Свакодневна читања

Несташна · Јул 31, 2016

СУБОТА ШЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

Рим. 100 зач. (IX, 1-5).

Браћо, истину говорим у Христу, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом Светим, да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети и закон и богослужење и обећања, чији су и оци, и од којих је Христос по тијелу, који је над свима Бог благословени у вијекове. Амин.

Мт. 32 зач. (IX, 18-26).

У време оно, кнез један дође Исусу и клањаше му се говорећи: Кћи моја сад умрије; него дођи и стави на њу руку своју, и оживјеће. И уставши Исус пође за њим, и ученици његови. И гле, жена која је дванаест година боловала од течења крви приступи састраг и дохвати се скута хаљине његове. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљине његове, оздравићу. А Исус, обазревши се и видјевши је, рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је. И оздрави жена од онога часa. И дошавши Исус у дом кнежев и видјевши свираче и народ ускомешан, рече им: одступите, јер дјевојка није умрла, него спава. И подсмијеваху му се. А кад истјера народ. уђе и ухвати је за руку, и устаде дјевојка. И пронесе се глас о овоме по свој земљи оној.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Крвоточива жена је говорила: Ако се само дотакнем хаљине Његове (тј. Господње) оздравићу. И она доби по вери својој (Мт. 9,21). За нас, који смо чулни, неопходан је чулни додир да бисмо добили чулну силу. Господ је тако уредио. Његова света Црква има видљиво устројство. Њени разнородни делови нас обухватају и ми их се дотичемо. Сила Божија, која се налази унутар Цркве, прима се кроз дотицање, при чему је пријемник - вера која говори: Ако се само дотакнем, оздравићу. Црква је тело и хаљина Господња. Видљиви делови којих се ми дотичемо су Божанске тајне, а посебно, после крштења и миропомазања, Тајна Тела и Крви Господње, заједно са тајном покајања. Свакако, и у свим другим деловима додиривање са вером може привући неопходну силу од Господа, који је свагде и види свакога који тако ради, говорећи му у срцу: "Не бој се, чедо!" "Слободни" мислиоци, који се одвраћају од спољашњег чина Цркве, сами себе лишавају додира са унутрашњом, Божанском, свеоживљавајућом силом. Због тога остају болести. У својим сујетним мислима и осећањима они се исцрпљују, духовно суше и замиру.

Несташна · Јул 31, 2016

НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Рим. 116 зач. (XV, 1-7).

Браћо, дужни смо ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати. Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка. Јер и Христос не угоди себи, него као што је писано: Ружења оних који руже тебе падоше на мене. Јер што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду. А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа. Зато примајте један другога. као што је и Христос примио вас на славу Божију.

Мт. 33 зач. (IX, 27-35).

У вријеме оно, кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов! А када дође у кућу, приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна! А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човјека нијема и бјесомучна. И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видјело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

По вери вашој нека вам буде - рекао је Господ двојици слепаца и одмах им се отворише очи (Мт.9,29). Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, Његово право власности над собом, које му је сам даровао. Онога ко се отвори вером - Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: Ја сам ништ и yбoг (Пс.69,6).

Светог Николај Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о исцељеним и неисцељивим слепцима

Првостворени човек живео је као и ангели од гледања у Бога; његови потомци, после греха, живели су од вере у Бога. Они којима је затворено гледање а није отворена вера, не могу се рачунати у живе, јер немају везе са Животом; чиме ће, дакле, живети?

Једно језеро, отворено према небу, прима воду са висине, пуни се и не пресушује. Једно друго језеро, затворено према небу, прима воду кроз земљу од планинских извора, пуни се и не пресушује. Но једно треће језеро, затворено према небу и одсечено од подземних сливова воде, мора се испразнити и пресушити.

Може ли се језеро без воде назвати језером? Не, него пре сухим понором.

Може ли се човек без Бога у себи назвати човеком? Не, него пре сухим гробом.

Као што је вода главна садржина језера, тако је Бог главна садржина човека. Нити је језеро без воде језеро, нити је човек без Бога човек.

Но како ће човек имати Бога у себи, ако је затворен од Бога са свих страна као сухо језеро од воде, као тамни гроб од светлости?

Бог није као камен, који је једном убачен у човека, и ту остаје и стоји мимо воље човекове. Но Бог је сила, финија и јача и од светлости и од ваздуха; сила, која пуни човека или га напушта према доброј вољи човековој и бескрајној доброти Божјој. И тако човек ни у два дана није подједнако испуњен Богом. То зависи највише од човекове отворености према Богу. Кад би човечја душа била потпуно отворена само, према Богу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек вратио у првобитно наслађивање Бога гледањем. Но како је то мучно постићи у смртној средини, у којој се душа човечја налази, то остаје само један отвор, којим човек може доћи у везу са Богом као извором живота - вера. А вера значи: прво, сећање на првобитно изгубљено гледање Бога, - сећање, које је остало записано у савести и разуму; друго, примање као истине онога што је Бог открио видовитим пророцима и светитељима, који су се удостојили гледања Истине; и треће и најважније: признање Господа Исуса Христа као Сина Божјег, као видљиво обличје невидљивог Бога (II. Кор. 4, 4). Ово треће довољно је само собом, и оно обухвата и испуњава до савршенства обоје оно прво. Ово је вера, која оживљава и спасава. Ово је највећи отвор, кроз који Бог улази у човека према мери чежње и добре воље човекове.

Зато Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: верујеш ли? Или: верујеш ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни мене од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина вере.

И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, - све предивно, преслатко и преславно.

После Гадаринског мрака, у коме су живели незнабошци и где Господ није наишао на веру код људи, чак не ни после тако великог чуда као што је исцељење два бесомучна човека, наједанпут се ређају неколики случајеви, где љубав Христову срета јака вера код људи; случајеви, где Господ куца и људи радо отварају врата своје душе; и Он чини чудеса. Где год се сусретну љубав и вера, рађа се чудо. Најпре јави се вера оних, који донесоше раслабљеног и кроз кров од куће спустише га пред чудотворног Исцелитеља. И видевши Исус веру њихову рече раслабљеном: не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји... устани, узми одар свој и иди кући својој. Зар ово нису речи бескрајне љубави? И уставши отиде кући својој Зар ово није чудо, рођено из љубави и вере? -Потом жена, која је дванаест година боловала од течења крви, дотаче се хаљине Његове говорећи у себи: само ако се дотакнем хаљине Његове, оздравићу. То је вера! А Исус јој рече: не бој се, кћери, вера твоја помогла ти је. То су речи праве љубави. И оздрави жена у тај час. То је чудо рођено из љубави и вере. - Па онда кнез Јаир приступи Господу ожалошћен и рече: кћи моја сад умре; него дођи, и меtни на њу руку своју, и оживеће. Само метни на њу руку своју и оживеће! То је вера без колебања и без сумње. А Господ дође, ухвати је за руку, и устаде девојка. Ухвати је за руку! Зар то није љубав Пријатеља и Лекара? И устаде девојка! Зар то није чудо, рођено из љубави и вере? После ових дивних примера сусрета људске вере и божанске љубави ево још једнога, које данашње јеванђеље објављује:

И кад Исус одлажаше оданде за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: смилуј се на нас, сине Давидов! Одакле је одлазио Господ Исус? Из куће кнеза Јаира, где је васкрсао мртву девојку. Слепци су чули да Он иде, па су пошли за Њим вичући и молећи за милост. Слично је поступио и слепи Вартимеј у Јерихону. Он је седео крај пута и просио. И чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати и говорити: сине Давидов Исусе, смилуј се на мене! (Марк. 10, 46-47). Тако и ова двојица. Чувши од својих вођа да то Исус Чудотворац пролази, они су заборавили и прошњу и све, и одмах кренули за Њим вичући. Гле, и то су синови Аврама, друга Божијега, који је негде гледао Бога, док ови јадници немају вида ни за гледање створења Божјих!

Но зашто слепци ословљавају Христа сином Давидовим? Зато што се такво назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин, мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи, која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим, пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида (II. Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32).("Ко се моли телесно и нема још духовног разума сличан је слепцу, који је викао: Сине Давидов, смилуј се на мене! Но један други слепац, кад је прогледао и видео Господа, није Га више називао сином Давидовим но Сином Божјим" (Јов. 9, 35. 38). Симеон Н. Богослов. Слово 56) И даће му Господ Бог престо Давида оца његова - тако је јављао велики Архангел Пресветој Богомајци. Чак и сам Архангел служи се, дакле, уобичајеним језиком народним, називајући Давида оцем Христовим и ако Га је пре тога назвао Сином Свевишњега, то јест Сином Божјим (Лк. 1, 32).

