Осмишљавање социјалне доктрине и делaтности ПЦ сa сврхом мисије

[Дијана.]

On 5/1/2015 at 10:04, Anika рече

Младим људима би требало, пре свега, понудити љубав, радост, смисао живота, заједницу коју многи немају, међусобно повезивање, заједничке активности. Не празне приче, не увлачење било кога у поделе, сукобе, у бесмислене теолошке, политичке или неке друге расправе. Већ начин да човек усели Бога у себе, ослободи се старог себе, ослободи се греха, смрти, погрешне филозофије и стила живота. Ето, на томе треба радити. А за почетак, прихватање човека таквог какав се појави, са обазривим приступом и постепеним и мудрим усмеравањем.

 

On 5/2/2015 at 19:32, RYLAH рече

Људи се тешко носе са поразима или губицима, било које врсте, док мисле да успех заслужују у сваком тренутку, тако су научени, тако их модерно друштво усмерава и учи, што је узрок многих психичких обољења и промашених живота. Црква би у отклањању те заблуде могла много да им помогне. Не да од њих створи рођене губитнике, већ да науче да су и порази саставни део живота, да их подносе са миром и да, ако је то могуће, уче из њих.   Али овде не мислим на просто проповедање, које никог не интересује, него да на најбруталнији начин људима саопште да им нико ништа не дугује, Бог понајмање, и да се живот састоји од пораза, за које им нико није крив, и од успеха, за које морају много да се помуче. Црква те потенцијале има, само јој треба воља. Ако неко зна да поднесе поразе, и васкрсне и да на крају опет тријумфује, то је Црква, од самог почетка.   На тај начин, Црква би младог човека припремила за живот, што је нешто највише што неко може да уради за било кога, и тиме би трајно и суштински везала тог младог човека за себе.

 

On 5/2/2015 at 12:01, Juan рече

Црква би могла да има своје школе и факултете. Не мислим на богословије и теолошке факултете. Него обичне основне школе и гимназије. А можда и научне институте, по угледу на католике, само скромније, у складу са нашим условима. И у оквиру тих институција би постојали разни облици веронауке. И наравно капеле у којима би се служило. И све што се односи на веру би било на добровољној бази. Они које вера не интересује би ту дошли јер би (на пример) научни институт био јако добар, као што је ватиканска астрономска опсерваторија добра. А после ко зна. Препустити их Богу, па шта буде. Такви не би само похађали, већ би можда желели да буду наставници у добрим школама.   Не знам колико је то финансијски изводљиво, само размишљам. Можда нешто и јесте изводљиво, корак по корак. Наравно, знајући како размишљају ”надлежни”, већа је вероватноћа да Србији буде боље 2017, него да се нешто од тога оствари.

 

On 5/4/2015 at 21:23, Срђан Шијакињић рече

Није битна толико ни њена социјална улога сама по себи, него то како се све о чему причамо односи на њену (по мени најважнију) мисионарску мисију. Црква као да уопште не води рачуна у каквом се светлу приказује онима које је позвана да привуче.    Може бити да уопштавам своје искуство али пошто сам дуго заинтересован за цркву и све око вере, причао сам и причам са много људи о томе и непогрешива је правилност да сви они који нису активни у Цркви или макар упућени у то шта је Црква, имају врло лоше мишљење о њој. А црква мора да уради све што може да привуче сваког, па и такве људе.    У Србији преко 70 посто људи не зна ни основне ствари о Цркви. Није ни чудо, веронаука није ни постојала до релативно скоро, ни сад није обавезна, био комунизам, општи глобални трендови итд итд. Нека буде да смо и као друштво површни, ради да опљунемо, осуђујемо, закерамо и сл. Али и те и такве људе је црква дужна да привуче, тј. да уради све што је могуће, па и немогуће да проба, да им не да никаквог стварног материјала да имају лоше мишљење о њој!    Чињеница је да људи који нису у Цркви, а који су "плен" који рибари људских душа треба да лове, имају лош став о цркви. Чињеница је и да, ако се настави по досадашњем то никад неће поправити, може само горе да буде како буде већа криза и како буду продирали "савремени" модели живљења. Дакле Црква мора нешто да мења, да новац преусмерава, а да ако нема новца учини нешто поводом слике коју о њој имају људи које треба да привуче себи.    Има позитивних примера, наравно, верујем да је таквих и највише, али поента је да негативних не би смело да буде уопште. Јер може и мора боље. Исто као што један бахат полицајац квари углед целе полиције у којој су поред њега још рецимо 1000 одличних. И тада је задатак полиције као целине, као система, да спречи појаву бахатих полицајаца.   Црква мора да тежи савршенству, зато што то проповеда и тражи од појединца. Зато људи који су у њој не треба да престану са добронамерном критиком све док црква не уради апсолутно све што је у њеној моћи да буде христолика и у очима неупућених, просечних, па чак и закерала. Да буде као што је велики патријарх Павле био, или да се бар труди да следи његове кораке.