Динчић: Не може ми нико помоћи определио сам се да ћутим и трпим !

[коЖељ њацИ]

"Родитељи су од мене направили бескућника!"

 

Пристојно одевен, чист, уредан и поврх свега миран и срдачан, Тебор Динчић (22) на први поглед одговара опису финог младића из комшилука. Оно што њега ипак издваја из таквог клишеа јесте болна чињеница да је Тебор бескућник који већ 14 година сам обитава по београдским улицима и привременим склоништима без струје и воде.
- Улица је велика школа. Или ћеш да будеш пробисвет и наркоман или нормалан човек. Ако си нормалан, на улици нико неће да те дира, ако ниси, свако ће да те напада и пљује. Ја сам сам, без ичега и без ичије подршке и заштите, па морам да будем миран - образлаже Тебор свој животни наук на почетку разговора за “Ало!”.

Тебор Динчић: Дечко из комшилука


Како је дошло до тога да постанеш бескућник?
- Кад сам био мали, родитељими, старија браћа Саша и Сциле и ја живели смо Далматинској улици, у стану који је мој тата Душко наследио од свог покојног оца. Ишао сам у основну школу “Вук Караџић” и једног дана, када сам се вратио са наставе, у дворишту зграде затекао сам све ствари из куће. Мама Весна ми је рекла да нас исељава Центар за социјални рад. Имао сам тада осам година и нисам баш разумео зашто се исељавамо, али када сам видео огољене зидове у празном стану који напуштам, схватио сам да остајем без дома. Било ми је тада много тешко и тога ћу се увек сећати.




Зашто сте избачени из тог стана?
- Касније сам схватио да у ствари нисмо били истерани, него су мајка и брат Сциле били за то да се тај стан прода да би, као, купили нешто боље. Отац је већ тада много пио, био је алкохоличар, па су га лако на то наговорили. Међутим, од тога ништа није било. Видео сам да мајка и брат много троше паре и ја сам се опростио од тога да ћемо опет имати дом.
Шта се потом десило?
- Одатле сам са мајком отишао да живим код неког човека у једном риту у предграђу Панчева, где живе Роми. После неког времена више нисам могао да се шверцујем по возу да бих ишао у своју школу, па сам једном после наставе ушао у неку зграду и ту остао да преспавам. Тако је било месец дана, док ме није приметио комшија, станар те зграде, и позвао полицију. Одвели су ме у дом за малолетнике “Васа Стајић” на Вождовцу, али сам одатле кроз неколико месеци побегао. Нисам се слагао са осталом домском децом. За разлику од њих, ја сам био миран, нисам крао нити се тукао по улици. Ишао сам у школу, тамо се хранио јер је моја разредна плаћала за мене, знала је у каквој сам ситуацији. Тако је било док ме после четвртог разреда нису пребацили у специјалну школу “Бошко Буха”.




Како си и где све живео од како си напустио мајку и дом?
- Живео сам свуда помало. Схватио сам да мајка не може ништа да уради јер је још тада била инвалид, од шлога јој је цела страна тела одузета, а брат Сциле није желео ништа да помогне. Отац алкохоличар нестао је на своју страну, а други брат, Саша, отишао је да живи уз подршку организације за ментално недовољно развијене особе. Схватио сам да сам сам, препуштен сам себи. Почео сам да се борим, шта ћу да поједем, да обучем. Одлазио сам у школу, а кад изађем, лутам... Спавао сам по разним зградама док ме не избаце, био сам се уселио у једну стару трафику код стадиона ОФК, а последњих неколико година сам у општинској напуштеној згради у Вишеградској улици, без струје и воде, а малтер са зидова се гули.