Није ли и ово један страшан утук за мрачне фарисеје и књижевнике, који су Христа називали хулитељем Божјим и грешником? Гле, како их Господ посрамљује кроз оне, које су они сматрали горим од себе: кроз незнабошце, слепце, па чак и демоне! Јер док они у својој заслепљености од сујете нису могли видети у Христу друго до хулитеља и грешника, дотле незнабожачки капетан приписује Њему божанску моћ над болестима (Мат. 8, 5 - ); и демони у Гадари називају Га Сином Божјим, па најзад ево и слепци виде Га духом као Сина Давидова. Незнабошци су, дакле, осетили у присуству Христа присуство Бога, докле затупели фарисеји и књижевници то нису могли осетити; демони су познали у Христу Сина Божјег, докле само мудри вођи народа Израиљског нису Га могли познати; и најзад слепци су видели оно што они нису видели.

Докле су слепци викали за Христом, Христос се није освртао нити им се одазивао. Зашто? Прво зато, да би још више појачао њихову жеђ за Богом и веру у Њега; друго, да би многи чули вику слепца и сами се замислили над својим срцем и испитали своју веру; а треће, да покаже Своју кротост и смиреност избегавањем славе људске на тај начин, што ће ове страдалнике излечити не на друму, пред масом света, него у кући, пред неколико сведока. Каква кротост и каква мудрост! Гле, Он је најбоље знао, да нема ништа тајно што неће бити јавно (Лк. 4, 22); и да свако добро што се више скрива то се више објављује.

А кад дође у кућу, приступише к њему слепци; и рече им Исус: верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: да, Господе. Толика је вера била у ових слепаца, да су они неуморно ходили за Христом без обзира на то што се Он на њих није освртао нити одговарао на њихове очајне крике. Толика је вера њихова била, да су Га тражили до у саму кућу, у коју је Он свратио; па иако је кућа била туђа и непозната, они су се усудили ући унутра. Они су осећали: сад је дошао тренутак нашега исцељења, - сад ил' никад! Они су знали, да у васцелом свету не постоји жив човек осим Христа, који им може отворити очи и повратити вид.

Верујете ли да могу то учинити? пита их Господ. Зашто их пита, кад Он зна и види њихову веру. Он - тајновидац и срцезналац? Пита их зато, да би они јавно исказали своју веру колико ради њих самих толико и ради других присутних људи. Јер јавном исповешћу вере утврђује се вера и код оних, који је исповедају и код оних, који слушају.

Да, Господе, - одговарају слепци. Прерадосни што их је Христос уопште ословио, у њих се још више распламтела вера у Њега и Његову моћ. Да, Господе\ Они Га не називају више сином Давидовим - то им се чини и мало и заобилазно - него управо Господом. У томе и јесте њихово вероисповедање: Исус Христос је Господ, Богочовек и Спаситељ. И то је довољно. ]ер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13).

Вера је, дакле, ту, и у срцу и на језику. Сад треба да изађе љубав у сретање тој вери, и чудо ће се родити. А ево и љубави, која никада не доцни, да изађе вери у сретање - никада! Тада се Христос дохвати очију њихових и рече: по вери вашој нека вам буде! И отворише им се очи. Као кад се једна горећа свећа принесе другој, хладној, и ова се засветли! Пречисти Господ није се гадио нечистог тела људског и још нечисте душе људске. Јер чистоме је све чисто (Титу 1, 15). Он пружи Своје пречисте руке и дотаче се тамних рупа, затворених прозора, гњилих очију слепачких - и очи се отворише. Завеса се скиде, и светлост уђе у тамницу, и од тамнице створише се обасјани двори. По вери вашој нека вам буде. И вера се не посрами: по вери њиховој и би. О, колико високо Господ цени своја створења, и ако су сва створења дим и прашина под ногама његовим! Тражећи веру, Он тражи сарадњу људи у своме стварању. Он је могао, као што каже премудри Златоуст, једном речју учинити све болеснике на земљи здравим. Но шта би тиме учинио? Изравнао би човека са осталим бесловесним тварима, које су без слободне воље, слободног опредељивања, и без највише намене. Понизио би човека на степен сунца, месеца и звезда, које морају да светле под заповести; и на степен камења, које мора да стоји и пада по заповести; и на степен воде у потоцима, и рекама, која мора да тече по заповести. А човек је словесан и разуман и он треба да чини оно што бесловесна твар мора да чини, то јест, да се савршено преда Богу и да испуњује заповести Божје. Господ наређује, ја морам да Га слушам - говори сва природа. Господ наређује, ја треба да Га слушам - говори прави човек. Човек има да бира, но не да бира између два добра, него између добра и зла. Изабере ли добро, биће Божји друг и син у царству вечности, и биће му боље него васцелој природи; изабере ли зло, биће одбачен од Бога, и биће му горе него бесловесним тварима. Таква је, дакле, воља Творца - да се човек слободно определи у овоме животу за добро или за зло. Зато Господ Исус пита људе за веру; зато их призива у сарадњу на њиховом сопственом спасењу. Врло мало захтева Господ од људи. Он само захтева добру вољу од њих, да признаду Њега за свемоћног Господа и себе за ништа. То је вера, и ту веру једино тражи Господ од људи ради добра и спасења самих људи.

И заиреши им Исус говорећи: гледајте да нико не дозна. А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Зашто им запрети Исус, да не разглашују ово чудо? Прво зато, што Он не тражи никакве славе и хвале људске. Људска слава и хвала не може ни једну јоту додати Његовој слави. Друго зато, да би показао, да оно што чини Он чини из сажаљења и љубави према људима као мајка према својој деци, а не као волшебници и мађионичари, слуге демонске, који у срцу мрзе и презиру људе, а оно што чине, чине само зато да би их људи славили и хвалили. Треће зато, да би тиме дао пример људима, да свако добро дело чине ради Бога а не из сујете; да не зна левица што чини десница (Мат. 6, 3). А четврто и зато што Он зна, - па би желео да и људи то сазнаду - да се добро не може сакрити, што се, уосталом, одмах и показало. Јер хтели не хтели слепци морали су Га разгласити по својој земљи. Нека је језик њихов и ћутао, очи су њихове говориле. Нека су они баш и хтели прећутати, Божја сила, која све објављује, гонила их је, да говоре, и говоре. А то је Господ Исус и желео, да им покаже, наиме: и мимо ваше воље објавиће се ово дело, ма колико се ви старали, да се оно не дозна: само ви немојте желети да га објављујете по сујети својој, нити ради похвале ни себи ни Мени. Прославите Бога - то је главно.

А кад они изиђоше, гле, доведоше к њему човека нема и бесна. И пошто изгна ђавола, проговори неми. Као жедни путници у пустињи што јуре ка једином пронађеном извору воде, тако и људи жедни здравља, мудрости, снаге, доброте, мира, јуре ка Господу Исусу, једином дотле невиђеном извору свих ових добара. А извор је овај прејак, те нико, ко дође да пије, не враћа се жедан. Тек што су изашли слепи, сада са отвореним очима и без вође, а уђоше вође једнога немог и бесног и приведоше Господу овога невољника. Нем и бесан! Нити има ума да склопи реч, нити језика да изговори реч. Господ га не пита за веру, јер како може бесан човек имати веру? Како ли нем исповедити веру? Али Господ види веру његових вођа, који га к Њему и приведоше. Вероватно, да је Господ имао разговор са њима слично ономе разговору са слепцима, но јеванђелист, због сличности тих разговора, тих питања и одговора, не саопштава ништа. Онима, који траже спасења, доста је поуке и путоказа и у ономе што је речено за слепе. За оне пак, који бесповратно срљају у пропаст ругајући се Спаситељу и речима о спасењу, не би било довољно ни све речи нити сва дела Господа Исуса Христа за време целога живота Му на земљи. А све то кад би се стенографски написало и описало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге, вели јеванђелист (Јов. 21, 25). Но ово што се написа, написа се колико, да ми верујемо у Сина Божјег и да имамо живот вечни (Јов. 20, 31). Наш јеванђелист као летимично само помиње цео овај случај у две реченице. А замислите, колики је то догађај: изагнати ђавола из бесна човека, откључати његово немило, и учинити да он мирно и паметно проговори! То је догађај већи до једнога рата, о коме се пишу многе књиге. Ратовати може свако, а изагнати ђаволе и напунити нема уста говором не може нико осим Бога. О овоме једноме чуду могле би се писати књиге, но јеванђелист га помиње само са две реченице; између осталих разлога још и зато, да покаже множину сличних чуда највећег Чудотворца у историји времена, као и да покаже лакоћу, с којом је Господ оваква нечувана чуда чинио.

