Осмишљавање социјалне доктрине и делaтности ПЦ сa сврхом мисије

[Marjanovic]

Ђаконска служба је установљена између осталог и ради харитативне делатности. Епископи су се итекако бавили помагањем. Свети Василије Велики је организовао читав један град Василијаду која је збрињавала болесне, сиромашне...Ево и наш владика Николај се бавио харитативним радом. То је у природи цркве. На крају на Страшном суди нама ће бити постављено само питање о милосрђу.

[Milan Nikolic]

Све док нас не покреће служење другима ми смо у својеврсној заблуди. Циљ наше вере је достићи степен када ћемо живети само ради служења другима.

[МАРКО Мaленчић]

ako imaju nešto ravijeno to je socijalna svest...

 

 

то стоји итекако и свака им част

[Ђорђе Р]

Znam za budžet shvatio sam pa sam obrisao, pre tvog odgovora.

Nego ovo za plaćanje poreza nisam baš siguran da je samo propaganda. Kada pop dođe kod tebe osveti vodicu ili nešto, ti mu za to daš pare, da li on daje državi procenat ili ne?

 

Не, то није услуга, не наплаћује он своје услуге. Ја му ништа не плаћам, него му углавном дам добровољни прилог, коолико имам да му дам. Зато што ми не свети он сам водицу, него заједно светимо водицу, заједно се молимо у мом дому.

 

Не кажем да већина људи то доживљава као професионалну услугу свештеника, тезгу, мајсторлук. Али они то мисле из незнања.

 

Кажу да има и свештеника који траже новац. Ја још нисам упознао свештеника који ми је тражио новац, Чак сам више сретао људе који нису хтели да приме паре.

[Ђорђе Р]

Ђаконска служба је установљена између осталог и ради харитативне делатности. Епископи су се итекако бавили помагањем. Свети Василије Велики је организовао читав један град Василијаду која је збрињавала болесне, сиромашне...Ево и наш владика Николај се бавио харитативним радом. То је у природи цркве. На крају на Страшном суди нама ће бити постављено само питање о милосрђу.

 

Наравно да сваки појединац треба да се бави хуманитарним радом. Али то никако не треба да буде институционално. Што наводиш, то су лични примери. Имаш тако пример владике Григорија, који седи у управним органима једног фудбалског клуба. То наравно није погрешно. Али да ли на основу тога треба да закључимо да црква треба да се бави професионалним фудбалом? Ја мислим да не треба.

 

Црква је небоземна установа, и тиме треба да се бави.

 

И сав тај хуманитарни рад треба да буде, и остане, на напорима појединаца, било оних који су у цркви, или ван ње. Иначе би сабори трајали јако дуго, и углавном би се бавили проблемима, извештајима, било позитивним, или негативним, из ових организација.

 

Било би лепо да рецимо свештеници и владике учествују у раду Црвеног крста, или неке друге хуманитарне организације, и да рецимо неки камион истоварају заједно са осталим волонтерима. Или да обављају било какав други хуманитарни посао. Али ван епархијских организација. Јер све те хуманитарне организације су људске, овоземаљске, а црква је небоземна. Јер ако би организације била црквена, била би подложна критици, и напад на њу би био напад на цркву. Не само то, него би та организација била под пуно већим притиском, где би непријатељи цркве се трудили да саботирају њихов рад, не би ли обрукали цркву. Овако је најбоље, нека постоје организације које раде са благословом. Моје мишљење.

 

Наравно, тренутно постоје многе епархијске организације, које организује црква. Али ја мислим да се ту троши много енергије, која би могла да се боље искористи.

 

Ја не кажем да ВДС не треба да постоји, већ кажем да треба да буде устројена као било која друга организација, у чијем управном одбору може да седи и свештеник и владика, али да рецимо сабор (епархија) не мора да се бави радом ВДС-а. И то што се сабор (епархија) бави организацијом ВДС-а, мислим да је непотребно трошење енергије.

[Ђорђе Р]

Kako nema kadrova? Ima dosta verujućih lekara, pedagoga i ljudi drugih struka vezanih za socijalu...čak ima i sveštenika koji nisu samo teolozi. Šta čak više bilo bi poželjno da sveštenici nisu samo bogoslovi nego da se bave i nelkim drugim profesijama, kao što je to bivalo kroz istoriju Crkve, a naročito u njeno rano doba. 

