Sarajevo: Zabranjeno točenje alkohola, ali i ljubljenje

[Volim_Sina_Bozjeg]

Au to bi bilo super ... pa jos u kombinaciji sa zabranom ulaska psima .... to se prava sloboda a ne ovo danas, svako moze da ide gde hoce ...

Vidis ti moj brate kakav je zivot ringishpil

[Grizzly Adams]

Па не може да иде свако где хоће. У твоју кућу не може да уђе ко хоће, него кога ти пустиш. У цркву не може да уђе ко хоће, него кога свештеник пусти. И тако редом.

 

Право на својину је основно људско право којим се бране сва остала права. Право на својину нам омогућава да имамо свој дом и приватност, мир у цркви итд. То је темељни принцип. Ови политиканти у Чешкој у ствари благе везе немају о људским правима па су зато и донели погрешну одлуку.

 

То не значи да ја подржавам нечију одлуку да забрани, на пример, Ескимима улаз у своју продавницу. То је тотални идиотизам, али је његово право да буде идиот ако хоће. Његова је продавница. Ја ћу отворити продавницу преко пута у коју пуштам све без разлике и он ће остати без муштерија. На тржишту се не исплати дискриминација.

[Zayron]

Па не може да иде свако где хоће. У твоју кућу не може да уђе ко хоће, него кога ти пустиш. У цркву не може да уђе ко хоће, него кога свештеник пусти. И тако редом.

 

Право на својину је основно људско право којим се бране сва остала права. Право на својину нам омогућава да имамо свој дом и приватност, мир у цркви итд. То је темељни принцип. Ови политиканти у Чешкој у ствари благе везе немају о људским правима па су зато и донели погрешну одлуку.

 

То не значи да ја подржавам нечију одлуку да забрани, на пример, Ескимима улаз у своју продавницу. То је тотални идиотизам, али је његово право да буде идиот ако хоће. Његова је продавница. Ја ћу отворити продавницу преко пута у коју пуштам све без разлике и он ће остати без муштерија. На тржишту се не исплати дискриминација.

 

Crkva i kafana jesu u privatnom vlasništvu imovinski ali su zakonski javnim objektima i za njih onda vrijedi sve što za javne objekte - nije to kuća ni stan, ta javnim objektom nije. Pročitaj malo bolje zakone. Ulazak u javne objekte ne možeš zabraniti nikome. Možeš samo taj objekat prevesti u stambeni, zaregistrovati ili preregistrovati kao takav namjenjen za osobno, privatno stanovanje, tako više ne bude javni. Privatni i javni su u zakonu dva različita pojma.

[Срђан Шијакињић]

Па не може да иде свако где хоће. У твоју кућу не може да уђе ко хоће, него кога ти пустиш. У цркву не може да уђе ко хоће, него кога свештеник пусти. И тако редом.

 

Право на својину је основно људско право којим се бране сва остала права. Право на својину нам омогућава да имамо свој дом и приватност, мир у цркви итд. То је темељни принцип. Ови политиканти у Чешкој у ствари благе везе немају о људским правима па су зато и донели погрешну одлуку.

 

То не значи да ја подржавам нечију одлуку да забрани, на пример, Ескимима улаз у своју продавницу. То је тотални идиотизам, али је његово право да буде идиот ако хоће. Његова је продавница. Ја ћу отворити продавницу преко пута у коју пуштам све без разлике и он ће остати без муштерија. На тржишту се не исплати дискриминација.

 

Мени се чини да се ствар може гледати и из супротног угла. Када отворим продавницу, иако је моја, ја пристајем да се - у интересу заједнице наспарм мојих појединачних права - моја права ограниче, јер у тренутку отварања ја започињем једну делатност која је уређена у јавном интересу, прописима који важе за све, а за узврат ја добијам одређену корист у виду зараде. 

