О васпитању деце

[JESSY]

Деца и успех у школи

 

 

Како васпитавати децу?

О старању родитеља за успех деце у школи

 

Не сматрам да родитељи треба да потцењују успех који њихова деца постижу током школовања. Али, штетно је и ако успех своје деце у школи прецењују. Какву вредност за родитеље може имати одличан успех детета у школи уколико их дете не поштује, ако је самовољно, ако дрско одговара на све што му није по вољи, ако завиди или пакости људима око себе? Размислимо о питању: који је оптималан положај који родитељи треба да на лествици вредности придају успеху своје деце током школовања?

Верујем да одличан успех деце током школовања добија пуно оправдање само када је крунисан формирањем слободних и емоционално здравих личности младих људи.

РАЗЛИЧИТИ ПРИСТУПИ РОДИТЕЉА УСПЕХУ ДЕТЕТА У ШКОЛИ

Присећам се две кратке сцене између родитеља и детета. Обе су се одиграле у ходнику школе, у истом дану и истим поводом.

Дете прилази оцу. У очима туга и сузе. Отац се благо нагиње и пита: „Зашто си тужан?“.

„Нисам знао граматику. Добио сам тројку. Нећу имати петицу“. Отац се смеши. Милује дете по глави. Мирним гласом каже: „Граматику ћеш научити. Ако не будеш одличан из српског ове године, верујем да ћеш бити следеће“. Дете је охрабрено. Очев глас је миран и благ. Дете пружа оцу руку. Док одлазе низ ходник, запажам како им је обојици корак чврст.

Дете обара главу да не гледа у оца који му прилази. „Зашто си снужден?“. Глас оца је нервозан. „Опет ниси знао?“. Дете ћути. „Шта си добио?“. Дете шапуће: „Двојку“. „Двојку!“, гласно понавља отац. „Како, опет, двојку?!”. „Нисам стигао да све урадим. Нисам стигао...”.  „Како ниси стигао?!”, глас оца подрхтава од срџбе. „Кад вежбаш са мамом, све задатке стигнеш да урадиш, и то добро! А сад, опет: ’Нисам стигао’! А обећао си ми бар четворку! Не, ти не мислиш на своја обећања. И шта сад мислиш? Нећеш бити одличан! А обећао си!“.

Дете гласно заплака. Лагано хода иза оца, са великом торбом преко леђа, притиснуто тежином књига и очевог неразумевања.

Током низа година педагошког рада са децом у основној школи, уверио сам се да родитељи који мудро васпитавају дете и на одговарајући начин сарађују са васпитачима школе, најбоље помажу детету да у школи буде успешно (у складу са својим могућностима) и да радосно открива смисао и лепоту талената којима располаже.

Мудро васпитане младе личности препознају се по по низу врлина.

Спонтано желе да развијају своје способности. У саобраћању са вршњацима и са одраслима радо уче како да природно јачају и усавршавају црте своје личности. Опредељени су за искрен и пожртвован однос са члановима своје породице, унутар одељења и међу својим пријатељима. Они се увек радују напретку и успеху својих вршњака. Не само према људима, већ и према сваком живом бићу су добронамерни и саосећајни, увек спремни да помогну. Показују храброст, поштење и истрајност у борби са различитим тешкоћама и неправдама...

У позадини ових, али и многих других врлина које красе мудро васпитане младе људе, по правилу се налази здрав узор – добар пример који им дају њихови родитељи. Кроз векове искуство потврђује да добар пример који на увид деци пружају родитељи и васпитачи јесте најделотворнији чинилац васпитног деловања на младе.

Радовао сам се кад год сам упознавао родитеље који су били посвећени континуираном труду и обликовању личности своје деце. Запазио сам да они пажљиво и са интересовањем посматрају игре и дружење своје деце са вршњацима из школе и околине. Не устручавају се да наставника питају о квалитету дружења своје деце са вршњацима у школи. Од њих сам слушао да код куће увек пажљиво слушају шта им деца говоре о догађајима и о личностима које упознају. Труде се да на бројна питања своје деце одговоре са правом мером, знајући да деца брзо следе и њихове поступке и њихово мишљење. Дивио сам се њиховој одлучности да сваки слободан тренутак посвете породици, мада нису занемаривали ни пријатеље, ни своје професионалне задатке, приступајући свим сегментима живота трезвено: договорно, одговорно, плански. Запазио сам да су то људи који пажљиво и реално планирају све своје дневне активности. Када год сам у школи разговарао са овим мудрим родитељима о њиховој деци, они нису били ужурбани, премда сам знао да имају бројне обавезе и тешкоће са којима се већина родитеља данас неминовно среће. Нажалост, нисам упознао много оваквих родитеља.

У последњој деценији запажам да све више родитеља посећује школу да би у сурету са наставницима пре свега сазнали какав је успех детета: највише их интересују његове оцене, евентуално изостанци са часова и дисциплина. Или се устручавају, или немају времена ни жеље да питају наставнике како су им деца у школи расположена, да ли се и како друже са вршњацима. Највише их узнемиравају ниже оцене од оних које очекују. Не скривају да страхују због могућег нижег просека оцена на крају школске године или, што је још горе, на крају школовања. У контакту са наставницима запажа се да су веома ужурбани. Често не скривају ни да су забринути за егзистенцију своје породице.

Све чешће родитељи не стижу да буду сконцентрисани на личност детета и начин на које оно проводи време ван школе. Разлози су многобројни: прекомерне пословне обавезе или материјалне тешкоће које настају услед незапослености, нередовних и слабих прихода родитеља... Забринути, нервозни и често депресивни родитељи са дететом ретко и површно разговарају. Они препуштају детету да само проналази начине како да проведе време после часова у школи. Лако је запазити да деца без подршке и помоћи родитеља не успевају да пронађу праве одговоре на многобројне недоумице које прате њихово детињство. Збуњени су покушавајући да се некако оријентишу у догађајима унутар породице и школе. Они зато често непотпуно и сасвим нетачно тумаче поступке својих родитеља. Најопаснија последица за недовољно васпитно збринуту децу унутар породице је ако отпочну да родитеље осуђују или вређају. Улога вероучитеља, али и сваког савесног и духовно освешћеног наставника је да одврате децу од погубне праксе осуђивања и вређања својих родитеља. Архимандрит Тадеј је говорио да је уочио да већина невоља о којима су му људи говорили произилази због тога што су осуђивали своје родитеље.

