Trla baba lan...

[Снежана]

[Снежана]

 Ako vam se posreći…

 

1. Ako vam se posreći, ostaćete sami. Sasvim sami, kada nikoga ne bude blizu moraćete da se oslanjate na zemlju i na sebe.

2. Ako vam se posreći i bude pravo vreme, život će udariti po vama, kako bi vas razbio kao orah i dobio jezgro.

3. Ako vam se posreći i bude pravo vreme, biće vam bolno. Toliko bolno da će vas ta bol primorati skoro da umrete, a potom će vam pomoći da se iznutra preporodite.

4. Ako vam se posreći vi ćete plakati. I te suze biće nemoguće zadržati. I preko njih će doći oslobađanje, a potom i pravi život.

5. Ako vam se posreći bićete ranjivi. I nikako nećete moći to sakriti. I tada ćete shvatiti ko je uz vas, a ko nije.

6. Ako vam se posreći nećete znati odgovore na pitanja. I tada ćete morati da ih pronađete samostalno.

7. Ako vam se posreći razočaraćete se u ljude, ideje, učitelje i dobre magove. I preživevši to, moći ćete da sagledate realni svet.

8. Ako vam se posreći i bude pravo vreme, nećete imati koga da pitate za savet. Baš nikoga. I moraćete da pronađete unutrašnji kompas.

9. Ako vam se posreći i bude pravo vreme, biće vam neizdrživo, toliko da ćete morati da uradite nešto sa tim, ili da se prosto opustite i dozvolite svetu da uradi nešto sa vama.

10. Ako vam se posreći izgubićete, bićete prevareni, izdati i skoro slomljeni. I to “skoro” urezaće na licu bore mudrosti. I iskustvo će ostati sa vama do kraja života.

11. Ako vam se posreći ostaćete bez novca. I moraćete da stupite u realne odnose sa ljudima, sa kojima ste ranije mogli da budete samo ako platite.

12. Ako vam se posreći steći ćete puno novca, osetićete dubinu očaja, kada se razbije iluzija da je sreća u njemu.

13. Ako vam se posreći daleko od toga da će vas svi voleti. I biće potrebno da izgradite unutrašnji sistem vrednosti. A želja da se svima svidite napustiće vas.

14. Ako vam se posreći neko blizak će se okrenuti od vas. I vi ćete spoznati cenu trenutka sreće.

15. Ako vam se posreći suočićete se sa voljenima, licem u lice. I biće dve istine. Njihova i vaša. I osetićete odjek prostora između različitih vasiona, koje se jedva dodiruju.

16. Ako vam se posreći moći ćete da izdržite sve ovo. I naći ćete način da transformišete sebe. Doživećete tu unutrašnju alhemiju, koja od bola stvara lepotu. Od besa smirenje. Od straha ostvarenje. A od radosti inspiraciju. Krivicu i stid čisti iz duše kao što čistač mete staro smeće. A ožiljke preobražava u izlaze

 Aglaja Datesidze

[Снежана]

Песма мом (старијем) брату

 

 

 

Град Ниш, град Ниш

Лудиг ван... пета симфонија

Кратицом у рајникад стић`

Овако цјепљен против ретких инфекција

 

Дрјема ноћ

Лажљив мак

Спи ли смрт

У овај махнит сат?

У,у,у...шапуће мрак

 

Лош дан, како си

Мој млађи брате? Кише до неба

Остаћемо сами ти и ја

У свјету коме род и не треба

 

Притишће сан

Лепљив и јак

Спи ли смрт

У овај махнит сат?

У,у,у... шапуће мрак

 

 

[Снежана]

[Milica Bajic]

пре 55 минута, Снежана рече

Христос се роди! 

[Снежана]

пре 3 часа, Milica Bajic рече

Христос се роди! 

 Vaistinu se rodi! 

[Снежана]

[Снежана]

 

[Снежана]

...оно кад пронађеш смисао живота... 

 

[Istopljeni kamen]

пре 12 минута, Снежана рече

...оно кад пронађеш смисао живота... 

 

савршено јееее ...он зна ...хоће још...како је сладак

[Снежана]

Не трчи, душо моја, јер својство је чула, да трче. Слуге трче и робови, а господар мирује.

Свети Николај Жички

 

[Стаљиново унуче]

On 26.7.2013. at 16:11, Снежана рече

Šta da Vam kažem, poznata sam kao osoba koja mnooogo voli da piše po tuđim dnevnicima...i baš mi onako više neprijatno. Zato otvaram moj lični i personalni dnevnik.

Ako ste mislili da ćete u njemu peočitati neštešto pametno ili korisno, grdno ste se prevarili... Zato, dragi moji slobodno pišite Vi...

- Danas sam počela da učim da igram šah. Sjajna igra...svašta čovek o sebi nauči.