Каже се, да Господ најпре изагна ђавола, па тек онда неми човек проговори. И ово дело показује, да Господ увек иде са површине дубоко у сами корен зла. Зли дух је био у човеку, и тај зли дух је и везао језик немом човеку. Требало је изагнати злог духа, и све његове узде и везе, којима је везивао болесника, одрешиле би се саме од себе. Зато Господ прво изгони ђавола, а потом пуни човека умном и словесном силом. Овај догађај подсећа много на раслабљенога човека, коме је Господ најпре рекао: опраштају ти се греси, па тек онда: узми одар свој па иди кући својој. Христов је најчешћи метод, да прво излечи душевну муку, па тек онда телесни недостатак. Он је могао одрешити језик немоме, а оставити ђавола у њему. Но шта би с тим било учињено? Нашто му одрешен језик, да кроз њега ђаво говори и хули на Бога и на људе? Нашто ослободити човека мањег зла а оставити га у оковима већег? И зар не би временом ђаво опет завезао болеснику језик, и учинио га немим? О, Господе, како је све премудро и целисходно, што Ти твориш! Ми се само можемо дивити Твојој неисцрпној мудрости, и од ње се учити, да и сами све што радимо, радимо темељно и савршено.

И дивљаше се народ говорећи: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји говораху: помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. Док се једни диве, други се ругају. Док се једни радују добру, други се жесте против добра. Докле народ прославља Бога, дотле вођи народни мисле на ђавола. Докле простосрдачни називају Христа сином Давидовим и Господом, дотле самомудри књижевници називају Га послаником Велзевула, кнеза ђаволског! И слепи прогледаше и видеше, и глухи прочуше и чуше, и бесни се опаметише и познаше, и неми проговорише и исповедише, а мудраци овога света са одебљаним умом од земне мудрости и окамењеним срцем од сујете и зависти нити могоше видети Сина Божјега, нити Га чути, нити Га познати, нити исповедити. Јер је премудрост овога света лудост пред Богом (I Кор. 3, 19).

Никада се тако што није видело у Израиљу, говораше народ с дивљењем. Истина, и Мојсеј и Илија и Јелисеј чинили су разна чуда, али како? Помоћу своје вере, поста и молитве с једне стране и Божје благовести с друге стране. То је Живи Бог чинио моћна дела кроз њих. Но Христос чини све Својом сопственом влашћу и силом. Разлика је између Њега и старих чудотвораца као између сунца и месеца: месец светли светлошћу, коју прима од сунца, а сунце светли својом сопственом светлошћу. Без предрасуда и проста душа народна осетила је ту огромну разлику, зато уста народа и исповедише: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји, истина, не одричу моћна чуда Христова - да могу они би одрекли, сакрили, потплатили лажне сведоке као при Васкрсењу Господа; али не могу да одрекну оно што се збивало на очиглед многих маса народних - они, истина, не одричу та чуда, велимо али из злобе и пакости тумаче их на свој начин. Помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. То су они више пута рекли Господу, и више пута он им је запушио уста страшно јасним одговором (Мат. 12, 24; Мк. 3, 23-26; Лк. 11, 17 - 18). Рекао им је: Ако сатана сатану изгони, сам по себи разделио се: како ће, дакле, остати царство његово? Заиста, тешко је колико толико свесном човеку измислити смешније, недоследније и глупље тумачење дела Христових него што су га измислили помрачени умови народних старешина и књижевника у Израиљу. Помоћу Сатане изгонити ђаволе! Није ли то исто што и рећи: помоћу оца убијати децу очеву? Или: помоћу војводе једне војске тући и уништавати војску тог истог војводе? Но није узалуд речено: завист је слепа. Може се такође рећи: завист је смешна, и: завист је глупа. Јер завист не само да окамени срце, и заслепи ум, него и заплете језик, те језик не зна шта говори; због чега све што говори језик завидљиваца испада безумно, смешно и глупо.

Господ Исус није се обзирао на ову срдиту немоћ завидљивих старешина народних, но журно је продужавао Своје дело, да спасе и сачува све оне, које Му је Отац Небески дао, да нико од њих не погине (Јов. 17, 12). Јер се каже на крају данашњег јеванђеља:

и прохођаше Исус по свима градовима и селима, учећи по зборницама њиховим, и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ на људима. Град или село - Њему је свеједно. Он не тражи ни град ни село, - Он тражи људе. По свима градовима и селима, каже јеванђелист, да би показао ревност Христову на делу. Ревност за кућу твоју једе ме (Пс. 69, 9). За Њега је уистини један дан био као хиљаду година. Тројако је било дело Христово, као што показују речи јеванђељиста. Он је учио; Он је проповедао благовест о царству, и он је лечио сваку болест и немоћ на људима. Учио - то значи тумачио је дух стварања и старога закона. Проповедао - то значи постављао темеље Новоме стварању, Царству Божјем, Цркви светитеља. Исцељивао - то значи делима доказивао Своје учење и Своју проповед.

И све је ово Господ чинио из љубави не само према ондашњим људима, Својим савременицима - Он је савременик свега што је било, што јесте и што ће бити - него и према нама. Да би Својом светлошћу зажегао свећу у души нашој; да би Својом љубављу изашао у сусрет вери нашој, - те да би се из тога сусрета Божје љубави и наше вере родило чудо нашега спасења: исцељење нашега духовнога слепила, нашег немила и безумља, свих наших болести и немоћи.

О, Исусе Господе, Сине Бога Живога, смилуј се на нас! Да би и ми знали прославити име Твоје по свој земљи тела нашега; по свој земљи народа нашег, и по свој земљи човечанства, живог и усопшег, име Твоје и преславног и безпочетног Оца Твога са пресветим и благим и животворним Твојим Духом - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Несташна · Август 2, 2016

ПОНЕДЕЉАК СЕДМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 134 зач. (V, 9 - VI, 11).

Браћо, писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима; али не уопште са блудницима овога свијета, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали изићи из овога свијета. А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете. Јер што да судим и онима који су напољу? Зар не судите ви онима који су унутра? А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих. Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код светих? Не знате ли да ће свети судити свијету? А ако ћете ви судити свијету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама? Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камоли у стварима овога свијета? А ви кад имате суђења за ствари овога свијета, узимате за судије оне који у Цркви не значе ништа. На срамоту вама говорим. Зар нема међу вама ни једнога мудра који ће моћи пресудити међу браћом својом? Него се брат са братом суди, и то код невјерних! И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету? Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи! Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије. И такви бијасте неки; али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега.

Мт. 56 зач. (XIII, 54-58).

У време оно, дошавши Исус у постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој тако да му се дивљаху и говораху: Откуд овоме премудрост ова и моћи? Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему све ово? И саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме. И не учини ондје чудеса многа због невјерја њихова.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Назарећани нису поверовали Христу зато што је живео међу њима. Он у свом спољашњем изгледу није имао привлачну светлост и наочитост која би сама по себи изазивала уважење. "Ми знамо ко је он", говорили су они. "Не може бити да у њему има нечег изузетног" (Мт.13,54-58). И поред тога, Господ није решио да узме наметљиву спољашњост. Он сам је све време остајао крајње прост по спољашњости. И апостоли су се потом исто тако држали, а после њих и сви истинити њихови следбеници и подражаваоци. Због чега је то тако? Због тога што је немогуће пронаћи спољашњу светлост која би у потпуности одговарала светлости живота у Христу Исусу. И због тога се сматра да је боље држати се сасвим неугледне спољашњости, која собом неће препречавати унутрашње. Ко буде имао очи да види, нека одмах погледа на последње, не задржавајући своју пажњу на првоме. Свети апостол Павле се овако изразио: А ово благо имамо у земљаним судовима (2.Кор.4,7). Када бисмо видели каква су по спољашњости била лица која данас прослављамо и призивамо у молитвама - не бисмо веровали својим очима: до те мере су били прости. И данас, онај који познаје живот у Христу Исусу, напушта спољашњост и сав се окреће унутрашњем. Због тога прво отпада, а друго се узвишује и расте. Код многих чак бива да нико и не примећује унутрашњу светлост, па ни онај који је има. Јер, зло је око људско. Њему и не треба показивати оно што је истински добро, будући да му може шкодити.

Несташна · Август 2, 2016

УТОРАК СЕДМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 136 зач. (VI, 20 - VII, 12).

Браћо, прославите Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији. А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. Али ово говорим као мишљење, а не као заповијест. Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако. А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи распаљивати се. А ожењеним и удатим заповиједам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја; ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену. А осталима говорим ја, а не Господ: aко неки брат има жену невјерујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља.

Мт. 57 зач. (XIV, 1-13).

