оним, који облачи сваког позваног у нову ризу спасења, и који непрестано зове послушне на велике дубине духовне. То што Господ назива Петра ловцем људи означава, да апостоли, епископи, свештеници и сви уопште хришћани, који су примили дарове од Бога, по љубави и по дужности труде се, да помоћу тих дарова улове, то јест спасу што више људи. Свак према своме дару: ко је примио више, мора и показати већи лов, а ко је примио мање, мање ће бити дужан и показати, као што јасно учи Господ кроз причу о талантима. Слуга који је примио пет таланата показао је десет, а слуга који је примио два таланта показао је четири. Само да се нико не погорди Божјим даром као својим, и не скрије га од људи, и не закопа га у гроб свога тела, јер ће такав самог себе осудити на геену огњену где је плач и шкргут зуба.

И тако ова јеванђелска прича препуна је поуке баш за наше време и наше поколење као што су рибарске мреже биле препуне благословене рибе. О, кад би људи нашег времена примили од овог јеванђеља бар само поуку о послушности према Богу! Све остале поуке биле би испуњене саме собом кроз послушност. И сва добра која срце људско може пожелети била би уловљена златном мрежом јеванђелске послушности. Пред нама су два примера послушности: послушност риба и послушност апостола. Не зна се, која је од које дирљивија. Рибе следују наредби Господа и без устезања стављају свој живот пред Његове ноге. Њих је Господ и створио ради телесне потребе човека. Но гле, како рибе могу да задовоље и једну духовну потребу људи! Одметнутим од Бога, бунтовним и непослушним људима оне су послужиле примером послушности према Створитељу. Ваистину, ове рибе нису се могле већма прославити, па да су још хиљаду година остављене да живе и пливају по Генисаретском језеру! Свој живот оне су искупиле великом чашћу што су послужиле у плану Господа Искупитеља као пример и укор непослушним људима. Очита је и неисказана милост Господња у овоме. Господ се служи свима Својим створењима, да би повратио човека са пута погибељи, да би га пробудио, отрезнио и на првобитно његово достојанство уздигао. Но дирљив је и пример апостолске послушности. Прости људи су обично више везани за свој дом и своје сроднике од светских људи. Јер ови последњи имају много разноврсних веза по свету, те ако напусте једне везе остају при другим. Али ови прости рибари остављају све, кидају своје малобројне но врло јаке везе са светом, домом и родбином - и са самим собом - и следују Господу на велику и богату духовну дубину. Време је показало, да је њихову послушност Господ божански наградио. Они су постали стубовима Цркве Божје на земљи и великим светилима у Царству на небу. Похитајмо, дакле, и ми сви да се користимо њиховим примером послушности. Ноћ нашега живљења на земљи журно промиче, и сви наши трудови по овој ноћи остају узалудни, и мреже наше празне, и срца наша пуна зловоље, а душе наше и ум наш гладни - без Божје помоћи. А Господ благи стоји код лађице свакога од нас и моли. Он, Свевишњи Творац и Сведржитељ - моли свакога од нас, да Га пустимо у своју лађицу и да се са Њим без бојазни отиснемо из плићине и каљуге живота на велике дубине мора духовнога, где ће нам Он напунити лађице наше сваким жељеним изобиљем! Послушајмо Га, дакле, док Он моли, јер кад сване, ми Га нећемо више видети као Молитеља него као Судију. Не одбијајмо Његову молбу да уђе у наше срце и душу, као што Га ни Петар није одбио; јер Он жели да уђе не због Себе но због нас. Знајте, да није лако Пречистоме ући под нечист кров. Знајте, да је то жртва што Он чини. Но Он ту жртву чини из љубави према нама. Он нас не моли, да уђе и нешто узме, него да да. Он моли да Му само дозволимо услугу и жртву - и жртву! - за нас. Чујмо, браћо моја, глас Молитеља пре него што будемо чули глас Судије.

Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ДЕВЕТНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 235 (1:1-7)

1. Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Исусу Христу који су у Филипима, са епископима и ђаконима: 2. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 3. Захваљујем Богу мојему кад год се сјетим вас, 4. Свагда у свакој молитви мојој са радошћу молећи се за све вас, 5. Што ви постадосте заједничари у јеванђељу, од првога дана па до сада; 6. Убијеђен у то, да ће Онај који је отпочео добро дјело у вама довршити га све до дана Исуса Христа. 7. Као што је и право да ја ово за све вас мислим; јер вас имам у срцу, и у оковима мојима, и у одбрани, и потврђивању јеванђеља, све вас који сте заједничари моји у благодати.

