Претражи Живе Речи Утехе

Šta da Vam kažem, poznata sam kao osoba koja mnooogo voli da piše po tuđim dnevnicima...i baš mi onako više neprijatno. Zato otvaram moj lični i personalni dnevnik. Ako ste mislili da ćete u njemu peočitati neštešto pametno ili korisno, grdno ste se prevarili... Zato, dragi moji slobodno pišite Vi... - Danas sam počela da učim da igram šah. Sjajna igra...svašta čovek o sebi nauči. 1. Nisam nikakav taktičar. 2. Ko normalan žrtvuje sve da bi sačuvao pešadiju!? 3. Ne umem da dam mat... A možda je bolje da pređem na domine ili ne ljuti se čoveče !?

Mislio sam da znam tu pesmu. Najlepše je pevala moja mama, uz pianino. Divno je peva i danas, samo se malo proredila ekipa koja je na sv.Ignjatija pratila uz gitaru, maligane i pijanog šarana. Jednog jula, vratio sam se s mora i čekala me karta u jednom pravcu…tad se u vojsku išlo avionom. Imao sam još jedno veče civilstva i nimalo pojma kako da ga utrošim. Mislim, jedini svet koji smo poznavali bio je na Akademiji, ali mi se te noći nimalo nisu nosile martinke; cokule su me ionako čekale u Puli. Bestfrend i ja smo odabrali Romani Tar; bez ikave ideje, eto, zalomilo se. Romani Tar je bio stara kuka, jedan od poslednjih preživelih iz epohe velikih restorana šezdesetih-sedamdesetih: Lotika, Kasina, Manjež, Lion, Madera… Stizali su isplativiji kafei i klubovi bez mnogo filozofije. Uostalom, na mestu starog Romani Tara danas je Mekdonalds…tako nam i treba. Sam pogled na orkestar je bio neobičan: koncertni klavir, kontrabas, gitara i harmonika. Uvodni blok – Tom Džons i Elvis, savršeni uz demodirane zulufe sedog pijaniste. Mladi keša, srednja ugostiteljska na praksi, znao je da ne pripadamo tu i vrteo se oko nas kao pridruženi član najzelenijih u kafani… Posle su uleteli folkloraši, ekipa iz Kola je tezgarila preko leta da upotpuni program za strane turiste; iako smo, realno, jedini stranci u kafani bili Mlađa i ja. I konačno Ona. Stolovi su se uskomešali: Ljilja Ćora! Nisam imao pojma ko je gospođa. Nije ni bilo potrebno, jer se sekund kasnije kristal zatresao: Imam jednu želju… U poređenju sa njenim masnim altom, Scott Walker ili Bowie zvučali su kao kastrati; mračna poput vetra u olucima otkrivala je drugu stranu romanse koju sam mislio da poznajem. O usnama i snu: život je tek čekao da ga upoznam, a Imam jednu želju čekaće me na svakoj njegovoj krivini, uvek drugačija i drugačija. Za takav drive nije joj bio dovoljan glas; nije joj bio dovoljan ni ciganski gen, niti roditelji muzikanti. Ona je poznavala prazninu posle usana koje se poput školjke otvaraju samo jednom. Ljiljana Petrović nije bila samonikli cvetić: bila je gradsko dete i slušala gradsku muziku. To će je zauvek izdvojiti iz game izvođača romskih tradicionala. Pohađala je srednju muzičku Stanković, slušala Arsenovu Kuću pored mora, raznesena valima i ljetom…o da, ko razume najlepši poljubac jula može da razume i Imam jednu želju. Nije bilo suđeno da maturira u Stankoviću, ali je u Bosni diplomirala sevdalinku. Ta diploma će se pokazati važnijom – ko se god bacio u virove Ljiljine pesme, negde duboko, jako duboko izronio bi sevdah. Ili bluz, sve to dođe na isto. Samo je ona u tri reči mogla da otpeva dugačke priče u kojima