У вријеме оно дође глас до Ирода четверовласника о Исусу. И рече слугама својим: То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса. Јер Ирод ухвати Јована, свеза га и баци у тамницу због Иродијаде, жене Филипа брата свога; јер му Јован говораше: не можеш ти њу имати. И хтједе да га убије, али се побоја народа; јер га држаху за пророка. А кад бијаше дан рођења Иродова, игра кћи Иродијадина пред њима и угоди Ироду. Зато са заклетвом обећа јој дати што год заиште. А она, наговорена од матере своје, рече: Дај ми овдје на тањиру главу Јована Крститеља. И сневесели се цар; али због заклетве и оних који се гошћаху с њим, заповједи дати јој. И посла те посјекоше Јована у тамници. И донесоше главу његову на тањиру, и дадоше дјевојци и однесе је матери својој. И дошавши ученици његови, узеше тијело његово и сахранише га; и дођоше те јавише Исусу. И чувши Исус, отиде оданде лађом у пусто мјесто насамо. А када то чу народ, пође за њим пјешице из градова.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Доспео је глас о делима Господа и до Ирода. Он је одмах закључио: то је Јован устао из мртвих (Мт.14,2). Зар се мало шта могло помислити о тим делима! Но, oн ни на кога другог није помислио, него на Јована. Ко је дао такав смер његовим мислима? Савест. Од ње није могуће сакрити несавесна дела. Њен суд се ничим не може поправити. Право на обезглављење Јована Ирод је присвајао себи, а ни други му га нису порицали. Међутим, савест је говорила своје и њене речи он ничим није могао да заглуши. Због тога се њему и намеће мисао о Јовану. Колико сличних прича ми знамо о томе како савест прогања грешника и приказује му предмет и дело греха тако да их он чак и у спољашњости види! Ради се о томе да у нама постоји глас за који морамо признати да није наш. Али, чији је онда? Божији! Од кога је наша природа, од тога је и глас. Ако је Божији, онда га треба слушати, будући да твар не сме да противречи Творцу. Тај глас говори да има Бога, да ми од Њега у потпуности зависимо и да због тога не може бити да нисмо испуњени страхом Божијим. Имајући га, ми смо дужни да испуњавамо вољу Божију, на коју савест указује. Све то чини реч Божија која је уписана у нашу природу, коју ми читамо и коју су људи свих времена и земаља слушали, обраћајући на њу дужну пажњу. Свагде верују у Бога, свагде слушају савест и чекају будући живот. Само је сада ушло у моду не признавати те истине. Тако поступају натуралисти, тј. природњаци. Значи - натуралисти проповедају нешто противприродно.

Несташна · Август 3, 2016

СРЕДА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 137 зач. (VII, 12-24).

Браћо, ако неки брат има жену невјерујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа невјерујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се мужем; иначе дјеца ваша била би нечиста, а сада су света. Ако ли се невјерујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у таквом случају нису ропски везани; јер на мир нас је позвао Бог. Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? Само како Бог свакоме додијели, сваки како га је Господ призвао, онако нека живи. И тако заповиједам по свима Црквама. Је ли ко призван као обрезан? Нека се не гради необрезан. Је ли ко призван као необразан? Нека се не обрезује. Обрезање није ништа, и необрезање није ништа, него држање заповијести Божијих. Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него ако и можеш постати слободан, радије се стрпи. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов. Купљени сте скупо; не будите робови људима. Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане пред Богом.

Мт. 60 зач. (XIV, 35 - XV, 11).

У време оно, познавши Исуса људи из земље Генисаретске, послаше по свој оној околини, и донесоше му све болеснике. И мољаху га да се само дотакну скута од хаљине његове; и који се дотакоше оздравише. Тада приступише Исусу књижевници и фарисеји од Јерусалима говорећи: зашто ученици твоји преступају предање старих? Јер не умивају руке своје када хљеб једу. А он одговарајући рече им: Зашто и ви преступате заповијест Божију за предање своје? Јер Бог заповједи говорећи: Поштуј оца и матер; и који ружи оца или матер смрћу да умре. А ви кажете: Ако који рече оцу или матери: прилог је оно чиме бих ти ја могао помоћи; може и да не поштује оца свога и матер. И укидосте заповијест Божију за предање своје. Лицемјери, добро је за вас пророковао Исаија говорећи: приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене. Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповијестима људским. И дозвавши народ, рече им: Слушајте и разумијте. Не скрнави човјека што улази у уста: него што излази из уста оно скрнави човјека.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Царство небеско је слично горушичином зрну и квасцу (Мт.13,31-36). Мало горушичино зрно нараста у велики жбун; квасац прожима све тесто и чини га ускислим. Ту се, са једне стране, даје слика Цркве, која се на почетку састојала само од апостола и неколико других лица, да би, затим, разрасла и прожела читаво човечанство. Са друге стране, ту се даје слика духовног живота сваког човека. Прво његово зрно је намера и решење на богоугађање ради спасења, вером у Господа Спаситеља. Ма колико да је јака, та решеност личи на малу тачку. У почетку она обухвата само свест и самоделатност. Из тога се, затим, развија сва делатност духовног живота. Сама у себи она се размножава, јача у покретима и снази, а душу почиње да прожима у свим њеним моћима: у уму, вољи и осећањима. Она их испуњава собом и духом својим чини их нараслим. Она прожима и сав састав људске природе - и тело и душу и дух, у коме се и зачиње.

Несташна · Август 5, 2016

ЧЕТВРТАК СЕДМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 138 зач. (VII, 24-35).

Браћо, сваки у чему је призван у ономе нека остане пред Богом. А за дјевојке немам заповијести Господње, него дајем савјет, као онај који је стекао милост од Господа да је вјеродостојан. Мислим, дакле, да је то добро због садашње невоље, да је добро човјеку овако бити. Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш. Јеси ли се одријешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио; и дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну, а ја бих да вас поштедим. А ово кажем, браћо, да је остало мало времена; од сада и они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају, и који овај свијет употребљавају као да га не употребљавају: јер пролази обличје овога свијета. А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за овосвјетско, како ће угодити жени. Разликује се и жена од дјевојке. Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света и тијелом и духом; а која је удата брине се за овосвјетско, како ће угодити мужу. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности.

Мт. 61 зач. (XV, 12-21).

У вријеме оно, приступише Исусу ученици његови и рекоше Му: знаш ли да фарисеји, чувши ту ријеч, саблазнише се? A Oн одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искоријениће се. Оставите их, слијепи су вођи слијепима; а слијепи слијепога ако води, оба ће у јаму пасти. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. А Исус рече: Еда ли сте и ви још неразумни? Зар још не знате да све што улази у уста иде у трбух, и избацује се напоље? А што излази из уста излази из срца, и оно погани човјека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. И ово је што скрнави човјека, а неумивеним рукама јести не скрнави човјека. И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И бациће их (тј. оне који чине саблазни и безакоња) у пeћ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће праведници засијати као сунце у Царству Оца свога (Мт.13,42-43). Тако ћe се направити раздеоба добра и зла, светлости и таме. Сада још тече период њихове помешаности. Господу је било угодно да тако уреди да би створена слобода узрастала и јачала у добру кроз борбу са злом. Злу је допуштено и да се дотиче унутрашње слободе и да додирује човека споља. Но, оно не условљава, него искушава. Онај ко трпи искушења не треба да му попушта, него да ступи у борбу са њим. Победилац се ослобађа једног искушења и пружа се напред и навише, да би ступио у ново искушење. И тако до самог краја живота. Када би разумели такво значење зла које нас искушава, људи би и живот свој уредили сагласно том схватању! Борци се овенчавају, најзад, прелазећи у други живот, где нема жалости ни бола споља, будући изнутра као анђели Божији, тј. чисти и без икаквих покрета или мисли које искушавају. Тако се припрема прослављење светлости и добра. То ћe се открити у Последњи дан света у свој својој слави.

Несташна · Август 5, 2016

ПЕТАК СЕДМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 139 зач. (VII, 35 - VIII, 7).

Браћо, ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности. Ако ли пак неко мисли да је ружно за љегову дјевојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не гријеши, нека је уда. А који је постојан у срцу, и није му нужда, а има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју дјевојку, добро чини. Тако и онај који удаје своју дјевојку добро чини; али који не удаје боље чини. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. Али је блаженија ако остане тако, по мојему мишљењу; а мислим да и ја имам Духа Божијега. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа на свијету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега. Али сви немају то сазнање: јер неки, са савјешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савјест, будући слаба, прља се.

Мт. 63 зач. (XV, 29-31).

У време оно, отишавши Исус оданде, дође мору Галилејском, и попевши се на гору, сједе ондје. И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слијепе, нијеме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцијели их, тако да се народ дивљаше, видећи глуве гдје чују, нијеме гдје говоре, богаље исцијељене, хроме гдје иду, слијепе гдје гледају; и хвалише Бога Израиљева.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Дошавши у Назарет, Господ није нашао веру. Његова видљива простота сметала им је да виде Његову невидљиву славу и Божанство. Зар то исто не бива и са Хришћанима? Хришћански догмати су, споља гледано, врло прости. Међутим, за ум који их посматра изнутра, они представљају свеобухватни у себи складан систем који не може пронаћи никакав тварни ум. Бацивши летимичан поглед на јеванђељску простоту, гордоумље се, међутим, одвраћа од ње и почиње на самом себи да гради здање знања које се њему чини огромније и са којег се, наводно, пружа широки видик. У стварности, оно представља гомилу карата, док његов видик сачињавају опсене и призраци зажареног уображења. Ипак, то му не треба говорити. Свакога ко покушава да га разувери, оно и њему слични, спремни су да својим критичким нападима одмах свргну са горе у провалију. Међутим, истина увек пролази између њих неповређена и иде другим душама, које ћe бити способне да је приме.

Несташна · Август 6, 2016

СУБОТА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Рим. 108 зач. (XII, 1-3).

Браћо, молим вас ради милости Божије, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење. И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. Јер кроз благодат која ми је дата, говорим свакоме који је међу вама: да не мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог удијелио.

Мт. 39 зач. (X, 37 - XI, 1).

Рече Господ: који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима Онога који ме је послао. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти. И када заврши Исус заповијести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповиједа по градовима њиховим.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт.10,41). Тиме се разрешавају све недоумице при давању милостиње. Спремност на давање сиромасима се пресеца или знатно умањује питањима: "Ко проси" и "Где ћe отићи милостиња?" Господ таквима говори: "Твоја награда ћe бити сразмерна начину на који примаш онога који проси и помажеш му. Не гледај на онога који проси, него обрати пажњу на своје помисли. Какве буду твоје помисли, таква ћe бити и вредност твог дела". Мисли, пак, о бедном се одређују другом речју: Који милује ништег, Богу даје у зајам, или - Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте. И тако, примај сваког који има потребу као Господа. Учини за њега шта можеш учинити, са мишљу да чиниш за Бога, те ћеш добити нe само пророчку и праведничку, него и Господњу награду.

Несташна · Август 6, 2016

НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Рим. 116 зач. (XV, 1-7).

Браћо, дужни смо ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати. Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка. Јер и Христос не угоди себи, него као што је писано: Ружења оних који руже тебе падоше на мене. Јер што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду. А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа. Зато примајте један другога. као што је и Христос примио вас на славу Божију.

Мт. 33 зач. (IX, 27-35).

У вријеме оно, кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов! А када дође у кућу, приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна! А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човјека нијема и бјесомучна. И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видјело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

По вери вашој нека вам буде - рекао је Господ двојици слепаца и одмах им се отворише очи (Мт.9,29). Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, Његово право власности над собом, које му је сам даровао. Онога ко се отвори вером - Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: Ја сам ништ и yбoг (Пс.69,6).

Светог Николај Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о исцељеним и неисцељивим слепцима

Првостворени човек живео је као и ангели од гледања у Бога; његови потомци, после греха, живели су од вере у Бога. Они којима је затворено гледање а није отворена вера, не могу се рачунати у живе, јер немају везе са Животом; чиме ће, дакле, живети?

Једно језеро, отворено према небу, прима воду са висине, пуни се и не пресушује. Једно друго језеро, затворено према небу, прима воду кроз земљу од планинских извора, пуни се и не пресушује. Но једно треће језеро, затворено према небу и одсечено од подземних сливова воде, мора се испразнити и пресушити.

Може ли се језеро без воде назвати језером? Не, него пре сухим понором.

Може ли се човек без Бога у себи назвати човеком? Не, него пре сухим гробом.

Као што је вода главна садржина језера, тако је Бог главна садржина човека. Нити је језеро без воде језеро, нити је човек без Бога човек.

Но како ће човек имати Бога у себи, ако је затворен од Бога са свих страна као сухо језеро од воде, као тамни гроб од светлости?

Бог није као камен, који је једном убачен у човека, и ту остаје и стоји мимо воље човекове. Но Бог је сила, финија и јача и од светлости и од ваздуха; сила, која пуни човека или га напушта према доброј вољи човековој и бескрајној доброти Божјој. И тако човек ни у два дана није подједнако испуњен Богом. То зависи највише од човекове отворености према Богу. Кад би човечја душа била потпуно отворена само, према Богу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек вратио у првобитно наслађивање Бога гледањем. Но како је то мучно постићи у смртној средини, у којој се душа човечја налази, то остаје само један отвор, којим човек може доћи у везу са Богом као извором живота - вера. А вера значи: прво, сећање на првобитно изгубљено гледање Бога, - сећање, које је остало записано у савести и разуму; друго, примање као истине онога што је Бог открио видовитим пророцима и светитељима, који су се удостојили гледања Истине; и треће и најважније: признање Господа Исуса Христа као Сина Божјег, као видљиво обличје невидљивог Бога (II. Кор. 4, 4). Ово треће довољно је само собом, и оно обухвата и испуњава до савршенства обоје оно прво. Ово је вера, која оживљава и спасава. Ово је највећи отвор, кроз који Бог улази у човека према мери чежње и добре воље човекове.

Зато Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: верујеш ли? Или: верујеш ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни мене од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина вере.

И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, - све предивно, преслатко и преславно.

После Гадаринског мрака, у коме су живели незнабошци и где Господ није наишао на веру код људи, чак не ни после тако великог чуда као што је исцељење два бесомучна човека, наједанпут се ређају неколики случајеви, где љубав Христову срета јака вера код људи; случајеви, где Господ куца и људи радо отварају врата своје душе; и Он чини чудеса. Где год се сусретну љубав и вера, рађа се чудо. Најпре јави се вера оних, који донесоше раслабљеног и кроз кров од куће спустише га пред чудотворног Исцелитеља. И видевши Исус веру њихову рече раслабљеном: не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји... устани, узми одар свој и иди кући својој. Зар ово нису речи бескрајне љубави? И уставши отиде кући својој Зар ово није чудо, рођено из љубави и вере? -Потом жена, која је дванаест година боловала од течења крви, дотаче се хаљине Његове говорећи у себи: само ако се дотакнем хаљине Његове, оздравићу. То је вера! А Исус јој рече: не бој се, кћери, вера твоја помогла ти је. То су речи праве љубави. И оздрави жена у тај час. То је чудо рођено из љубави и вере. - Па онда кнез Јаир приступи Господу ожалошћен и рече: кћи моја сад умре; него дођи, и меtни на њу руку своју, и оживеће. Само метни на њу руку своју и оживеће! То је вера без колебања и без сумње. А Господ дође, ухвати је за руку, и устаде девојка. Ухвати је за руку! Зар то није љубав Пријатеља и Лекара? И устаде девојка! Зар то није чудо, рођено из љубави и вере? После ових дивних примера сусрета људске вере и божанске љубави ево још једнога, које данашње јеванђеље објављује:

И кад Исус одлажаше оданде за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: смилуј се на нас, сине Давидов! Одакле је одлазио Господ Исус? Из куће кнеза Јаира, где је васкрсао мртву девојку. Слепци су чули да Он иде, па су пошли за Њим вичући и молећи за милост. Слично је поступио и слепи Вартимеј у Јерихону. Он је седео крај пута и просио. И чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати и говорити: сине Давидов Исусе, смилуј се на мене! (Марк. 10, 46-47). Тако и ова двојица. Чувши од својих вођа да то Исус Чудотворац пролази, они су заборавили и прошњу и све, и одмах кренули за Њим вичући. Гле, и то су синови Аврама, друга Божијега, који је негде гледао Бога, док ови јадници немају вида ни за гледање створења Божјих!

Но зашто слепци ословљавају Христа сином Давидовим? Зато што се такво назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин, мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи, која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим, пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида (II. Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32).("Ко се моли телесно и нема још духовног разума сличан је слепцу, који је викао: Сине Давидов, смилуј се на мене! Но један други слепац, кад је прогледао и видео Господа, није Га више називао сином Давидовим но Сином Божјим" (Јов. 9, 35. 38). Симеон Н. Богослов. Слово 56) И даће му Господ Бог престо Давида оца његова - тако је јављао велики Архангел Пресветој Богомајци. Чак и сам Архангел служи се, дакле, уобичајеним језиком народним, називајући Давида оцем Христовим и ако Га је пре тога назвао Сином Свевишњега, то јест Сином Божјим (Лк. 1, 32).

