Не могу после литургије кући - Литургијска заједница и агапа

[Фидер]

Мислиш током проповеди подучава како се треба понашати и живети црквено?

Ај ако ти није мрско напиши у пар реченица како изгледа та проповед и како људи реагују на њу.

[JESSY]

[JESSY]

''Да ли и како користити Интернет за модерну мисију?
 Српски мисионари су такође низ година активни:  најпознатији интернет мисионарски пројекти су Светосавље, Верујем, Живе Речи Утехе.''

 

http://www.covekitehnologija.com/?p=36

[JESSY]

Додао садржај:: Пријатељ Божији

 

Колико само људи буде удаљено из цркве неким непромишљеним гестом грубости, агресивности или немара људи који су у њој домаћи. Колико само штете цркви и душама људи који би да се обрате Цркви и започну духовни живот може нанети оваква неодговорност. Због тога рад у цркви мора постати најодговорнија дужност коју би обављали људи ватрене вере и истинске доброте.

 

 

„Катехизатор, мисионар, социјални радник треба временом да се појаве у свакој парохији. Штавише, парохија која је без ових људи не може да се развије чак ни при жртвеном служењу свештеника. Ето зашто пред нама стоји одговоран задатак. Последњих година спроводимо системски рад који се тиче организације парохијског живота. Постоје одређени резултати, али је потребно да се учини још много тога. Парохије треба да буду јаке не само захваљујући делатности свештеника – чак и снажних и харизматичних – већ пре свега захваљујући системском раду у свим оним областима у којима Црква показује особиту бригу и које Црква повезује са духовним благостањем народа, са спасењем људи. А овакав посао је незамислив без мирјана (лаика) који су стручњаци у областима које сам управо поменуо.

Парохија представља неодвојиви део сваког православног верујућег човека. Међутим, парохија такође представља врата кроз која у Цркву улазе неверујући људи; за многе наше нецрквене суграђане парохија представља огледало Цркве у целини. У какву атмосферу особа долази у парохију, да ли ће у парохији затећи живот, радост, активност или напротив, хаос, недружељубивост, отуђеност – у многоме зависи и њен доживљај Цркве. На пример, неверујући човек је чуо беседу пастира или архипастира на телевизији, сведочанство о истини и речи јеванђелске љубави, поверовао овим речима и устремио се у најближу парохију – и тамо види лицемерје, хладноћу, грубост – што је потпуно недопустиво.

Недавно су ми испричали о случају у једној од московских парохија. Тамо се служила Архијерејска Литургија у част храмовног празника уз мноштво народа. Неколико старијих људи који су стајали на улазу у храм изненада су неочекивано чули грубе речи од стране запослених у храму и локалних „домаћина“ – парохијана. Нису сачекали ни проповед, ни крај Литургије – окренули су се и отишли. Људи који својом грубошћу одгурују оне који поново долазе у храм наносе више штете него што могу донети користи сви наши заједнички напори у организовању парохијског живота.

Ако се ситуација код нас буде тако развијала, ми ћемо више губити него што ћемо добијати. Не можемо дозволити некима да разарају добра осећања оних који долазе у храм – можда са жељом да постану део парохије, да се уцрквене и сједине са црквеним животом. Парохијско „гостопримство“  је одавно постало тема у народу и предмет многих шала. Да ли смо ми, који смо одговорни за духовну судбину тих људи, помислили колико је такав „сусрет“ и такво „гостопримство“ нанео дубоке ране душама тих људи? О онима које су одгурнули од храма – надајмо се само привремено – само зато што су били груби према њима, окренули се од њих, равнодушно прошли мимо њих? Кривица у овим случајевима не лежи само на парохијским „госпођама“, већ и на старешини храма који „нема времена“ да се побрине о атмосфери која влада међу паством. Дубоко сам убеђен да у великим парохијама, посебно на велике празнике, међу народом где се и јављају конфликтне ситуације, поред црквених продавница морају стајати парохијски мисионари. Они су дужни да овакве конфликте зауставе истог тренутка, потребно је да зауставе госпође које су се размахале. А ко ће други? Свештеник је у олтару и не зна шта се догађа. Данас ћемо говорити, између осталог, и о припреми мисионара. Јако је важно да мисионар буде човек који ће бити одговоран за ситуацију у храму. То значи да ни једна особа не сме да буде прогнана из храма незнањем, грубошћу некога од парохијана или непажњом свештенослужитеља.

