О васпитању деце

[Јелена011]

Oh da ime, nismo ni svesni...

Ja sam takva kakva sam, izmedju ostalog puna kompleksa i strahova ko svaki prosecan covek. I pre koji mesec otvoribse mogucnost da odemo na sedam dana u Cg, vozom podto je tako sad jedino moguce, ulazim u sesti vec i sedenje od bilo koliko sati je nemoguce. I tako dumam ti ja dumam i reko pa budalo jedna jer su tvoji kompleksi vazniji od deteta? Imas opciju da se vadis na to kako si svasta nesto il da ucinis dete srecnim da vidi i more o kome toliko masta. Mislim sekunde su bile u pitanju jer ipak vise volim svoje dete nego svoje komplekse.

Ali to ne radi svako, nasa uverenja nas cesto zeznu pa mislimo da nesto ne mozemo. Meni je bilo dovoljno da mi Jakov kaze tri lepe reci da shvatim da to kako me on gleda i kako ja sebe vidim smo nebo i zemlja. Al on je pametniji bolje vidi

[JESSY]

архимандрит Василије (Гондикакис)
ВАСПИТАЊЕ МЛАДИХ НАРАШТАЈА ЗАХТЕВА НАШЕ УМИРАЊЕ

Рекао сам већ раније да млад човек може бити старац. Знате, неко може бити рођен стар. А свети апостол Павле никада не може постати стар. Што се тиче најважнијег проблема, најприсутнијег, на горућој равни широм света – питање забринутости за младе нараштаје – једини извор који је у стању да пружи помоћ, драговољну, целом свету, пут који је плодоносан и поуздан, јесте Православна Црква. Један скромни православни верник имао је обичај да каже „ Ја не покушавам да задржим своју децу код куће силом. Врло се трудим да им пружим одрастање, да и када оду од куће, врате се по свом нахођењу“. Пружајући одрастање, образовање младом човеку исто је као и живљење не за себе већ за Другога – Онога Који је умро и устао зарад нашег добра – и за твоју браћу. Ради се о одлуци да се умре. Умиреш како би други, твоје истинско сопство, могло да живи. Пружати образовање, захтева љубав, вештину и напоран рад. Данас, млади нараштај протествује. Најважнији жила куцавица друштвеног уређења на Западу, буни се против свега овога. Каже се „Не“ његовој култури. Ови људи траже нешто друго, нешто смисленије, више тајинствено, нешто што се тиче целе личности и што поштује целу личност. Они трче овамо и онамо. Одлазе све до Далеког Истока, трагајући за психофизичком равнотежом. Цивилизовани Европљани постају жртве источних магова, који их искоришћавају и обећавају рај. И тамо постоје сви ови системи и теорије, од психолошког саветовања до шарлатанства и демонске поседнусти. Гуруи и учитељи ових система долазе на Запад. Задобијају тло у душама младих. Запозежу плацеве земљишта, како би направили ове, такозване „рајеве“. Ко ће створити васељену местом за живљење деце, и учинити живот милим? Ко је у стању да помогне деци данашњице да задобију своје сопство, да пронађу свој пут, да се радују свом животу? Ко ће их их убедити својим животом да „Онај Који је у Вама већи је него онај који је у свету” (Јн. 4, 4)? Ко ће им објаснити да схвате да „ радост која је у Богу,“ „снажнија је од садашњег живота“ (Ава Исаак) ? И да је „ истински човек онај који је избавио себе од страстне љубави (eros) уз помоћ обожене љубави“ (Свети Јован Лествичник)? Ко је у стању да са њима разговара и понуди им „љубав која побеђује све жеље“?

[Чунга Лунга]

Шта је најважнији задатак родитеља до дететове 4. године

---

Ја полазим прво од брака јер одатле све почиње. Савремени брак је угрожен себичношћу, гордошћу, неспремношћу да делимо. А савремена цивилизација подстиче егоизам.

Крајњи родитељски циљ је да оспособимо децу да живе без нас. Требало би да ми можемо недељом да одемо код њих на ручак, а не стално да они долазе код нас.

Од рођења до неке четврте године најважнији задатак родитеља је да помогну детету да усвоји хигијенске навике, навике спавања, оброка итд. Управо у том простору има доста грешака родитеља.