Лк. 16 (4:37-44)

У вријеме оно, дође Исус у кућу Симонову, и отиде глас о њему по свима околним мјестима. А ташту Симонову бјеше ухватила велика грозница, и молише га за њу. 39. И ставши више ње запријети грозници, и пусти је. И одмах устаде и служаше им. 40. А када захођаше сунце, сви који имађаху болеснике од различних болести довођаху их њему; а он на свакога од њих полагаше руке, и исцјељиваше их. 41. А и демони излажаху из многих вичући и говорећи: Ти си Христос Син Божији. И пријетећи им не допушташе да говоре да знају да је он Христос. 42. А кад наста дан, изиђе и отиде у пусто мјесто; и народ га тражаше, и дође к њему, и задржаваху га да не иде од њих. 43. А он им рече: И другим градовима треба ми благовијестити о Царству Божијем; јер сам на то послан. 44. И проповиједаше по синагогама галилејским.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И у другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан (Лк.4,43). Реч: Јер сам на то послан, наше свештенство треба да прихвати као свој непромењиви закон. Обраћајући им се кроз личност светог Тимотеја, и апостол заповеда: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2). Истину је на земљу донео Дух Свети, који је апостоле испунио на дан Педесетнице. Од тада она обитава на земљи. Њени проводници су уста свештеника Божијих. Ако неко од њих затвори своја уста, преградиће пут истини коју очекују душе верујућих. Стога пате душе верујуће, не добијајући истину. Па и сами свештеници треба да осећају тегобу од истине, која их, не налазећи изласка, обремењује. Растерети се, свештениче Божији, од те тежине, и испусти потоке божанских речи, и ради своје утехе и ради оживљења поверених ти душа. Ако увидиш да и у теби самом нема истине, узми је из Светог Писма. Испунивши се њоме, шаљи је ка својој духовној деци. Само немој ћутати. Проповедај, јер си на то призван.

[Несташна]

УТОРАК ДЕВЕТНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 236 (1:8-14)

Браћо, Бог ми је свједок, колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа; 9. И за то се молим Богу да љубав ваша све више и више изобилује у познању и сваком расуђивању, 10. Да процијените шта је најбоље, да будете чисти и беспрекорни на дан Христов, 11. Пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију. 12. Хоћу пак да знате, браћо, да је оно што се збило са мном само допринијело напретку јеванђеља, 13. Тако да сав царски суд и сви остали знају да сам у оковима за Христа. 14. И многа браћа у Господу, ободрена оковима мојима, још више су се осмјелили да без страха говоре ријеч Божију.

Лк. 18 (5:12-16)

У вријеме оно, бијаше Исус у једноме граду, и гле, човјек сав у губи, па видјевши Исуса паде ничице и замоли га говорећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. 13. И пруживши руку дохвати га се, и рече: Хоћу, очисти се! И одмах губа отиде с њега. 14. И он му заповједи да ником не казује: Него иди и покажи се свештенику, и принеси дар за очишћење своје, како је наредио Мојсеј за свједочанство њима. 15. Али се глас о њему још већма ширио, и мноштво народа стјецаше се да га слушају и да их он исцјељује од њихових болести. 16. А он се удаљаваше у пустињу и мољаше се Богу.



Свети Теофан Затворник - Мисли за свеки дан у години

Пред Господа је пао ничице губави човек молећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. Господ је рекао: Хоћу, очисти се! И одмах губа паде са њега (Лк.5,12-13). Када човек са вером, покајањем и исповешћу прибегне Господу, одмах спада свака наравствена губа. Она истински спада и губи сваку силу над њим. Због чега се, пак, губа понекад опет враћа? Због тога што се враћају и телесне болести. Ономе ко је оздравио каже се: "Немој то да једеш... Немој то да пијеш... Не иди тамо". Ако он не послуша, болест се враћа. Тако је и у духовном животу. Треба бити трезвоуман, треба бдети, молити се. Тада се и греховна болест неће вратити. Ако, пак, не пазиш на себе, ако себи без размишљања дозволиш да све видиш, или слушаш, или говориш, или радиш - грех ће се вратити и поново се оснажити? Господ је губавоме наредио да све испуни по закону. Ево шта то значи: по исповести треба примити епитимију и исправно је извршити. У њој је сакривена велика предупређујућа сила. Међутим, због чега неки говоре: "Мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај". Или због тога што су у исповести или покајању били непотпуни, или што се слабо држе предострожности, или што се само праве да су немоћни. Онај ко без труда и самопринуђавања хоће све да уради, бива исмејан од врага. Реши се да истрајеш до смрти, и да на делу покажеш решеност, па ћеш видети какву ћеш силу обрести. Истина је да код сваке снажне страсти страх овладава душом. Међутим, то није оправдање. Јер, он ће побећи чим, уз Божију помоћ, учиниш заокрет према унутра.