   Finansije jesu problem, ali uvek može nešto konkretno da se uradi, malo, ali da bude znak iskrene pažnje...a za početak, dok se ne reši pitanje restitucije, Crkva treba da podstiče svoje članove, naročito one bogatije na činjenje socijalne pravde i da na to podstiče celo društvo nemilosrdno kritikujući svaku socijalnu nepravdu.

   To nije samo posao države, nego svih društvenih činioca...odnosno svakog pojedinačno od nas u meri njegovih mogućnosti, o tome se govori na dosta mesta u Sv. Pismu: npr Hristova beseda o Strašnom Sudu: ,,gladnog me nahraniste, žednog me naposste, kad bejah u tamnici obiđoste me"

   Zašto bi to morala Crkva da organizuje? Zato što je to u njenoj prirodi, proizilazi iz njenog evharistijskog karaktera. Ako na Liturgiji usklikujemo ,,Ljubimo jedni druge" a to ne činimo između dva Evharistijska Sabranja pokazujemo se licemerima.

 

Зашто да одвајамо верујуће од неверујућих (лекара, педагога,...)? Свако ко жели да своје слободно време посвети да помогне другом мора бити добродошао у такву врсту организације.

 

Социјална правда, и неправда, не постоји, него су је измислили беспослени људи, те категорије. Неком Бог да да у благостању проведе овоземаљски живот, а неком подари мање благостање, да не кажем немаштину. А Црква учи да смо ми у суштини, једнаки, да имамо исто тело, и да Богу морамо бити благодарни за сваки дар. Учи нас и да помажемо једни другима. Све то стоји.

 

У претходној поруци сам образложио зашто би овај хуманитарни рад требао да остане труд, жртва, и љубав појединца, а не да се институализује.

[Ђорђе Р]

Да бисте разумели ово питање потребно је да имате минимално знање из економије. Свећење водице и сл. не подлеже плаћању пореза, јер не представља робну или материјалну размену.

 

А сви душебрижници који се брину за српски буџет и то што Црква не плаћа порез на обреде нека крену од својих аутомеханичара, шнајдера, па и многих фризера и др. занатлија и трговаца.

 

Црква плаћа СВЕ порезе који подлежу робној или новчаној размени (издаваштво, црквени медији, социјално, пензионо), као и све комуналије.

 

Аргумент да многи други раде на црно (аутомеханичари,...), није никакв аргумент у одбрану цркве. Јер испада да и црква ради на црно, и налази се у домену сиве економије.

 

И адвокатура не подразумева робну, или материјалну размену, па се плаћа порез. Услуге су и те како опорезоване, у свакој држави. Ако би свештеници наплаћивали своји услуге, онда би као и друге професије требало да плаћају порезе на остварене приходе. Само што то нису у питању никакве услуге, него је у питању заједница, и добровољни рад. А народ добровољно помаже своје свештенике. Добровољни прилози, колико је мени познато, нису нигде, ни у једној држави, опорезовани.

[Odahviing]

Кажу да има и свештеника који траже новац. Ја још нисам упознао свештеника који ми је тражио новац, Чак сам више сретао људе који нису хтели да приме паре.

Onda si imao sreće, imao je pe jedan koji kad ga pitaš koliko kaže"Daj kolko daš, koliko imaš". E to je jedini za koga sam čuo da ne traži tačnu cifru, barem kod mojih što je dolazio, e sad imam još anegdota koji idu u prilog mojoj tvrdnji, ali nismo ovde da ogovaramo sveštenike 

[Marjanovic]

Наравно да сваки појединац треба да се бави хуманитарним радом. Али то никако не треба да буде институционално. Што наводиш, то су лични примери. Имаш тако пример владике Григорија, који седи у управним органима једног фудбалског клуба. То наравно није погрешно. Али да ли на основу тога треба да закључимо да црква треба да се бави професионалним фудбалом? Ја мислим да не треба.

 

Црква је небоземна установа, и тиме треба да се бави.

 

И сав тај хуманитарни рад треба да буде, и остане, на напорима појединаца, било оних који су у цркви, или ван ње. Иначе би сабори трајали јако дуго, и углавном би се бавили проблемима, извештајима, било позитивним, или негативним, из ових организација.