Од чега си се за све то време издржавао?
- У почетку су ми помагали другови из школе, давали ми неке ствари и храну, књиге и новац за свеске. Међутим, они сад сви раде и имају породице и своје обавезе, па се ретко виђамо. Радио сам разне послове, и на грађевини и у перионици, али све је то много тешко, поготову кад после тога немаш где ни да се истушираш. Онда сам неко време волонтирао у хуманитарној организацији “Каритас” и, пошто је њима стизала одећа, постељина, пешкири и слично, нешто од тога сам добјао да продајем на пијаци и мало зарадим. Продавао сам и кинеске парфеме на улици, али не вреди, јури те инспекција и одузима робу. Недавно сам нашао нови посао и сада продајем часопис “Лице улице” са братом Сашом и његовим другарима. Зарадим од тога некад 100, некад 500 или 600 динара дневно, зависи како иде продаја. Од тог новца се храним. Кад је баш хладно, идем у играоницу да се угрејем.

 

Да ли си се обраћао неким државним институцијама за помоћ?
- Обраћао сам се Центру за социјални рад, ишао код њих и сам и са мајком, али су ми увек говорили да не можемо добити нити стан нити било какву социјалну помоћ јер смо већ имали стан и продали га. Тражио сам им једнократну помоћ од 7.000 динара да преживим. Жељан сам да се наједем, макар неку паличинку да купим, нешто да скувам на плинској боци коју сам добио. Нису ми одобрили, а зашто, не знам. Ништа ми тамо није јасно, а они се и не труде да ми објасне. Социјална радница све ради на брзину, издекламује шта ми све треба и ћао. А ја немам ни личну карту, ни здравствену књижицу, нити примам икакву социјалу да бих могао то да извадим. Зато у Центар за социјални рад више не идем, нећу никога да молим.

Могу ли ти бар неки пријатељи још помоћи?
- Имам комшиницу која је добра према мени и зими ме некад пусти да се окупам код ње. Добар сам и са другим комшијама, дају ми да наточим балоне са водом или лек кад се разболим. А пре четири године сам имао и шугу, добио сам због прљавштине у тој згради где живим. Било је лето и прашина, а ја нисам могао да одржавам хигијену као нормалан човек. Страшно ме је то сврбело, а отишао сам код доктора тек када сам видео живе ране.

Виђаш ли некад родитеље и браћу?
- Са Сашом се виђам јер заједно продајемо часопис, а код Сцилета не идем, он живи са девојком. Отац и мајка су већ неко време у дому у Кумодрашкој и одем понекад викендом да их обиђем, али није то то. Одрастао сам и знам шта су ми родитељи урадили. Љут сам на њих, цео живот су ми упропастили. Криво ми је што су тако поступили, продали наш стан и отерали ме на улицу. Да нису то урадили, можда бих и ја сада имао ко свака друга деца макар неку своју собу из које нико не би могао да ме избаци.

Имаш ли бар неку наду да ти се живот може побољшати?

- Не може мени више нико да помогне. Кад Центар за социјални рад више од десет година није хтео ништа за мене да уради, немам ја више никакву наду. Определио сам се да трпим и ћутим. На много сам великој нули и човеку треба баш много да се из тога ишчупа.

 

Аутор: Сања Ђорђевић

Извор: АЛО

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Milan Nikolic]

Ситуација са социјалним центрима не може бити мучнија. Волео бих да Црква учини много више на том пољу.

[DYNABLASTER]

Za ispod 1000 evra moze da se kupi kamp kucica

http://www.kupujemprodajem.com/Kamp-prikolice-2-907-1-grupa.htm

[Млађони]

Za ispod 1000 evra moze da se kupi kamp kucica

http://www.kupujemprodajem.com/Kamp-prikolice-2-907-1-grupa.htm

 

 

Ali ne moze da se parkira bilo gde. I za to bi mu ova supacka drzav napravila problem.

[R.Žiskar]

Имали стан, продали стан, пропили паре.

И сад?

[R.Žiskar]

I za to bi mu ova supacka drzav napravila problem.

То се зове поштовање закона.

Да, разликује се од шупачког начина размишљања да све што појединцу одговара може бити правило. Наравно, селективно, само за одабране.

