Свакодневна читања

[Несташна]

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 220 (2:4-10)

Браћо, Бог, који је богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље, 5. И нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом - благодаћу сте спасени - 6. И с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, 7. Да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати своје добротом према нама у Христу Исусу. 8. Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; 9. Не од дјела, да се не би ко хвалисао. 10. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо.


Лк. 38 (8:26-39)

У вријеме оно, доплови Исус у земљу Гадаринску која је према Галилеји. 27. А кад он изиђе на земљу, срете га неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. 28. А кад видје Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свега гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! 29. Јер он заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама. 30. А Исус га запита говорећи: Како ти је име? А он рече: Легион; јер многи демони бијаху ушли у њега. 31. И мољаху га да им не заповједи да иду у бездан. 32. А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. 33. А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се. 34. А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима. 35. И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се. 36. А они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни. 37. И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се. 38. А човјек из кога изиђоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: 39. Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Исус.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Гадарински ђаволом поседнути човек се, по свом исцелењу, прилепљује за Господа и жели да стално буде са Њим. Међутим, чувши Његову вољу, он иде и проповеда по целом граду о добру које је примио. Доброчинитељ привлачи и Његова воља постаје закон за онога коме је учињено добро. Језик не може да се заустави и да не разглашује о ономе што је од Њега добијено. Када бисмо увек имали у сећању сва добра која смо примили и која примамо од Господа, међу нама не би било незахвалних, не би било нарушилаца Његове свете воље, не би било оних који га не би љубили више од свега. Крштењем смо избављени од прародитељског греха и све његове погубности; у покајању се стално омивамо од грехова који се непрестано лепе за нас; промисао Божији нас штити од несрећа, често невидљивих за нас саме; наш живот добија усмерење које је најбезопасније за нас и најпогодније за наше циљеве. Најзад, све што имамо, од Господа смо примили. Због тога треба из све душе да прибегавамо Господу, да у свему испуњавамо Његову вољу, да прослављамо Његово пресвето име, и то пре свега животом и делима, како не бисмо били гори од гадаринског ђавоиманог, који се одмах показао толико мудар да је свима постао достојан пример за подражавање.


 

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1. Сол. 267 (2:20- 3:8 )

Браћо, ви сте наша слава и радост. 1. Зато, не могавши више издржати, нађосмо за добро да останемо сами у Атини, 2. Па посласмо Тимотеја, брата нашега и служитеља Божијега и сарадника нашега у јеванђељу Христовом, да вас утврди и да вас ободри у вјери вашој, 3. Да се нико не поколеба у овим невољама; јер сами знате да нам то предстоји. 4. Јер кад смо још код вас били, ми смо вам казали унапријед да ћемо имати невоља, и као што знате, то се и догодило. 5. Ради тога и ја, не могавши више издржати, послах да сазнам о вјери вашој, да вас како није искушао кушач, па да наш труд буде узалуд. 6. А сада, када нам је Тимотеј дошао од вас, и донио нам добре вијести о вашој вјери и љубави, и да нас се свагда радо сјећате, желећи да видите нас, као и ми вас, 7. Зато се вама утјешисмо, браћо, вјером вашом при свој нашој невољи и биједи. 8. Јер сад смо живи, кад ви чврсто стојите у Господу.


Лк. 59 (11:29-33)

У вријеме оно Исус стаде говорити народу који се скупљаше: Нараштај је овај зао нараштај; иште знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. 30. Јер као што Јона би знак Ниневљанима, тако ће и Син Човјечији бити знак нараштају овоме. 31. Царица јужна устаће на суду с људима нараштаја овога, и осудиће их; јер она дође с краја земље да слуша мудрост Соломонову, а гле, овдје је већи од Соломона. 32. Људи Ниневљани ће устати на суду с нараштајем овим, и осудиће га, јер се покајаше на проповијед Јонину, а гле, овдје је већи од Јоне. 33. Нико пак не меће запаљену свјетиљку на скривено мјесто, нити под суд, него на свјећњак да виде свјетлост они који улазе.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Царица јужна устаће на суд са људима рода овога и осудиће их (Лк.11,31). Зашто? Зато што су равнодушни према делу које Господ врши пред нашим очима. Чувши о мудрости Соломоновој, царица је дошла из даљине да га чује, а они не обраћају пажњу на Господа, иако га имају пред лицем, и премда је очевидно већи од Соломона колико је небо више од земље. Царица јужна осуђује и све равнодушне према делима Божијим, будући да је Господ увек и међу нама очевидно присутан у јеванђелским причама, као што је био присутан и тада. Читајући Јеванђеље, ми пред очима имамо Господа са свим Његовим дивним делима. Јер, оно је тако несумњиво, као што је несумњиво сведочанство очију. Међутим, ко од нас обраћа пажњу на Господа, који се на такав начин оцртава у нашим душама? Ми смо затворили своје очи или смо их окренули на другу страну, због чега и не видимо. Не видећи, пак, ми се и не занимамо делима Господњим. Међутим, ту нема оправдања, будући да узрок лежи у непажњи која је исто толико преступ колико и дело које из ње произилази. Дело Господње, тј. - спасење душе јесте наше превасходно дело. На оно што је од Господа ми смо дужни да обраћамо пажњу, чак ако се непосредно и не односи на нас. Утолико више смо дужни да пазимо на оно што се односи на нас саме, на остваривање нашег суштинског дела, чије значење се простире на сву вечност? Сами судите колики је преступ непажња према том делу!

