Наш нобеловац - Иво Андрић

[JESSY]

O VOZAČIMA

 

Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka, njegovu pravu narav, karakter i ćud, njegovu "dušu", nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi.

Sedeći pored njega jedan sat, vi ćete bez reči i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja.

[Данче*]

Neverovatno je kako malo znamo o sebi, svetu, oko sebe i životu koji živimo.

Tek velike i nenadane sreće ili teški udarci i veliki gubici kazuju nam da je život čovekov mnogo bogatiji i složeniji nego što slutimo, da je sve u njemu dvostruko i višestruko, dvoznačno i mnogoznačno, sve, od naslade i radosti do bola i propasti, od najmanje sitnice pa do samog postojanja kao takvog. Sve se tu menja i ponavlja: više puta se čovek rađa, naizmence raste i pada, ozdravlja i boluje; više puta mre i umire i vaskrsava; i sve to što mu se događa gotovo uvek je nepredvidljivo i stoga naizgled puno protivrečnosti, teško shvatljivo i neobjašnjivo, a kraj mu se gubi u magli, ćutanju i zaboravu.

[Bokisha]

@ Дани

 

одакле је овај цитат?

[Данче*]

одакле је овај цитат?

Ivo Andrić

[Данче*]

Од малена се навикни да ти ни мало не ласка кад те хвале и да ти ни најмање не смета кад те називају тврдицом, бездушним и саможивим створењем. Прво је знак да треба бити на опрезу, а друго да си на правом путу. Не усева код људи онај ко је добар и издашан, него онај ко је способан да не буде ни једно ни друго, а да му људи не могу ништа. А што људи хвале добре и издашне људе, то је зато што од њих и њихове пропасти живе. Али ти зарана научи да се никад не даш збунити ни завести речима.

 

Иво Андрић

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

„Poimam i shvaćam nevidljivu logiku svih događaja u čovjekovu životu. Ne riječima i ne mislima samo, nego svojom dubinom cijelog bića svog osećam divnu, neumoljivu ravnotežu koja vlada u svim našim odnosima.“

„Ima neznana formula koja određuje odnos između radosti i bola u našem životu. Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odljevak.“

„Mi nijesmo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže ljeti nad drumovima, nego sićušni dijelovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik ni veličinu, ali u kom sam, evo, našao svoje mjesto i stojim pobožno kao u hramu.“

[JESSY]

„Žao mi je majke moje i njenih zaludnih bolova, muka i nadanja… Veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko, jer pada i po tvom srcu.“

„Nisam mogao zaspati, obuzeo me je neki bijes na sama sebe i ja sam – mislio na samoubijstvo. Sramio sam se i kajao u isti čas, ali sam mislio dugo i živo. Sa  nekim crnim zanosom sam mislio o smrti koja je nešto divno, lako i lijepo, ali nešto što nesmije biti. I to da ne smijem umreti boljelo me je u besanoj svijesti kao neka odveć stroga, preteška dužnost, gotovo kao nepravda.“

„Ima časova kad smirenošću, koju donosi nevolja sama po sebi, uviđam potrebu odricanja i stradanja, kad – blagodaran za sve radosti života koje su bile – uviđam da je nužno da jednom i njima bude kraj, da bude ovakav kraj.“

[Снежана]

Ivo Andrić piscima

 

Kad Ivo Andrić savetuje mlade pisce on to čini bez maski i ulepšavanja, a književnost vidi kao „vesnika istine“. Da je dobro poznavao svoj ,,zanat“ jasno je, a čak ni njemu nije uvek polazilo za rukom da reči niže u priče. Nekad je pomišljao da nije za taj posao: „Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao.“.

 

 

Stvaralački akt doživljavao je kao igru; ,,A u stvari je đavolski ozbiljna stvar; utoliko ozbiljnija ukoliko više liči na igru.“ Umeo je da kaže: „ne umem, evo, da sastavim dve pametne reči.“ Nije mnogo priznavao književnu kritiku: „ne može pisac ići svuda, za svakim primerkom svoje knjige… i lično objašnjavati šta jeste, šta nije…“ Govorio je da su život i rad književnika puni paradoksa i da „samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konačni lik“.

„Čitajući dobre pisce pred nama dešavaju se čuda.“

Evo kako je čuda stvarao Ivo i kako da čuda stvaramo i mi.

