Наш нобеловац - Иво Андрић

[Данче*]

Prije 123 godine rođen je nobelovac Ivo Andrić: Nikad prekinuta višegradska staza

 

Prije 123 godine u Travniku je rođen Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine za roman “Na Drini ćuprija” i jedan od najznačajnijih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije.

Andrićev lik i njegovo djelo od rođenja do njegove smrti i kasnije prate brojne kontroverze.

U Muzeju Rodna kuća Ive Andrića u Travniku nalazi se izvod iz matične knjige krštenih Crkve sv. Ivana Krstitelja u kojem je upisano da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan Andrić, sin Antuna Andrića i Katarine Pejić.

Kad su mu bile dvije godine, nakon smrti oca, majka je zbog izuzetnog siromaštva bila prisiljena sina poslati na staranje u Višegrad kod rođaka Ane i Ivana Matovšika. Andrić u Višegradu završava osnovnu školu, a zatim srednju školu. Veliku gimnaziju (danas Prva gimnazija) završava u Sarajevu živeći s majkom na Bistriku, u tipičnoj sarajevskoj mahali, da bi studij filozofije, istorije i filologije završio u Zagrebu, Beču i Krakovu…

Doktorsku disertaciju odbranio je na Unverzitetu u Grazu. Tema njegove disertacije je “Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”, napisana je na njemačkom jeziku, a sam Andrić za života nikad nije dozvolio da se ona prevede te je prvi prijevod objavljen posthumno 1982. godine.

Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu, a dan nakon smrti je kremiran i sahranjen u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.  Andrićevi posmrtni ostaci su na nekoliko sati bili izloženi u Skupštini Beograda, uz počasne straže umjetnika, studenata i drugih.

Od Andrića se na beogradskom Novom groblju oprostio glumac Ljuba Tadić, čitajući dijelove iz piščevih zapisa “Staze”: “…Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. Izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.”

Mnogi su mu zamjerali njegovu diplomatsku karijeru u periodu između dva svjetska rata, kada je, između ostalog, bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

Danas Andrića jedni označavaju kao “srpskog”, a drugi kao “hrvatskog” pisca.

No, Ivo Andrić je pisac koji je najznačajniji dio svog književnog opusa posvetio Bosni. Čak i počeci njegovog književnog rada vezani su za Bosnu, kada je 1911. u časopisu “Bosanska vila” objavio prve pjesme i prevode stranih pisaca.

Dok je pohađao gimnaziju u Sarajevu, prvi put se susreo sa svijetom knjiga i književnosti, što je, kako je i sam kasnije priznao, u potpunosti odredilo njegov životni put… Opisao je to Andrić, uz ostalo, i u “Pismu iz 1920.”, objavljenom 1946. godine, u kojem se sjeća prijatelja iz sarajevskih gimnazijskih dana Maksa Levenfelda, u čijoj kući je, kako je napisao, imao prvi susret sa pravom bibliotekom.

“… To poslepodne bilo je za mene doživljaj. Video sam prvu pravu biblioteku u životu i bilo mi je jasno da vidim svoju sudbinu. Maks je imao nemačkih i nešto italijanskih i francuskih knjiga koje su pripadale njegovoj majci. On mi je sve to pokazivao sa mirom na kom sam mu zavideo još više nego na knjigama. To i nije bila zavist, nego osećanje bezgraničnog zadovoljstva i silna želja da se i ja jednog dana tako slobodno krećem po tom svetu knjiga iz kojih, čini mi se, biju svetlost i toplina…”

Prije nešto više od 70 godina objavio je djelo posvećeno rodnom Travniku i jedan od najvažnijih i po mnogima najljepših romana napisanih na južnoslovenskim jezicima –  “Travnička hronika” koji je prvobitno nosio naziv “Konzulska vremena”.

Roman je preveden na više od 30 jezika. Zanimljivo je da počinje i završava u maloj kafani “Lutvina kahva” na rječici Šumeća na početku ili kraju travničke čaršije. Šumeća i danas teče, a Lutvina kafana je također tu, no nema na ovom mjestu, koje i zimi i ljeti obavezno obilaze svi koji dođu ili kroz Travnik prođu, table s napisom koji bi ukazivao na činjenicu da je jedan od najpoznatijih romana bh. nobelovca počeo i završio na tom ili, u najmanju ruku, bio inspirisan i tim mjestom.

Ivo Andrić, međutim, nikada nije zaboravljao na svoje porijeklo: “…Jer, zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu? Stoga što se rodila u ovoj dumači koja se zove Travnik?”

 

http://www.cazin-danas.com/prije-123-godine-roden-je-nobelovac-ivo-andric-nikad-prekinuta-visegradska-staza/

[Данче*]

O, Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i ljepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvijek boravi ondje gdje mene nema?

Ivo Andrić

[Данче*]

Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan još nije: umreti. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom, teško bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da »da pusti rđi na se«.
Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. Izdržati trenutak, a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik.

[JESSY]

-Noc odmice brzo i neosetno. Sve sto radim, citam ili jedem, sve je prijatno, mirno, dobro i lako. Stanem i dugo slusam sum u svojim rodjenim usima. Izvesno, i vama je dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor izmedju samca coveka i tisine oko njega.

 

-Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okruzuju i njihovih poslova, briga i njihovih misljenja o svemu i svacemu na svetu.

 

-Kao dva nejednaka kamena osecam u utrobi strah od minilog dana i neizvesnost sutrasnjeg. Sve je zamrseno, nesigurno i nejasno, a sve se moze desiti. Cak i dobro. Ali sada nije dobro. Sada treba leci bez utehe, bez izgleda na resenje i smirenje, ali sa kukavnom, nepriznatom nadom da ce sutra resenje biti ili izgledati lakse. Drugim recima da cemo nocasnjom snu malko umreti. Jer smrt resava sve.

[Снежана]

Земља је тврда, небо високо, а професори уче да је живот зло, али нека живи живот, јер има још радости за човека. Има радости: трчати бос по росној трави, слушати прву виолину у оркестру, пливати у зеленкастој реци, гледати стари бакрорез; има радости од зрака сунца и облака, од жена, од ствари, од књига, од мисли својих и уђих.

[Данче*]

На данашњи дан (26. октобар) 1961. године, Иво Андрић (http://on.fb.me/H8BdUV) је добио Нобелову награду за књижевност. Андрић је тиме постао први човек са простора Југославије који је добио најпрестижнију светску награду за књижевно стваралаштво. Било је то велико признање писцу, који је романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија" и низом других дела приказао свету дотад мање познате људе и судбине са немирног балканског подручја. На вест о додели награде Иво Андрић је изјавио: "Нобелову награду сматрам као изузетно признање за целокупну књижевност моје земље". Церемонију доделе можете погледати на следећем линку http://youtu.be/7aRPEnDZxuI, а конференцију за новинаре након вести о добијеној награди на http://youtu.be/5DIVq7EeJKQ.

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154415706224968/?type=3&theater

[Снежана]

 

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/10534613_450285738490152_7281624863876264408_n.jpg?oh=2e50248ce08052db88a8c684013cd30b&oe=56D1BA5A

[JESSY]

-Ima ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod svojih misli i tok svojih osecanja da niko ne moze pogoditi njihovu pravu prirodu. Ali izgleda da nase misli i nasa osecanja neosetno i neprimetno, godinama, modeliraju nase lice, kao tiha, uporna voda povrsinu zemlje, i kad stane da se primice starosti, odjednom se otvore na njemu neocekivane brazde i ponori. I svak moze da procita sve ono sto je izgledalo zauvek skriveno.

[JESSY]

Kad bih bio siguran da me nece cuti i odmah poslusati ona gomila prosecnih i nedaroviti ljudi koji su inace uvek spremni da sebe i sve svoje uzdizu i precenjuju ja bih mladim i darovitim nasim ljudima dao jedan savet. Radite rekao bih im, svoj posao ne gledajuci ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i trazite malo od sveta oko sebe ( sto manje to bolje! ) ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je vecina od nas od pocetka udarila sebi suvise malen i suvise bliz cilj, i da je vise i bolje mogla od onoga sto je zelela da uradi i postigne.Zelite mnogo, tezite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostrucavaju snage u nama. Tezite smelo ka savrsenstvu velikih dela, a radite predano i stpljivo na ogranicenim i mucnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i taste velicine. Ciljevima svojim zivote, a trosite se nestedemice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Cesto pomisljajte da je zivot jaci i svet bogatiji nego sto mi to u svakom pojedinom trenutku mozemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od mas ima nepoznatih mogucnosti, da u hodu sticemo snage. Hteti daleko i zeleti mnogo, kad se radi o postavljanju nesebisnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogresno je i opasno udarati sebi suvise blisku metu, jer to znaci izneveriti i sebe i druge, ostati duzan zivotu. Budite nepovjerljivi i stvarni strogi prema sebi pri izvodjenju svake pojedinosti, skroman pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodusni, mislite smelo i gledajte daleko.