[Несташна]

УТОРАК ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1. Сол. 268 (3:9-13)

Браћо, какву захвалност можемо одати Богу за вас, за сву радост којом се радујемо због вас пред Богом нашим? 10. Ноћ и дан најусрдније се молимо Богу да видимо лице ваше и да допунимо оно што недостаје вјери вашој. 11. А сам Бог и Отац наш и Господ наш Исус Христос да управи пут наш к вама. 12. А вас Господ нека обогати и преиспуни љубављу једних према другима и према свима, каква је и наша према вама, 13. Да би се утврдила срца ваша непорочна у светости пред Богом и Оцем нашим о доласку Господа нашега Исуса Христа са свима светима његовим. Амин.


Лк. 60 (11:34-41)

Рече Господ: Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, и све тијело твоје биће свијетло; ако ли око твоје буде кварно, и тијело ће твоје бити тамно. 35. Пази, дакле, да свјетлост која је у теби не буде тама. 36. Јер ако је све тијело твоје свијетло да нема ниједнога дијела тамна, биће свијетло цијело као кад те свјетиљка обасјава свјетлошћу. 37. А кад он то говораше, мољаше га неки фарисеј да обједује код њега. А он ушавши сједе за трпезу. 38. А фарисеј се зачуди кад видје да се најприје не опра прије обједа. 39. А Господ му рече. Сад ви фарисеји споља чистите чашу и здјелу, а изнутра сте пуни грабежа и злобе. 40. Безумници, није ли онај начинио и изнутра који је начинио споља? 41. Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Светиљка телу је око (Лк.11,34), а светиљка душе је ум. Када је телесно око здраво, све је око нас, у спољашњем животу, видљиво, и знамо куда и како да идемо и шта да радимо. Тако нам је, при здравом уму, све видљиво у нашем унутрашњем животу, у нашем односу према Богу и ближњима, тј. у свету наших дужности. Ум, тј. виша страна душе, у себи садржи чуло за Божанско, захтеве савести и наду на оно боље у односу на све што поседујемо и знамо. Кад је ум здрав, у души царује страх Божији, чиста савест и невезаност спољашњим. Када, пак, он није здрав, Бог је заборављен, савест храмље на оба стопала и душа се сва погружава у видљиво и поседовано. У том случају у човеку влада тамна ноћ: схватања су спутана, у поступцима постоји незграпност, у срцу неутешна туга. Таквог човека носе текуће околности и он се вуче за њима као што трска бива ношена струјом потока. Он не зна шта је до одређеног тренутка урађено, ко је он заправо и чиме ће се завршити његов пут. Напротив, онај ко има здрав ум, има страх Божији, пажљиво управља својим делима, слуша једино закон савести који даје једнообразно устројство читавог његовог живота, не погружава се у чулност, и окриљује се надањем на будуће блаженство. Због тога је јасан његов поглед на читав ток живота, са свим оним што у њему среће. За њега је све светло, као што је светло ономе кога обасјава светиљка (Лк.11,36).

[Несташна]

СРЕДА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

1. Сол. 269 (4:1-12)

Браћо, молимо вас и савјетујемо у Господу Исусу, да као што примисте од нас: како вам се ваља владати и Богу угађати, да још више напредујете. 2. Јер знате какве вам поуке дадосмо кроз Господа Исуса. 3. Јер је ово воља Божија: светост ваша, да се чувате од блуда, 4. И сваки од вас да зна држати своје тијело у светости и у части, 5. А не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога; 6. И да нико не преступа и не штети брата својега у свему томе, јер је Господ осветник за све то, као што вам и прије рекосмо и свједочисмо. 7. Јер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. 8. Који, дакле, одбацује, не одбацује човјека него Бога, који је и дао Светога Духа својега вама. 9. А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом, 10. Јер ви то и чините према свој браћи по цијелој Македонији. Али вас молимо, браћо, да још обилније чините, 11. И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама, како вам заповиједисмо; 12. Да се владате поштено према онима што су изван, и да вам ништа не треба.