Прошла су времена када се према раду у храму могло односити немарно. Рад у храму представља најодговорнији део живота Цркве, рекао бих да је у питању прва линија. И прилаз томе треба да буде принципијелно другачији него што је био раније, када су се на послушања у храму одређивали случајним избором без икаквог образовања и одређене врсте занимања.

Радом у храму треба да се баве људи ватрене вере – а таквих има у свакој парохији – лаици, људи одговорни и активни, који можда реализују своје потенцијале у неким световним професијама, али притом имају и ватрену жељу да служе Сркви. Пракса показује да ако је верујућа особа успела да постигне неке резултате у својој световној професији, онда ће се и према раду у храму односити одговорно и озбиљно. Ово би требало уредити документом који можда и не би био најважнији за развој организације рада у храму, али би представљао важан камен у здању црквеног рада у овој области чији резултат зависи од сваког чеда наше Цркве.

Овим речима бих желео да нагласим да припрема активних људи у парохији – мисионара, катехизатора, социјалних радника и особа које ће радити са младима – данас представља најважнији приоритет наше Цркве.“

 

Његова Светост Патријарх московски и све Русије, Кирил

 

Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/3675243.html 

 

 

[JESSY]

evo nekih iskustava.....

 

Jana Juri

20.05.2010 22:29:50 ВОЗНЕСАЛСЈА ЈЕСИ ВО СЛАВЈЕ... @---->-->--->-----------
Браћа и сестре који живе у дијаспори знају шта значи "Литургија после Литургије", kaze otac Dusan... E, da... Slava bogu, jer "Liturgija i posle-Liturgija" nas je odrzala, njojzi hvala!
I jos bih dodala: divan je Voja u primedbama-pitanjima-zalopojkama svojim.... :-)

Danas cu bas da se raspisem. Mozda i jer mi je drago sto cete prekosutra da svetosavite i drugujete, a to je deo ove teme, kao i svo ovo nase Svetosavlje, koje u stvari jeste prava "Liturgija posle Liturgije".
Samo istina je i da Gospod nikad ne dà dva zla odjednom... Tako da u dijaspori, uz sve ostale muke i zal za otadzbinom, ljudi se nekako rado okuuuuuuuupljaju i zaaaaaaaadrzavaju tamo gde je Gospod, i naravno gde je Bacuska sa velikim B.

Sa Rusima sam imala srecu da, kad krene lepo vreme, u dvoristu pored crkve sedimo satima, pa cak do sumraka, odnosno do vecernje, vec u vreme Casnog posta, a posebno posle Vaskrsa :-)
Zimi "ko prvi do stolice njegova stolica" kod matuske u trpezariji... OBAVEZNO svako nesto spremi i donese. Svake nedelje. Svake nedelje je zaista "Voskresenije"... Zajedno se ide na hodocasca po Italiji, zajedno u Svetu Zemlju,... Gde god sam bila kod Rusa, manje vise tako biva.

Grci koje znam, u jednom gradu imaju "iznajmljenu" crkvu, pa se nije imalo gde. Ali, poceli smo da donosimo u crkvu zito i sitne poslastice uvek kao iz nekog razloga - Sloveni i Rumuni pre svega - pa je otac poceo da drzi uvece agripnije "uoci" velikih svetitelja, nekad imendana, te su cak i Italijani polako-polako poceli da skoro slave "slavu" na Imendan u crkvi sa posluzenjem! Onda se, malo po malo, ustalilo odlazenje u jedan od dva bara na uglu gde se nastavljalo nekad pravo katekiziranje... U drugom gradu u kom imam prijetelje, imali su nesto poput "dvorista", ali kada sam ja bila u poseti svi smo "coporativno" bili u vikendici jednog pukovnika koji je bio na Kosovu i pozdravljao Albance sa tri prsta, pa su ga vratili u Italiju, a on posle potrazio pravoslavnu crkvu... ;-)

Rumuni su preplavili Italiju - posle ulaska u EU-NATO (Bugara sam veoma malo upoznala). Dok su ranije prednjacili Ukrajinci, sad oni vode glavnu rec - u Torinu ih ima vise nego Srba u Vicenci, preko 20.000. Imaju tri crkve i u jednoj sa ogromnim dvoristem samo pricescivanje dece o vecim praznicima traje preko sat i po vremena!!! tako da posle toga ljudi trce kuci, pretpostavlja se... :-0) Ali imaju salu za "trpeze ljubavi" i oni.