 

---

„Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onom što jeste.“

---

„Kad mislim unazad, ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati…“

---

„Pravo govereći, ja sam uvek najviše želeo jedno: da sve što vidim mogu da opišem, i da sve što osetim umem da izrazim.“

---

„Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom ,,daru“ i pozivu, o svom ličnom razvitku i o ciljevima i rodovima svog života, ja govorim kao slepac o bojama i oblicima.“

---

„Najveći efekat postiže se u poeziji kad pesniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim.“

---

„Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim, koje se sastoji u tome da mu ljudi bez kolebanja poklanjaju svoje poverenje. Od svih mogućih namera koje je on  mogao da ima u svom radu ili u jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela, ljudi uzimaju uvek onu najbolju, najlpemenitiju i za njega najpovoljniju. Kod živog umetnika često je obrnut slučaj.“

---

„Postoji u meni jedna davnašnja, verovatno nasleđena, misao da u svakoj igri, kao i u svakoj umetnosti, čovek gubi sebe.“

---

„Reči su za pisca kao vatra i voda u onoj poslovici: dobre sluge, ali zli gospodari. One nas vode i pobeđuju za nas, ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju. One su naša radost i naša slava; ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reči kao čekove bez pokrića.“

---

„Prva rečenica je tu, na hartiji, sama iz sebe nikla, jasna i neizmenljiva. Ali tu gde treba da dođe druga – beli se praznina. Ja stojim pred tom pustinjom, zbunjen i izgubljen. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom, i sad ja treba da pokažem šta umem i mogu.“

---

„Pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima, a ponajviše prema istini.“

---

„Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna, dok ga preteran oprez, ,,ozbiljnost“, i knjiška celomudrenost često odvode na pogrešne puteve, u suvoću i jalovost. Jer, pisac nije advokat ni inženjer.“

---

„Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: Oteto od života, moga i vašega.“

---

„Mlad pisac. Njegov stil je sav od akrobatija i vatrometa. Teškoće i opasnosti kod ovakvih darovitih i razigranih stilista kriju se u tome što je njima lako sa uspehom izvesti i najsmeliji salto-mortale, a teško ili nemoguće uzdržati se i ne izvoditi ga kad mu nije vreme i gde mu nije mesto.“

---

„Kad isključim telefon, da bih mogao mirno da radim, ne osećam se sasvim dobro ni lagodno. Čini mi se da sam nešto propustio, da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan, nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam, ali znam da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. Onda opet uključim telefon i, ometan, radim rastrgano i na prekide, ali bolje.“

---

„Kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetnosti žrtvovao svoj mir, svoju sreću, ceo svoj život, meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog osnova. Jer meni se uvek činilo obrnuto, da mene umetnost dariva i obogaćuje. Rad na umetnosti izgledao mi je uvek lakši , lepši od najlakše i najlepše igre; nikad se u meni nije javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem.“

---

„Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje.“

---

„Na kraju, svaki stil je dobar i svaka svaka forma prihvatljiva, ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma.“

Priredila: Tamara Softić

https://kultivisise.rs/ivo-andric-piscima/

[JESSY]

Vidim: rano dolazi jesen, i to odjednom na svima putevima. Sobe su već pune vlagom i jezom koju ništa ne može da istera. Ostaćemo potpuno bez cveća. Osetićemo šta znači toliko voleti tako prolazne stvari. Jedino što nam ostaje to su razgovori o cveću koje smo ovde zajedno gledali.

[JESSY]

Ponekad ti se čini — stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema, i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti.

A ako se tada desi da, zbunjen i malodušan, kakav si uvek bio, budeš oklevao i pipao oko sebe, tražeći put i izlaz — doći će neko nevidljiv, nečujan, uzeće te pod ruku neosetno i lako, i izvešće te iz te sumračne gužve u kojoj se, otkako znaš za sebe, neprestano gubiš i tražiš.

[Phoebe]

Ponekad je svet oko mene beskrajan, savršeno lep a trajan, sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama, ili mojim odsustvom želja. Samo postojanje po sebi znači i sreću bez prekida.
A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan mračan tesnac, ne širi od iglenih ušiju, kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti. A znam dobro da proći ne mogu, ali i da propasti ne smem!
 

[Phoebe]

 

Све је моје из Босне. Ја бих Босну назвао духовном домовином, а кад неком крају дате такво име, све сте признали.