                                       Фарисеји

Лк. 61 (11:42-46)

Рече Господ дошавшим к Њему Јудејима: тешко вама фарисејима што дајете десетак од метвице и руте и од свакога поврћа, а обилазите правду и љубав Божију: ово је требало чинити, и оно не изостављати. 43. Тешко вама фарисејима што волите зачеља по синагогама и поздраве на трговима. 44. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као непримјетни гробови, те људи по њима одозго газе а не знају. 45. А неки од законика одговарајући рече му: Учитељу, говорећи то и нас вријеђаш. 46. А он рече: Тешко и вама законицима што товарите на људе бремена тешка за ношење, а ви ни једним прстом својим нећете да се прихватите бремена.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ почиње да прекорева своје савременике због тога што обилазе правду и љубав Божију (Лк.11,42). Помањкање правде и љубави јесте корен сваког нереда, како у друштву, тако и у човеку. Оно произилази од преовладавања самољубља или егоизма. Уселивши се у срце, егоизам доводи мноштво страсти. Егоизам гази правду и љубав, који захтевају самоодрицање. Побуђене тиме, страсти изгоне и све друге врлине. И човек, по устројству свога срца, постаје неприкладан за било какво истинско добро. Он још може да да десетак од метвице и руте и од сваког поврћа. Међутим, да учини нешто суштинско, он у себи не налази храбрости. То не значи да је и спољашње његово понашање неприкладно. Не, оно се на сваки начин украшава добрим поретком. Ипак, такав човек, сам у себи, јесте као неприметан гроб по којем људи без знања газе (Лк.11,44). Почетак самоисправљања јесте почетак буђења самоодрицања у срцу. За њим долази обнављање правде и љубави, од којих, једна за другом, почињу да оживљавају и све остале врлине. Човек тада, по устројству свога срца, постаје благообразан пред очима Божијим, иако за људе, споља, може да изгледа као да је сасвим без красоте. Међутим, суд људски није важан. Само да суд Божији није против нас!

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1. Сол. 271 (5:1-8 )

Браћо, о временима и роковима није потребно да вам се пише; 2. Јер ви сами добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи. 3. Јер када говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија, као бол на трудну жену, и неће избјећи. 4. Али ви, браћо, нисте у тами, да вас тај Дан затече као лопов. 5. Јер сте ви сви синови свјетлости и синови дана; нисмо ноћи нити таме. 6. Зато немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо тријезни. 7. Јер који спавају, ноћу спавају, и који се опијају ноћу се опијају. 8. А ми који смо синови дана будимо тријезни и обучени у оклоп вјере и љубави и с кацигом наде спасења.


Лк. 62 (11:47-12:1)

Рече Господ дошавшим к Њему Јудејцима: тешко вама, књижевници и фарисеји, што зидате гробнице пророцима, а ваши су их оцеви побили. 48. Ви, дакле, свједочите и одобравате дјела отаца својих; јер их они побише, а ви им гробнице зидате. 49. Зато и премудрост Божија рече: Послаћу им пророке и апостоле, и од њих ће једне побити, а друге протјерати; 50. Да се иште од рода овога крв свију пророка проливена од постања свијета. 51. Од крви Авељеве све до крви Захарије, који погибе између жртвеника и храма. Да, кажем вам, искаће се од рода овога. 52. Тешко вама законицима, што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте. 53. А док им он ово говораше, почеше књижевници и фарисеји жестоко да га нападају и да наваљују разним питањима, 54. Вребајући га и тражећи не би ли што уловили из уста његових да би га окривили. 1. Када се, међутим, сабра на хиљаде и хиљаде народа да стадоше газити једни друге, поче говорити најприје ученицима својим: Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемјерје.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемерје (Лк.12,1). Лицемера одликује црта да све ради на показ људима. Деловати пред очима других није, међутим, самим тим лицемерје, будући да већи број дела који смо дужни да извршимо за људе, чинимо међу њима самима и на њихове очи. Добро поступају они који се труде да све раде у тајности. То, међутим, није увек могуће. Оне, дакле, који раде пред очима других не треба одмах укоревати за жељу да се покажу. Код њих може постојати искрена жеља да чине добро, док је видљиви карактер нешто што по неопходности прати дела која се врше отворено. Лицемерје почиње од тренутка када се јавља намера да се покажемо добрим, али не и да стварно чинимо добро. Међутим, ни то само по себи није преступ, зато што може бити само тренутни напад помисли, које се одмах уочавају и прогоне. Лицемерје дубоко улази у срце тек кад човек прихвати намеру да о себи рашири добар глас. Када се свему томе припоји још и сакривени циљ: користити се предностима такве репутације, лицемерје се пројављује у свој својој сили. Нека свако испита шта Господ захтева заповедајући да се чувамо квасца фарисејског. Чини добро ради жеље да другима буде добро, ради схватања да је таква воља Божија, у славу Божију. О томе, пак, шта ће људи рећи, немој да се бринеш. Тако ћеш избећи лицемерје.