Zakljucak: Agape su "Liturgija posle Liturgije", "praksa" posle "teorije", druzenje sa onima koji su "isti kao ti", sto rece jednom moj bacuska i lepo vidis da nisi (samo ti :-) "skrenuo". Jer da je posle Liturgije vazda "kud koji mili moji", da nema agapi, pravoslavni covek bi se katkad, danas u ovom turbo-folk i/li farma-Velikog-Brata-svetu osecao "iscasenim". Tojest, da nema njemu slicnih s kojima bi se druzio, popricao, podelio svoju, u stvari, ne-iscasenost, pravo-nastrojenost... :-)

Bice da je istina - kad Sveti vladika (Nikolaj) tako kaze - da
"nema bolje bogomolje nego sto je tamnica i tudjina", ali - dragi moji srbcici -
rado bih u subotu bila u Josanici... :-(

P.S. Svima Veliki svetosavski pozdrav, i rukoljub ocu... Jevtimiju (?) i srecna slava svim Svetosavcima.

jana

S.S.S.S. Vec sam imala nameru da sledeci put potrazim i Veliku Remetu! :-) Bice mi drago da tamo sretnem i oca Dusana, cije sam pismo (!!!) neobjavljeno od nekih, ali odstampano i umnozeno od nekih drugih :-), bas skoro procitala, ceprkajuci po mojim "skrinjama". Kako je svet mali. A bice sve manji i manji... (u smislu "ko trazi, nadje"). + Hvala Bogu. +
http://svetosavlje.org/net4/Lista/Topic?topicID=8469&strTema=Liturgija%20%20posle%20Liturgije
 

[JESSY]

Na zalost, u mnogim nasim crkvama nema ni "Liturgije posle Liturgije" (a
kamoli da ide po ulicama). Sve se zavrsi sa otpustom, svi odu kuci, a
svestenici (eventualno sa popadijama) popiju kafu pa i oni lepo doma. U
samoposluzi kada sretnes nekog iz svoje parohije, pitanje je da li ce ti
se javiti, jer se prakticno i ne poznajete. Nema zivota Crkve kao
zajednice van samog Hrama, a u Hramu Bozijem istopismo se od bratske
ljubavi (koja iscili prolaskom kroz vrata).

 

 

 

Na svu srecu, nije u svim crkvama tako, ali jeste u vecini.

Crkva na Topchideru (o.Dejan) je odavno poznata po svojoj pastirskoj
delatnosti, kao i man.Slanci koji je pravi primer kako se okuplja stado i
kako treba da deluje Crkva. Ima ih jos po Beogradu, ali opet kazem, one su
u manjem broju u odnosu na one koje nemaju tu vrstu delatnosti (okupljanje
posle Liturgije, nastavak zivota sa Crkvom...).

Neki svestenici kazu da je to na nama, da mi budemo "dosadni" i da mi
organizujemo sve to, a ja opet velim, pa nismo mi domacini, nismo mi
pastiri koji okupljaju.

Ovo me jako pogadja, zato i reagujem ovako. Slava Bogu", jer ima
svestenika koji zive svoj uzviseni poziv, a ne samo da ga "odradjuju".

 

http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=8466
 

[Макрина]

Моје искуство је другачије,бар у овим нашим ужичким крајевима.Послужење увек,по која реч,не превише да не пређе у трачарење и оговарања,пола сата до сат,сасвим довољно

(мада,понекада се питам,одакле мојим сестрама снаге после онакве Литургије да причају и причају и причају у недоглед хехе...)

[JESSY]

Моје искуство је другачије,бар у овим нашим ужичким крајевима.Послужење увек,по која реч,не превише да не пређе у трачарење и оговарања,пола сата до сат,сасвим довољно

Valentina.....nema te dugo....pisi nam cesce....

[о.Небојша]

Овде у селу идемо после сваке службе у салу и људи су се већ навикли на то, као и у оним парохијам где нико никога не зове. Али овде је друго људи се знају и ван цркве, док је град прича за себе, а тек туђина, пошто знам како је некада било у Њемачкој.

Треба да се верни што више укључе у рад око цркве, да не пада све на свештеника, његову породицу и пар одборника.

Сјећам се да је 80'их народ хрлио у манастир Св.арх. у Земуну, где је неколицина младих људи у свему помагала тада јеромонаху, сада вл.Филарету.