Свакако да је најтеже деци коју родитељи у потпуности занемарују. Она најчешће постижу недовољан успех у школи из многих предмета. То код њих ствара осећај мање вредности. Зато губе мотивацију и веру у могућност да пропуштена сазнања надокнаде. Издвајају се из својих одељења, све више се друже са старијом децом проблематичног понашања, склони су „доказивању“ које се временом приближава или у потпуности припада криминалном понашању. Наставници, школски предагог и психолог настоје да „пробуде“ родитеље чији је васпитни рад са децом изостао. То је, нажалост, често безуспешно...

РОДИТЕЉИ И ПЛАНИРАЊЕ АКТИВНОСТИ ДЕЦЕ

Запазио сам да су поједини родитељи који су посвећени васпитању своје деце одлучни у намери да им потпуно испланирају, па чак и изаберу врсту ваншколских активности.

Преамбициозни родитељи настоје да избором додатних активности за своје дете потврде његову успешност и таленат, а да га истовремено и удаље од могућег лошег утицаја проблематичних вршњака. Уверени да су учинили најбоље за своје дете, преамбициозни родитељи углавном и не примећују када дете показује да је незадовољно и заморено ваншколским активностима које није само и спонтано изабрало. Ове додатне активности се често одвијају у затвореним просторијама, далеко од природе и од обиља кисеоника који је неопходан за несметан рад централног нервног система. Преамбициозни родитељи олако заборављају или потцењују чињеницу да децу новог информатичког доба на часовима у школи свакодневно веома замара навала информација. Нове појмове и релације међу појмовима деца са напором усвајају, јер су они ретко на занимљив начин представљени, а још су ређе уверљиво повезани са изворним дечјим доживљајајима света и природе.

Било би најкорисније када би родитељи учили своју децу да самостално и реално планирају своје активности. И, наравно, да у слободном времену сами бирају додатне активности које осећају да их највише привлаче.

Али, мало је родитеља у Србији који су могли да од својих родитеља науче како да свакодневно мудро планирају своје активности. Планирање и организација активности већина родитеља није учила ни у школи, па не чуди што овој значајној вештини и навици они не умеју да науче своју децу.

Наставници запажају како је све више деце која немају изграђене радне навике. То никако не значи значи да су она заиста лења. Она се, пре свега, плаше бројних задатака који им изгледају компликовано пошто не знају да им приступе организовано. Ако се таквој деци на прави начин и систематично помаже (што је немогуће само пуким једнократним информисањем о планирању времена и ефикасним методама учења) тзв. „лењи“ ученици се преображавају у мотивисане и енергичне младе људе који брзо напредују.

Било би корисно ако би у школама постојала бар једносеместрална обука на којој би се деца бавила савладавањем вештина организовања и планирања учења и осталих активности. Док се то не оствари (ако се икада оствари!), родитељи који ове вештине познају једини су који децу њима могу да нуче.

ПУТОКАЗИ

Како да родитељи, и сви који данас осмишљавају образовање и васпитање школске деце, успешно обаве свој одговоран и веома сложен задатак?

Мисли мудрог индијског песника Рабиндраната Тагоре (1861–1941) о васпитању и образовању деце драгоцена су помоћ родитељима и настаницима, јер јасно и проницљиво указују на најважније елементе на којима почива здрав – целовит развој личности младих.

„Ми смо рођени у овом свету да бисмо га прихватили, не само да бисмо сазнали о њему. Знање нас можда може учинити моћнима, али пуноћу достижемо само ако смо пуни саосећања. Највише образовање није оно које нам пружа само чињенице, већ оно које чини да нам живот буде у хармонији са свим створеним.

Али ми наилазимо на то да школа такву поуку о саосећању не само да занемарује, него се чак и бори против ње. Од најранијег детињства стварају нам навике и намећу знања на такав начин да се наш живот одваја од природе, а наш ум и свет се од наших најранијих дана представљају као супротности. Тако је највише образовање за које смо предодређени занемарено, а ми смо натерани да изгубимо наш свет да бисмо, уместо њега, нашли гомилу података. Ми детету одузимамо Земљу да бисмо га научили географију, одузимамо му језик да бисмо га научили граматику. Он жуди за Причом, а затрпан је списком чињеница и датума... Дететова природа буни се против таквог нечовечног поступања, патећи свом својом снагом, да би напослетку била у потуности ућуткана казном.“

Како мудри песник Тагоре сагледава циљ човековог образовања? На шта упућује родитеље и све васпитаче деце?

„Циљ образовања је да човеку пружи јединство истине. Некада давно, када је живот био једноставан, сви различити аспекти човека били су у потпуном складу. Али, када је дошло до раздвајања интелекта од духовног и физичког, образовање је свој нагласак ставило на интелектуални и физички део човека. Ми искључиво обраћамо пажњу на то да дамо деци податке, не схватајући да таквим приступом продубљујемо јаз између интелектуалног, духовног и физичког.

Ја верујем у духовни свет не као у нешто што је одвојено од овога света, већ што је његова најдубља истина. Са сваким дахом који удишемо, ми стално треба да осећамо ову истину: да живимо у Богу. Рођени у овом дивном свету, пуном тајне бесконачног, ми не можемо да прихватимо да је наше постојање само тренутни излив случајности, који плови на струји материје ка некаквом вечном ништавилу. Не можемо да свој живот посматрамо као сан сневача који се никада не буде. Ми поседујемо личност којој су материја и силе бесмислене уколико нису повезане са нечим бескрајно личним, чију смо природу донекле открили у људској љубави, у величанствености добра, у мучеништву херојских душа, у неисказаној лепоти природе, која никада не може бити проста физичка чињеница, нити ишта друго до израз личности.“

 

Јован Мрђеновачки

[JESSY]

Biti roditelj jednog tinejdžera je veoma zahtevan, a ne tako retko i težak posao. Roditelji koji su do skoro imali dominantnu ulogu u emotivnom i socijalnom razvoju deteta sada se doživljavaju kao „stranci“ ,oni koji se „ništa ne pitaju“, čiji se stavovi procenjuju i preispituju.

 

Neminovnost, koja čeka svakog roditelja, jeste da se suoči sa glavnim poslom svog tinejdžera,a to je burno osamostaljivanje, odnosnoborbu za samostalnost. Ova potreba je sasvim legitimna, čak poželjna, a psiholozi je objašnjavaju kao proces separacije i individuacije. Tnejdžeri žele da se odvoje od roditelja, oslobode zavisnosti od njih, ali u isto vreme neophodna im je da ostanu u vezi sa njima jer su nedovoljno zreli da preuzmu odgovornost za samostalnost koju traže. Vaspitni stil roditelja daće okvir u kome će se slika tinejdžera razvijati kao i poseban doprinos u razvoju ličnosti deteta.