 

Овде се поставља питање односа интереса појединаца и интереса заједнице, једна тема која је чини ми се неисцрпан извор за размишљање одувек. У вези са тим ево један пример који ми је близак јер је чест у уџбеницима права и зато сам га се сетио. Ради о забрани злоупотребе права, која је један од темељних правних принципа. Рецимо, право својине се назива апсолутним правом, јер делује прама свима, моја ствар је само моја и то морају сви да поштују. Ја са мојом ствари могу да радим шта хоћу, да је користим, не користим, уништим ако хоћу, и нико нема право да ме спречи. Е сад, иако је то тако у начелу, ни у једном друштву (бар да ја знам) није испоштована ова апсолутност до краја. Ја не могу ипак да на мом земљишту радим шта желим, ако за то немам оправдани интерес, само да бих комшију малтретирао. Рецимо, ако имам залихе боја, ја не могу да фарбам стара врата сваких 5 дана, да бих их на крају бацио, само да бих испарењима гушио комшију. Ако с друге стране, имам неке користи од моје својине - имам радионицу која је много бучна али од тога живим - ја то смем да радим, али комшије имају право на накнаду због буке коју трпе. Мени се и овај случај чини сличним - чим неко одлучи да врши неку делатност од које има користи, он не сме да је врши мимо прописа који су донесени на општу корист. Е сад, да ли је то боље решење, или није, и како разликовати случајеве у којима је приватна активност оправдано ограничена од оних кад није, већ је питање. 

 

Можда сам сморио, али мени је ова дилема баш занимљива.

[Grizzly Adams]

Закони не одређују шта је исправно. Могу да буду и погрешни.

[Grizzly Adams]

Мени се чини да се ствар може гледати и из супротног угла. Када отворим продавницу, иако је моја, ја пристајем да се - у интересу заједнице наспарм мојих појединачних права - моја права ограниче, јер у тренутку отварања ја започињем једну делатност која је уређена у јавном интересу, прописима који важе за све, а за узврат ја добијам одређену корист у виду зараде.

 

Па ево ја сад отворим продавницу и кажем да не пристајем да ми се ограниче права.

 

 

Овде се поставља питање односа интереса појединаца и интереса заједнице, једна тема која је чини ми се неисцрпан извор за размишљање одувек. У вези са тим ево један пример који ми је близак јер је чест у уџбеницима права и зато сам га се сетио. Ради о забрани злоупотребе права, која је један од темељних правних принципа. Рецимо, право својине се назива апсолутним правом, јер делује прама свима, моја ствар је само моја и то морају сви да поштују. Ја са мојом ствари могу да радим шта хоћу, да је користим, не користим, уништим ако хоћу, и нико нема право да ме спречи. Е сад, иако је то тако у начелу, ни у једном друштву (бар да ја знам) није испоштована ова апсолутност до краја. Ја не могу ипак да на мом земљишту радим шта желим, ако за то немам оправдани интерес, само да бих комшију малтретирао. Рецимо, ако имам залихе боја, ја не могу да фарбам стара врата сваких 5 дана, да бих их на крају бацио, само да бих испарењима гушио комшију. Ако с друге стране, имам неке користи од моје својине - имам радионицу која је много бучна али од тога живим - ја то смем да радим, али комшије имају право на накнаду због буке коју трпе. Мени се и овај случај чини сличним - чим неко одлучи да врши неку делатност од које има користи, он не сме да је врши мимо прописа који су донесени на општу корист. Е сад, да ли је то боље решење, или није, и како разликовати случајеве у којима је приватна активност оправдано ограничена од оних кад није, већ је питање.

 

Чим угрожаваш другог прекорачио си своја права. Ти можеш да фарбаш своја врата колико год желиш, али не смеш да загађујеш комшији ваздух. Тј. дужан си да спречиш ширење тих испарења.

Исто важи и за радионицу која је бучна - мораш да поставиш изолацију или слично да не ометаш комшилук.

 

 

Можда сам сморио, али мени је ова дилема баш занимљива.

 

Тема је супер и супер су ти питања.

[Биљана]

Босно моја..................... :774236lrsdhmiw4r:

[Срђан Шијакињић]

Па ево ја сад отворим продавницу и кажем да не пристајем да ми се ограниче права.

 

 

 

 

Да, из једне перспективе, зашто би ико смео да забрани теби да у својој продавници постављаш своја правила. У крајњој линији, ти никога не тераш да купује ту, и економска логика ће те казнити, без потребе ичијег мешања. 