Није ли и ово један страшан утук за мрачне фарисеје и књижевнике, који су Христа називали хулитељем Божјим и грешником? Гле, како их Господ посрамљује кроз оне, које су они сматрали горим од себе: кроз незнабошце, слепце, па чак и демоне! Јер док они у својој заслепљености од сујете нису могли видети у Христу друго до хулитеља и грешника, дотле незнабожачки капетан приписује Њему божанску моћ над болестима (Мат. 8, 5 - ); и демони у Гадари називају Га Сином Божјим, па најзад ево и слепци виде Га духом као Сина Давидова. Незнабошци су, дакле, осетили у присуству Христа присуство Бога, докле затупели фарисеји и књижевници то нису могли осетити; демони су познали у Христу Сина Божјег, докле само мудри вођи народа Израиљског нису Га могли познати; и најзад слепци су видели оно што они нису видели.

Докле су слепци викали за Христом, Христос се није освртао нити им се одазивао. Зашто? Прво зато, да би још више појачао њихову жеђ за Богом и веру у Њега; друго, да би многи чули вику слепца и сами се замислили над својим срцем и испитали своју веру; а треће, да покаже Своју кротост и смиреност избегавањем славе људске на тај начин, што ће ове страдалнике излечити не на друму, пред масом света, него у кући, пред неколико сведока. Каква кротост и каква мудрост! Гле, Он је најбоље знао, да нема ништа тајно што неће бити јавно (Лк. 4, 22); и да свако добро што се више скрива то се више објављује.

А кад дође у кућу, приступише к њему слепци; и рече им Исус: верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: да, Господе. Толика је вера била у ових слепаца, да су они неуморно ходили за Христом без обзира на то што се Он на њих није освртао нити одговарао на њихове очајне крике. Толика је вера њихова била, да су Га тражили до у саму кућу, у коју је Он свратио; па иако је кућа била туђа и непозната, они су се усудили ући унутра. Они су осећали: сад је дошао тренутак нашега исцељења, - сад ил' никад! Они су знали, да у васцелом свету не постоји жив човек осим Христа, који им може отворити очи и повратити вид.

Верујете ли да могу то учинити? пита их Господ. Зашто их пита, кад Он зна и види њихову веру. Он - тајновидац и срцезналац? Пита их зато, да би они јавно исказали своју веру колико ради њих самих толико и ради других присутних људи. Јер јавном исповешћу вере утврђује се вера и код оних, који је исповедају и код оних, који слушају.

Да, Господе, - одговарају слепци. Прерадосни што их је Христос уопште ословио, у њих се још више распламтела вера у Њега и Његову моћ. Да, Господе\ Они Га не називају више сином Давидовим - то им се чини и мало и заобилазно - него управо Господом. У томе и јесте њихово вероисповедање: Исус Христос је Господ, Богочовек и Спаситељ. И то је довољно. ]ер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13).

Вера је, дакле, ту, и у срцу и на језику. Сад треба да изађе љубав у сретање тој вери, и чудо ће се родити. А ево и љубави, која никада не доцни, да изађе вери у сретање - никада! Тада се Христос дохвати очију њихових и рече: по вери вашој нека вам буде! И отворише им се очи. Као кад се једна горећа свећа принесе другој, хладној, и ова се засветли! Пречисти Господ није се гадио нечистог тела људског и још нечисте душе људске. Јер чистоме је све чисто (Титу 1, 15). Он пружи Своје пречисте руке и дотаче се тамних рупа, затворених прозора, гњилих очију слепачких - и очи се отворише. Завеса се скиде, и светлост уђе у тамницу, и од тамнице створише се обасјани двори. По вери вашој нека вам буде. И вера се не посрами: по вери њиховој и би. О, колико високо Господ цени своја створења, и ако су сва створења дим и прашина под ногама његовим! Тражећи веру, Он тражи сарадњу људи у своме стварању. Он је могао, као што каже премудри Златоуст, једном речју учинити све болеснике на земљи здравим. Но шта би тиме учинио? Изравнао би човека са осталим бесловесним тварима, које су без слободне воље, слободног опредељивања, и без највише намене. Понизио би човека на степен сунца, месеца и звезда, које морају да светле под заповести; и на степен камења, које мора да стоји и пада по заповести; и на степен воде у потоцима, и рекама, која мора да тече по заповести. А човек је словесан и разуман и он треба да чини оно што бесловесна твар мора да чини, то јест, да се савршено преда Богу и да испуњује заповести Божје. Господ наређује, ја морам да Га слушам - говори сва природа. Господ наређује, ја треба да Га слушам - говори прави човек. Човек има да бира, но не да бира између два добра, него између добра и зла. Изабере ли добро, биће Божји друг и син у царству вечности, и биће му боље него васцелој природи; изабере ли зло, биће одбачен од Бога, и биће му горе него бесловесним тварима. Таква је, дакле, воља Творца - да се човек слободно определи у овоме животу за добро или за зло. Зато Господ Исус пита људе за веру; зато их призива у сарадњу на њиховом сопственом спасењу. Врло мало захтева Господ од људи. Он само захтева добру вољу од њих, да признаду Њега за свемоћног Господа и себе за ништа. То је вера, и ту веру једино тражи Господ од људи ради добра и спасења самих људи.

И заиреши им Исус говорећи: гледајте да нико не дозна. А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Зашто им запрети Исус, да не разглашују ово чудо? Прво зато, што Он не тражи никакве славе и хвале људске. Људска слава и хвала не може ни једну јоту додати Његовој слави. Друго зато, да би показао, да оно што чини Он чини из сажаљења и љубави према људима као мајка према својој деци, а не као волшебници и мађионичари, слуге демонске, који у срцу мрзе и презиру људе, а оно што чине, чине само зато да би их људи славили и хвалили. Треће зато, да би тиме дао пример људима, да свако добро дело чине ради Бога а не из сујете; да не зна левица што чини десница (Мат. 6, 3). А четврто и зато што Он зна, - па би желео да и људи то сазнаду - да се добро не може сакрити, што се, уосталом, одмах и показало. Јер хтели не хтели слепци морали су Га разгласити по својој земљи. Нека је језик њихов и ћутао, очи су њихове говориле. Нека су они баш и хтели прећутати, Божја сила, која све објављује, гонила их је, да говоре, и говоре. А то је Господ Исус и желео, да им покаже, наиме: и мимо ваше воље објавиће се ово дело, ма колико се ви старали, да се оно не дозна: само ви немојте желети да га објављујете по сујети својој, нити ради похвале ни себи ни Мени. Прославите Бога - то је главно.

А кад они изиђоше, гле, доведоше к њему човека нема и бесна. И пошто изгна ђавола, проговори неми. Као жедни путници у пустињи што јуре ка једином пронађеном извору воде, тако и људи жедни здравља, мудрости, снаге, доброте, мира, јуре ка Господу Исусу, једином дотле невиђеном извору свих ових добара. А извор је овај прејак, те нико, ко дође да пије, не враћа се жедан. Тек што су изашли слепи, сада са отвореним очима и без вође, а уђоше вође једнога немог и бесног и приведоше Господу овога невољника. Нем и бесан! Нити има ума да склопи реч, нити језика да изговори реч. Господ га не пита за веру, јер како може бесан човек имати веру? Како ли нем исповедити веру? Али Господ види веру његових вођа, који га к Њему и приведоше. Вероватно, да је Господ имао разговор са њима слично ономе разговору са слепцима, но јеванђелист, због сличности тих разговора, тих питања и одговора, не саопштава ништа. Онима, који траже спасења, доста је поуке и путоказа и у ономе што је речено за слепе. За оне пак, који бесповратно срљају у пропаст ругајући се Спаситељу и речима о спасењу, не би било довољно ни све речи нити сва дела Господа Исуса Христа за време целога живота Му на земљи. А све то кад би се стенографски написало и описало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге, вели јеванђелист (Јов. 21, 25). Но ово што се написа, написа се колико, да ми верујемо у Сина Божјег и да имамо живот вечни (Јов. 20, 31). Наш јеванђелист као летимично само помиње цео овај случај у две реченице. А замислите, колики је то догађај: изагнати ђавола из бесна човека, откључати његово немило, и учинити да он мирно и паметно проговори! То је догађај већи до једнога рата, о коме се пишу многе књиге. Ратовати може свако, а изагнати ђаволе и напунити нема уста говором не може нико осим Бога. О овоме једноме чуду могле би се писати књиге, но јеванђелист га помиње само са две реченице; између осталих разлога још и зато, да покаже множину сличних чуда највећег Чудотворца у историји времена, као и да покаже лакоћу, с којом је Господ оваква нечувана чуда чинио.