Храна

Дете долазећи на свет има физиолошки програм потребе за храном. Ту су родитељи и баке и деке који мисле да чине добро детету па условљавају дете са оним ако – онда. Ако поједеш то добићеш ово. То је велика грешка. На том узрасту дете брзо учи. И за седам дана добијате бумеранг: хоћу – ако. Појешћу ако ми даш, појешћу ако ми пустиш. Још једна ствар – никад, али никад не питајте децу шта ће да једу. До пунолетства ви морате обезбедити деци оно што ће им развити потенцијале. То је ваш задатак. Ако то не препознамо на време, правимо велики проблем. Разним ритуалима се деца приморавају – пуштамо им цртани, показујемо авион, само да би отворили уста да једу.
Спонтаност, то је оно што недостаје многима. То је носилац радости. Савремени човек није спонтан, он је програмиран. Ми журимо, несигурни смо, тежимо аутентичности, посебно млади родитељи са првим дететом. Кад се појави прва температура, родитељи то доживе као трагедију.

Следећа ствар – ауторитет.

Он не гуши дечју слободу. Здрав ауторитет помаже деци да дишу. Али ауторитет се не добија рођењем. Само личним примером се осваја. Ако понудимо деци да бирају шта ће јести, добијамо зону конфликта из које не можемо да изађемо. Ако питате децу шта ће јести најчешће ће тражити оно што не можете да им дате.

Однос према спавању

Ми се дању трошимо, ноћу обнављамо, ми смо с тим ритмом усклађени. Цивилизација је пак наметнула систем у ком наши људи остају до дубоко у ноћ будни. А не знамо ни сами зашто. Постали су жртве информација. Тако и наша деца остају дубоко у ноћ будни без ваљаног разлога. Деца би требало да легну до 9. Хормони раста се обнајвљају до 10.

Родитељи ми кажу: не могу да га натерам да легне. Пазите израз: натерам. Ту већ знамо да је родитељ пао што се тиче ауторитета. Деца се васпитавају добротом, стрпљењем и личним примером. Лицемрно је понашање унутар породице кад отац сину у пубертету каже: „немој да пробаш алкохол” а онда звоно на вратима, дошао кум, па ракијица, па пиће. И онда јадно дете гледа како отац једно прича, а друго ради. Наша деца ће опонашати нас, а не нашу причу.

Усаглашеност

Замислите дете које се налази у пубертету и отац му брани да излази, а мајка говори пусти га, кад ће ако не сад… Усаглашеност је јако важна. Ако ми шаљемо једно једну а друго другу поруку детету, дете ће бити окренуто попустљивом родитељу, али ће тај исти попустљиви родитељ у каснијем животу од детета често бити одбачен.

Поређење

Заислите како се осећа ваше дете кад кажете за неког другог: види како је он паметан, добар, послушан… Кад је у породици двоје деце родитељи обично тврде да су потпуно различита. Немојте их никад поредити. Свако биће је јединствено и ми треба да направимо процену какво ће које дете бити. Некад кад је било петоро, шесторо деце по неким склоностима су им одређивали пут. А ми данас имамо једно или двоје па их товаримо силним обавезама.

Рецимо кад млађе дете узима ствари, књиге старијег, родитељи најчешће кажу старијем: пусти га, он је мали, ништа не зна, ти си татин првенац, ти си паметан. Какву сте поруку послали? Па да више волите оног малог!
Једна девојчица од 9 год на једној трибини ми је рекла ја нећу више да будем паметна, доста ми је да увек будем паметна. Преведено на језик данашњице паметни су се повукли у ћошкове, а ови други коло воде. Дакле, ако шаљемо такву поруку, млађе дете схвата да је много тога њему дозвољено. Оно ће и на игралишту тражити оно што му не следује.

Шта онда урадити у тим ситуацијама?

Рећи следеће – никада ти не смеш узети играчку старијег, ако ти не дозволи. То постижемо ако личним примером користимо оно молим те, хвала, извини. Дакле, ја знам да ми то не следује, али те молим да ми даш. Ја сам свестан да си ти мени тиме учинио неку услугу и ја ћу бити захвалан. А ако млађи отима играчке а ви му то одобравате, тако подстичете агресију, па ће старији да удари млађег кад има прилику, и тако даље.

Однос према спорту

Ја сам доста радио са децом коју родитељи терају да се баве спортом и често ми је те деце било жао због свих притисака које трпе од родитеља. Спорт треба да донесе радост. Код нас, спорт је агресија. Само ако слушате преносе: Ђоковић је згазио Надала. Ми смо потопили Хрвате. Шта дете учи о спорту кад слуша овакве коментаре?