[JESSY]

Episkop Ilirion Alfejev, Pravoslavna misija u 21. veku (drugi deo)

Misionarski potencijal Liturgije

Sada ćemo se pozabaviti misionarskim potencijalom pravoslavne Liturgije. Pravoslavna bogosluženja se odlikuju unutarnjom celovitošću i zapanjujućom lepotom. Od sveštenikovog vozglasa na samom početku bogosluženja, pogruženi smo u atmosferu neprestane molitve, gde psalmi, jektenije, molitve i prozbe sveštenoslužitelja slede jedna za drugom u neprekidnom nizu.

Celokupno bogosluženje se odvija u jednom dahu, u jednom ritmu, poput neobjašnjive tajne u kojoj ništa ne može poremetiti molitvu. Tekst vizantijske liturgije ispunjen je dubokim bogoslovskim i mističnim sadržajem koji je dopunjen molitvenim pevanjem, proiznošenjem psalama, gde svaka reč odjekuje u srcima vernih. Čak i elementi „koreografije“ koji su karakterstični za pravoslavno bogosluženje, poput svečanih ulazaka i izlazaka, metanija i kađenja, ne čine se da bi se vernima odvlačila pažnja od molitve, već naprotiv, da bi se doveli u molitveno raspoloženje i približili theourgia (bogodejstvovanje) u kom učestvuje, prema učenju svetih otaca, ne samo Crkva na zemlji, već i nebeska Crkva, uključujući anđele i svetitelje.
Pravoslavni liturgijski tekstovi poseduju, za pravoslavne hrišćane, nepobitni doktrinalni autoritet, čija teološka besprekornost je u drugom planu samo u odnosu na Sveto Pismo. Liturgijski tekstovi predstavljaju „školu bogoslovlja“, ne zbog toga što to nisu samo dela izvanrednih bogoslova i pesnika, već su i plod molitvenog iskustva onih koji su dostigli svetost i theosis (oboženje). Bogoslovski autoritet liturgijskih tekstova je, po našem mišljenju, veći od dela otaca Crkve, jer u potonjim spisima nije sve od bogoslovskog značaja, niti je Crkva sve u potpunosti prihvatila. Nasuprot tome, liturgijske tekstove je prihvatila cela Crkva kao „pravilo vere“ (kanon pisteos), jer se oni čitaju i pevaju u svim pravoslavnim Crkvama tokom mnogo vekova. Sve pogrešne ideje strane Pravoslavlju koje su se vremenom uvukle, bilo usled pogrešnog razumevanja ili propustom, greškom, pometnjom uklonjene su iz samog crkvenog predanja, ostavljajući samo čisto i autoritativno učenje zaodenuto u poetske forme crkvenih himni.
Srce pravoslavnog dnevnog bogoslužbenog kruga je Božanska Liturgija. Neki od mojih nepravoslavnih prijatelja se žale da pravoslavna Liturgija predugo traje, govoreći:„zašto morate da rastežete Evharistiju kada možete da je odslužite za pola sata?“ Moj doživljaj Liturgije je sasvim drugačiji: dva sata mi nikad nisu dovoljna, jer vreme prolazi jako brzo i prerano dolazi otpust. Uvek je teško ostaviti oltar i spustiti se sa nebesa na zemlju, od uzvišenog doživljaja ka brigama ovog sveta. Postoji priča o svešteniku iz Sankt Peterburga sa kraja 19. veka, koji je imao malu sobu iznad crkvenog hrama. Nakon odslužene Liturgije on bi se peo u tu sobu merdevimana koje bi zatim poneo sa sobom. Tek nakon dva ili tri sata bi se vratio u Crkvu da razgovara sa narodom. Iako većina sveštenstva 21. veka ne može sebi da dopusti ovakav „luksuz“, razlozi za sveštenikovu želju za produžavanjem sladosti zajednice sa Bogom i nezemaljskog mira i tišine koja ulazi u dušu tokom služenja Liturgije, su sasvim razumljivi.

[JESSY]