 

Али из другог угла, шта би се десило да у неком малом месту са три продавнице, где је рецимо 95 посто белаца и 5 посто црнаца, све три забране улазак црнцима? Да ли би тада држава требала да стане у заштиту тих људи, и да ли је у том случају трговина једна од делатности која је од кључног интереса за заједницу у целини, и коју као такву држава ставља под своју контролу и дозвољава појединцима да се баве њоме на своју корист, само ако поштују општа правила?

 

Све се врти око питања са којим оправдањем треба ограничавати слободу појединца. Ако је сваки човек једнак и једнако слободан, пошто једна слобода није суштински вреднија од друге, ни 99 слобода нису суштински вредније од једне, па из тог угла држава не би смела да ограничава слободу појединца, све док он не угрожава слободу другог. Са друге стране, како омогућити да сви остваре неке утврђене гарантоване слободе, без ограничавања неких других слобода, које не први поглед спадају у чисто приватну сферу. Ево, на овом примеру, да ли би основно право тих 5 посто црнаца у забаченом белачком граду, било да као и други људи могу да ујутру купе хлеб и млеко у продавници на углу, без да иду до другог града... Или још драстичнији пример, шта ако је само један црнац у граду... Зар онда не би било оправдано натерати власнике продавница да га услуже?

[Zayron]

Ovdje se javnim objektima smatra svaki taj za čiju gradnju a potom i provoz, svakodnevno funkcioniranje moraš dobiti dozvolu od države, prvo kolaudacijom gdje moraš navesti k čemu će taj objekt služit i prema tome ispuniti uslove a potom i preko sistema poreske i carinske uprave, inspektorata. Naravno da i crkve podliježu tom kolaudacijskom procesiranju a potom bi mogle biti podvrgavani i kontroli činosti ali ta se u praksi ne sprovodi iako je iz zakona moguća, pred zakonom su sve vjere jednake i neko može prijavit crkvu a potom u njoj imati skladište droge nekakve ili švercovane robe. Naravno da se tako nešto neće desiti u pravoslavnoj, katoličkoj ili protestantskoj crkvi ali može u nekakvom hramu neke vjerske zajednice koja je zaregistrovana fiktivno samo kao plašt nezakonitim aktivnostima. Pred zakonom to znači da i ove velike crkve mogu biti teoretski kontrolisane da li svoj objekat koriste k liturgijama i bogoslužbama ili nečem za što nisu dobili dozvolu pri kolaudaciji. A ta kontrola je baš moguća upravo iz tog naslova što je to kolaudovano kao javni, javnosti pristupni a ne stambeni objekt. Imovinski status tu ne igra nikakvu ulogu, crkva kao objekat može biti imovinsko privatni objekt ako vlasništvo crkvene zajednice ili fizičke osobe ili državni ako je vlasništvo države a ne recimo katoličke, pravoslavne ili protestantske crkve. Postoje naravno i takvi slučajevi, jedino na Balkanu su oni neuobičajeni, na zapadu se računa da je oko 1/3 sakralnih objekata u vlasništvu države u koje je dospjelo tokom istorije raznim načinima. A uvijek su to javnim objektima, sasvim svejedno ko im je vlasnikom. Javnim objektima su također i tvornice i proizvodni pogoni itd.

[Grizzly Adams]

@@Срђан Шијакињић,

 

Да се вратимо прво корак уназад - како уопште може да дође до ситуације да људи негде буду толико подељени? Градови и друштва се не појављују одједном ниоткуда, него  су последица неког историјског процеса.

 

И кад погледаш кроз историју, такве екстремне ситуације и мржња где мањине не могу ни да купе нешто у продавници су по правилу, увек последица неког насиља и то најчешће државног. Тамо где влада слобода и бране се основна права, људи се врло брзо помешају, забораве разне "групне" конфликте и крену да сарађују да би живели што боље - што је свима у интересу. То се по правилу дешава у свим друштвима која се отворе и базирају на људским правима. Природан и логичан процес, доказан у историји.

 

Е сад, ако се вратимо на твоје питање - таква ситуација могућа је само због неке врсте насиља. Немогућа је у слободном друштву. Ни једном продавцу се не исплати да одбија муштерије, а ако је и неко толика будала наћи ће се други који ће искористити прилику да заради. То може да се спречи само насиљем и никако другачије.