[DYNABLASTER]

Gomila stavki u zakonu su besmislene i naravno selektivno primenljive, neko lepo mesto za kamp kucicu bi trebalo da moze da se nadje, ako gradonacelnik to ne dozvoli, onda evo njemu kamp kucica, a beskucniku nek lepo da svoj stan i resen problem

 

Gosn Ziskar ili si napravio zesci lapsus ili ti nisam razumeo post, pa taj zakon o kojem pricas i radi samo & selektivno u korist lopova na vlasti i onih sto su "dobri" snjima...

[Crveni Baron]

Ziskar je u pravu, postoji zakon, urbanizam, pravila koja treba postovati. Drzava ima zakone koji su, uslovno receno, doneli roditelji ovog momka. Drzava je onakva kakvu su je "oni" napravili. Ali kakva god da je mora se postovati. A naravno treba i da pomogne. A da bi mogla da pomogne jedan od odsnovnih uslova je da ima sa cime da pomogne, odnosno da ima para, odnosno da ljudi postuju zakone i pravila i drzavu i placaju ono sto je do njih. Bez toga nema ni kamp kucice ni pomoci ni drzave, nicega.

[R.Žiskar]

Gosn Ziskar ili si napravio zesci lapsus ili ti nisam razumeo post, pa taj zakon o kojem pricas i radi samo & selektivno u korist lopova na vlasti i onih sto su "dobri" snjima...

Не, нисам направио лапсус.

Дакле, укратко, кад се избаци литерарни састав око несрећне судбине овог лика, долази се до једноставних чињеница. Имали стан, продали стан, пропили стан, сад очекују да им држава поклони стан. Објасни ми да ли би било логично да сви ми продамо станове, протраћимо тај новац а онда очекујемо од државе да помаже? Не кажем да је он човек лично продао стан али су га продали његови родитељи и нису му обезбедили никакву будућност. Ту немам приговора и свако ко може да помогне оваквом човеку је на правом путу. Али, хајде да видимо где је то тачно држава погрешила? Да ли је погрешила кад је дозволила да ова породица прода стан? Да ли је погрешила што није контролисала како ће се паре од продатог стана потрошити? По мени, једина грешка државе је та што је дозволила да овакви људи немају посао, али то је проблем са којим се суочава огроман број људи у овој држави данас.

Дакле, закон који забрањује да паркираш приколицу и да спаваш у њој тамо где ти хоћеш је важећи закон ове државе. Да ли је генијалан и непроменљив? Није. Постоји начин да се промени такав закон. Али док се не промени, мора да се поштује. Или следе санкције. Сутра ја могу да одлучим да је кривични закон глупост и да треба дозволити природну селекцију становништва уз употребу ватреног оружја. Али, ако то покушам да спроведем, следе санкције. Јер је такав закон.

Са једне стране маса људи кука како се закони не спроводе и како би било много боље да се спроводе а онда наиђе један срцепарајући случај па крене прича како не мора баш увек закон да се поштује, може мало да се прогледа и кроз прсте. А кад Илић помиње "мало крадуцкање" онда крене смејање и згражавање...

Да ли свако од нас може да помогне оваквим људима? Може и треба. Поготово они који се држе православног учења. Да ли држава треба да узме од сваког од нас по мало да би се неко ко је пропио свој стан поново скућио? Не.

[Crveni Baron]

Не, нисам направио лапсус.

Са једне стране маса људи кука како се закони не спроводе и како би било много боље да се спроводе а онда наиђе један срцепарајући случај па крене прича како не мора баш увек закон да се поштује, може мало да се прогледа и кроз прсте. А кад Илић помиње "мало крадуцкање" онда крене смејање и згражавање...

Да ли свако од нас може да помогне оваквим људима? Може и треба. Поготово они који се држе православног учења. Да ли држава треба да узме од сваког од нас по мало да би се неко ко је пропио свој стан поново скућио? Не.

Lepo objasnjeno.

[R.Žiskar]

А ја немам ни личну карту

Ево, ко може да ми објасни зашто овај момак нема личну карту?