BOGOSLUŽBENI JEZIK
Misionarski potencijal pravoslavne Liturgije, kao „škole teologije“, donekle je narušen upotrebom nerazumljivog liturgijskog jezika. Naročito u savremenoj Rusiji, gde je u upotrebi crkvenoslovenski jezik, koji obični vernici ne mogu lako da razumeju. Ovo pitanje se pokretalo početkom dvadesetog veka: u to vreme je već bila izražena teškoća u razumevanju crkvenoslovenskog jezika. Sv. Tihon, Arhiepiskop Severne Amerike, napisao je 1906. godine sledeće: „Novi slovenski prevod bogoslužbenih knjiga je važan za Rusku Crkvu (važeći je zastareo i na mnogim mestima je neispravan), i to bi moglo da predupredi zahteve izvesnih lica da služe na govornom Ruskom jeziku“. Drugi jerarh, episkop Serafim Polotski, o potrebi da se poboljša slovenski prevod bogosluženja napisao je sledeće:
„U polemici sa Rimokatolicima, pravoslavni teolozi uvek pominju svoja bogosluženja i njihov veliki edukativni značaj kao jednu od prednosti pravoslavne Crkve. U praksi, međutim, bogosluženja su daleko od ispunjenja cilja zbog kog su sastavljena od strane njihovih bogonadahnutih pravoslavnih autora. Glavni razlog za to leži u njihovoj nerazumljivosti za većinu vernika. Zbog toga se liturgijski jezik mora poboljšati kako bi se učinio jasnijim i razumljivijim“.
Novo izdanje liturgijskih tekstova na crkvenoslovenskom jeziku je štampano u malom tiražu neposredno pred Pomesni Sabor 1917-1918. godine, ali nikada nije u većoj meri zaživelo među Pravoslavnima. Diskusija o pitanju liturgijskog jezika na Saboru je ostala nedovršena. Ishod događaja je dobro poznat: „obnovitelji“ su nastojali da se bogosluženja „prilagode savremenom ruskom jeziku“, ali su crkveni velikodostojnoci odbili da prihvate izmene. Slične napore su odbijali vernici, koji su branili crkvenoslovenski kao uporište Pravoslavlja.
Ipak, sve ovo ne otklanja neizbežno pitanje prilične nerazumljivosti crkvenoslovenskog jezika. Pored svega što je opravdano rečeno o potrebi da se crkvenoslovenski očuva, takođe je evidentno da bogosluženja treba da budu razumljiva; u suprotnom gube svoju poučnu snagu. Liturgijski tekstovi pravoslavne Crkve sadrže izobilje teologije i moralnog učenja koje mora da bude dostupno ljudima. Jasno je da su vizantijski liturgijski tekstovi koji su u upotrebi do današnjih dana bili razumljivi u vreme kada su bili sastavljani - ako ne svima, onda makar obrazovanim ljudima.
Ovde se ne radi samo o prevodu bogosluženja na govorni ruski jezik. Pred Ruskom Pravoslavnom Crkvom je globalni zadatak, problem je, pre svega, bogoslovske prirode. Njegova Svetost Patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej II je jasno formulisao taj zadatak:
„Crkvenoslovenski jezik ne razumeju svi, zbog toga su mnogi liturgičari naše Crkve odavno pokrenuli pitanje prevođenja celog bogoslužbenog kruga na savremeni ruski jezik. Međutim, pokušaji da se bogosluženja prevedu na savremeni dijalekt, podrazumevaju mnogo više od zamene jednog rečnika drugim ili jednog gramatičkog oblika drugim. Liturgijski tekstovi koji se koriste u pravoslavnoj Crkvi predstavljaju vizantijsko nasleđe; čak i u slučaju da se prevedu na savremeni ruski jezik, potrebno je ipak posedovati i izvesno obrazovanje...“ Ovo pitanje nerazumevanja crkvenih službi se, dakle, ne iscrpljuje u problematici samog jezika, iako svakako i to treba pokrenuti i razrešiti. Suočavamo se sa mnogo sveobuhnatnijim i istinski misionarskim zadatkom: da naučimo ljude da razumeju smisao bogosluženja.
Stoga je evidentno da Crkva mora da razvije strategiju za svoj obrazovni, katihetski i misionarski rad, čineći da blago Pravoslavne vere bude dostupno svima. Bez strategije, primena „sveobuhvatnog misionarskog zadatka“ koji je pomenuo Moskovski Patrijarh, neće biti izvodljiva. Verujem da je upravo razvijanje ovakve misionarske strategije među najbitnijim zadacima Pravoslavne Crkve širom sveta u 21. veku.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1014/tekst/misionarski-potencijal-liturgije/print/lat

[JESSY]

da li vi idete redovno, svake nedelje u crkvu...?

[djordje.pesic]

Ja idem kad god mogu. Desi se ponekad da ne odem, tipa bolestan, na putu i slicno, uglavnom se trudim da idem svake nedelje

[Никола Поповић]

Не одем само кад ме нешто низбежно спречи. Без редовне Литургије бих скапао... И нема шансе да бих се сналазио тако лако кроз живот.

[Биљана]

Идем редовно на Литургију и не схватам то као морање, или обавезу, једноставно идем јер је Литургија саставни дио мене, а и ја ње.