 

Шта држава ту треба да ради? Прво да престане да изазива такве ствари. Затим да доследно брани право својине и спречава насиље. Ништа више, ни мање.

[Срђан Шијакињић]

@,

 

Добро, да, сложио бих се са тим. 

 

Али опет остаје начелно питање да ли треба да постоје одређене делатности које су у јавном интересу и за које правила уређује држава (која би требало да заступа интерес заједнице). Или држава треба да се задржи на пословима који уопште не могу да буду приватни, попут војске и полиције, а све друге препусти појединцима, па како се ко снађе. То су све овако уопштена питања, нису баш много везана за тему... Што се саме теме тиче, мени је ближи став да власник кафане има право да одреди правила, него да мора да поштује одређена наметнута правила, у тренутку када одлучује да изађе на тржиште и учини понуду за ступање са другима у један однос од кога ће и он имати користи. Не видим оправдање за то...

[hansbrough]

@@Срђан Шијакињић,

 

Е сад, ако се вратимо на твоје питање - таква ситуација могућа је само због неке врсте насиља. Немогућа је у слободном друштву. Ни једном продавцу се не исплати да одбија муштерије, а ако је и неко толика будала наћи ће се други који ће искористити прилику да заради. То може да се спречи само насиљем и никако другачије.

 

 

A šta ako vlasnik kafića živi u nekom rasističkom okruženju ... onda bi mu se isplatilo da stavlja zabranu za "nepoželjne". Možemo mi teoretisati koliko god hoćemo, najbolji bum na političkim izborima imaju opcije koje spajaju osećanje apatije zbog prisutne krize i neki vid usmeravanja agresije prema nekoj manjinskoj grupi ... što će reći da će mržnje biti dok god bude bilo frustracije, a frustracija će biti dok god bude bilo neostvarenih želja ... potreban je moralan sistem koji će počivati na skromnosti, radu i poštenju kao i razumno korišćenje resursa.   

[Zayron]

Da, naravno i kad si podigao nekakav stambeni objekat za svoje osobno stanovanje taj također može biti kontrolisan i provjeravan da li služi stanovanju ili sasvim nečem drugom: skladištenju ili preduzetništvu, bilo čemu drugom što nije stanovanje. Država ima pravo kontrolisati i to ali kod malih objekata kao kuća ili stan se te kontrole praktično ne sprovode, samo u slučaju da se neko na nešto žali ili kad policija ili carina sumnja na nekakve kriminalne i nezakonite poslove i radnje. Kontrolišu se samo veći objekti. Hotel je javni objekat ali pojedine sobe potom imaju status stambenih objekata što znači da je pristup tamo dozvoljen samo osobi koja tamo stanuje i ne smatra se to javnim prostorom. Ali hotelski hodnik, recepcija, kafana, trpezarija i sve ostalo javnim prostorima jesu a tamo važi ono što i za sve ostale javne prostore. 

[Kolega2357]

Ovo je neverovatno kako tamo vlada Velikomuslimanska ideologija pa to je strašno. 

[Grizzly Adams]

Али опет остаје начелно питање да ли треба да постоје одређене делатности које су у јавном интересу и за које правила уређује држава (која би требало да заступа интерес заједнице). Или држава треба да се задржи на пословима који уопште не могу да буду приватни, попут војске и полиције, а све друге препусти појединцима, па како се ко снађе.

 

То је мој став. Осим спречавања и кажњавања насиља не верујем да постоји "јавни интерес". Свако има свој интерес.

 

 

 

najbolji bum na političkim izborima imaju opcije koje spajaju osećanje apatije zbog prisutne krize i neki vid usmeravanja agresije prema nekoj manjinskoj grupi

 

Па да...

 

 

 

potreban je moralan sistem koji će počivati na skromnosti, radu i poštenju kao i razumno korišćenje resursa

 

Никад нећеш имати такав систем, људи су неморални, непоштени итд. Најбољи могућ систем добијеш када све сведеш на личну одговорност, јер онда свако трпи последице својих грешака. Ми не волимо да исправљамо себе, али имамо веома развијено чуло за лоше особине других. Зато свако мора да се труди да другима угоди максимално...