Лична карта 

[DYNABLASTER]

Sve to stoji, ali opet nema veze sa sustinom, niko nije rekao da ce da nabije prikolicu na sred centra, a Milosavljevic je ukazao na ono sta je tema, a to je da bi coveka mrcvarili i na kraju mu ne bi nigde dali da stavi kamp kucicu ili bi eventualno trazili debeli mito... cuj ubranizam, pa Beograd je jedan od ruznijih gradova sve neke sive i gadne polurusevine...

 

A u redu, ne bi bio problem da taj covek ode na selo i da zivi ko pravi domacin, samo je fora sto su sela ruinirana naustrb gradova i nekog "boljeg" zivota u sivilu na betonu, i posla na selu je sve manje... al taj parazitski dzirlo sistem nece moci jos dugo da se odrzava, uskoro ce da se samourusi jer su temelji pogresni

[R.Žiskar]

a Milosavljevic je ukazao na ono sta je tema, a to je da bi coveka mrcvarili i na kraju mu ne bi nigde dali da stavi kamp kucicu ili bi eventualno trazili debeli mito

Да ли је то тема? Мени се чини да није. Мени се чини да је ово још једна несрећна прича о човеку који је прошао лоше у животу али је сачувао добар дух и позитивно размишљање. И да је прича о томе да се нешто из корена мора мењати у овом друштву да не би оваквих случајева било све више, као што се данас дешава.

[Млађони]

То се зове поштовање закона.

 

Ja da sam na njegovom mestu ja bih postao kriminalac, u zatvoru ima tri sigurna obroka i krov nad glavom a ima i gde da se opere. Bolje bi prosao sa nepostovanjem zakona jer sa postovanjem zakona ne moze da obezbedi ono sto bi mu obezbedilo nepostovanje. 

 

Toliko o kvalitetu zakona koje treba da postujemo....

 

 

Ziskar je u pravu, postoji zakon, urbanizam, pravila koja treba postovati. Drzava ima zakone koji su, uslovno receno, doneli roditelji ovog momka. Drzava je onakva kakvu su je "oni" napravili. Ali kakva god da je mora se postovati. A naravno treba i da pomogne. A da bi mogla da pomogne jedan od odsnovnih uslova je da ima sa cime da pomogne, odnosno da ima para, odnosno da ljudi postuju zakone i pravila i drzavu i placaju ono sto je do njih. Bez toga nema ni kamp kucice ni pomoci ni drzave, nicega.

 

 

I danas jedan momak nema krov nad glavom jer su i drzava i drustvo i roditelji jako lepo pazili o njemu sa svojim kvalitetnim zakonima. I ne moze da se zastiti ni od vremenskih nepogoda kako valja zahvaljujuci dobrim roditeljima, odlichnim zakonima i josh boljoj drzavi. 

 

kao sto rekoh njemu je i te kako isplativije da krsi zakon neg oda ga postuje. A zakon koji je isplativije krsiti nego postovati - i nije vredan nekog postovanja. 

 

 

[R.Žiskar]

Ja da sam na njegovom mestu ja bih postao , u zatvoru ima tri sigurna obroka i krov nad glavom a ima i gde da se opere.

Е, зато се ја залажем да се у оквиру затворске казне уведе обавезан рад на изградњи путева, железнице, мостова и слично...наравно, са петнаестокилашким букагијцама на ногама.... 

 

A zakon koji je isplativije krsiti nego postovati - i nije vredan nekog postovanja. 

Гледај да се овог принципа држиш и кад буду разни политичари отимали и крали јер им закон ништа не може. И кад по Крушевцу разни криминалци отварају локале јер су тако у могућности. Немој онда да кукаш како се крши закон. Онима који га крше је увек исплатљивије, дакле, није вредан поштовања...

Ако мислите да би опстали у условима дивљег запада, слободно покушајте...али нема кукања кад извучете дебљи крај. 

Срећом па је момак из новинског чланка опремљен образом до којег му је стало.