Glavni „posao“ tinejdžera jeste osloboditi se zavisnosti od roditelja, postati samostalan i odrastao. Glavni „posao“roditelja jeste prilagoditi vaspitni stil svom tinejdžeru kako bi dobio podršku, ljubav i sigurnost u svom odrastanju.

 

Vaspitni stilroditelja

U periodu osamostaljivanja, tinejdžeri preispituju ono što su im roditelji govorili i govore o životu. Pravila koja im postavljaju sada se vrednuju na skali prihvatljivog ili neprihvatljivog. Svojim postupcima i stvaranjem emocionalne atmosfere u kojoj tinejdžer odrasta, roditelji utiču na razvoj ličnosti svog tinejdžera. Vaspitni stil roditelja upravo podrazumeva sva ona ponašanja roditelja preko kojih uspostavlja odnos sa detetom. Ta ponašanja obuhvataju emocionalnu dimenziju odnosa (emocionalna toplina i roditeljsko razumevanje, odnosno količina podrške, ljubavi i ohrabrenja koju roditelj pruža detetu) i dimenziju kontrole (roditeljski nadzor i zahtevi,odnosno roditeljska očekivanja od deteta). Vaspitni stil roditelja u mnogome će uticati na formiranje identiteta tinejdžera, ponašanje tinejdžera,a za roditelje još bitnije,uticaće na „preživljavanje“ odrastanja svog tinejdžera.

Vaspitni stil roditelja upravo podrazumeva sva ona ponašanja roditelja preko kojih uspostavlja odnos sa detetom.Obuhvata emocionalni odnos sa detetom i kontrolu,odnosno zahteve i očekivanja.

 

Evo nekoliko vaspitnih stilova roditelja i njihov uticaj na odrastanje dece:

 

 

AUTORITARNI RODITELJI-autoritarni vaspitni stil

„JA NAJBOLJE ZNAM ŠTA JE DOBRO ZA MOJE DETE“

Kod autoritarnih roditelja odnos sa detetom je jednosmeran, pun zahteva prema detetu,sa veoma malo topline u odnosu. To su roditelji čvrste discipline, vojničke, nameću ograničenja i zahtevaju određena ponašanja od tinejdžera. Oni cene poslušnost kod deteta,a u slučaju da je ne dobiju,služe se neodmerenim kaznama. Komunikacija sa detetom je jednosmerna, bez objašnjenja, tipičan odgovor je:“ Zato što ja tako kažem.“ U osnovi je da ovi roditelji pokazuju moć i dominaciju nad svojim detetom, kroz stalnu kontrolu i nametanjem očekivanja od deteta. Iako je cilj roditelja da kroz kontrolu nauče dete da samo kontroliše sebe (samokontroli), ipak ovakav stil vaspitanja ne pruža dovoljno prostora detetu da samostalno odlučuje i pravi izbore na osnovu sopstvenih uvida. Onda kada dobiju slobudu da odlučuju,stepen samokontrole će biti na pravom testu.

Kod tinejdžera se može probuditi inat, bes, ljutnja, neprijateljstvo, laganje - agresiju i nizak prag tolerancije na frustraciju ili povodljivost, pokornost, potčinjenost, smanjenamotivacijaza postignuća, apatija–povučenost . Tako će i birati vršnjačke grupe u kojima će se ili suprotstavljati roditeljima (na primer navijačke grupe ) ili će pak pokušavati da zadovolje roditelje (ples,pevanje...iako to nije u skladu sa interesovanjem deteta). Tinejdžeri će pokazivati visok stepen nesigurnosti,strah,uznemirenost i stalnu strepnju vezano za to kako udovoljiti roditeljima-autoritetu .

 

PERMISIVNI RODITELJI-popustljivi vaspitni stil

„DETE NAJBOLJE ZNA ŠTA MU TREBA“

Kod ovih roditelja dečija želja je zapovest. Obično se kaže da nemaju autoriteta i da daju deci mnogo slobode.Vaspitni stil ovih roditelja jeste uzdržavanje od bilo kakve frustracije deteta,odnosno od bilo kakvog disciplinovanja deteta. Ovakvim stavom roditelji,iako pružaju toplinu,ljubav i podršku svojoj deci,sa druge strane postavljaju male zahteve,slabo kontrolišu i ne postavljaju ograničenja. Odnos sa detetom je krajnje jednosmeran,ali ovog puta iz smera deteta prema roditelju. Roditelj nudi detetu preteranu emocionalnu osetljivost koja će biti osnova razvoja ličnosti deteta.U ovakvoj atmosferi roditelji daju svom tinejdžeru svet u kome nema poštovanja pravila,svet u kome moraju da se poštuju samo njihove želje i pravila.

Tinejdžeri vaspitavani popustljivim stilom roditelja najčešće su veseli i vrlo slobodni,ali sve do trenutka kada su njihove želje zadovoljene. Kada naiđu na ograničenja u ispunjavanju svojih želja i na zahteve poštovanja pravila društva (škole,grupe,institucije) ,postaju impulsivnog ponašanja. Imaju slabu kontrolu nad sobom i nemaju osećaj odgovornosti za situacije u kojima se nalaze. Može se reći da je tinejdžer u potpunom haosu sopstvenih želja i načina dosezanja istih. Istovremeno, javljaju se emotivni problemi jer tinejdžer nema bazičnu sigurnost u sposobnost roditeljada mu postavi granice koja mu je neophodna za razvoj. Kritike koje dobijaju u društvu često doživljavaju kao napad na sopstvenu vredost,što podstiče negativnu sliku deteta o sebi. Pored toga, tinejdžer uči u odnosu sa roditeljima kako da nameće svoj želje,pa tako razvijaju manipulativne oblike ponašanja. Manipulativno ponašanje će biti sredstvo dolaženja do cilja,odnosno ispunjenje želje i koristiće se u svim sferama života.

INDIFERENTNI RODITELJI- nezainteresovani vaspitni stil

„JA IMAM SVOJ ŽIVOT,DETE IMA SVOJ ŽIVOT“

U današnje vreme,nažalost, sve više je prisutan ovaj vaspitni stil. Roditelji su previše okupirani sobom,ne interesuje ih previše šta dete radi ili nemaju „snage“ i vremena da se bave decom. Uglavnom ispunjavaju osnovne zadatke materijalnog obezbeđivanja deteta,ali se ne upuštaju u građenje emotivnog odnosa. Odnos je vrlo površan,ne postoje zajedničke aktivnosti i nema emotivne razmene. Kontrola deteta ne postoji,često ne znaju gde im je dete i sa kim se druži.