Каже се, да Господ најпре изагна ђавола, па тек онда неми човек проговори. И ово дело показује, да Господ увек иде са површине дубоко у сами корен зла. Зли дух је био у човеку, и тај зли дух је и везао језик немом човеку. Требало је изагнати злог духа, и све његове узде и везе, којима је везивао болесника, одрешиле би се саме од себе. Зато Господ прво изгони ђавола, а потом пуни човека умном и словесном силом. Овај догађај подсећа много на раслабљенога човека, коме је Господ најпре рекао: опраштају ти се греси, па тек онда: узми одар свој па иди кући својој. Христов је најчешћи метод, да прво излечи душевну муку, па тек онда телесни недостатак. Он је могао одрешити језик немоме, а оставити ђавола у њему. Но шта би с тим било учињено? Нашто му одрешен језик, да кроз њега ђаво говори и хули на Бога и на људе? Нашто ослободити човека мањег зла а оставити га у оковима већег? И зар не би временом ђаво опет завезао болеснику језик, и учинио га немим? О, Господе, како је све премудро и целисходно, што Ти твориш! Ми се само можемо дивити Твојој неисцрпној мудрости, и од ње се учити, да и сами све што радимо, радимо темељно и савршено.

И дивљаше се народ говорећи: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји говораху: помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. Док се једни диве, други се ругају. Док се једни радују добру, други се жесте против добра. Докле народ прославља Бога, дотле вођи народни мисле на ђавола. Докле простосрдачни називају Христа сином Давидовим и Господом, дотле самомудри књижевници називају Га послаником Велзевула, кнеза ђаволског! И слепи прогледаше и видеше, и глухи прочуше и чуше, и бесни се опаметише и познаше, и неми проговорише и исповедише, а мудраци овога света са одебљаним умом од земне мудрости и окамењеним срцем од сујете и зависти нити могоше видети Сина Божјега, нити Га чути, нити Га познати, нити исповедити. Јер је премудрост овога света лудост пред Богом (I Кор. 3, 19).

Никада се тако што није видело у Израиљу, говораше народ с дивљењем. Истина, и Мојсеј и Илија и Јелисеј чинили су разна чуда, али како? Помоћу своје вере, поста и молитве с једне стране и Божје благовести с друге стране. То је Живи Бог чинио моћна дела кроз њих. Но Христос чини све Својом сопственом влашћу и силом. Разлика је између Њега и старих чудотвораца као између сунца и месеца: месец светли светлошћу, коју прима од сунца, а сунце светли својом сопственом светлошћу. Без предрасуда и проста душа народна осетила је ту огромну разлику, зато уста народа и исповедише: никада се тако што није видело у Израиљу. А фарисеји, истина, не одричу моћна чуда Христова - да могу они би одрекли, сакрили, потплатили лажне сведоке као при Васкрсењу Господа; али не могу да одрекну оно што се збивало на очиглед многих маса народних - они, истина, не одричу та чуда, велимо али из злобе и пакости тумаче их на свој начин. Помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. То су они више пута рекли Господу, и више пута он им је запушио уста страшно јасним одговором (Мат. 12, 24; Мк. 3, 23-26; Лк. 11, 17 - 18). Рекао им је: Ако сатана сатану изгони, сам по себи разделио се: како ће, дакле, остати царство његово? Заиста, тешко је колико толико свесном човеку измислити смешније, недоследније и глупље тумачење дела Христових него што су га измислили помрачени умови народних старешина и књижевника у Израиљу. Помоћу Сатане изгонити ђаволе! Није ли то исто што и рећи: помоћу оца убијати децу очеву? Или: помоћу војводе једне војске тући и уништавати војску тог истог војводе? Но није узалуд речено: завист је слепа. Може се такође рећи: завист је смешна, и: завист је глупа. Јер завист не само да окамени срце, и заслепи ум, него и заплете језик, те језик не зна шта говори; због чега све што говори језик завидљиваца испада безумно, смешно и глупо.

Господ Исус није се обзирао на ову срдиту немоћ завидљивих старешина народних, но журно је продужавао Своје дело, да спасе и сачува све оне, које Му је Отац Небески дао, да нико од њих не погине (Јов. 17, 12). Јер се каже на крају данашњег јеванђеља:

и прохођаше Исус по свима градовима и селима, учећи по зборницама њиховим, и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ на људима. Град или село - Њему је свеједно. Он не тражи ни град ни село, - Он тражи људе. По свима градовима и селима, каже јеванђелист, да би показао ревност Христову на делу. Ревност за кућу твоју једе ме (Пс. 69, 9). За Њега је уистини један дан био као хиљаду година. Тројако је било дело Христово, као што показују речи јеванђељиста. Он је учио; Он је проповедао благовест о царству, и он је лечио сваку болест и немоћ на људима. Учио - то значи тумачио је дух стварања и старога закона. Проповедао - то значи постављао темеље Новоме стварању, Царству Божјем, Цркви светитеља. Исцељивао - то значи делима доказивао Своје учење и Своју проповед.

И све је ово Господ чинио из љубави не само према ондашњим људима, Својим савременицима - Он је савременик свега што је било, што јесте и што ће бити - него и према нама. Да би Својом светлошћу зажегао свећу у души нашој; да би Својом љубављу изашао у сусрет вери нашој, - те да би се из тога сусрета Божје љубави и наше вере родило чудо нашега спасења: исцељење нашега духовнога слепила, нашег немила и безумља, свих наших болести и немоћи.

О, Исусе Господе, Сине Бога Живога, смилуј се на нас! Да би и ми знали прославити име Твоје по свој земљи тела нашега; по свој земљи народа нашег, и по свој земљи човечанства, живог и усопшег, име Твоје и преславног и безпочетног Оца Твога са пресветим и благим и животворним Твојим Духом - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Несташна · Август 8, 2016

ПОНЕДЕЉАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 142 зач. (IX, 13-18).

Браћо, не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле? Тако и Господ заповједи да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе. А ја од тога ништа не користих. И не написах ово да мени тако буде; јер би ми боље било умријети него да ко моју похвалу уништи. Јер ако проповиједам јеванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповиједам јеванђеље. Јер ако ово чиним од своје воље, плату имам; ако пак без своје воље, служба ми је повјерена. Каква ми је, дакле, плата? Да благовијестећи бесплатно изложим јеванђеље Христово, да се не користим својим правом у јеванђељу.

Мт. 65 зач. (XVI, 1-6).

У време оно, приступивши фарисеји и садукеји Исусу кушајући га искаху да им покаже знак са неба. А он одговарајући рече им: Увече говорите: биће ведро, јер је небо црвено. И ујутру: данас ће бити непогода, јер је небо црвено и мутно. Лицемјери, лице небеско умијете распознавати, а знаке времена не можете? Род зли и прељуботворни тражи знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. И оставивши их отиде. И ученици његови полазећи на ону страну, заборавише узети хљеба. А Исус им рече: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Фарисеји и садукеји су од Господа искали да им покаже знак (Мт.16,5), и нису ни приметили да је знак био пред њиховим очима. Господ сам је био знак. Његово учење и дела јасно су показивала ко је Он, тако да друго сведочанство није било ни потребно. Дела која творим ја... она сведоче за мене, говорио је Он Јудејцима (Јн.10,25). Лице небеско умете распознавати а знаке времена не можете (Мт.16,3). Због чега се то десило са њима? Због тога што су живели спољашњим животом, а унутар себе нису улазили. Без сабраности, без пажње и самоудубљивања, дела Божија се не могу ни приметити, нити разумети. То се наставља и до данас. Хришћанство је свима пред очима као истински знак Божији. Међутим, они који га гледају - не виде, колебају се у вери и одступају. Њихове очи губе способност да нa њему виде Божански печат. Они су готови да траже посебне знаке са неба, слично Јудејцима. Ипак, знак се не даје зато што га они који га траже ишту ради искушавања, а не ради тога да би кренули путем Христовим. Ти само ступи на тај пут и од првог корака ћеш увидети његову божанственост, тј. да води Богу и да Бога приближава теби. Јудејцима је Господ рекао: "Знак се неће дати осим знака Јоне пророка" (Мт.16,4). И данашње невернике је предвидео Господ, унапред припремивши одговор за њих: И тада ће се показати знак Сина Човечјега на небу; и тада ћe проплакати сва племена на земљи (Мт.24,30).

Несташна · Август 10, 2016

УТОРАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 144 зач. (X, 5-12).

Браћо, већина од њих не бјеше по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи. А ово бише примјери нама, да не желимо зла као што они жељеше. Нити бивајте идолопоклоници, као неки од њих, као што је написано: Сједе народ да једе и пије, и устаде да игра. Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет и три хиљаде. Нити да кушамо Христа, као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше. Нити ропћите као што неки од њих ропташе, и изгибоше од истребитеља. А све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова. Зато који мисли да стоји нека пази да не падне.

Мт. 66 зач. (XVI, 6-12).