su se pronalazili i žudeli : ne mogu da prestanem da mislim na tvoje usne, ne mogu da prestanem da sanjam i da te pravim od vazduha; ali biću ok, samo…imam jednu želju Uz te tri reči među stolove su se rušili Danilo Kiš, Duško Radović, Brana Petrović i ini, polomljeni između Ljiljine ciganske duše i sopstvenih snova s kojima nisu mogli da se ponesu. Velike beogradske kafane prestajale su da budu kafane – od njenog alta svaka je postajala mala Olimpija u kojoj se u pobožnoj tišini pilo i patilo. ‘Imam jednu želju’ još nije snimila. Nije joj trebalo, bila je prvosveštenica podzemnog Beograda umetnika, boema i svakakvih mudrosera od kojih je Beograd postajao sočan i rafiniran. Pred zoru je u svoje društvo puštala samo Tomu Z. i probrane muzičare – pratiti Ljilju Ćoru bila je stvar statusa među beogradskim muzikantima. Sunce se čekalo u nekoj birtiji pored Cvetkove pijace; svaki takav chillout bio je vredan jedne knjige.Ko nije šakom zasekao ustajali plavi dim uz njene romanse, taj nije bio mlad. Onda je novac stigao po Ljilju. Slovenci su je odveli u studio zajedno sa starim pajtosima sa tezgi, i za neku desetinu sati snimljena je najbolja ploča ciganske autorske muzike ikada. Nisu oni imali vremena za miks, nasnimavanja i šminkanja po kanalima, trebalo je raditi i sutra. Kada su Sašu Habića jednom pitali kako narodnjaci snimaju tako kratko, a rokeri mesecima(sugerišući, valjda, narodnjačku površnost), Habić je bio skoro zbunjen: ‘Ne, nisu površni. Narodnjaci umeju da sviraju…’ U Ljiljinom slučaju, manjak studijskih sati bio je samo dodatna doza istine. Odsvirana i otpevana na prvu i majstorski, kao oluja, ostala je neprocenjivi dokument vremena i ekipe koja se više neće sastaviti. Trenutan i zaslepljujući uspeh nije je izveo iz kafane – bila je mnogo veća zvezda od boranije kojoj su trebali reflektori i naslovne strane; bila je zvezda čim se orkestar utiša da započne svoju muklu operu. Ozbiljna, bez suvišnih gestikulacija, nije morala da učini ništa. Izgubljene duše slušalaca prilazile su same. U tišini. Ali tišine je osamdesetih nestajalo. Lagano, ali nepovratno. ‘Gradski lokali su počeli da nestaju, krenula je Ibarska magistrala, gde je bila lova. Znaš kako, tamo gde su te slušali u tišini, nije bilo para.’ Nije imala stomak za novo vreme, nove kafane i nove manire. Ikone njenog Beograda listom su odlazile, neko pod zemlju, neko van zemlje, skoro da čovek pomisli da su se sklonili da ne gledaju propadanje; Toma, Brana, Duško, Alija, Danilo, Paja… Izabrala je novi život. Udala se, promenila prezime i skrasila u Nemačkoj. Čistila po kućama i hotelima, naplaćivala WC; Ljilja Ćora postala je baba sera. Šesto čulo je nije izdalo – u bombardovanju 1999. potpuno je uništena njena beogradska kuća. Postoji potresna scena u BBC-ovom dokumentarcu kako hoda po ruševini i plače: ‘…ovde su se moja deca rodila…i ja ne vidim ovu ruševinu, vidim kako je bilo kad sam ja bila…’ 15 godina nije pevala: ‘Trebao mi je mir. I nije mi falila pozornica – pesma mi je falila.’ Niko nije znao gde je. Producent Dragi Šestić tragao je za njom bezuspešno: ‘Jednostavno, morao sam je naći. Potraga za Ljiljanom je dugo trajala – niko mi nije mogao dati prave informacije. Onda mi je Šaban Bajramović rekao da zna nekoga ko bi mi mogao dati više informacija o njoj. Nakon par mjeseci uspio sam doći do pravog telefona – bila je u Dusseldorfu, samo 2 sata vožnje od mene! Par dana nakon telefonskog razgovora otišao sam u posjetu. Nisam želio gubiti vrijeme – Ljiljana je bila šokirana mojom brzinom, a mislim i entuzijazmom.’ Dva puta ga je odbijala, treći put je popustila. Mostar Sevdah Reunion već je snimao sa Šabanom Bajramovićem, ali ovo je bilo nešto drugo: krenuli su od nule i za dve nedelje imali album. Opet Habić: narodnjaci umeju da sviraju…brzina je bila recept za uspeh, ovog puta globalni, opipljiv i prebrojiv. Repertoar nije bio žanrovski limitiran: bile su to Ljiljine kafanske plejliste, pesme za umiranje i preživljavanje. Malo je reći da je Ljilja postala world music zvezda, ona je bila zvezda oduvek, i pod šatrom i pod reflektorima. Nije nimalo bila zbunjena dešavanjima, potpuno svesna svoje snage i mesta koje joj pripada: ‘Treba da pevam koncert, a ne mogu da se presvučem, puna soba ljudi. A još uz to neki tip, brka, sve uz mene, gura se. Reko’: “Šta ‘oćeš ti?” Zovem Dragog: “Ma daj bre teraj ove crnce u pičku materinu. Hoću da se presvučem.” Dolazi Dragi, šokir’o se. Pita me: “Zar ne znaš ko je ovo?!” Reko’, nemam pojma, ali vidim ko da ‘oće nešto, a mator on, matora ja. Kaže Dragi: “Pa to je Karlos Santana.” A ja kažem – ko mu jebe mater.’ O Mostar Sevdah Reunion snimani su silni dokumentarci. Najpoznatiji su radili Pjer Žalica 2000. i Mira Erdevicki 2005. za BBC, a postoji i jedan biser sa holandske televizije, redak trenutak u kom se Ljilja smeje. Osmeh od koga boli sve: ‘The mother of gipsy soul’ konačno je i doneo studijski snimak ‘Imam jednu želju.’ Snažan i mračan kao u Romani Taru one noći. Jedan klavir, jedno ćemane i Ljiljana, jedna jedina…pa da se nikad ne probudim… Evropa nije imala pojma šta peva, ali se jednako otvarala pred mađijama gospođe Buttler kao mladunci beogradskih kafana šezdesetih i sedamdesetih i njihove su duše jednako plovile vazduhom, otvorene i ranjene glasom koji se ne može ponoviti. Snimke sa njenih koncerata uglavnom ne uspevam da odgledam do kraja, polomi me emocija koju pojačaju zavedeni pesmom: U tih deset godina, za holandskog izdavača snimiće tri albuma – edicija uporediva jedino sa digitalizovanim opusom Vlastimira Pavlovica Carevca. Stigla je sve…skoro sve. Poslednji album, Frozen Roses, iz 2008., bio je premračan i za njene standarde, a cover albuma snimljen na groblju i sam izbor teških i sporih pesama gotovo zlokoban. Njeno šesto čulo…album je zatvarala Šerešova Sumorna nedelja. Bolest je ružno lice iskezilo godinu kasnije. Zamišljam psovku kojom je ispratila svoju cigansku sreću: na vrhuncu mogućnosti, slavna i konačno prihvaćena, ostavljala je svet pod svojim nogama. Nema pravde na ovom svetu. Ili ipak ima? Dragi Šestić kaže da je nerealizovan ostao samo album na kom bi, poput Nine Simone, svirala klavir i pevala. Ostale poslove je, uglavnom, posvršavala, pridružila se boljoj ekipi u nebeskim bircuzima i vratila u tišinu. Ja u kafane uglavnom više ne idem; radije biram magle ovakvih jutara. Ili san: da ti tvoja medna usta… Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić