Живот и поуке старца Тадеја

[JESSY]

Сва природа је тајанствена, од биљке до птице и човека, јер је Бог у свему присутан. Бог је несхватљива енергија и човек носи у себи несхватљиву енергију. Када се усагласе те две енергије, какав је то рај већ овде на земљи, каква радост и свеобухватна љубав!

Тешкоје Богу да нам се јави када је човек као разбијено огледало, у коме се и духовне поруке различито и увек фрагментално преламају. Свако прими онолико колико може и онако како му је разбијено огледало са којим већ долази на свет. Христос је дошао на земљу да би наше огледало опет постало цело и тако целовито примило Бога.

Наравно да многи не могу да појме Бога, нити да Га потпуно у себе приме. Наше тело, овакво какво је сада, није у стању да издржи Светлост. То је могући разлог зашто су се светитељи, који су се целог живота борили са искушењима и изборили, добивши просветљење, доста брзо после тога просветљења, селили у други свет.

Велика је њихова радост тамо, јер саосећају и у љубави кличу са осталим сличним душама, које славе Бога, а при свему томе задржавају своју личност, али не на себичан начин, већ на начин како то и на Земљи чине духовни људи. Ум, воља и срце постали су, у просветљених људи једно, а иначе су најчешће раздвојени у човеку, па отуд и потичу многобројне невоље у човековом животу.

[Zero]

Zlo nije stvoreno !Zlo je zloupotreba dobra od razumnih bica,koja su pala u niska mudrovanja,i sad svojim mislima i zeljama stvaraju u sebi i oko sebe haos.

[JESSY]

Gospod će vas nagraditi mirom ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru, a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu - smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u društvu, ono iz sebe izvija mir i radost.
Treba da se opustiš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovoga sveta, već čuvaj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide...
Svako dobro i svako zlo potiče od misli, jer smo mi misleni aparat. Utičemo čak i na biljni svet, budući da i biljni svet ima nervni sistem. Svi očekuju mir, utehu, ljubav.

Pokajanje je izmena života. Potrebno je da čovek ode do sveštenika ili svog bližnjeg i da mu kaže šta mu remeti mir. Čim naši bližnji saučestvuju u našem stradanju mi dobijamo utehu i snagu.

Ako se mi okrenemo Izvoru Života, Gospod će nam dati snage da učvrstimo u sebi misli pune dobra, jer dobre misli, dobre želje, daju mir i utehu svuda. Moramo se ( misleno ) izmeniti.

[JESSY]

Moramo od srca sve oprostiti. Unutrašnji mir ne može da se sačuva dokle god naša savest nešto izobličava. Moramo umiriti savest. Treba svima oprostiti od srca. Bez toga nema unutrašnjeg mira.

Daće Gospod blagodat. To je božanska sila koja deluje svuda, a osobito u dušama koje traže Gospoda, Izvora Života. Mir Božiji se svuda seje.

U Starom Zavetu piše: "Sine, daj mi srce svoje." Gospod je jedina uteha i anđelima i Svetima i svima koji Ga traže. On je jedini Beskonačan.

"Profesor je rasejan. On je takav i takav!" Moli da Gospod da blagog anđela i profesoru i tebi. Ako zavoliš profesora, tako ćeš lako odgovarati i dobiti ocenu. Kada se profesor i učenik pomire, među njima više nema (mislenog) rata.

Nema nam mira ako misleno ratujemo sa roditeljima. Duhovi zlobe gledaju da se mi po svaku cenu ogrešimo o roditelje. Tada oni stiču vlast nad nama, a mi mislimo da je neko drugi kriv. Mnogi to uvide, pa poprave misli. Ja uvek to kažem- neki prihvataju, a neki su suviše gordi. Što dajemo, to nam se vraća.

[JESSY]

Posle Gospoda nemamo veće dobro od svojih roditelja. Gospod kaže: "Ja sam taj koji začinje plod u utrobi majke." Roditelji su oruđe u rukama Gospodnjim. Gospod blagosilja brak. Potrebno je vreme da se popuni (broj) onih pavših anđela koji su otišli sa satanom, a Bog je i za njih, duhove zlobe, Bog. Oni su visokointeligentna bića, ali za njih nema ni mira ni pokoja.

Mi moramo tražiti utehu od bližnjih budući da smo stvoreni, ograničeni vremenom i prostorom, i ne možemo da damo beskonačno, ali tražimo beskonačno. Tražimo mir beskonačni, radost beskonačnu - sve beskonačno. Ali naši najblizi ne mogu sve da nam pruže. Svi smo ograničeni i u stalnom smo ratu sa zlim mislima, jer su pali duhovi puni zlobe ( zli duhovi napadaju preko misli - ubacujući zle misli u čovekovu glavu ).

Gospod gleda da li mi od srca tražimo da nam On pomogne. Čujemo mnoge reči lepog primera života i kako treba uputiti bližnje da to rade. Ali, da li ćemo moći to da ostvarimo?

Vidimo osobu mirnu, tihu, sve prašta, sve trpi. Taj primer nam ostaje uvek jer i mi želimo to da steknemo. Kako? Okrenimo se ka Apsolutnom Dobru, srcem, mislima i celim svojim bićem. Sjedinimo se u apsolutnoj ljubavi sa svojim Stvoriteljem. Treba biti neprekidno u molitvi. Treba moliti Presvetu Majku, anđela i Svete ( da nas učvrste svojom zaštitom ) da Ga tako silno ljubimo, jer tada ćemo biti blaženi i ovde i u večnosti. Bog je Ljubav i Sreća koja ispunjava sve koji Ga traže.

[JESSY]

Не треба туговати, него се треба молити за своје најрођеније да Господ додели њима анђеоско насеље. То се тражи. А тугом се ништа не постиже. Себи се здравље ремети и својом тугом ремети мир душама који су оне добиле од Господа.
Зато треба да будемо молитвени, да се молимо за своје рођене. Зато не треба да тугујемо.

Туговати за своје рођене који су отишли Господу није Хришћански - то је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот.
Треба да будемо благодарни, захвални Богу за оне које Господ узима Себи.

        Ако се нису благовремено покајали ми треба да се молимо од срца Господу да им опрости грехе, јер нема греха неопростивог, осим греха непокајања.
За оне који нису стигли да се покају ми морамо да чинимо добра дела за спомен и за покој душама њиховим, јер то се прима пред Богом.
Једино Господ може да ослободи душу од мислених уза у које је она запала још у овом животу и прешла са тим пакленим особинама у вечност.

Једино Бог може да ослободи душу. Зато, благо мени, треба да се молите за своје ближње који су се упокојили, чините милостињу и добра дела у њихово име.
Највише што можемо да учинимо за наше миле и драге који су Богу отишли да се молимо Богу, и тамо где се сваки дан служи света Литургија да се молимо за њихов покој, и да дамо имена наших ближњих да се помињу на Литургију и да молимо свештенике и монахе да се моле за покој њихових душа.

[Rainmaker]

Prelijepo.Čitajući ovu knjigu pronašao sam odgovor na neka životna pitanja..

[Срђан Ранђеловић]

 

 

 

Улога архимандрита Тадеја у животу и деловању наше Цркве и његов значај за укупни духовни живот, чини се да до сада нису на адекватан начин вредновани. Објављено је, додуше, неколико књига са очевим беседама и поукама, од којих издвајамо наслов Мир и радост у Духу Светом, најпотпунији и најрелевантнији приказ дугогодишњег очевог духовног рада и подучавања. По нашим сазнањима ова књига је у Русији доживела неколико издања, а отац Тадеј је постао духовно откровење не само у Русији него и у другим православним земљама. Ипак, код нас није било ни једног симпосиона или стручног теолошког скупа посвећеног његовом раду и учењу, није урађена ни једна монографија или релевантна збирка текстова посвећена његовом доприносу животу Цркве. Додуше, у последње време, пар година уназад, одржано је неколико предавања, углавном у Београду, у којима се евоцирала успомена на оца Тадеја. Чудесна мироточења његових портрета (да ли смемо да кажемо – иконâ са његовим ликом?), окупљање верника сваке године у великом броју на дан његовог упокојења (на дан Свете Марије Египћанке), те многа забележена и незабележена сведочанства његове духовне величине, говорe да је отац Тадеј био велики духовник дубоких прозрења и увида, учитељ светости живота у Цркви. Једном речју – свети човек.

 

Пут оца Тадеја

 

Како би се што боље разумела духовност Старца Тадеја, желимо да укажемо на неке значајне догађаје из његове биографије. Рођен је на Томиндан 19. октобра 1914. године, у Петровцу на Млави. По Св. Ап. Томи добија име Томислав (Штрбуловић). Он је заправо носио два апостолска имена: Тома у мирском и Тадеј у монашком животу. Дан његовог рођења као да је носио извесно знамење и скривено значење. Познате речи Апостола Томе: „Господ мој и Бог мој“ постају његов животни мото и циљ. Задивљеност божанском величином коју те речи изражавају пратила га је кроз цео живот.

 

Отац Тадеј је на себи својствен, самокритичан и духовит начин коментарисао дан и место свог рођења (тог дана је био вашар у Петровцу на Млави): „Шта може да испадне од неког ко је рођен на вашару?!“ И заиста, када се сетимо колико је људи долазило код оца само у једном дану (суботом и недељом дешавало се да дођу по два или три аутобуса), чини се да дан и место његовог рођења имају извесну симболику.

 

Рано је остао без мајке. Његов отац се други пут оженио тако да је одрастао у комплетној, вишечланој и хармоничној породици али, ипак, у њему је остала празнина и потиснута туга за изгубљеном мајком. Психолошки гледано вероватно је то утицало на каснију Тадејеву приврженост Мајци Божијој, његово често и усрдно молитвено обраћање Царици Небеској. Иначе, црква манастира Витовнице у којој је отац Тадеј најдуже служио посвећена је Успењу Мајке Божије.

 

Мало је познато да је отац Тадеј од најранијег детињства био вегетеријанац, тачније није могао да једе месо. Једноставно, његов организам није подносио такву врсту хране. И у томе видимо извесно знамење и знак његове будуће суптилности и префињене емотивности, подвижништва и православне духовности.

 

Обраћење

 

Ипак, најзначајнији моменат у његовом личном и духовном развоју десио се онда када је још као врло млад, у узрасту између 15. и 16. године, сазнао од лекара да болује од неизлечиве болести плућа (вероватно тежи облик туберкулозе) и да му, по њиховим прогнозама, преостаје највише пет година живота. Можемо само замислити како је то болно сазнање деловало на младића тог узраста. Уместо туге, потиштености и депресије, најчешћих реакција у таквим ситуацијама, млади Томислав доноси храбру и узвишену одлуку да преостало кратко време свог живота посвети Богу. Одлучује да се замонаши. То је била свецела егзистенцијална предаја његовог бића Богу. Као да је на тај начин испунио оно што тражи литургијски стих: „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо“. Од тада он постаје, у правом смислу и у пoтпуности, чедо свог Небеског Родитеља (очев омиљени израз).

 

Следи одлазак у Миљков манастир. Примају га руски монаси избегли из бољшевичке Русије. Међу њима је било и монаха из Оптине пустиње. Најдубљи утисак на оца Тадеја оставио је игуман Амвросије. Отац Амвросије је био пун љубави, смирен и благ човек. Од њега је отац Тадеј много научио. Непосредно се уверио у то шта значи показати личним примером хришћанске врлине, шта значи имати смирење (како изгледа када је домаћин куће смирен и кротак), шта значи када смирени човек осети Божији благослов. „На кога ћу погледати, само на смиреног и кротког“ – отац је често користио ову реченицу као парафразу на речи пророка Исаије: „Али на кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхће од моје речи“ (Ис 66, 2).

 

Отац нам је, с тим у вези, причао да је једном приликом у свом искушеничком периоду, док је чувао манастирске овце, читајући Псалтир лагано утонуо у сан. Овце су „искористиле“ прилику, отишле су у туђе њиве и направиле штету сељацима. Они су одмах отишли да се жале игуману. Отац Тадеј је очекивао да ће бити строго кажњен или изгрђен. Међутим, игуман га је само топло погледао и благо рекао да се то више не понови. Његова љубав и смиреност за оца Тадеја биле су истовремено најснажнија опомена и највреднија по(р)ука.

 

Посвећење

 

Са каквом је послушношћу и смирењем отац Тадеј прихватао савете и упутства игумана и осталих монаха сведочи његово казивање о можда најдубљем духовном искуству које је имао у том периоду. Наиме, оци су му објаснили монашко молитвено правило, подучили су га како да се моли, дали су му бројанице у руке и рекли су му да полако, пажљиво и усрдно изговара речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божији, Богородице ради, помилуј ме грешног“. Са детињим поверењем он је то чинио и испуњавао оно што му је речено. Уследило је чудесно искуство. Исусова молитва је потекла у његовом уму и срцу сама од себе! Био је тада као на трећем небу. Ништа земаљско га није дотицало. Отац је то стање непрекидне и спонтане молитве називао „бесплатна благодат“, дар Духа Светог који се моли у нама („Сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим“ (Рим 8, 26)). Такво небеско и ангелско стање душе трајало је код оца све док у његову келију није дошао један од браће монаха са питањем шта мисли ко би могао да наследи управо упокојеног игумана Амвросија. Тада су земаљске „калкулације“ привремено истиснуле непрекидну Исусову молитву.

 

Његов даљи духовни развој текао је уобичајеном током за већину монаха. Након примања монашког пострига 1935. године у манастиру Горњак, исте године добија чин јерођакона, да би 1938. године био рукоположен у чин јеромонаха у манастиру Раковица где је завршио иконописачку школу. До почетка Другог светског рата служио је у Пећкој патријаршији. Затим долази у Београд где га одмах хапси специјална немачка полиција. После тога прелази у манастир Витовницу где је други пут ухапшен од стране Немаца под наводним оптужбама да је комунистички односно руски шпијун. Мислио је да друго хапшење неће преживети. Требало је да буде стрељан. Тада, суочен са смрћу као Господ у Гетсиманском врту, доживљава још једно чудесно искуство када му се у затворској ћелији указује младић обасјан светлошћу, одевен у униформу, који је преко десно руке имао пресавијен свитак са картом источне Србије. Показујући на карту, обратио му се речима: „Не бој се за свој живот јер ћеш још многе утешити и охрабрити“. Тек много година касније постало му је јасно право значење тог виђења када је почео као духовник да прима људе и да их саветује и храбри.

 

Духовни дарови

 

По завршетку Другог светског рата враћа се са благословом Патријарха Гаврила у Пећку патријаршију. У периоду од 1949. до 1955. године добија игумански чин и постаје старешина манастира. После поново долази у Браничевску епархију, да би затим једно кратко време провео у Хиландару, крајем 1959. године. Отац нам је говорио да су га хиландарски монаси дуго времена после тога сматрали за свог манастирског сабрата.

 

Од 1975. године отац Тадеј постаје духовник у правом смислу те речи, тачније духовни старац. Почиње да прима људе из свих крајева тадашње Југославије. Примао је људе и других вероисповести. Рукоположен је у чин архимандрита 1989. године у манастиру Горњак.

 

Овим кратким биографским приказом желимо да осветлимо најзначајније догађаје из очевог живота и да на тај начин покушамо да у тим догађајима пронађемо објашњење његове духовне величине. Пре свега издвајамо његово искуство чисте, спонтане и непомућене молитве коју је имао у Миљковом манастиру, као и виђење анђела – светлосног младића и поруке коју је од њега примио. У времену у коме је све више сасушене рационалистичко-схоластичке духовности сведене на теолошку фразеологију, споменута искуства некима се могу учинити крајње сумњивим и произвољним тумачењима. Ми, с друге стране, не само да смо уверени у њихову истинитост (све то смо непосредно чули управо од оца Тадеја), већ у тим догађајима видимо основ за разумевање очеве духовне величине. Његова душа имала је небеску ширину, ангелску чистоту, прозорљивост, способност созерцања најдубљих истина, лакоћу молитвеног обраћања и успињања ка Богу. Све то је било могуће само као резултат духовних дарова које је примио од Бога у чудесним ситуацијама када је осетио предукус Неба и Царства Божијег. И ту небеску димензију преносио је свима нама, потврђујући речи Светог Апостола Павла: „Јер, ако смо ван себе, Богу смо; ако смо присебни, вама смо“ (2Кор 5, 13).

 

Преузето из: Православни мисионар (септембар/октобар 2014), стр. 21-24

 

Виктор Вицановић

Извор: Православие.ру

 

 

 

 

Митрополија

[kamila]

Jedna divna dusa cini mi se malo je takvih danas.

[JESSY]

Духовна трибина о старцу Тадеју

Емитујемо снимак духовне трибине храма св. Трифуна на Топчидерском гробљу, посвећене старцу Тадеју, на којој су говорили о. Василије Војводић из овог светог храма и секретар на ПБФ у Београду, затим ипођакон Андреј тарасјев, Драган Сарамандић, Ивана Дангубић и Арсеније Бугарски. За снимак вечери благодаримо г. Миодрагу Маричићу.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/10/16.10.14_zbor_-_100_godina_od_rodjenja_starca_tadeja_-_tribina_vozdovac_64kpbs.mp3

[Guest]

 

У парохијском дому при Храму св. Саве на Врачару одржана је трибина посвећена блаженој успомени оцу Тадеју Витовничком, поводом обележавања стогодишњице његовог рођења. На овој духовној вечери која је привукла велику пажњу јавности учествовали су академик Владета Јеротић, презвитер др Оливер Суботић, Оливера Јовановић и Горан Вељковић, испред ИК „Православни луг“. Бројне посетиоце и госте поздравио је протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/11/20.11.14_zbor_-_vece_posveceno_ocu_tadeju_-_par._dom_pri_hramu_sv._save_64kpbs.mp3

 

 

Слово љубве

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена. Ујутру кад се устане без молитве не треба излазити из куће, а увече се захвалити Богу за тај диван дан.

Чланови породице треба да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове као и петак и среду, да не раде празницима, да се труде да буду светло и углед другима, да чине добра дела, једном речи да буду вредни као пчеле, мудри као змије а безазлени као голубови. Сваке недеље макар један члан породице да иде на Богослужење у цркву, ако већ не могу сви, али макар један да донесе благослов својој породици из цркве.

Стално треба да се труде и раде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Отац каже: Ко ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели.

[JESSY]

КАКВИ СУ ЉУДИ ДАНАС?

 

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу.

Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.


Извор: http://svetigeorgije.org/index.php/2013-04-22-16-00-54/duhovnost/222-kakvi-su-ljudi-danas

[Posetilac]

Nek mu je vecna slava i hvala Bogu sto smo ga imali. 

[JESSY]

Послушање је веће од поста и од молитве. Онај који је непослушан узалуд се моли и узалуд пости. Господ не прима његове молитве, зато што је у ратном стању са ближњима. Свети Оци кажу сваки је посао Божански посао и треба га радити од срца, треба да се труди човек да га ради као Богу а не као људима. А у раду, када радимо, било где, у цркви, у администрацији, свуда има неправде и неких који избегавају рад и бољу плату имају од оних који се труде и раде. 

Сваки посао на Земаљској кугли и у васиони је Божански посао и ништа не бива без Промисла Божијег и без допуштења. Свако добро је Промисао Божија, сваки негативни поступак појединца то је допуштење од Господа. Он зна зашто је то допустио. Човек треба да вежба да осам сати ради из срца, да се моли из срца и онда је сва концентрација у срцу јер кад се ради из срца то је као Бог. Срце и ум имаће успех, а не само ум. Да се потрудиш да се мислено измениш и да се сјединиш срцем са Богом да знаш да је Бог љубав.