[JESSY]

Osecam nedoljivu potrebu da brzo, kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem, kazem nesto od onog sto me sada ispunja svega i nagoni da govorim. Ja mislim na sve sto nice i zivi u ovom malom vasionskom predelu pod vlascu sunca i stalnom smenom dana i nocu i godinjih doba.  Sta je to sto bih hteo da kazem kratko i zadihano brzo, kome bilo, pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu, koji me cuti ni razumeti ne mogu? Nekoliko reci svega, ali takvih reci koje bi sacuvale i dalje prenele moju neisigurno ali zivu misao i ono malo ljudsketopline sto sam sa mnogo napora preneo kroz zivot. Da to kazem bez uvrede i objasnjenja, bez zakljucka i svrhe. Bez nade.

[JESSY]

Umor, veliki umor kad cak ni za setnju nemam snage ni volje. Ne radim. Malo citam. Plodna uzbudjenja slabo i retko nailaze pri citanju. Ali dosada me ne muci niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane nerada. Nemam sebi sta da prebacim, jer znam da je ovaj umor dosao od napora da sto vise vidim i saznam i da to kad budem mogao, sto bolje uzrazim ma u kom obliku i ma kojim povodom. Tako je ovaj moj umor jedno sa onim sto sam mogao da uradim kao i sa onim sto cu, kad budem mogao, jos uraditi. Sastavni deo moga rada.

[JESSY]

 

-Kazu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve sto je ostalo precutano i nereceno, ispravlja sve sto je ikad bilo naopako i krivo, vraca sve sto je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipa. Tu se pitanja ljudskog postojanja pravo postavlja i – ukoliko to zavisi od coveka – do kraja resava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.

Ah, pa to je lepse od svih snivanih rajeva i utopija! Moze li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji, moze li se znati gde je i kako se dolazi do njega?

Moze. Ono je medju nama, ovde gde sada stojimo.

?!?

Da! Budi hrabar, iskren i postojan,covekoljubiv, razuman i pravedan – i ono ce biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja rec odjekne.

[JESSY]

-Mislim da mogu kazati da znam kako se oseca covek koji je bio slep pa progledao, koji je ogluveo i ziveo jedno vrem gluv, pa mu se onda odjednom vratio sluh. Vise od dva meseca ziveo sam – ako se tako moze reci – zivotom mrtvaca cija smrt nije primecena i kojeg samo zvog toga nisu jos sahranili. Probudjen mesecar koji jos nije pustio jauk ni pao. Neozaljen pokojnik koji svoju smtr noi u sebi kao stidnu tajnu. Hodao sam i govorio, jeo i spavo, pitajuci se svakog trena cemu sve to cinim, pomisljajuci neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokazem da sam odavno izgubljen, da je moje postojanje prividno. A onda je odjednom, nerazumljivo i neocekivano, spao sa mene sav teret. Vaskrsnuo sam iz tog sanja izmedju smrti i zivota ivratio se na put svoga starog i znanog postojanja. Opet sam osjetio tesku ljudsku brigu ali i svetlu zelju za pokterom, recju i delom. Opet sam cuo sta govori  voda svojim zuborom. Opet su dani bili osvjetljeni smislom i putevi radoscu. I krenuo sam napred – jos jednom napred – ne secajuci se niceg od onog sto ostavljam iza sebe i ne misleci na ono sro me ceka.

[JESSY]

Pre spavanja.
Naše glavne muke, to su sva ta pitanja koja nas budne muče i sprečavaju da mislimo o drugim, za nas važnijim stvarima, a kad ipak uspemo da zaspimo, brzo nas bude iz tog sna.

E, sad zamislite da su sva ta pitanja — odavno rešena. Da, rešena, i to na čudesan način rešena, još pre nego što su i postavljena, samo što mi ljudi kratka vida i skučena duha ne primećujemo to, nego se nepotrebno mučimo njima i danas.

Prišapnite to sebi pre spavanja i videćete da se i na tom jastuku od varke može zaspati stvarnim snom, prebroditi u tom snu noć, i doživeti svetlost dana i radost buđenja.
    
 

[JESSY]

HIPOHONDRIJA - UMIRANJE NA RATE

Strašna je sudbina umišljenog bolesnika. To je čovek koji umire na rate, a ne živi ni onim delom života koji mu još ostaje.

Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici, uzeti, kljasti ljudi, osuđeni na nepomičnost, ili slepi, umeli da se izdignu nad svoju nevolju, da nađu svoje mesto u životu, a često i da budu korisni, pa i da stvore dela od značenja i vrednosti. Ali hipohondar je nesrećan i neplodan, težak sebi i drugima.