[Несташна]

СРЕДА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 237 (1:12-20)

Браћо, хоћу да знате, да је оно што се збило са мном само допринијело напретку јеванђеља, 13. Тако да сав царски суд и сви остали знају да сам у оковима за Христа. 14. И многа браћа у Господу, ободрена оковима мојима, још више су се осмје лили да без страха говоре ријеч Божију. 15. Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље; 16. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намјером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима; 17. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану јеванђеља. 18. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се; 19. Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа, 20. Као што поуздано чекам и надам се.

Лк. 21 (5:33-39)

У вријеме оно, приступише фарисеји Исусу и рекоше: Зашто ученици Јованови посте често и молитве чине, а тако и фарисејски; док твоји једу и пију? 34. А он им рече: Зар можете натјерати сватове да посте док је женик с њима? 35. Него ће доћи дани кад ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане. 36. Каза им пак и причу: Нико не меће закрпу од нове хаљине на стару хаљину, иначе ће и нову раздријети, и старој не одговара закрпа од нове. 37. И нико не сипа вино ново у мјехове старе, иначе вино ново раздере мјехове, и оно се пролије, и мјехови пропадну. 38. Него вино ново у мјехове нове треба сипати, и обоје ће се сачувати. 39. И нико ко је пио старо неће одмах новога: јер вели: старо је боље.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Сватовима не приличи да посте док је женик са њима (Лк.5,34), рекао је Господ, и тиме изрекао закон да међу врлинама и подвизима све треба да има своје место и време. Заиста, неблаговремено и неумесно дело може и да изгуби своју вредност, или у потпуности или делимично. У спољашњој природи Господ је све устројио сразмерно, уравнотежено и складно. Он хоће да и у наравственом поретку све буде благообразно и умесно. Унутрашња благообразност представља везу врлине са скупином свих врлина, или хармонију врлина, при чему се ни једна не истиче без потребе, већ су све у складу, као гласови у хору. Спољашња благообразност сваком делу даје своје место, време, и друге прикладности. Резултат таквог благоустројства биће утисак сличан утиску који одаје лепа особа одевена у прекрасну одећу. Врлина је благообразна, пријатна и унутра и споља. Таквом је чини хришћанска благоразумност. Лепота, пак, стараца јесте расуђивање, стечено искуством и здравим разматрањем житија светих, у светлости речи Божије.

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ДЕВЕТНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 238 (1:20-27)

Браћо, као што поуздано чекам и надам се да се ни у чему нећу постидјети, него да ће се Христос као свагда и сада свом смјелошћу величати у тијелу мојему, било животом било смрћу. 21. Јер је мени живот Христос и смрт добитак. 22. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. 23. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; 24. Али остати у тијелу потребније је вас ради. 25. И ово поуздано знам, да ћу остати и боравити са свима вама за ваш напредак и радост вјере, 26. Да би се похвала ваша у Христу Исусу умножила преко мене када вам опет дођем. 27. Само живите достојно јеванђеља Христова.

Лк. 23 (6:12-19)

У вријеме оно, изиђе Исус на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. 13. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва: 14. Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, 15. Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона званога Зилот, 16. Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који и постаде издајник. 17. И сишавши с њима, стаде на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк.6,2). То је основа и начело хришћанских свеноћних бдења. Молитвени жар одгони сан, а занос духа не даје да се примети протицање времена. Прави молитвеници га не примећују. Њима се чини као да су тек стали на молитву, а оно се већ и дан појављује. Међутим, треба проћи велики труд у бдењу да би се дошло до тог савршенства. Тај подвиг су предузимали и предузимају усамљеници; вршили су га и врше у општежићу; упражњавали су га и упражњавају га побожни и богобојажљиви световњаци. Бдење се врши са напором, али је плод од њега у души очигледан и трајан: умирење и умилење душе при изнемоглости тела. Ово стање је веома драгоцено за оне који ревнују за духовни напредак! (На Атону), где су уведена, никако не желе да их напусте. Сви осећају да је бдење напорно, али нико не жели да измени поредак, и то због користи коју душа од њега стиче. Сан више од свега успокојава и храни тело, а бдење га више од свега смирава. Ко је сит сна, спор је за духовна дела и хладан према њима, док је онај који бди - брзопокретан као срна, и ватрен духом. Тело треба поучавати добру, као роба. То се ничим тако успешно не може постићи као честим бдењем. Ту тело у потпуности "трпи" власт духа над собом; ту се избегава навика да тело господари духом; ту се дух учи да влада над телом.