 

Било би лепо да рецимо свештеници и владике учествују у раду Црвеног крста, или неке друге хуманитарне организације, и да рецимо неки камион истоварају заједно са осталим волонтерима. Или да обављају било какав други хуманитарни посао. Али ван епархијских организација. Јер све те хуманитарне организације су људске, овоземаљске, а црква је небоземна. Јер ако би организације била црквена, била би подложна критици, и напад на њу би био напад на цркву. Не само то, него би та организација била под пуно већим притиском, где би непријатељи цркве се трудили да саботирају њихов рад, не би ли обрукали цркву. Овако је најбоље, нека постоје организације које раде са благословом. Моје мишљење.

 

Наравно, тренутно постоје многе епархијске организације, које организује црква. Али ја мислим да се ту троши много енергије, која би могла да се боље искористи.

 

Ја не кажем да ВДС не треба да постоји, већ кажем да треба да буде устројена као било која друга организација, у чијем управном одбору може да седи и свештеник и владика, али да рецимо сабор (епархија) не мора да се бави радом ВДС-а. И то што се сабор (епархија) бави организацијом ВДС-а, мислим да је непотребно трошење енергије.

 

 

http://zlatousti.org/clanakview/index?id=118

 

http://www.fondvasilijeveliki.org/biblioteka-sveti-vasilije-veliki/69-vladimir-dimitrijevic-pravoslavno-ucenje-o-radu-socijalnoj-pravdi-i-hriscanskom-solidarizmu

 

http://www.fondvasilijeveliki.org/biblioteka-sveti-vasilije-veliki/16-gradjenje-novog-grada

 

http://www.fondvasilijeveliki.org/biblioteka-sveti-vasilije-veliki/123-2011-12-07-10-47-08

 

http://www.fondvasilijeveliki.org/biblioteka-sveti-vasilije-veliki/67-milosrdje

 

http://www.fondvasilijeveliki.org/biblioteka-sveti-vasilije-veliki/68-socijalne-teme

[Marjanovic]

Наравно да сваки појединац треба да се бави хуманитарним радом. Али то никако не треба да буде институционално. Што наводиш, то су лични примери. Имаш тако пример владике Григорија, који седи у управним органима једног фудбалског клуба. То наравно није погрешно. Али да ли на основу тога треба да закључимо да црква треба да се бави професионалним фудбалом? Ја мислим да не треба.

Светописамске речи  и светоотачки позиви и пракса ипак нису нешто споредно, нити је милосрдни рад исто што и фудбал. За ово прво ћемо бити питани на Страшном суду, за ово друго нешто баш нисам сигуран.

 

.

 

Црква је небоземна установа, и тиме треба да се бави.

Наравно. Служење сиромашнима и болеснима је испуњавање Христове заповести.

 

И сав тај хуманитарни рад треба да буде, и остане, на напорима појединаца, било оних који су у цркви, или ван ње. Иначе би сабори трајали јако дуго, и углавном би се бавили проблемима, извештајима, било позитивним, или негативним, из ових организација.

 

Било би лепо да рецимо свештеници и владике учествују у раду Црвеног крста, или неке друге хуманитарне организације, и да рецимо неки камион истоварају заједно са осталим волонтерима. Или да обављају било какав други хуманитарни посао. Али ван епархијских организација. Јер све те хуманитарне организације су људске, овоземаљске, а црква је небоземна. Јер ако би организације била црквена, била би подложна критици, и напад на њу би био напад на цркву. Не само то, него би та организација била под пуно већим притиском, где би непријатељи цркве се трудили да саботирају њихов рад, не би ли обрукали цркву. Овако је најбоље, нека постоје организације које раде са благословом. Моје мишљење.

 

Наравно, тренутно постоје многе епархијске организације, које организује црква. Али ја мислим да се ту троши много енергије, која би могла да се боље искористи.

 

Ја не кажем да ВДС не треба да постоји, већ кажем да треба да буде устројена као било која друга организација, у чијем управном одбору може да седи и свештеник и владика, али да рецимо сабор (епархија) не мора да се бави радом ВДС-а. И то што се сабор (епархија) бави организацијом ВДС-а, мислим да је непотребно трошење енергије.