[Несташна]

ПЕТАК ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1. Сол. 272 (5:9-13,24-28 )

Браћо, Бог нас не одреди за гњев, него да добијемо спасење кроз Господа нашега Исуса Христа, 10. Који умрије за нас да бисмо ми, било да бдимо или да спавамо, заједно с њим живјели. 11. Зато се тјешите узајамно, и изграђујте један другога, као што и чините. 12. Молимо вас пак, браћо, одајите признање онима који се труде међу вама, и вашим претпостављеним у Господу, и онима који вас поучавају, 13. И да их поштујете веома много са љубављу због дјела њиховога. Живите у миру међу собом. 24. Вјеран је Онај који вас призива, који ће то и учинити. 25. Браћо, молите се за нас. 26. Поздравите сву браћу цјеливом светим. 27. Заклињем вас Господом да се прочита ова посланица свој светој браћи. 28. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама! Амин.


Лк. 63 (12:2-12)

Рече Господ: ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. 3. Зато, оно што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у одајама, проповиједаће се на крововима. 4. А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити. 5. Него ћу вам казати кога да се бојите: Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, њега се бојте. 6. Не продаје ли се пет врабаца за двије паре? И ниједан од њих није заборављен пред Богом. 7. А у вас је и свака длака на глави избројана. Не бојте се дакле; ви сте бољи од много врабаца. 8. Него вам кажем: Који год призна мене пред људима, признаће и Син Човјечији њега пред анђелима Божијим; 9. А који се одрече мене пред људима, тога ћу се одрећи пред анђелима Божијим. 10. И сваки који рече ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се, а који похули на Светога Духа неће му се опростити. 11. А кад вас доведу у синагоге и пред началства и власти, не брините се како ћете или шта одговорити или шта ћете казати; 12. Јер ће вас Свети Дух научити у онај час шта треба рећи.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите: Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, њега се бојте (Лк.12,4-5). Најснажнији страх у нама јесте страх од смрти. Господ, међутим, говори да страх Божији треба да буде изнад страха од смрти. У случају да јави околност која захтева или да се изгуби живот или да поступи противно страху Божијем, радије изабери смрт. Јер, ако поступиш против страха Божијег, по телесној смрти (коју свакако нећеш моћи избећи) сусрешћеш и другу смрт, која је безмерно страшнија од сваке, и најужасније телесне смрти. Када бисмо то увек имали у виду, страх Божији не би слабио у нама и не бисмо имали дела која би му била противна. Претпоставимо да се буде страсти. У време када оне устају, савест, оживљена страхом Божијим, захтева да им се супротставимо. Отказивање захтевима страсти изгледаће нам као растављање са животом, као убијање тела. Због тога, када се роди узнемирење чула овакве врсте, и почне да колеба савест, пожури да подигнеш у себи страх Божији и страх од Суда Божијег са његовим последицама. Тада ће бојазан од најстрашније смрти прогнати бојазан од слабије смрти, и теби ће бити лако да истрајеш у захтевима дужности и савести. Ето како се испуњава оно што је рекао Еклисијаст: "Сећај се свога краја и довека нећеш погрешити".

[Несташна]

СУБОТА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2.Кор. 191 (11:1-6)

Браћо, о, да бисте мало потрпјели безумље моје! Но и трпите ме. 2. Јер ревнујем за вас Божијом ревношћу, јер вас обручих мужу јединоме, да дјевојку чисту приведем Христу. 3. Али се бојим да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности која је у Христу. 4. Јер ако неко дође и проповиједа другога Исуса, којега ми не проповиједасмо, или други дух примате који не примисте, или друго јеванђеље које не добисте - ви то добро подносите! 5. А ја мислим да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола. 6. Јер ако сам и невјешт у ријечи, али нисам у знању, него се у свему показасмо вама и свима.


1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.


Лк. 40 (9:1-6)

У вријеме оно, сазвавши Исус Дванаесторицу ученика својих, даде им силу и власт над свим демонима, и да лијече од болести. 2. И посла их да проповиједају Царство Божије, и да исцјељују болесне. 3. И рече им: Ништа не узимајте на пут, ни штапа, ни торбе, ни хљеба ни новца, нити по двије хаљине да имате. 4. И у коју кућу уђете, ондје остајте и оданде полазите. 5. И који год вас не приме, излазећи из града онога, отресите и прах са ногу својих, за свједочанство против њих. 6. А они излазећи пролажаху по селима проповиједајући јеванђеље и лијечећи свуда.