Ви данас на сваком ћошку имате кладионице, коцкарнице. Имате родитеље који се задужују да врате дугове у које су запала њихова деца. Ми треба да мењамо свој приступ према деци све док оно што ми желимо деци не буде прихватљиво. Коме није позната она замка: Па је л’ морам 1000 пута да ти кажем да урадиш то и то? А ниједан се родитељ не пита зашто је морао 1000 пута да каже. Како није умео другачије да научи дете. Па бесни и виче. Људи морају да разговарају. Неко истраживање каже да брачни парови у Србији разговарају 3 до 5 минута.
Васпитава се смиреним тоном, загрљајем, погледом у очи, осмехом. А ми, углавном разговарамо одозго. Зато ја саветујем, кад видите да је неко подигао тон ви одмах седите. Јер стајање је борбени став. Ми не чујемо једни друге.

Мени деца кад им дам да нацртају родитеље, све кажу. Они су најбољи процењивачи родитеља.

Кад попричам пар реченица с децом, ја знам све о родитељима. А шта ми радимо? Ми сурово лишавамо једни друге разговора, породичног оброка, заједничког изласка. Ми немамо приоритете, деца их тешко праве и тешко организују своје време и то је једна од најболнијих тема, која прераста у проблем с мотивацијом.

Треба да вратимо достојанство породици као заједници где су правилно распоређене улоге, а не оно што данас имамо, две врсте улога у породици – једни су магарци, други су паразити. Ви морате да оспособите децу, морате их научити да испрже јаја, наместе кревет, а не пусти га још мало да спава, кад смо се ми мучили не морају они. А после буде ко ће тебе да ожени, не знаш два јаја да испечеш.

Ми породици треба да вратимо достојанство, ту дете треба да се врати после тешког дана свесно да ће наћи уточиште, да неће бити изиграно, одбачено.

Говори: Проф. др Влајко Пановић, клинички психијатар
Извор текста: zelenaucionica.com

 

[Рапсоди]

@Марина Савковић Имала сам част да упознам да кажем случајно др Влајка Пановића. Сјајан човек .  Оба пута ме повезао из манастира Сланци према Београду. Иначе је редован  у манастиру Сланци, врло често као предавач. Једном сам била са супругом, нас двоје и он сам. Мало смо га искористили онако бесплатно да нам прича о браку.   

[Чунга Лунга]

Рапсо, ја га нажалост тек сада "открила" и свидело ми се шта пише. Тренутно слушам овај видео и одлично прича.

[Рапсоди]

пре 2 минута, Марина Савковић рече

Рапсо, ја га нажалост тек сада "открила" и свидело ми се шта пише.

Одавно је он да кажем на сцени. Доста пута сам га слушала у манастиру Сланци, и не само ту. Једно време да кажем циљна група су му били млади и њихови проблеми са опијатима. Добро познаје проблематику опијата и психоактивних супстанци као и деловање секти на нашим просторима.  

[АлександраВ]

пре 5 часа, Рапсоди рече

Једно време да кажем циљна група су му били млади и њихови проблеми са опијатима.

Лалету су примарна интересовања везана за болести зависности (свих) и одржавање породице. Он је међу првима код нас говорио о зависности од рачунара (игрица, а касније и интернета) код деце, а тамо од 2004. је почео о томе и више да прича, инсистирајући на томе да су то болести зависности као и алкохолизам, наркоманија, итд, а најбољи му је потез "Школа родитељства" на ВМА. Лале и ја смо заиста дивно сарађивали док сам радила на ВМА, то је била добра релација психолог-логопед (дефектолог), а и приватно ми је помогао пар пута, око мојих клинаца. И иначе је ОК (да не улазим у детаље сада, свако има понешто за минус, али то није релевантно за ову причу). Нормалан, опуштен, јасан.

[АлександраВ]

пре 5 часа, Рапсоди рече

деловање секти на нашим просторима

И ово је истина, заједно смо "раскринкавали" уџбеник из енглеског језика за 1. разред основне школе којим су се наметали садржаји за које је потврђено да имају извориште које уопште није бенигно. То је било школске 2003/2004 године, и у питању је био један од Оксфордских уџбеника за наше поднебље.