Да, троши се енергија. ЗА све потребан труд и знаој. Али милосрдни и харитативни рад су једноставно не одвојиви од предања и учења Цркве. Сигурно да има начина да се новац, енергија и све остало  другачије утроше. Само је питање да ли то Бог од нас тражи? Оно што је сигурно је то да тражи од нас да нахранимо гладног, напојимо жедног, обучемо голог,  посетимо болесног и оног у тамници.

[NemanjaVa]

Зашто да одвајамо верујуће од неверујућих (лекара, педагога,...)? Свако ко жели да своје слободно време посвети да помогне другом мора бити добродошао у такву врсту организације.

 

Социјална правда, и неправда, не постоји, него су је измислили беспослени људи, те категорије. Неком Бог да да у благостању проведе овоземаљски живот, а неком подари мање благостање, да не кажем немаштину. А Црква учи да смо ми у суштини, једнаки, да имамо исто тело, и да Богу морамо бити благодарни за сваки дар. Учи нас и да помажемо једни другима. Све то стоји.

 

У претходној поруци сам образложио зашто би овај хуманитарни рад требао да остане труд, жртва, и љубав појединца, а не да се институализује.

Teško da bi ovi drugi radili u socijalnim institucijama Crkve, ali svakako su dobrodošli...

Ne postoji socijalna pravda ,,jer sav svet u zlu leži" tj podložan je kvarljivosti u koju spada i socijalna nepravda kao nužno zlo čiji uticaj treba što više smanjivati..pod socijalnom pravdom pak ne mislim na to da svi imaju jednako, nego da se svima pruže iste šanse da uspeju, tj društvo nije dužno da izdržava neradnike nego da raznim sredstvima podstiče ljude da pospeše svoju materijalnu situaciju i samim tim da se smanji jaz između bogatih i siromašnih i da se onima manje imućnim obezbede uslovi za život dostojan čoveka...

   U pravu si da humanitarni rad treba da je u osnovi podvig pojedinca, ali je on ipak daleko delotvorniji u okviru zajednice, institucije. Već kod apostola Pavla, kada on zapoveda skupljanje milostinje na Evharistijskim sabranjima, da je on i institucionalan.Kada se u jednom društvu sve institucije bave socijalnom delatnošću to i jača svest pojedinca, akda to pojedinci retki rade većina koja tako ne radi smatra ih budalama...

[Guest]

"Prirodno da Crkva gradi stanove"Izvor: Beta

Podgorica -- Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije ocenio je da je Mitropolija u "materijalnoj nemoći" i da ne može da gradi staračke domove.

 

Mitropolit Amfilohije (FoNet, arhiva)

Prema oceni Amfilohija, međutim, "prirodno" je da Srpska pravoslavna crkva (SPC) gradi stanove i drži hotele.

"Sve je to u slavu Boga i za dobro naroda", prenosi list "Vijesti" reči mitropolita Amfilohija.

Mitropolit je ipak negirao da crkva vodi biznis ako izdaje hotele, a novinarima je rekao da treba da se "ocrkvene" da bi te stvari shvatili.

Prema ranijim navodima medija, SPC samo od manastira Ostrog godišnje ubire i do 50 miliona evra.

Srpska pravoslavna crkva zahteva da joj se u Budvi vrati nekoliko hiljada hektara zemljišta, a potražuje zemlju i u drugim područjima Crne Gore.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Митрополит Амфилохије за „Вијести“: Која то зграда није у функцији Бога?

 

 

У славу Бога, а на добро народа, то је бизнис Митрополије, коментарисао је јуче митрополит црногорско приморски Амфилохије чињеницу да црква гради станове и води хотеле. Упитан да ли је то прави начин да се користи црквена имовина, Амфилохије је у кратком разговору за „Вијести недјељом“ био категоричан.

 

„Природно. Када је црква на неправи начин било шта валоризовала? Црква све у славу Бога а на благослов људима ради, и тако је било у цркви двије хиљаде година. Никада се друкчије није радило“, навео је Амфилохије.

 

Упитан због чега Митрополија на својим атрактивним парцелама не гради старачке домове и тиме додатно покаже своју народну мисију, митрополит Амфилохије је навео да је Митрополија у материјалној немоћи.

 

„Отворили смо народну кухињу у Подгорици, народну кухињу на Цетињу. Већ годинама траје судски процес у Рисну око Цуковића задужбине, која је власништво манастира Бања. И та имовина је између два рата била предвиђена, одлуком митрополита Гаврила Дожића да то буде старачки дом. Нажалост, дошло је послијератно вријеме, то је цркви одузето, ми се сада судимо да нам се то врати и управо да то буде старачки дом“, казао је митрополит.

 

Његова црквена управа годинама је на мети критика због имовине и прихода који су нетранспарентни, али и повремених повластица које добијају у периодима пакта са власти. Амфилохије међутим каже да је потребно да се новинари “ оцрквене“ како би могли да схвате неке ствари.

 

„Која је то зграда која није у функцији бога и часних људи? Нема такве“, поручио је Амфилохије говорећи о парцелама у Будви на којима се уцртавају стамбене зграде.

 

Осврћући се на медијске натписе да у Будви Митрополија има свој мотел ,,Подострог“, Амфилохије је казао да црква не води бизнис, већ га издаје, те се управо од тога новца и гради Храм Христовог васкрсења у Подгорици.

 

„Маинско-брајићка црквена општина чија је земља, односно добра цркве Света Петка на којој је изграђен мотел је била сиромашна. Када сам тамо поставио садашњег оца Бајковића морале су друга црквена општина и митрополија да му плаћају мјесечну накнаду да би живио. Међутим, тамо су кроз онај мали мотел валоризовали земљу, тако да сада црквена општина може да има новца да обнови стару цркву и црквену зграду. Са друге стране, не мали прилози од те црквене општине иду за градњу храма у Подгорици. Црквена општина од тог новца плаћа и неколико сиромашних свештеника“, казао је.

 

Општина Будва је добар партнер, каже Амфилохије, иако је општински рачун почетком године био блокиран јер цркви Света Петка није уплатила милион и по еура на име изузете земље за градњу градске заобилазнице.

 

„Да нема тога новца, који Општина Будва надокнађује црквеној општини за изузету земљу, не бисмо могли да завршимо храм у Подгорици“, истакао је Митрополит.

 

Управо поред цркве Света Петка, како је казао Амфилохије, предвиђена је изградња великог храма посвећеног апостолу Марку. Нацрт пројекта је готов и наредне године планира се почетак градње великог храма, једног од највећих на Јадрану.

 

Амфилохије је јуче освештао храм Рождества пресвете Богородице, односно храм Светог Александра Невског на острву Свети Стефан.

 

Управо обнова храма ставила је цијелу државу на испит, јер након што је закупац, Рестис грапа, ископала темеље цркве која је прије пола вијека урушена, дошло је до бунта у Паштровићима.

 

Освештавајући цркву, захваливши се мјештанима који су помогли обнову храма, митрополит се посебно захвалио Рестис групи.

 

 

В. Лајовић

Извор: Вијести

[Филозоф]

Mitropolit Srpske pravoslavne crkve (SPC) u Crnoj Gori Amfilohije ocenio je da je Mitropolija te crkve u "materijalnoj nemoći" i da ne može da gradi staračke domove.

 

"Sve je to u slavu Boga i za dobro naroda": Amfilohije

Prema oceni Amfilohija, međutim, "prirodno" je da SPC gradi stanove i drži hotele.

"Sve je to u slavu Boga i za dobro naroda", prenosi list "Vijesti" reči mitropolita Amfilohija.

 

Mitropolit je ipak negirao da crkva vodi biznis ako izdaje hotele, a novinarima je rekao da treba da se "ocrkvene" da bi te stvari shvatili.

 

Manastir Ostrog godišnje donese Crkvi 50 miliona evra

Prema ranijim navodima medija, SPC samo od manastira Ostrog godišnje ubire i do 50 miliona evra.

 

Srpska pravoslavna crkva zahteva da joj se u Budvi vrati nekoliko hiljada hektara zemljišta, a potražuje zemlju i u drugim područjima Crne Gore.

 

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/405483/Mitropolit-Amfilohije-Crkveni-biznis-zasto-ne

[Дијана.]

Некад су образовање и социјална заштита, који су данас примарн брига државе, били превасходно под окриљем  цркве. /Како наше, тако и римокатоличке, па и исламске вјерске заједнице, Али не бих да ширим причу у том правцу.

При цркви као институцији, тј.углавном манастиру, била је и школа, и убожница, и сиротиште (склоништа, прихватилишта, домови за незбринуту дјецу, језиком модерног социјалног рада речено). Манастир је био средиште просвјетитељства, описмењавања и образовања, и социјалног старања и социјалне заштите као бриге о потребитим.  -б

Са одвајањем цркве од државе, школство се одвојило, размножило, и то је добро. Имамо и образовање унутар и за потребе цркве, што је такође добро.

Оно што ме конкретно занима, је та помало занемарена социјална функција Цркве. Она која за основу има Спаситељњву ријеч: Који прими...помогне потребитом- помогао је мени.

Зашто се код нас помало изгубила та функција? И да ли је? Код ри мокатолика  није, врло су активни ту, почевши од главе (папе), до  истакнутих посленика у труду милосрђа попут Мајке Терезе. Уз ово иде и мисионарење, то је јасно. Људима треба као дјеци показати прво конкретну љубав, која је храна, која је ублажење бола тјелесног и душевног, да би могао да схвати и прихвати и онју апстрактну, духовну, небеску, не од овог свијета.

Чула сам (или прочитала) да постоје разичите концепције у РКЦ и ПЦ по том питању, наводно да они више на томе инсиситирају и , а наша Црква више на исповиједању вјере, поједностављено. Као да постоји та дихотомија - вјера или дјела, и као да  није речено, и вјера и дјела.

Врло сам се обрадовала кад сам видјела да у Београду има вјерско добротворно друштво при Цркви, да се отварају јавне кузхиње, да има неколико домова за дјецу при манастирима код нас. Била сам одушевљена кад видјех да је у Сарајеву био дјечији дом (могуће данашњи државни) дом који је водила прије другог свјетског рата чувена игуманија Меланија. 

Колико пута сам чула моје пријатеље како кажу, (а то су атеисти и пр или прије лутајући), а зашто црква не даје сириоманима, зашто не организује неку акцију, и ја бих се прикључила,итд.).

ЂЖивјела сам 10 задњих година у Бањалуци. Ту на једном мјесту велика је концентрација потребитих (велики град, велики проценат сиромашних, старих, све социјално-патолошке појаве, збир социјалних институција за дјецу, људе са оснеспособљењем, и све који спадају у домен социјалне заштите). Државни ресурси и људски и институционални и материјални апсолутно су недовољни. Има и добровољних хуманитарних удружења (и сама ссам била дио једног пар година) који се труде да употпуне ту празнину система, па хране гладну дјецу и старце нпр.

Радила сам (такође волонтерски) и у дому за незбринуту дјецу, догидну дана, не бих ли остала ту да радим што је била моја велика жеља, што ми није на моју огромну жалост било дато.

О њима бих могла приче да пишем. Та дјеца прошла су пакао у свом дјетињџтву, ондда кад дјеца треба да окушају највећу сладост у овоземаљском животу. Што ме зачудило (а можда не би тгребало), та дјеца вјерују у Бога. Црква је поред дома буквално. У дому нема икона, нема попа. (Тј.има икона на дјечијим столовима, и у дјечијим ормарима). У дому нема хришћана да их приглреле. Та дјеца иду љети у Италију. Они иду по љубав у Италију. Одлазак у Италију је за њих највећи доживљај - примајју их честити католици и они буду код њих по пар мејесеци, многи и остану у Италији кад одрасту, било је прилка за усвојење итд. Једна дјевојчица ми је рекла да размишља да прими католичанство - а зашто и не би? Кад је неко истуче, она се жали својој домаћици на талијанском језику. Има заједнице да прилази дјеци - имају пројекти гдје их узимају студенти на дружење или иду у неке породице викендом. Али нема испред _ДЦекве, светосавске омладине, сестара итд.

Има много људи који би дали новац у хуманитарне сврхе, кад би имали коме поузданом, вјеродостојном, да их дају. Има магнаата који би можда и своју савјест откупили -а што да не? 

Покушала сам нешто од тих идеја да представим свештеницијма, али нисам баш наишла на разумијевање. Покушала сам рецимо моју дјецу да укључим у омладинску организацију светосавску. Одговор је био: нек дођу на литургију, Али ако неће да дођу на литургију? Заједница ће породити и литургију... Али не бих ни о томе. 

Нисам ни ја учинила све што сам могла. И тако пуно нас, не учинимо све што смо могли, и онда чујемо страшне ријечи: слуго лијени и невјерни....

Замолила бих све које ова тема занима и који знају нешто о њој да допринесу.