1. Nisam nikakav taktičar.

2. Ko normalan žrtvuje  sve da bi sačuvao pešadiju!?

3. Ne umem da dam mat...

A možda je bolje da pređem na domine ili ne ljuti se čoveče !?

igram samop sa šarenim figurama

[Снежана]

Situacija

Možda imamo reči, a možda smo ih predugo imali i nemamo ih više. Možda su reči na izmaku snage, na izdisaju. Možda smo ih toliko koristili da ne kažemo ništa ili ono što bi neko voleo da čuje, možda smo suviše suza ugradili u prazne reči, možda smo toliko lažnih suza prosuli po njima da smo ih napokon potpuno isprali. Možda smo ih dovoljno puta izdali da su se reči ubile. Možda su ostale samo njihove ljušture da nas podsećaju šta smo imali nekad, dok smo bili pošteni. Možda treba da izmislimo nove reči, nikad izgovorene, nevine reči, i da ih pažljivo koristimo, samo kad je baš neophodno.

Тokin

[Снежана]

Srećan 90. rođendan...sine Katice

 

 

[Снежана]

Selin: Živjeli ludaci i kukavice!

Nas dvoje nismo plakali. Nismo više imali suza.

Nemoć sveta u ratu dolazila je da se isplače, kad bi žene i deca otišli, po hodnicima s bledom, mrtvačkom svetlošću gasnih svetiljki, pošto se završi poseta, vukući noge obrazovali su veliko slinavo stado, ništa bolje, odvratno. Za Lolu je poseta tom kao nekom zatvoru gde sam bio, opet bila nekakav doživljaj. Nas dvoje nismo plakali. Nismo više imali suza.

— Je li istina da ste zaista poludeli, Ferdinande? — upita me ona jednog četvrtka.

— Poludeo sam! — priznadoh.

— Onda će vas ovde lečiti?

— Strah se ne leči, Lola.

— Znači, toliko vas je strah?

— I više od toga, Lola, toliko me je strah da čak i da umrem svojom prirodnom smrću, kasnije, nikako ne dam da me spale! Hteo bih da me spuste u zemlju, da istrulim na groblju, mirno, spreman možda da oživim… Ko to zna? A ako me spale, Lola, razumete li, sa mnom je gotovo, konačno gotovo… Kostur, uprkos svemu, još liči na čoveka… Ipak može lakše da oživi od pepela… Pepeo znači kraj… Šta kažete na to? … I onda, razume se, rat…

— O, pa vi ste zaista poslednja kukavica, Ferdinande. Odvratni ste, kao pacov…

— Da, poslednja kukavica, Lola, odbijam rat i sve što uz to ide… Ne kažem da žalim zbog rata… Ja se s njim ne mirim… Ja zbog rata ne lijem suze… Ja ga načisto odbacujem sa svim ljudima u njemu, ništa neću da imam ni s njima ni s njim. Čak i da je njih devet stotina devedeset pet miliona tamo, a ja ovamo sam, ipak nisu oni u pravu, Lola, a ja jesam, jer ja jedini znam šta hoću: neću više da umirem.

— Ali, Ferdinande, nije moguće odbiti odlazak u rat! Samo ludaci i kukavice odbijaju da ratuju kad im je domovina u opasnosti.

— Onda živeli ludaci i kukavice! Ili tačnije, neka prežive ludaci i kukavice. Pamtite li, Lola, bar jedno ime vojnika iz Stogodišnjeg rata?… jeste li ikad potražili samo jedno od njihovih imena?… Niste, zar ne?.,. Nikad se niste potrudili da saznate! Za vas su oni isto toliko bezimeni, nevažni i neznani koliko i poslcdnji atom ovog pritiskivača za hartiju tu, pred nama, koliko i vaše govno od jutros… Eto vidite, Lola, da su poginuli bez razloga! Bez ikakvog razloga, budale jedne! To ja vama kazem. I dokazao sam. Jedino je život važan! Za deset hiljada godina, možemo da se kladimo, ovaj rat, koji nama izgleda toliko značajan, biće potpuno zaboravljen… Možda će se još jedva tuce naučnika prepirati tu i tamo oko datuma glavnih pokolja po kojima se proslavio… To je sve što ljudi umeju da pamte jedni o drugima u razmaku od nekoliko vekova, nekoliko godina, nekoliko časova… Ja u budućnost ne verujem, Lola… Kad je otkrila u kojoj se meri ja dičim svojim sramotnim stanjem, prestade da me smatra bednim i da me sažaljeva… Puna prezira, ona me osudi, konačno. Odluči da istog časa ode. To je bilo isuviše. Kad sam je ispratio do kapije te večeri, nije me poljubila. Zaista nije mogla da prihvati da osuđeniku na smrt nije istovremeno dat i duh žrtvovanja. Kad sam je upitao za naše palačinke, ni na to mi nije odgovorila.

 

Putovanje na kraj noći