Босански су људи према снази свог умећа створили своје обичаје, хумор, игре, пјесме, загонетке и легенде - и то много прије неких других народа који се на сав глас хвале својим дубоким духовним залеђем.

[Božena]

 

 

Андрић остао енигма, без физичке димензије за све осим за једну жену

Некако у ово време, пре тачно шездесет година, Андрић је од својих пријатеља из Њујорка и Стокхолма добио поуздану вест да ће те 1961. године бити добитник Нобелове награде за књижевност. Очекивао је он награду још претходне године, али је морао да сачека да је најпре добије врло болесни и велики песник Сен Џон Перс, за 1960. годину.

 

Био је то врхунац једног живота, једне каријере и једне амбиције. Иво Андрић схватао је да је све што је радио на свом кривудавом, али увек сврховитом путу дошло до свог исходишта оденутог у највеће литерарно признање.

Андрић остао енигма, без физичке димензије за све осим за једну жену

Пошто је одиграо неколико врхунских театарских улога живота, након што је био младобосанац, изворни Југословен, врло кратко време масон, смирен у лику југословенског комунисте и српског писца, Андрић је потврдио да писац треба да буде учесник, али не предводник свога доба да би добио довољно простора и времена да напише своја велика дела.

Увек проницљив посматрач, стојећи ћутљив помало са стране, никад насмејан, никад собом задовољан, више сам него с неким, одан различитим политичким идејама, али само до страница својих забелешки, а никад до свог срца за које годинама нико није знао да ли је ичему поклоњено осим литератури - Андрић је за своје савременике остао енигма која нема одгонетку.

Таква су, говорило се, и његова дела.

Андрић је био наклоњен Србима пре свега, али је веома јасно био и за католичке фратре, врло одређено и за Турке (шта год данас против тога говорила нова муслиманска критика), неподељено наклоњен деци, јасно опредељен женама, па и сањарима, маштарима, новаторима, и супротно, тврдим вратарима, чуварима вере и крутог османлијског поретка - свима по мало, али никоме посебно.

Какве су то приче, чуло се још пре Другог светског рата; какви су то романи, многи су се запитали већ почетком педесетих година прошлог века? У њима нема кривих и правих, у њима нема сасвим добрих, а тек врло ретко налазе се несумњиво зли. Пате моћни због моћи, пате угњетени због немоћи.

Бранко Лазаревић пише: "Андрићева проза је као прозор који вазда показује најлепши, али увек исти видик."

Куда иде тај стегнути и зауздани брод, питају се и други? Што се у њега не унесе мало пијанства? Зашто нема бар мало раскалашности? Због чега писац не пише о зноју, крви и сузама својих јунака, већ су они пре морални принципи, него жива тела која ходају у простору?

Писац је, поновљено је у овим текстовима, исти као и његови јунаци, односно они су налик њему. Врло вероватно да је свет гледан кроз Андрићеве очи био сасвим налик његовим романима.

Упркос великим догађајима, револуцијама и краљеуморствима, упркос два светска рата са нечувеним зверствима - за једног посматрача тај свет је изгледао као борба неспојивих принципа и рвање људских нарави.

Чињеница је да Андрић није лако отписивао људе управо стога што их није лако ни приписивао у позитивне или блиске себи.

По свему што знамо, увек је настојао да нађе нешто што оправдава нечије поступке, па ма колико да се с њима није слагао.

Такав је био према обичним људима, такав и према покретима и њиховим вођама. Нико осим њега није успео да упозна три кључна историјска актера епохе - Хитлера, Стаљина и Тита - и да ни о једном не остави ниједну лошу реч!

Нико као Андрић није стигао до толиког броја читалаца, а да се у њиховом друштву није пре свега осећао нелагодно, а да је упркос томе, тај исти писац на другој страни, највећи део новчаног дела Нобелове награде, оставио за развој библиотечког фонда Босне и Херцеговине, односно управо тим читаоцима.

Али то је било нешто друго: то је било бескрвно, то је било на даљину.

Људи, могло би се стога рећи, тек с нешто претеривања, за Андрића нису имали физичку димензију.

Изузетак је била само једна особа: Милица Бабић. 

rts.rs     АУТОР:АЛЕКСАНДАР ГАТАЛИЦА