Рече Господ Својим ученицима: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског. А они помишљаху у себи говорећи: То је што нисмо хљеба узели. А Исус разумјевши рече им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Зар још не разумијете, нити памтите пет хљебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хљебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте? Како не разумијете да вам не рекох за хљебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског? Тада разумијеше да не рече да се чувају квасца хљебнога, него науке фарисејске и садукејске.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Чувајте се квасца фарисејског и садукејског, рекао је Господ (Мт.16,6). Садукеји су образац непредузимљивости, а фарисеји представљају људе који носе маску ревнитеља. Ипак, први не раде ништа, а други, праве буку, иако на делу не испада ништа. Код нас су њима слични људи који се заносе идејом хуманости. Ако их боље упознаш, наћи ћеш само речи. Они говоре о добру народа, а народ не види никакво добро, будући да само говоре, а не делају. Код њих је хуманост извештачена. Они се само праве да је имају, а уствари су егоисти. Речи нису посебна жртва, и зато их расипају. Ако, међутим, дође до потребе да се на делу покаже жртва - они се повлаче. Данас су скоро сви предузимљиви само површно: пред другима изгледају као ревнитељи добра и, пoсебно - просвећивања. Међутим, сасвим су задовољни када речима успеју неког убедити да су заиста такви. Због тога је лако да се код нас појави неки добротворни подухват. Говоркања узимају маха, али на делу не бива много. Жртве од њих не очекуј. Њима није до других, него да им све иде у реду. Деси се, ипак, да понешто и жртвују, нe лупајући много главу за добробит ближњих. Међутим, то чине да би се само што пре отарасили брига. И једне и друге осудио је Господ, а нама је заповедио да будемо испуњени искреном љубављу једни према другима: љубављу која не воли да се показује.

Несташна · Август 10, 2016

СРЕДА ОСМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 145 зач. (X, 12-22).

Браћо, који мисли да стоји нека пази да не падне. Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети. Зато, љубљени моји, бјегајте од идолопоклонства. Као мудрима говорим; судите ви шта кажем. Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо. Гледајте Израиља по тијелу: који једу жртве нису ли заједничари жртвеника? Шта, дакле, кажем? Да је идол нешто? Или да је идолска жртва нешто? Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од њега?

Мт. 68 зач. (XVI, 20-24).

У вријеме оно, запријети Исус ученицима својим да ником не казују да је он Исус Христос. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Када су га апостоли исповедали као Сина Божијег, Спаситељ је рекао: Ваља пострадати... и убијен бити (Мт.16,21). Дело је сазрело. Остало је само да се доврши смрћу. Исто бива и на путу усавршавања нарави код Хришћанина. Док се он бори са страстима, враг се још нада да ће га некако искушати. Када се, пак. страсти у њему утишају, непријатељ више нема силе да их побуђује, те подиже спољашња искушења, увреде сваке врсте и то врло снажне. Он покушава да наметне мисао: "Зашто си се трудио и борио? Немаш од тога никакве користи". Док он, међутим, споља припрема рат, Господ свом подвижнику шаље дух трпљења. Пре него што враг успе да пoдигнe било какву несрећу, Он у срцу подвижника побуђује одушевљену готовост на страдања и клевете сваке врсте. На тај начин, замка ђавоља не успева. Господ је за себе рекао: "Ваља пострадати". Тако и они осећају неку жеђ за тешкоћама. Када наступе, они их са радошћу сусрећу и пију их као што жедан пије хладну воду.

Несташна · Август 11, 2016

ЧЕТВРТАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 147 зач. (X, 28 - XI, 7).

Браћо, ако вам неко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради онога који вас извијести и ради савјести; јер је Господња земља и све што је на њој. Али не говорим за савјест твоју, него другога. Јер зашто да моју слободу суди савјест другога? Ако ја с благодарношћу једем, зашто да ме руже за оно за што ја благодарим? Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините. Не будите на спотицање ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју него многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа. Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох. Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки муж који се с покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева.

Мт. 69 зач. (XVI, 24-28).

Рече Господ ученицима Својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по дјелима његовим. Заиста вам кажем: Има неких међу вама што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Сина Човјечијега гдје долази у Царству своме.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Када су га апостоли исповедали као Сина Божијег, Спаситељ је рекао: Ваља пострадати... и убијен бити (Мт.16,21). Дело је сазрело. Остало је само да се доврши смрћу. Исто бива и на путу усавршавања нарави код Хришћанина. Док се он бори са страстима, враг се још нада да ће га некако искушати. Када се, пак. страсти у њему утишају, непријатељ више нема силе да их побуђује, те подиже спољашња искушења, увреде сваке врсте и то врло снажне. Он покушава да наметне мисао: "Зашто си се трудио и борио? Немаш од тога никакве користи". Док он, међутим, споља припрема рат, Господ свом подвижнику шаље дух трпљења. Пре него што враг успе да пoдигнe било какву несрећу, Он у срцу подвижника побуђује одушевљену готовост на страдања и клевете сваке врсте. На тај начин, замка ђавоља не успева. Господ је за себе рекао: "Ваља пострадати". Тако и они осећају неку жеђ за тешкоћама. Када наступе, они их са радошћу сусрећу и пију их као што жедан пије хладну воду.

Несташна · Август 12, 2016

ПЕТАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

1 Кор. 148 зач. (XI, 8-22).

Браћо, није муж од жене, него жена од мужа, пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога. Сами у себи судите: је ли лијепо да се жена гологлава Богу моли? Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу, а жени је слава ако има дугачку косу? Јер јој је коса дата умјесто покривала. Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије. А ово заповиједајући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе. Јер прије свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама. Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња; јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује а други се опија. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем.

Мт. 71 зач. (XVII, 10-18).

У вријеме оно, запиташе Исуса ученици Његови говорећи: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје треба да дође? А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Човјечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља. И када дођоше народу, приступи му човјек и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ је о Јовану Претечи рекао: Илија је дошао и не познаше га (Мт.17,21). 36oг чега? Због тога што нису пазили на путеве Божије и што се њима нису занимали. Код њих је било друго настројење, друго гледање на ствари; oни имађаху друге укусе; ван круга Божанских ствари беше њихова досетљивост. У том, пак, кругу они се нису сналазили, јер му беху страни. Унутрашње настројење има чуло којим одмах примећује и налази оно што му је познато, ма како иначе било и прикривено. Уметник, научник и економист гледају на једну исту ствар на различити начин - први суди о лепоти, други о узрочним односима, трећи о користи коју може извући. Исто тако су и Јудејци по свом настројењу судили о Јовану, а затим и о Спаситељу. Пошто нису били настројени по Божијем, нису ни разумели да они врше дело Божије. И сада су, такође, почели да не разумевају Претечу и Господа, и да са њима раде шта хоће. Подиже се тајно гоњење на Хришћанство. Оно се, чак, повремено и јавно појављује, као недавно у Паризу. Оно што се тамо урадило у малом обиму, временом се може очекивати у већим размерама... Спаси нас Господе!

Несташна · Август 13, 2016

СУБОТА ОСМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Рим. 111 зач. (XIII, 1-10).

Браћо, свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе примиће осуду на себе. Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част - част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели, и било која друга заповијест, испуњава се у овој ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона.

Мт. 47 зач. (XII, 30-37).

Рече Господ: који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем. Или усадите добро дрво, и род његов биће добар, или усадите рђаво дрво, и род његов биће рђав; јер се по роду дрво познаје. Породи аспидини, како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт.12,35). У ризници ћеш наћи оно што ставиш у њу: ако ставиш злато - наћи ћеш злато; ако положиш бакар - бакар ћеш и узети. Оно, и бакар се може издавати за злато, али ће зналац брзо приметити кривотворину. Шта да радимо како би у нашој ризници било једино злато, тј. у срцу - само добро? Срце је, по природи, ризница добара. Зло је касније придошло. Стога узми анатомски нож пажње, па одвајај и одсецај неприродно. Зло ће, једно за другим, да отпада, а добро ће да јача и да се шири. На крају ће остати само добро. Ради се само о томе да се одреди шта је природно, а шта није. Данашње природњаке не слушај. Код њих је све наопако: оно што је природно - код њих је неприродно, а што је неприродно - код њих је природно - зло зову добро, а добро зло. Ти, пак, гледај шта говори Господ у Јеванђељу, и свети апостоли у својим списима. Према њиховим указањима одређуј шта је природно. Тако ћеш сабрати много добра и моћи ћеш га износити из свога срца. Моли се Духу Светоме: "Ризницо добара, уризничи добро у срцу моме"!

Пријави се

Свакодневна читања

Препоручена порука

СУБОТА ШЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

JESSY

Sanja Т.

Sanja Т.

Постоване слике

НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК СЕДМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

УТОРАК СЕДМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

СРЕДА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ЧЕТВРТАК СЕДМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ПЕТАК СЕДМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

СУБОТА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

УТОРАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

СРЕДА ОСМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ЧЕТВРТАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

ПЕТАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

СУБОТА ОСМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај