Осмишљавање социјалне доктрине и делaтности ПЦ сa сврхом мисије

[Marjanovic]

Обични верници, лаици могу једноставно да се удруже и уз благослов свештеника могу да почну са социјалним и хуманитарним акцијама. Потребита има на све стране. Ствар је проста. Треба се самоорганизовати. Резултати ће доћи сами по себи. Ево пример је Фонд Свети Василије Велики http://www.fondvasilijeveliki.org/

[Marjanovic]

Потреба за социјалним служењем

 

Као што пшенично зрно, када падне на земљу, доноси добитак ономе ко га је посејао; тако и хлеб дат гладноме напослетку доноси стоструку корист. Свети Василије Велики

 

Један од приговора упућених Православној Цркви је да се она недовољно интересује за социјалне проблеме човека. Уобичајено је мишљење да је социјална тематика више карактеристична за западне хришћанске конфесије. Римске папе редовно објављују енциклике посвећене социјалним темама, док је протестантски свет познат по својој радној етици и теологији „социјалног јеванђеља“. Када је реч о пракси, римокатоличке добротворне организације, попут Каритаса или Католичке службе помоћи, познате су по пружању социјалних услуга, а слично се може рећи и за протестантске цркве које су веома активне у хуманитарном раду, нарочито у земљама Трећег света. Екуменске организације такође широм планете оснивају болнице, социјалне центре и деле хуманитарну помоћ угроженима.

Ипак, и међу припадницима Православне Цркве постоји интересовање за социјалне проблеме и муке обичног човека. Православни хришћани имају дугу историју рада на проблемима социјалног старања и помоћи људима у невољи. Православни мислиоци и теолози развијали су различите облике социјалне теологије. Историјске околности (турско ропство и комунистичка диктатура) су биле такве да је било мало могућности за практичну артикулацију православних социјалних идеала и вредности.

ПРАВОСЛАВНЕ СОЦИЈАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Данас у оквиру помесних Православних Цркава постоји велики број социјално–харитативних организација: Међународна православна добротворна организација, коју је основала Стална конференција канонских православних епископа у Америци, Синодски комитет за социјалну помоћ и милосрђе у оквиру Грчке Православне Цркве, Синодско одељење за црквено доброчинство и социјално служење Московске Патријаршије, Социјално–филантропска канцеларија Румунске Патријаршије, Црквена хуманитарна организација „Лазарус“ (Грузија), Православно човекољубље (Чешка), Вера, љубав, нада (Украјина), Социјални центар „Агапис“ (Молдавија), Фондација „Покров“ (Бугарска), Диаконија „Агапе“ (Албанија), Филантропија (Финска), Елеос центар (Пољска), Човекољубиво друштво Православне Цркве (Индија), Пастирска и филантропска фондација Швајцарске епархије Васељенске Патријаршије (Швајцарска), Болница Светог Ђорђа (Либан) (извор:  http://www.orthodoxdiakonia.net/ ). Ове организације пружају различите социјалне услуге, не само у матичним земљама, већ свуда где је угроженим људима потребна помоћ.

У случају наше земље може се рећи да се рад на социјално–хуманитарном пољу постепено обнавља. Довољно је поменути активности Добротворног фонда „Човекољубље“, Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско–карловачке, Фондације „Свети Вукашин“, заједнице „Земља живих“ и др. Осим тога, при многим парохијама се пружа помоћ у виду новца, одеће, обуће и сл. Организована је и подела бесплатних оброка у црквеним народним кухињама.

ФОНД „СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ“ – ПРИМЕР ИНИЦИЈАТИВЕ ЛАИКА

Друштво у коме живимо одликује систем вредности који индивидуализам и егоизам уздиже као врлине, а међусобну конкуренцију као критеријум међуљудских односа. На скромност се гледа као на слабост, а на солидарност и помагање другоме као на непотребан и узалудан посао. У таквим условима логично је да волонтерски рад као облик добровољног и бесплатног служења другима нема велику популарност. Ипак, постоје и другачији примери. Волонтирање се може посматрати и на хришћански начин, полазећи од речи из Јеванђеља: „На дар сте добили, на дар и дајте“ (Мт. 10, 8). Таквим приступом волонтерском раду инспирисана је и православна социјална иницијатива Фонд „Свети Василије Велики“.

Фонд „Свети Василије Велики“ настао је током марта 2009. године. Основали су га православни млади ентузијасти који су посећивали богослужења у параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду и делује као пододбор Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско–карловачке. Фонд се определио за име једног од најзначајнијих црквених учитеља – Светог Василија Великог, због његове социјалне теологије и практичне помоћи невољницима у Кападокији. Тзв. „Василијада“ је била социјална установа коју је основао Свети Василије Велики са циљем збрињавања људи са маргине тадашњег друштва. У оквиру тог специфичног града монаси су водили рачуна о сиромашнима, старима, странцима и болесницима. Оснивачи Фонда „Свети Василије Велики“ били су инспирисани и другим многобројним социјалним и човекољубивим примерима светих из предања Православне Цркве, попут Свете Марије Париске. Она је била покретач Православног дела, добротворне установе која се бринула о болесницима, бескућницима и сиромашнима у Паризу током тридесетих година прошлог века.

Један од главних циљева Фонда „Свети Василије Велики“ је практична помоћ људима у невољи. Месечним акцијама прикупља се добровољни новчани прилог за појединце, породице и социјалне установе попут прихватилишта за стара лица и сл. Поред новчане пружа се помоћ у храни, одећи и обући. У акције се укључују поједине парохије, црквени хорови, приватни предузетници и сви који желе да помогну. Од марта 2009. године до половине 2013. године спроведено је више од 50 акција пружања материјалне помоћи социјално угроженима.

Осим практичне делатности, фонд повремено организује тематске семинаре и учествује на трибинама са намером да афирмише хришћанско милосрђе и богату православну социјалну традицију.

ПОТРЕБА ЗА СОЦИЈАЛНИМ АКТИВИЗМОМ ЛАИКА

Данас, када велики број људи у нашем друштву живи на ивици беде, потреба за појачаним харитативним и социјалним радом је све већа. Државни програми социјалне помоћи често нису довољни да се на прави начин помогне људима у невољи. Зато је неопходно активније друштвено ангажовање православних лаика који би уз благослов надлежног свештеника или епископа, својом иницијативом и организовањем допринели јачању социјалне солидарности са сиромашнима. Могућности за то постоје. Није неопходан ни велики број људи ни значајна материјална средстава. Потребни су само искреност, спремност на помагање и добра воља. Оснивање и деловање Фонда „Свети Василије Велики“ може бити добар пример другима да у својим срединама и парохијама покрену сличне иницијативе.

http://www.pravoslavlje.rs/broj/1121/tekst/potreba-za-socijalnim-sluzenjem/

[ВИЛМА]

Ova tema je dobra i bavi se dobrim pitanjem. Ali nije posećena. Zašto ? Izgleda da preslikava stvarnu želju dušebrižnih da pomognu - toliko ih interesuje. Ipak je lakše pljuvati po državi - ako ništa, zabavnije je.

[Дијана.]

Ova tema je dobra i bavi se dobrim pitanjem. Ali nije posećena. Zašto ? Izgleda da preslikava stvarnu želju dušebrižnih da pomognu - toliko ih interesuje. Ipak je lakše pljuvati po državi - ako ništa, zabavnije je.

Ozbiljni razgovori na ozbiljne teme nisu zabavni, pa ni ne privlače neku veliku pažnju kao teme o politici, seksu, provokativnim društvenim pitanjima, teme koje omogućavaju intelektualno nadmetanje, ventiliranje strasti itd. Razumljivo je to.Međutim, kvalitet je bitniji nego kvantitet. A nije ni bitno toliko ni da se priča ni razglaba koliko da se djeluje, kao što je Marjanović i rekao. Nisam ja otkrila ništa novo, jer sam poslije vidjela da je već pisano dosta na tu temu; zapravo sam bila vođena emocijama, gledajući ljude kako kopaju po kontejneru, starce koji prose u blizini crkve i  mojim doživljajem djece iz doma. Dugo već razmišljam o svemu tome. Zanimljivo je što se vidi da se u isto vrijeme jedna te ista ideja javlja kod mnogih ljudi, obrazlaže i što je bitnije oživotvorava i prevodi u djelo na više mjesta, i to je zapravo jedino bitno. 

[Guest]

Vladika Grigorije: Treba da gradimo vrtiće i škole, a ne crkve

Dubravka Čolović | 07. 01. 2014. - 20:48h | Foto: RAS | Komentara: 11

 

Nemoguće je voleti Boga a ne voleti čoveka pored sebe, ili voleti čoveka a ne voleti Boga, koji je iz ljubavi stvorio svet i čoveka - kaže vladika Grigorije u intervjuu za „EuroBlic“.

Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska preporučila je onima koji žele da ulažu u izgradnju novih hramova da taj novac preusmere na vrtiće, škole, bolnice i humanitarne organizacije.

 

Na kakve reakcije je naišla ova nesvakidašnja preporuka?

- Naišla je na vrlo zanimljive reakcije. Duboko sam uveren da je ta preporuka dobra i korisna, budući da smo napravili dovoljno hramova, bar u Hercegovini. Imamo nekoliko humanitarnih organizacija u koje ljudi rado ulažu, Fondaciju „Sveti Vukašin“ i Narodnu kuhinju u Trebinju, koja radi već sedam godina. Tu je i Humanitarno društvo „Dobrotvor“ u Mostaru, a imamo dobru saradnju i sa Domom penzionera u Trebinju. Bilo bi veoma dragoceno da voljom i upornošću, uz potporu i sadejstvo dobrih ljudi, pomognemo bolnice i škole. Nemam ništa protiv gradnje crkava i hramova, kako bi to, uostalom, bilo moguće. Samo mislim da imamo dosta crkava i hramova, a čemu crkve i hramovi ako u njima neće biti ljudi?

 

Živimo u vremenu otuđenosti. Koliko smo se otuđili od Boga i crkve?

 

Цитат

Političari

Političarima zameram partijašku ostrašćenost. Oni žele da i mi ne volimo onoga koga oni ne vole.

 

 

- Kad god se pomene međusobna otuđenost, za mene kao episkopa i hrišćanskog teologa, to je uvek objava o našoj otuđenosti od Boga. Koliko se međusobno otuđimo jedni od drugih, toliko smo otuđeni i od Boga. Treba znati da je Bog poslao sina svoga Isusa Hrista, koji je takođe Bog, u ovaj svet i da je Sin Božji voljom Oca i sadejstvom Duha Svetoga postao čovek i od tada u svojoj ličnosti nosi dve prirode, božansku u čovečansku. Od tog događaja ovaploćenja, od događaja Božića, ljudi su mnogo manje otuđeni jedni od drugih, naročito od Boga. U poziciji su koju do tada nisu imali da svoj pogled upiru ne samo naviše, ne samo gore nego i napred, jer je u Bogu čovek i u čoveku Bog. Sve je to zahvaljujući neizrecivoj ljubavi Božijoj, neopisivoj žrtvi Hristovoj i neprestanim dejstvom i dodirom Duha Svetoga. Događaj Hristovog rođenja, davno opisan kao jedino novo pod suncem, otkrio nam je tajnu zajednice i ljubavi. Otkrio nam je da je put oboženja nezaobilazno put koji prolazimo zajedno sa bližnjim.

 

Kako danas omasoviti crkvu i privući u bogomolje mlade ljude pred kojima su različiti izazovi i poroci?

• Цитат

  Čemu crkve i hramovi ako u njima neće biti ljudi?

   

   

- Mladi ljudi su najprijemčiviji za crkvu. Oni su otvoreno opredeljeni za život i ljubav. Treba ih, jednostavno, voleti, a to znači nikad i nipošto ne ukidati njihovu slobodu. Ništa im ne nametati, niti oduzimati što je dobro, nego pokušati njihovu otvorenost za ljubav i život napojiti ljubavlju i životom. To, u našem slučaju, znači Hristovom. One koji hoće da idu za Hristom, da idu u crkvu, treba gledati Hristovim očima punim mira i dobrote, a one koji iz bilo kojeg razloga ne idu u crkvu treba grliti blagim Hristovim zagrljajem.

 

Kakav je u BiH odnos SPC i države?

- U BiH je sve kompleksno. Ali, za divno čudo, odnos države i crkve je jednostavan. Jednostavan je zahvaljujući, pre svega, tome što se svi nekako drže načela Bogu - Božije, caru - carevo. Sve dok je tako, taj odnos će biti dobar.

 

Koliko su verski poglavari zagazili u politiku? Da li političari, ponekad, zaboravljaju Sveto pismo?

- Ne primećujem da je neko od naših verskih poglavara zagazio u politiku, jedino ako se, možda, moj respekt prema predsedniku RS, kao prema instituciji i ličnosti, pogrešno ne tumači kao zalaženje u politiku. Ali, čini mi se da takav respekt imaju i svi verski poglavari SPC u BiH. Političarima zameram samo jednu stvar, nije bezazlena. Reč je o partijaškoj ostrašćenosti. Oni žele da i mi ne volimo svakog onoga koga oni ne vole, a zaboravljaju da Sveto pismo nalaže da volimo i one koji nas ne vole. Neretko misle da ukoliko neko uvažava jednog političara, po automatizmu ne poštuje drugoga. To je najveća predrasuda na političkoj sceni kod nas.

Izvor: Blic

[Дејан]

Немогуће је волети Бога а не волети човека поред себе, или волети човека а не волети Бога, који је из љубави створио свет и човека - каже владика Григорије у интервјуу за „ЕуроБлиц“.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска препоручила је онима који желе да улажу у изградњу нових храмова да тај новац преусмере на вртиће, школе, болнице и хуманитарне организације.

На какве реакције је наишла ова несвакидашња препорука?

- Наишла је на врло занимљиве реакције. Дубоко сам уверен да је та препорука добра и корисна, будући да смо направили довољно храмова, бар у Херцеговини. Имамо неколико хуманитарних организација у које људи радо улажу, Фондацију „Свети Вукашин“ и Народну кухињу у Требињу, која ради већ седам година. Ту је и Хуманитарно друштво „Добротвор“ у Мостару, а имамо добру сарадњу и са Домом пензионера у Требињу. Било би веома драгоцено да вољом и упорношћу, уз потпору и садејство добрих људи, помогнемо болнице и школе. Немам ништа против градње цркава и храмова, како би то, уосталом, било могуће. Само мислим да имамо доста цркава и храмова, а чему цркве и храмови ако у њима неће бити људи?

Живимо у времену отуђености. Колико смо се отуђили од Бога и цркве?

- Кад год се помене међусобна отуђеност, за мене као епископа и хришћанског теолога, то је увек објава о нашој отуђености од Бога. Колико се међусобно отуђимо једни од других, толико смо отуђени и од Бога. Треба знати да је Бог послао сина свога Исуса Христа, који је такође Бог, у овај свет и да је Син Божји вољом Оца и садејством Духа Светога постао човек и од тада у својој личности носи две природе, божанску у човечанску. Од тог догађаја оваплоћења, од догађаја Божића, људи су много мање отуђени једни од других, нарочито од Бога. У позицији су коју до тада нису имали да свој поглед упиру не само навише, не само горе него и напред, јер је у Богу човек и у човеку Бог. Све је то захваљујући неизрецивој љубави Божијој, неописивој жртви Христовој и непрестаним дејством и додиром Духа Светога. Догађај Христовог рођења, давно описан као једино ново под сунцем, открио нам је тајну заједнице и љубави. Открио нам је да је пут обожења незаобилазно пут који пролазимо заједно са ближњим.

Како данас омасовити цркву и привући у богомоље младе људе пред којима су различити изазови и пороци?

- Млади људи су најпријемчивији за цркву. Они су отворено опредељени за живот и љубав. Треба их, једноставно, волети, а то значи никад и нипошто не укидати њихову слободу. Ништа им не наметати, нити одузимати што је добро, него покушати њихову отвореност за љубав и живот напојити љубављу и животом. То, у нашем случају, значи Христовом. Оне који хоће да иду за Христом, да иду у цркву, треба гледати Христовим очима пуним мира и доброте, а оне који из било којег разлога не иду у цркву треба грлити благим Христовим загрљајем.

Какав је у БиХ однос СПЦ и државе?

- У БиХ је све комплексно. Али, за дивно чудо, однос државе и цркве је једноставан. Једноставан је захваљујући, пре свега, томе што се сви некако држе начела Богу - божије, цару - царево. Све док је тако, тај однос ће бити добар.

Колико су верски поглавари загазили у политику? Да ли политичари, понекад, заборављају Свето писмо?

- Не примећујем да је неко од наших верских поглавара загазио у политику, једино ако се, можда, мој респект према председнику РС, као према институцији и личности, погрешно не тумачи као залажење у политику. Али, чини ми се да такав респект имају и сви верски поглавари СПЦ у БиХ. Политичарима замерам само једну ствар, није безазлена. Реч је о партијашкој острашћености. Они желе да и ми не волимо сваког онога кога они не воле, а заборављају да Свето писмо налаже да волимо и оне који нас не воле. Неретко мисле да уколико неко уважава једног политичара, по аутоматизму не поштује другога. То је највећа предрасуда на политичкој сцени код нас.

(Дубравка Чоловић – Блиц)

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[cloudking]

Forumske stbende i pravoslavcine treba da procitaju tekst.

Ako je mene, krutog ateistu ovaj tekst zaintrigirao onda samo mogu da kazem - ovako se misionari...

Ne znam za ovog vladiku ali kapa dole.

[w.a.mozart]

fala Bogu da je neko i to reko... kao i uvek, vladika je povuko nogu

[Candy Butcher]

Живимо у времену отуђености. Колико смо се отуђили од Бога и цркве?

 

volim da slušam ep. Grigorija,  što bi rekli svaka mu je ko Njegoševa! Čemu graditi crkve ako ce one samo služiti za ceremonije venčavanja i krštenja u kojima nije centralni događaj služba u hramu nego trpeza, pokloni... Mnogo smo se otuđili od Boga, to se vidi kroz prazne hramove nedeljom i praznicima na Svetoj Liturgiji. Zar nije sramota u šta su se pretvorile proslave naših praznika?

[мирођија]

 Лепо је то што је неко од владика и овако нешто рекао, али ово би био само почетак.

 Има много тога ...

[Пг]

Зависи из ког угла гледамо.

Ја сам убијеђен да је мислио најбоље, тако да му не би приговорио чак и да се не слажем са њим.

Али...

Сад прије неки дан сам прочитао податак да је од кад је митрополит Амфилохије постао митрополит у Црној Гори направљено нових или обновљено 560 храмова, манастира, црквава. Знамо сви каква је била ситуација у Црној Гори почетком деведесетих и не само почетком деведесетих, него и до прије неких 6, 7 година. Како је лоша била ситуација у земљи, такво је стање у потпуности било исто и по питању религије. Цркве су биле празне, на литургијама је било по троје, четрворо и они су сматрани за чудаке. Данас, цркве и Храмови подгорички су не пуни, него препуни, хвала Богу. У вријеме поста ми се дешавало пар пута да нисам могао да уђем у Цркву од гужве, а јуче код Храма нисам могао ни да приђем степеницама. На поноћној литирургији у Момишићкој цркви- Црква Момишићких Новомученика, је у почетку било 10ак људи, а сад је пуна и улица испред Цркве и причешћивање( и то из два путира) траје и по пола сата.

Вјероватно би неко да је рекао исто ово што је рекао наш владика Григорије почетком деведесетих - зашто се паре улажу у изградњу цркава и манастира кад нема народа - рекао оно што су сви тада видјели. Али, данашња  реалност је другачија.

 

Додуше, они су највише међу народом, знају какво је стање у њиховим епархија, па нека раде по својој савјести онако како мисле да је најбоље.

[JESSY]

Radna grupa koja će se baviti bržim rešavanjem problema Srpske pravoslavne crkve (SPC) na području Beograda, biće formirana danas, najavio je član Privremenog veća Beograda Nikola Nikodijević.

Kako se navodi u saopštenju Veća, radna grupa će se baviti inicijativom za prenos ostataka Nikole Tesle, da bi se sahranili na platou ispred Hrama Svetog Save, a rešavaće i problem smeštaja Crkvene biblioteke i utvrđivanjem lokacija za izgradnju crkava.

 

Tanjug (Nemanja Jovanović)

 

Govoreći o Tesli, Nikodijević je rekao da su među uslovima za tu inicijativu potrebne "posebne saglasnosti grada i republike, saglasnost porodice, odnosno naslednika i druga zakonska procedura, za šta se nadamo da neće trajati dugo".

Kako je objasnio, Crkvena biblioteka raspolaže ogromnom i značajnom građom koja prevazilazi kapacitet prostora u kojem se nalazi, a potreban joj je adekvatniji prostor za smeštaj.

"Radna grupa će se baviti i urbanističkim planiranjem hramova i crkava u novoizgrađenim i stambenim naseljima čija je izgradnja u toku", dodao je član veća Beograda.

Na sastanku Privremenog veća Beograda s čelnicima Srpske pravoslavne crkve, koji je održan u ponedeljak, patrijarh Irinej je rekao da bi grad Beograd mogao da pomogne nalaženje lokacija za izgradnju crkava i poboljšanje uslova patrijaršijske biblioteke, za koju je kazao da "liči na depo".

 

http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/formiranje-radne-grupe-za-probleme-crkve_453623.html

[DYNABLASTER]

Preporuka

 

Sveti Jovan Kronstatski

"Duhovni otac Rusije"

 

 

Sveti Jovan Kronstatski bi trebao da bude uzor kako se na pravi nacin vrsi ta delatnost, jeste teze u ovom modernom dobu kad vise nema manufakture, ali je sigurno izvodljivo na neki nacin...

 

Prirodno je ono sto je radio sveti Jovan Kronstatski.

Za nase pojmove to je ipak natprirodno.

[Megidon]

Чула сам (или прочитала) да постоје разичите концепције у РКЦ и ПЦ по том питању, наводно да они више на томе инсиситирају и , а наша Црква више на исповиједању вјере, поједностављено. Као да постоји та дихотомија - вјера или дјела, и као да није речено, и вјера и дјела.

За социјалну улогу и службу Цркве је потребан новац. Католичка црква га има много више а и углавном су то земље са вишим економским стандардом, па се нико не бави питањем колико је црква богата и шта поседује. Код нас је то врло осетљива тема, црква да би могла да помаже народу сама мора имати средства за то тј. мора бити велепоседник а знамо како би се онда на то гледало. У нашој историји у моменту када је црква имала више материјалних средстава него народ дошло је до револуције и одузимања имовине.Код нас би дошло до губитка духовног ауторитета цркве када би она имала више средстава од просечног становништва. Али појединачни примери као ови горе наведени су сасвим у складу са јеванђељем и да да Бог да се црква са тиме више позабави, а са друге стране да још много више да Бог да нема потребе за таквим установама.

[Дијана.]

Слажем се с тобом да је РКЦ богатија доста и даље у том правцу. Али нпр. грчка црква је много активнија у мисионарењу према народу, и овом социјалном дјелатношћу али и просто бригом и образовним дјеловањем, и народ је много приврженији цркви и вјери него код нас. Знам из личног искуства да народ позитивно реагује кад црква организује било какве хуманитарне активности. Оне би могле да се организују кроз донације, а не из власништва цркве. Нпр. црква отвори јавну кухињу или склониште, а све се финансира из донација. Ено горе примјера Форпоста, човјек из ничега је направио дом за неколико стотина дјечице без родитеља и дома. Питали га како, он каже, Бог ће дати, и даје...