Јн. 16 (5:24–30)

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Заиста, заиста вам кажем: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. 25. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће. 26. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; 27. И даде му власт и да суди, јер је Син Човјечији. 28. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, 29. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда. 30. Ја не могу ништа чинити сам од себе. Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И посла их (тј. свете апостоле) да проповедају Царство Божије (Лк.9,2). Тада само по Палестини, а затим по читавој васељени. Проповед која је тада започета не завршава се ни до данас. Сваки дан у светом Јеванђељу и Апостолским посланицама слушамо оно што је светим апостолима предао Господ. Време у томе не прави разлику. Ми слушамо свете апостоле и самог Господа као да су пред нама, а сила, која је деловала у њима, дејствује и до сада у Цркви Божијој. Господ никог од верујућих не лишава ни у чему: што су имали први, имају и последњи. Вера је то увек држала и држи. Међутим, дошла је сујетна мудрост и разделила садашње и првобитно. Њој се ту указала велика провалија: у глави јој се завртело, очи су јој се помутиле, а Господ са светим апостолима би потиснут у мрак који се чини непрозирним. Нека јој буде по делима њеним: нека пожње плодове свога сејања. У њој постоји једино слом духа. Свест о томе да је погружена у мраку и да не види светлост, не треба сматрати неискреном. Међутим, ко је за то крив? Она је сама себе замаглила и продужава да се замагљује. Све до сада она није рекла због чега речи Новозаветног Писма не би могле да се сматрају истинитим речима светих апостола и самог Господа. Па ипак, без престанка виче: "Ја не видим, ја не видим". Верујемо, верујемо, да не видиш! Али, престани да из себе испушташ таму, и атмосфера око тебе ће да се проветри, те ће светлост Божија моћи да се покаже. Тада ћеш угледати понешто. "Међутим, то је исто као да престанем да будем оно што јесам". "Каква штета! Па, престани. Други ће да буду мирнији". "Не, није могуће. Мени је одређено да постојим до краја века, да се покажу они који су постојани. Ја сам зачета у првом створеном уму, још пре овог видљивог света. Док он постоји, носићу се, слично вихору, по путевима истине и подизати против ње облаке прашине". "Ти сама себе замагљујеш, а около је светло". "Не, макар некоме ћу да заспем очи! А ако не, онда нека знају каква сам. Нећу ућутати, и вама са вашом истином никада неће успети да ми затворите уста". "Ко то зна? Сви знају да је твоје прво име тама, упорно остајање на своме, без обзира на очевидности које изобличавају твоју лажљивост. Ти си хула на Духа Светога. Према томе, очекуј испуњење пресуде коју је за њу одредио Господ".

[Несташна]

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 221 (2:14-22)

Браћо, Христос је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, 15. Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; 16. И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. 17. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. 18. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу. 19. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.


Лк. 39 (8:41-56)

У вријеме оно, дође Исусу човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. 42. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. 43. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; 44. И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. 45. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? 46. А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. 47. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. 48. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. 49. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. 51. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. 52. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. 53. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. 54. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. 55. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. 56. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Павши пред Спаситељеве ноге, Јаир је гласно пред свима молио Господа за исцељење своје кћери. И био је услишен. Ништа не рекавши, Господ је устао и пошао дому његовом. На путу ка Јаиру била је исцељена крвоточива жена, свакако, не без њене молитве, премда и није звала речима, нити падала пред ноге Господње. Она је имала само срдачну молитву вере. Господ је, пак, и њу услишио и исцелио. Ту се све извршило неприметно. Крвоточива се срцем обратила Господу; Господ је чуо вапај њеног срца и услишио молбу. И код жене и код Јаира молитва је по суштини једна, премда се и може направити разлика у степену. Такве молитве, пуне вере, наде и преданости, никада не остају без услишења. Понекад се чује: "Молим се, молим се, а молитва моја никако да се услиши". Потруди се, међутим, да дођеш до мере молитве којој се не отказује, и увидећеш због чега није била услишена. Уколико будеш у молитвеном положају као Јаир, или у простом, обичном, као и сви остали, слично крвоточивој, у твом срцу ће се јавити права молитва, и несумњиво доћи до Господа, приволевши га на милост. Најважније је, дакле, доћи до такве молитве. Труди се и доћи ћеш. Сва молитвена правила имају за циљ да молитвенике доведу до такве мере молитве. Сви, који разумно проходе тај молитвени пут, долазе до свога циља.




ВАСКРСЕЊЕ ЈАИРОВЕ КЋИ


    Вера нема никакве везе са уобичајеним датостима. Она пружа могућност за један нови однос. Она је нада, ишчекивање и могућност ка свему новом и лепом, ка новом животу. Исус нема никакве везе са смрћу већ са животом. Христов однос према младој Јаировој кћери је друге природе, оне која се не може оствари другачије до даривањем новог живота. Зато и васкрсење ступа на сцену као природна последица заједничења са Христом. И док сви остали ридају, „сви плакаху и јаукаху“, и сви потврђују да „умрла је“, Господ има други осећај према овоме догађају и једно друго сагледање случаја ове младе Јаирове кћери. Вера гледа с оне стране смрти. 
    Васкрсење Јаирове кћери је једно од три догађаја васкрсења која су забележена у Светим списима. Једно од њих је оно које говори о васкрсењу сина наинске удовице. У удовичином граду, где владају смрт и туга, Христос поново доноси радост и живот. Друго васкрсење је ово Јаирове кћери. У оба случаја говори се о смрти два млада бића који по својој природи не би требало да имају никакве везе са смрћу већ једино са животом. И треће васкрсење се односи на једно младо биће, а то је Исусов пријатељ Лазар. Господња љубав према пријатељу не дозвољава смрт Мартине и Маријине наде, али ни смрт живота свога пријатеља. У свим овим случајевима појам васкрсења је, коначно, једно другачије сагледавање живота и света од стране Исуса Христа. У свом благоделатном приступу свету Он не чини никаква разликовања, бил да се ради о некој небитној и сиротој удовици или пак о важној и познатој личности јудејске заједнице, као што је то Јаир који се, може бити, и супроставио новом тумачењу Мојсијевог закона од стране новог Учитеља. Исус Христос је живот и васкрсење.


    Исцелење крвоточиве жене

    У овом случају није само болест та која отежава положај сироте жене и која може свакога тренутка да је пошаље у смрт. Постоји и једно тумачење течења крви неке жене које је засновано на „закону“. Пре свега, „законски“ гледано,  течење крви означава носиоца злих духова. Затим, ово значи да је жена нечиста, не само телесно већ и духовно, те јој није дозвољен излазак из куће и живот у заједници. Звог своје болести жена из ове приче је, сходно менталитету онога времена, осуђена на константно отуђење и презрење. Није случајно јеванђелиста нагласио како је жена Христу пришла тајно, у страху и „дрхтећи“ како се не би приметило њено присуство на сабрању свих ових људи, а нарочито њена намера да се дотакне одеће Господње, све у нади не би ли се исцелила. Овим својим отварањем, закључује Лука, „одмах оздрави“ жена. И из једног битовања, презреног и проклетог, одмах постаје „кћи“ Божја. Нечиста и грешна жена поново задобија место које јој припада, близу Христа као дете Божје, али и у заједници као здраво биће. Исцелење крвоточиве жене је један вид поновног успења у живот, исто као и васкрсење једног мртвог бића. Два догађаја имају унутарње јединство, зато их јеванђелиста и наводи заједно. Христово присуство не представља просто исцелење и утеху. То је искупитељско и спасоносно присуство. Живот има непосредно везе са васкрсењем, а васкрсење је је поновни узлазак у живот. То значи ново стварање и обнову човека и света. Христова чуда и васкрсавања су интервенције које ствари приводе поново к њиховој правој природи, животу. Оно што је битно у свим овим случајевима је да Христос у свом обраћању свету не чини никакву дискриминацију. Једино што се тражи је чедност и једноставност у приступању Њему. Јеванђелиста Лука наглашава да „одмах“ оздрави крвоточива жена и „одмах“ устаде кћи Јаирова. Све одмах бива Христовим присуством. Све се одмах савршава нашим одговором на Његову љубав.


    Шта сејеш то ћеш и жњети

    Читање Апостола овога дана нам даје решење и одговор на питања живота. Да се болесна жена затворила у себе, да је судбински прихватила презрење света и да се предала усуду своје историјске судбине, без свог личног двига ка Исусу у нади и вери, њена смрт била би низбежна. Али и Јаир, да је остао заробљен у својим религијским убеђењима, у ставу који му је био наметнут од стране окружења, као старешини синагоге, и да није приступио Христу унижено молећи милост, смрт његове кћери би се остварила у свом коначном облику. Наш живот и пут зависе од наших одлука и дела. Врло једноставно нам апостол Павле поручује у данашњем читању: „Ко шкрто сије, шкрто ће и жњети; а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети».

извор „Фони Кириу“, изд. Апостолики диакониа
са Грчког протј. Дејан Јовановић



Свети Николај охридски и Жички - Омилије

Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати.
Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети.
Кад се магнет дотакне неког предмета, онда и овај предмет постане магнетисан.
Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана.
Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела, а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика мртве душе, то јест душе одвојене од Бога.

Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом животном?

Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи било слика нечега што не постоји - сен без стварности, сан без јаве.

Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа, са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних.

Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи - прогледају, и глухи - прочују, и узети - проходају, и немушти - проговоре, и бесни - уразуме се, и губави - очисте се, и ма како болни - исцеле се.

И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира са Христом болесни оздрављали а мртви васкрсавали.

У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници (синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и треће, да васкрсне мртваца, - и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља: господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде - и би!

Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће. Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца. Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће: потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8 ), дотле Јаир позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер. Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и изагнао ђаволе из бесомучних људи, и - доцније - оживео сахрањеног и четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом:

А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој, да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било, јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима - Ова смирена и намучена жена нема ни смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и дотиче се Његове хаљине.

И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа. Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели: "Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица". Колико се тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво, неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго, од оца светлости (Јак, 1, 17).

И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из мене. Зашто Господ пита кад зна - кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе са Својом божанском моћи, не зато да би Га људи хвалили - ништавна је била за Њега сва похвала људска - него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати - па да би показао због чега је исцелио - као и због чега уопште Бог даје исцелење неверујућим болесницима - рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека чује!

А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска, и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову - чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. - Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није приписивао Своју моћ некоме другоме - Оцу Свом небеском; и да није делио славу своју с људима, приписујући нешто од Свога њима - шта велите? не би ли земља била у сталном земљотресу од Његових божанских стопа? И не би ли се сав свет претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери.

Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову.

Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу силу Његову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени, шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери. Само ти веруј, и оживеће.

А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском; именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно. Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права више од родитеља да се духовно користе од детета?

При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Његовом на земљи изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота значи престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму, неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је узео био Собом довољан и одабран број сведока?

А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу, а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не скрива - или управо не открива - једна велика тајна душе људске? Кад душа у једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су такозвани материјалисти у данашње време - телесне сенке без душе; очајници који се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим - хватају за овај свет, да би још бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже: девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи Христових? И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целе, не несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим исцељавао само једну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело, а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ и заповеда да јој даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла, па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке, да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости. Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1, 8 ). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи Његовој светој. - Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.



Преподобни Јустин Ћелијски - тумачење посланице Ефесцима

2,14

Крв Богочовека потпуно обновљује човека, јер је у њој божанска сила вечнога живота: она сједињује човека са Богом, како на Голготском крсту, тако и у Богочовечанском телу Цркве кроз животворну и боготворну крв свете тајне Причешћа. И још: пошто је то крв Богочовека Христа, а Црква је тело Његово, то она и јесте сјединилачка сила која све чланове Цркве сједињује у један живот, у једну душу, у једно срце. И тако уклања ранију подвојеност међ људима и разваљује зид који их је растављао. Телом Својим божанским које је принео на жртву, и којим је основао Цркву, Једини Човекољубац укида непријатељство између људи. "Јер да Он није умро за нас, не би био уништен грех који нас је раздвајао од Бога".[7] Науком Својом, учењем Својим, Еванђељем Својим

2,15

Господ је укинуо закон старозаветних заповести, јер су оне добиле у Еванђељу свој божански завршетак и божанску замену. Свим тим Богочовек је начинио у себи новог човека. До Њега је стари човек, роб греха и смрти, трулио у немоћи и очајању. Људска природа једино грехом стари и једино грехом умире: греси јој испијају животне силе, и она постепено стари, постепено изумире, док најзад, престарела и изнемогла, не умре. Јер - "грех рађа смрт" (Јак. 1,15). Нови човек је уистини само Богочовек, и сви који су Његова духа, који су саставни делови Његовог вечноживог тела, Цркве. Овај нови, овај христоносни и христолики човек је једини бесмртни човек, вечни човек у роду људском, и он не стари, јер вечност, јер богочовечност не стари. Да, само је христолики човек - нови човек, јер је вером у Богочовека "прешао из смрти у живот" (Јн. 5,24).

2,16-17

Богочовек Христос је "мир наш": мир наш најпре са Богом, па затим са људима. Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да су греси изазивачи и одржаваоци непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима: љубав; и дао нам саму силу те божанске, миротворне љубави. Својом бескрајно човекољубивом крсном жртвом Господ Христос је сатро грех, убио силу греха, и тиме убио наше непријатељство према Богу и према људима. И тако нас помирио и са Богом и међу собом. И показао да човек може живети и према Богу и према људима без посредништва греха. Све је то Господ учинио у телу Свом: распетом, васкрслом и вазнесеном. Све то Он и даље чини у телу Свом - Цркви, преображавајући у њој благодаћу Својом људе из старих у нове, и дајући им божанске силе за нови живот. Бог Логос је постао тело, и сав домострој спасења света извршио телом и у телу. Тако је тело Његово постало Црква, у којој се непрекидно продужава сав домострој спасења света од греха, смрти и ђавола. Зато свети апостол непрестано наглашава да је Спаситељ све то учинио "телом својим". У томе је сва новозаветна благовест, у томе и мир који она благовести свима: "и даљнима и онгша који су близу", тојест и незнабошцима који су својим незнабоштвом далеко држали себе од Месије - Спаситеља и Његовог Еванђеља спасења, и Јеврејима који су кроз свете пророке доведени близу Месије - Спаситеља и Његовог Еванђеља спасења. То је увек стварна и свежива благовест, како за очевице Господа Христа пре две хиљаде година, тако и данас, тако и вавек, и то за све људе свих времена и свих народа: јер кроз Христа Господа сви људи, и Јевреји и незнабошци, имају приступ ка Оцу у једноме Духу, пошто се само кроз Христа долази к Оцу (ср. Јн. 14,6).

2,18

Својим домостројем спасења Богочовек нам је свима отворио пут и приступ Тројичном Божанству (ср. Рм. 5,1-2; Еф, 3,12; 1. Петр. 3,18). У Богочовечанском домостроју спасења све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је врховни закон у богочовечанском телу Цркве; врховни закон у животу Цркве; врховни закон у животу сваког члана Цркве. Шта је спасење? Живот у Цркви. A шта је живот у Цркви? Живот у Богочовеку. A шта је живот у Богочовеку? Живот у Светој Тројици, јер је Богочовек - Друго Лице Пресвете Тројице, увек једносушно и једноживотно са беспочетним Оцем и животворним Духом (ср. Јн. 14,6-9; 6,23.26; 15,24-26; 16,7.13-15; 17,10-26). Тако је спасење, уствари, живљење у Светој Тројици. Све у свему: спасење је благодатни подвиг уцрквљења и оцрквљеља, убогочовечења и обогочовечења, утројичења и отројичења. Све што је у Цркви богочовечно је и тројично је, и кроз Богочовека увек одводи Тројичном Божанству.

2,19-22

Учлањени преко Богочовека у свето тело Цркве, бивши незнабошци живе заједно са светима, сажитељи су светима: живе истим животом, истим божанским силама, истим светим тајнама, истим светим врлинама, истим Еванђељем, истом Љубављу, истом Истином, истом Правдом, истим Духом. То их приближава Богу, орођује са Богом, и они постају "домаћи Богу", чланови свете породице Божје; небо им је кућа као и земља, јер је Црква небоземно биће, и у њој њихова "вечна кућа" (ср. 2. Кор. 5,1). Њима више ништа Божје није туђе; што је Божје, њихово је, јер су деца Божја, синови Божји; а кад су синови Божји, онда су наследници Божји а сунаследници Христови (Гл. 4,7; Рм. 8,17). Живот у Цркви је увек саборан, увек "са свима светима" (Еф. 3,18), те човек у својим еванђелским подвизима има подршке од светитеља. Ако се моли, они суделују у његовим молитвама; ако пости, они чине то исто; ако страда за веру, они му састрадавају. У свему и по свему он је њихов сажитељ, а они - његови. Зато му нико и ништа не може наудити: ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни мач, ни страх, ни смрт, ни живот, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни друга каква твар, јер у свему томе он побеђује са свима светима помоћу Господа Христа (ср. Рм. 8,35-39).
Црква је духовна грађевина: крајеугаони камен је Господ Христос, темељ су Апостоли и Пророци. Она сва расте Христом и на Христу, расте Његовим стваралачким богочовечанским силама. У њој - Господ Христос је свудаприсутан: Он је апостолство Апостола, Он - пророштво Пророка, Он - светитељство Светитеља, Он - вера верујућих, Он - љубав љубећих, Он - правда праведних, Он - кротост кротких, Он - смерност смерних, Он - све и сва у свакоме који се подвизава и спасава. Хришћани су "живо камење" које се узидава у духовну грађевину Цркве (ср. 1. Птр. 2,5), и то увек "са свима светима", а на темељу Апостола и Пророка (ср. 1. Кор. 3,9-17)· Јер се не може постати Христов, "домаћи Богу", а да се не живи заједно са свима светима, и да се не верује, мисли и осећа заједнички, саборно са Апостолима, Пророцима и осталим Светитељима. Да бисмо расли у све висине Христове, морамо се најпре назидати "на темељу Апостола и Пророка", и њиховим животом живети, и њиховом вером веровати, и њиховом љубављу волети, и њиховом се молитвом молити. Јер ми Христа не бисмо познали без светих Апостола, нити Духа Светога примили без њих. Да није њих, не би било ни Цркве: јер је Црква преко њих постала Црквом, и Дух Свети преко њих постао душа Цркве и дат занавек Цркви, и Господ Христос преко њих објавио свету Себе и Своје Еванђеље. На томе темељу расте Црква Христом, његовом божанском силом, расте као неразрушиви свети храм у Господу. Сваки који апостолском вером узида себе у тај свети храм, постаје и сам - "стан Божји у Духу". Да, у Духу Светом. Јер само у тако светом обиталишту обитава Трисвето Божанство. Тако, једино у Цркви човек постиже своје вечно назначење: постаје обитељ Свете Тројице (ср. 1. Кор. 3,17). Свети апостол нарочито наглашава: "У коме се и ви зидате заједно за стан Божји у Духу". Чиме верни то зидају себе? - Светим еванђелским подвизима вере, молитве, љубави, поста, наде, кротости, смерности, трпљења, и осталим врлинама, као и светим тајнама. Али и то зидање себе за стан Божји они не обављају сами, већ увек "заједно" са свима светима.