U ovakvoj nezainteresovanosti tinejdžeri se osećaju odbačeno,zanemareno i nesigurno. Zbog sopstvene nesigurnosti,dobijene iz odnosa sa roditeljima,u socijalnim-vršnjačkim kontaktima ispoljavaju problematično ponašanje preko kojeg stvaraju sliku „opasnog momka-devojke“, skloni su konzumiranju alkohola i droge,nisu zainteresovani za školu i obaveze. Zahtevanje poštovanja bilo kakvih pravila za ove tinejdžere predstavlja izvor ispoljavanja ne neutralizovane agresije,koja se može usmeriti ka sebi ili ka okolini. Ovi tinejdžeri uporno traže reakciju okoline na njihovo ponašanje. Kod njih se može primetiti da su veoma razdražljivi i promenljivog raspoloženja. Na emotivnom polju javljaju se različiti problemi koji se ispoljavaju kroz problematična-delinkventna ponašanja.

AUTORITATIVNI RODITELJI-demokratski vaspitni stil

„MI GRADIMO DOBAR ODNOS“

Vaspitni stil ovih roditelja prema deci se može opisati kao emocionalno topli sa odlučnim zahtevima i kontrolom. Pod kontrolom se ne podrazumeva gvozdena disciplina,već učenje-vaspitavanje deteta da samo kontroliše sebe u stvarima za koje su razvojno sposobni. Roditelji su blagi i odlučni,dosledni u zahtevima.Oni postavljaju zahteve detetu u skladu sa njegovim razvojnim potrebama i mogućnostima. U demokratskom vaspitnom stilu roditelji grade odnos sa detetom.Ne pokušavaju da dete oblikuju po sopstvenim potrebama,već mu pružaju podršku da se razvija u skladu sa svojim potrebama,a da pritom poštuje određena pravila i vrednosti. Roditelji podržavaju kreativnost,znatiželjnost i samostalnost deteta,vode računa o njegovim osećanjima,a kontrola je usmerena ka nepoželjnim ponašanjima .Roditelji uče svoju decu šta smeju,a šta ne smeju,odnosno koje ponašanje neće ugroziti ni njih,a ni druge osobe.

Tinejdžerski period je buran i sastoji se u preispitivanju vrednosnih stavova,a roditelji se trude da razumeju dileme svojih tinejdžera i pomognu im u traženju prihvatljivog rešenja za obe strane. Ne nameću svoja rešenja i mišljenja („ne sole im pamet“), već vešto postavljaju pitanja koja će navesti tinejdžera da razmišlja i zaključi koje su posledice određenog ponašanja i šta je korisnije za njega. Time roditelj uči dete da razmišlja,kako bi samo kasnije donosilo odluke u životu koje su dobre za njega. U odnosu poverenja mnogo će se lakše prevazići turbulentne promene tinejdžerskog doba,jer sigurnost koju oseća tinejdžer u odnosu sa roditeljima davaće mu krila u nošenju sa fizičkim,emotivnim i socijalnim promenama na koje nailazi. Vaspitni stil koji će podrazumevati obostrano poštovanje i uvažavanje doprinosi da se razvijaju pozitivna osećanja,jer niko neće biti povređen u tom odnosu. Izgrađeni unutrašnji model odnosa predstavljaće bazu sigurnosti za kasniji razvoj ličnosti i uspostavljanje novih odnosa. Tinejdžeri će tako razvijati samokontrolu,osećajnost i ambiciju ka ostvarivanju sopstvenih ciljeva.

 

Roditelji su blagi i odlučni,dosledni u zahtevima. Pod kontrolom se ne podrazumeva gvozdena disciplina,već učenje deteta da samo kontroliše sebe u stvarima za koje su razvojno sposobni. Roditelj uči dete da razmišlja i donosi odluke. Vaspitni stil koji će podrazumevati obostrano poštovanje i uvažavanje doprinosi da se razvijaju pozitivna osećanja,jer niko neće biti povređen u tom odnosu.

Iako nije lako roditeljima da stalno odmeravaju u komunikaciji sa tinejdžerima,da strpljivo i odmereno reaguju,ipaksuovakve veštine neophodna. Zato je neophodno da roditelji rade na sopstvenim veštinama.Veštinama komunikacije sa tinejdžerom ,a posebno na veštinama tolerancije na frustraciju, jer su one kada se pojave tinejdžeri na posebnom testu. I šta na kraju reći ... Odrastanje nije lako. Setite se i sami kako je bilo. Ne postoje univerzalna rešenja,svako dete je ličnostza sebe.Razmisliteo tomekojim vaspitnim stilom gradite odnos sa detetom, jer kroz njega učite svog tinejdžera kako da odraste i postane emotivno i radno zrela ličnost. Odvojte dovoljno vremena za građenje tog odnosa,jer će se ulaganje višestruko isplatiti.

Neophodno je da roditelji rade na sopstvenim veštinama,veštinama komunikacije sa tinejdžerom ,a posebno na veštinama tolerancije na frustraciju,da odvoje dovoljno vremena i strpljanja.

 

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/uloga_roditelja_u_odrastanju_tinejdzera__vaspitni_stilovi_roditelja.62.html?news_id=299732

[JESSY]

Рад са тешком децом даје нам обилан материјал за размишљање не само о самој тој деци и њиховом породичном окружењу него и о мноштву социо-културолошких чинилаца који помажу да се ослаби и без тога нејака дечија психа.

Притом се неретко показује да су представе које постоје у савременој масовној свести о тим или другим стварима – чисти митови. Понекад безопасни, чешће – не баш. Али у сваком случају, одводе на страну од поимања правог стања ствари. И самим тиме спречавају тражење исправних решења.

 

МИТОВИ КОЈИ ВОДЕ У ЗЕМЉУ ИЗА ОГЛЕДАЛА

Броју таквих, ни у ком случају не безопасних митова припада, по мени, мит о повишеној рањивости мушке психе. Кажу да је женска психа стабилнија а мушкарци, иако се сматрају јачим полом - пре ће бити да то није тачно. У ствари све је управо супротно. Од хиперактивности, аутизма, различитих видова зависности (алкохолизам, наркоманија, зависност од интернета и видео игара) много чешће страдају представници мушког пола а не женског. Мушкарци и живе, као што је познато, краће од жена. Уопште, о чему да причамо - то је неоспорна чињеница!

Међутим, да се прича може о много чему. Можемо да почнемо од тога да, ако су мушкарци увек били такви слабићи, људски род би одавно нестао јер су мушком уделу у сва времена припадали најтежи, најопаснији послови. Пробај да ратујеш са осетљивом, рањивом психом! Или да ловиш свирепе звери и то без ватреног оружија, како су радила многа поколења наших предака. А живот земљорадника? Колико исцрпљујућег телесног рада! Колико, говорећи савременим језиком, стресова и траума! Непрестана претња од глади због неродице (у сваком случају у руској зони ризичне земљорадње), висока смртност младенаца и деце... Ма како да убеђујеш себе да су тада људи на смрт деце гледали другачије (''Бог дао, Бог узео''), свеједно је то било страдање које је требало преживети. За шта је требало немало снаге.

А каква је одговорност лежала на глави велике породице! Савременим људима је тешко чак да представе какво је то огромно оптерећење јер се ми од пелена учимо другачије. За нас је троје деце већ многодетност а петоро или шесторо (средњи број деце у руским породицама до револуције) – само што није знак сумашедства. Нарочито ако ''услови не дозвољавају''.

А те услове треба да нам створи држава, којом смо ми вечно незадовољни, зато што она ''не даје''. То јест грађани заузимају по односу према држави однос пубертетлија који се боре за своја права, али притом тежећи да се уклоне од обавеза. Нећу улазити у појединости да се не би сувише удаљила од теме. Рећи ћу само да је такав поглед на свет нашим прецима био дубоко стран. Пре 150-200 година руски човек би се јако изненадио када би чуо данас модерну реченицу: ''Ја никоме ништа нисам дужан''.

Тако да је савршено очигледно да издржати бреме одговорности могу само јаки људи. И што је бреме веће, то човек треба да буде јачи.

 

                                                                   

[JESSY]

Значи, теза о начално рањивој и осетљивој психи мушкарца не може да издржи критику. Али са друге стране, мушкарци су заиста ослабили што доказује, нарочито, статистика горепоменутих психичких поремећаја.

О чему се ради? Мени се чини да се ради о томе да је мушкарац, ако се може тако рећи, биће више друштвено него жена. Вековима, па чак и тисућљећима свет жене се ограничавао породичним кругом. Оне нису учествовале у друштвеним стварима. Наравно, било је изузетака, али они нису мењали поредак ствари. Мушкарци су обликовали услове живота у друштву, стварали друштвене и државне институте, управљали њима, састављали законе (међу њима и оне који се тичу породице). Вероватно зато њихова психа силније реагује на ситуацију социјално-културног слома. Они брже усвајају нове друштвене поставке, јасније осећају куда дува ''друштвени ветар'', у њима је мање конзервативизма.

У складу са тим, ако социјално-културне промене имају позитивни карактер, дечаци ће стремити да се приближе позитивном идеалу. А ако у друштву иде пропаганда дегенеративних ''вредности'' и модела понашања, мушки део становништва пропада више него женски.

Само неколико довољно свежих примера. 1990-тих година, када је на власти у Русији био председник-алкохоличар и сви су о томе знали, пијанство на послу (између осталог и у веома престижним установама и уредима) постало је скоро незаобилазна појава. И рекло би се да са тим више ништа није могло да се уради. Долазило је до тога да су руководиоци, који нису смели да пију због здравственог стања, слали уместо себе потчињене да одговарају. Тако је било и са нашим породичним пријатељем, који је заузимао веома високо место на чиновничкој лествици. Јадник само што се није пропио, био је принуђен да под претњом развода мења радно место...

Али дошао је на власт други човек и неспутано пијанство на радном месту брзо је прекинуто. Притом за то нису били потребни неки нарочити укази! Просто је међу руководиоцима пијанство ''одједном'' постало не-престижно, а потчињени се оријентишу на руководиоце. Не говоре без разлога да риба смрди од главе.

Други пример. 1990-тих година, када је одозго била пуштена крилатица ''Богатите се!'', многи дечаци предшколског и млађег школског узраста, које су нам доводили на саветовање, су маштали да се обогате. А на питање: ''Шта би волео да будеш кад порастеш?'' заједно су одговарали: ''Бизнисмен''. Сада је машта о богатству (у сваком случају, међу нашим људима) много мање популарна, а професија предузетника у списку ''животних стратегија'', скоро да не постоји. Зато многи желе да постану фудбалери, међу њима и они, којима то јасно ''не стоји'' због здравља.

Шта се променило? Зар је новац изгубио своју важност? Или је предузетништво постало непотребно? - Не, у друштвеној свести је дошло до промене. У јавним гласилима се све више помиње тема неправедно стеченог богатства. Реч ''олигарх'' се тачно поистовећује са ознаком ''лопов'', а фудбал су почели да промовишу (опет одозго). Фудбалске новости се издвајају, у многим кафеима у сврху привлачења, се појавила могућност да се погледа директан пренос фудаблских шампионата. Друштво је поново нечујно почело да подржава идеју да фудбал одвлачи младеж од штетних навика... Резултат није закаснио да се покаже.

Што причамо о избору професије! Чак и жеља да продуже свој род код многих мушкараца се појављује не на равни инстинкта већ под утицајем друштвених поставки. Ако буде престижно бити оцем велике породице - они ће томе стремити. Ако је, напротив, друштву потребан лик Дон Жуана, коме, из разумљивих разлога, деца нису потребна, многи мушкарци ће одахнути са олакшањем. Обратите пажњу како се само мало њих буни због грубог кршења мушких права у законодавству по питању абортуса, по коме жена може да изврши абортус без сагласности мужа. А ту иде реч о убиству њиховог заједничког детета! Значи такво стање ствари мушкарци стварају.

Они уопште не сматрају то повредом својих права зато што се и у совјетско, а тим пре и у пост-совјетско време многодетност схватала као нешто архаично, што обремењује нормалног човека непотребнми бригама, смета му да се развија, да живи интензивним, потпуним (сада говоре ''квалитетним'') животом. Зато се ситуација када жена, по закону, фактички сама одлучује колико ће деце имати у породици, често чак не обавештавајући мужа о томе што се дешава, многим мушкарцима не чини понижавајућом. Иако је она на самом делу понижавајућа до безумља! А ето пробајте да пренесете ситауцију на нешто друго, вредније у очима савременог друштва. На пример, предложите закон по коме ће жена имати право да располаже станом или кућом, стеченом у браку, не тражећи сагласност супруга за продају непокретности, и чак га не обавештавајући о томе, а да супруг буде лишен таквог права – то ће код свих мушкараца изазвати буру негативних осећања.

 

                                                          

[JESSY]

Врло јарко се друштвена оријентисаност мушкараца показала у тешким годинама перестројке и пост-перестројке. Пропала је држава, распале се споне које држе друштво; творци друштвеног мнења су почели да уверавају народ да може да се ради све што није законом забрањено. На такав начин, морал је фактички укинут, зато што мноштво ружних поступака, које друштвени морал осуђује, закон није забранио. Подлост није забрањена, блуд и прељуба такође. Пијанство и наркоманија - такође се по закону не гоне. Људи су остали препуштени сами себи: преживљавај како знаш. Ради шта хоћеш. Или немој да радиш ништа.

Кривично дело о паразитирању су укинули, принудно лечење алкохоличара и наркомана су прогласили за штетно, неефективно, да нарушава права човека, чак су и трезнилишта позатварали. Државу су залили јефтином вотком, препунили наркотицима, порнографијом и другим атрибутима западне слободе. И многи очеви породица нису издржали. Сазнавши да нема надзора над њима, они (да не говоримо о неожењеним момцима) су утонули у све свом тежином. Наравно, није се сваки мушкарац тако понашао али то је било (и остало) довољно масовна појава. Мајке су подлегале саблазни да ''узму све што им живот пружа'' много ређе (иако се и то дешавало).

Типична сцена тог времена: жене продавачице са товаром робе вишим од њих самих.Шта је њих терало да се исцрпљују, губе здравље, да се подвргавају разним опасностима, лишавањима, понижењима? Зашто оне нису могле да иду за својим мужевима и оду од неиздрживо тешке стварности? Јер се жестоко пиће није продавало по полној припадности. И надзора над њима, као и над мушкарцима, није било никаквог. Шта им је сметало да, искористивши некажњеност, брзо склизну низ стрму раван?

Сметао им је мајчински инстинкт. Исти тај који тера малу беспомоћну птичицу да грудима штити птиће од нападача који неколико пута превазилази њене силе и меру. Мајке су жалиле децу више него саме себе. И нису могле да замисле живот без њих, психолошки не разликујући себе од детета, иако оно већ није било мало већ одрасло. Физички су се растајале од њих у време путовања због робе а затим и посла на тржници. Али свеједно, оне су са дететом биле једна целина, породица.

Тај исти инстинкт не дозвољава преовлађујућој већини мајки да одбаце децу – инвалиде. Постоје изузеци, али још увек, не гледајући на више од двадесетогодишњи напад на морал, то су још увек изузеци. Ситуације када отац напушта породицу у којој се родило дете инвалид је толико распрострањена да то више никог не чуди. ''Није издржао притисак'' – обично се говори у подобним случајевима. Израз у духу сада модерне толерантности: као да је објашњење истовремено и оправдање. Шта, кажу, тражити од њега? Па мушкарци су осетљиви, рањиви, то је свима познато...

[JESSY]

Све ово ја пишем не да бих повредила мушкарце и похвалила жене. Овде се не ради о разјашњавању питања ''ко је бољи?'' ни о пребацивању кривице на супротни пол. Просто без одбацивања митова који искривљују стварност, нећемо схватити како да се избавимо од искривљавања. Полазећи од лажних основа, нећеш доћи до правилних закључака. Ни до циља нећеш доћи, ако будеш тумарао у магли на неку другу страну.

Наш циљ, ради кога смо навели сав претходни разговор, састоји се у томе да схватимо како у савременим условима да васпитавамо дечаке. Шта радити? Од чега почети?

Сложићете се, постоји огромна разлика између представе о мушкарцима као начелно осетљивим, рањивим створењима и тврдње да није мушка природа сама по себи таква, већ неслагање те природе са особеностима такозваног пост-индустријског, пост-модерног друштва изазива очевидно, видљиво већ голим оком, слабљење мушкараца. У првом случају, осетљива створења треба неговати, љуљати, ако га јачате онда то мора бити врло пажљиво, иначе нежна биљка неће издржати и угинуће. У другом случају притисак треба да се врши на промену услова, преусмерење микро и марко окружења. На то да се из живота детета максимално уклоне чиниоци који ометају нормални развој његовог мушког начела.

Наравно, сада је то теже урадити. Лакше је неговати, љуљати и ништа не тражити. Али ми немамо другог излаза, ако хоћемо да елементарно преживимо. Футуролошка размишљања о неком пост-човечанству у коме ће све бити другачије су - бестидни блеф.

У крајњој мери, у нашој земљи, на коју су толико векова заредом, оварали чељуст сви које није мрзело, додатно слабљење мушког начела носи са собом не само губитак животног пространства већ и самог живота. Наивно је мислити да народ ''сувишне државе'' – тако су без устезања називали Русију 1990-тих година западни политичари – неће бити сувишан на пиру победника.

 

                                        

[JESSY]

ШТА СМЕТА УСТАНОВЉЕЊУ МУШКОГ НАЧЕЛА

А шта то конкретно смета у савременом друштву установљењу мушког начела?

Мени се чини да је то, пре свега, усмеравање на хедонизам. Основно усмерење потрошачког друштва. Ако друштво потребује ''идеалног потрошача'', ако је жеђ за насладом у глави угла, онда се у складу са тим, у човеку у бујним бојама расцветава егоизам, индивидуализам и инфантилизам. Он не расте, не развија се као личност. Мењају се само објекти жеље: уместо дечијих играчака јављају се играчке за одрасле. Али суштина остаје иста. Човек не управља својим жељама већ оне њега затрпавају, преплављују и вуку за собом као набујали поток малу, лаку дашчицу. А када човек не може да се супротстави својим страстима, о каквој снази воље ми ту говоримо?

Није тешко приметити да све то помаже успеху противника у информационо-психолошком рату, чији је циљ – ослабити могуће заштитнике Отачаства (то јест мушкарце). И сада, ако то погледамо са тачке гледишта на савремено ''проблематично дете'', увидећемо да је тај циљ у заначајној мери постигнут. Ослањајући се на сопствене увиде, а такође на жалбе родитеља и педагога, који једнодушно сведоче да је тешке деце (првенствено дечака) последњих година све више и више, овде наводимо пример портрета таквог детета.

Он се лако узбуђује, лоше концентрише пажњу, брзо се умара, површан је, често нема изражене стваралачке, сазнатељне интересе, а стреми само ка разонодама, лако се подаје лошем утицају, не уме да претпостави последице (прво ради а затим размишља), недисциплинован је. Истовремено је амбициозан, конкурентан, има повишене захтеве, претензије на вођство при одсуству потенцијала за тако сложен задатак. Он је често узнемирен, чак и кукавица али се свеједно труди да замаскира свој кукавичлук разметањем храброшћу. Осећајући себе некажњеним, такво дете пројављује демонстративност и самовољу. Он је емотивно неразвијен, није способан за дубока осећања, односи се према окружењу, чак и према блиским људима потрошачки, као са објектима манипулисања, не додирују га страдања других људи, у случају неке користи за себе лако може да обмане, пење се на главу, не признаје своје грешке, не доживљава право раскајање (бесавестан је).

Управо такви људи улазе у групу ризика за алкохолизам и наркоманију, који су врло делатни начини уништења становништва у фази ''хладног рата''. А при преласку на права бојева дејства, војска која се састоји из мушкараца са сличним профилом понашања, нема шансе за победу. Део њих брзо ће побити а други део ће се разбежати или прећи на страну противника.

[JESSY]

Савршено је очевидно да је културно-историјски, не само у нашој земљи, већ и у осталом свету такав тип мушкарца био знак изрођавања (дегенерације), уколико није одговарао основним задацима јачег пола: бити заштитником, изградитељем, хранитељем, главом породице и рода, потпором друштва и државе. И стварање услова при којима се горе наведене негативне особине развијају на штету позитивних, неизбежно води ка томе да се мушка психа изопачи, дух и тело ослабе, живот скраћује. То је запрограмирано.

Постоји још један важан фактор. Савремено потрошачко друштво стреми да извуче из живота човека сав виши смисао. Суштина је – у потрошњи и наслађивању. Шта још да се ради? Што си приземнији, утробнији и примитивнији – то си ''жешћи''. Исмевати све што човека чини човеком. Средства јавног информисања и други канали утицаја на друштвено мнење улажу титанске напоре да би разводнили – а у будућности и потпуно испразнили – традиционална схватања дуга и части, родољубља, љубави и верности. У Бога - савремени либерал, који даје тон у постројењу ''отвореног глобалног друштва'', наравно – не верује. А ако и верује, онда у таквог коме одговара Содом у свим његовим пројавама (то јест – не у Бога, већ у ђавола). Али међу простим људима, које нарочито отворене идеологије већ и не називају људима већ – ''биомасом'', упорно се пропагира атеизам: разговори о спасењу душе су смешни, то је прекјучерашњи дан, фанатизам, мракобесије, и опет – у перстпективи – религиозни екстремизам.

У нашој земљи, која је већ у ХХ веку преживела период војинствујућег атеизма, притом не у хладној, већ у врућој фази, са уништавањем храмова и убиством милиона православних хришћана, дела стоје мало другачије. Овде се боре две струје које искључују једна другу. Са једне стране све више људи прилази Христу. Са друге, либерали појачавају нападе на Цркву, трудећи се да је ослабе, како споља тако и изнутра. Исход борбе зависиће од тога да ли ће Русија смоћи снаге да задобије суверенитет и крене по сопственом путу развоја, рађајући хришћанске вредности и одлучно одбацујући све што хоће да их раслаби и уништи.

Али, сам по себи суверенитет (самовласност) нам неће пасти на главу. Да ли ћемо га стећи или не, зависи од сваког од нас. Између осталог, и од тога како ће људи васпитавати своју децу.

[JESSY]

НА ЧЕМУ ИСТРАЈАВАТИ ПРИ ВАСПИТАВАЊУ ДЕЧАКА

Једно од најважнијих својстава, сједињених са полом (тих, без којих је мушкарца тешко назвати мушкарцем) је храброст. Развијање те особине на најактивнији начин подстицало се код свих народа у свим временима. Данас са тиме имамо проблема.

Многе породице (не само половичне већ и такве где постоји отац) страдају од претеране брижности. А још и средства јавног информисања набијају страх. Јувеналци (радници социјалне заштите деце-прим.прев.) који примају новац из западних фондова, позивају да се забрани остављање деце до четрнаест година без надзора. Већ има немало случајева када су се огреботина или модрица, које васпитачица примети на детету – а тим пре обраћање у ургентни центар са сумњом на потрес мозга или прелом кости! - претварали у тежак доказ ''грубог поступања у кући''. И мајка је морала да се оправдава пред полицајцем, доказујући да она није чудовиште које жели своме детету зло. Ако се таква пракса укорени и родитељи, са разлогом се бојећи непријатности, почну да се тресу над децом још више, штитећи сваки њихов корак - на васпитање храбрости може да се коначно постави крст. То не сме да се дозволи.

Разуме се, васпитавање храбрости ради се имајући у виду карактер детета, не пренагљујући у раном узрасту, да би се избегла неуротизација. Али подстицати ту особину у дечацима је савршено неопходно. А данас неретко бива да ни сами родитељи не схватају колико је то важно. Њих много више занима развој интелекта, истрајности, марљивости, стваралачких способности – свега тога што је неопходно за добро учење и даље усмерење на високо плаћен посао у уреду и.т.сл.

Али, прво, далеко је од чињенице да ће се живот у удобности продужити у недоглед. Ма колико ми то хтели, највероватније тих и миран живот неће проћи без искушења. Друго, и у садашњем, довољно спокојном животу, људи нису осигурани од непријатности разних врста типа напада хулигана. И треће, (а у ствари прво) ако је храброст једно од најважнијих мушких особина, на њему се, као на основи, у значајној мери заснива мушка личност. Расудите сами.

Храбар човек – то је човек мужаствени (реч говори сама за себе!). А мужаственост подразумева и постојаност, и издржљивост, и ''смелост младићску'' и тежњу да се преодолевају тешкоће. И, разуме се, снагу воље без које се не може исковати мушки карактер.

[JESSY]

Живот у савременом граду суштински ограничава развој свих тих особина. Није случајно да се толико дечака ''навлачи'' на компјутерске игре. Не ради се само о томе да је то ''мода'' и ''начин понашања'' у дечачко-момачком узрасту. Много је важнија чињеница да компјутерске игре дају могућност момку да се изађе из стварности и претвори се у правог мушкарца, не развијајући у себи мушке особине већ их заменивши привидом игре. У животу треба ићи у салу за вежбе, сваки дан радити гимнастику, вежбе, које ти нису све обавезно лаке, трпети критике тренера и ударе по самољубљу, када неко други бива бољи.

A ту – затворио се у соби, сео што удобније, укључио ''комп'' кликнуо неколико пута ''мишем'' – и ти си херој, добијаш силу, моћ... Јефтино и гневно! Није случајно да слабовољни, немужаствени (иако, можда крију свој кукавичлук) момци тако често постају зависници од компјутера.

Храбар момак, са јаком вољом, неће губити сво своје слободно време на ту бесмислицу. Он, наравно, може заиграти, али њему ће много занимљивије бити да се бави некаквом активном делатношћу, стваралаштвом, да сазна нешто ново, крене у поход кануом, попне се на гору или се бори са неким не на екрану него у рингу... Тешкоће, невоље њега само подстичу. Он се не боји живота, не бежи од њега као пуж у умиваоник, нема хистеричне реакције, тако карактеристичне за залуђенике компјутерским играма, не глуми трудећи се да сакрије кукавичлук и слабовољност претворним разметањем и самозадовољством. Другим речима, нормални дечак се не понаша као нежна, размажена, свилена госпођица, која, из несхватљивих разлога хоће да преузме улогу заповедника у породици.

Друге – не мање важне, мушке особине су благородство и великодушност. Они не дозвољавају животињској свирепости и суровости да се размашу, не дозвољавају да се руга слабијима, стављају забрану на плиткост и цинизам.

Савремена масовна култура се труди да баци те највредније мушке особине у ђубре. Усиљено се рекламира извештачено, хистерично ''оно'', које се украшава огрлицама и минђушама, које негује кожу лица по свим правилима козметологије ХХI века и које се чак не стиди да прошета – још увек, истина, само по подијиму а не и по улици – у сукњи. А за оне који ипак неће да буду женскасти, предлаже се друга могућност: тупи, груби клипан, који се споља и изнутра мало по чему разликује од орангутана. Нећу се удубљивати у ту тему али, колико могу да судим по оценама стручњака, то су два пола ''културе Содома''. Ни једно ни друго немају везе са правом мушкошћу.

[JESSY]

Размишљајући о разликама између дечака и девојчица, психолози примећују да дечаци имају развијен ''осећај стада'', вољно признају друштвену јерархију. Они су такмичари, боре се за вођство. Девојчице су осећајније по питању међуљудских односа. Њихово општење је више поверљиво, свака обично има најбољу другарицу, са којом дели тајне. Наравно, и међу девојчицама постоје слабије или јаче личности, али тежња да постану ''вођа стада'', као правилно није им својствена.

И то је потпуно разумљиво. Предназначење жене је – да буде жена и мајка, да дарује ближњима љубав и нежност. Мушкарцу је, пак, назначена Богом улога началника-руководиоца. Некоме – малог, некоме – великог, то зависи од могућности и од тога како те могућности успеју да се остваре, како се устроји живот.

Али не сме се губити из вида код васпитања дечака та најважнија улога. Иначе ће обликовање мушког карактера бити изобличено. Они који су слабији ће бити сломљени, постаће пасивни и малодушни. Природе ће јаче почети да упорствују, да се буне. Разуме се, родитељи не треба да дозволе сину да им командује (данас се то неретко среће јер је родитељима лакше да уступе него да трпе скандале свог потомка). Али како су дечаци јако осетљиви на очување хијерархије, они ће престати да уважавају одрасле који им дозволе да им седну за врат. И брзо испадају из контроле, размазе се, не уче се дисциплини, раду и одговорности.

Без развоја горе наведених особина: храбрости, постојаности, издржљивости, снаге воље, предузимљивости и самосталности, великодушности и благородства – немогуће је бити нормалан руководилац. Ни у породици, ни у друштву, ни у држави.

А не испуњујући своје основно предназначење, мушкарац се не осећа срећним и труди се да се утеши заменама и неретко на крају затупи, узалуд протраћи своје најбоље године. Родитељи дечака испочетка треба да поставе пред себе исправан циљ. А тога се многи сете исувише касно, када је већ и слепоме јасно да момак није спреман за улогу мушкарца. И шта онда радити са тиме– велико је питање.

[JESSY]

Размишљајући о разликама између дечака и девојчица, психолози примећују да дечаци имају развијен ''осећај стада'', вољно признају друштвену јерархију. Они су такмичари, боре се за вођство. Девојчице су осећајније по питању међуљудских односа. Њихово општење је више поверљиво, свака обично има најбољу другарицу, са којом дели тајне. Наравно, и међу девојчицама постоје слабије или јаче личности, али тежња да постану ''вођа стада'', као правилно није им својствена.

И то је потпуно разумљиво. Предназначење жене је – да буде жена и мајка, да дарује ближњима љубав и нежност. Мушкарцу је, пак, назначена Богом улога началника-руководиоца. Некоме – малог, некоме – великог, то зависи од могућности и од тога како те могућности успеју да се остваре, како се устроји живот.

Али не сме се губити из вида код васпитања дечака та најважнија улога. Иначе ће обликовање мушког карактера бити изобличено. Они који су слабији ће бити сломљени, постаће пасивни и малодушни. Природе ће јаче почети да упорствују, да се буне. Разуме се, родитељи не треба да дозволе сину да им командује (данас се то неретко среће јер је родитељима лакше да уступе него да трпе скандале свог потомка). Али како су дечаци јако осетљиви на очување хијерархије, они ће престати да уважавају одрасле који им дозволе да им седну за врат. И брзо испадају из контроле, размазе се, не уче се дисциплини, раду и одговорности.

Без развоја горе наведених особина: храбрости, постојаности, издржљивости, снаге воље, предузимљивости и самосталности, великодушности и благородства – немогуће је бити нормалан руководилац. Ни у породици, ни у друштву, ни у држави.

А не испуњујући своје основно предназначење, мушкарац се не осећа срећним и труди се да се утеши заменама и неретко на крају затупи, узалуд протраћи своје најбоље године. Родитељи дечака испочетка треба да поставе пред себе исправан циљ. А тога се многи сете исувише касно, када је већ и слепоме јасно да момак није спреман за улогу мушкарца. И шта онда радити са тиме– велико је питање.

[JESSY]

А данас је тешко наћи разумевање. Уцрковљени одрасли људи данас су углавном жене. А у момачком узрасту, психологија дечака се јако разликује од женске. Осим тога, родитељи данашњих момака, као правило, пришли су к вери у мање или више зрелом узрасту, успевши да поблуде у тами и на крају изађу на светлост. Зато им се често чини да син извољева: ''Добро, ми нешто и нисмо знали, али теби је смисао од пелена откривена! Иди ухрам, моли се, исповедај се, причешћуј, труди се да не грешиш а кад погрешиш – покај се. И све ће бити добро!''

И то је, наравно, правилно, али дечака не усмерава. Дубоко, озбиљно мушко васпитање је савременим дечацима потребно као ваздух. Решити то питање само снагама свештеника, који су и без тога преоптерећени тако да ни своју сопствену децу скоро не виде, је нереално. Родитељима је важно да то схвате и да се раније позабаве тиме са киме ће дечак да поразговара, да подели своје мишљење и сумње. Најбоље од свега, разуме се, би било да ту улогу узме на себе и достојно испуни сам отац. Тешко је чак и описати, каква је велика срећа за сина да се поноси својим оцем не просто као уваженим човеком, специјалистом у некој ствари, већ и као моралним, духовним ауторитетом.И каква је то велика част за оца у епохи демонстративног срозавања ауторитета, пира неваспитања.

Ако би се у друштво вратило поимање тих ствари, многи очеви би се замислили и почели да се другачије понашају. Јер сви мушкарци, чак и мали дечаци, хоће да их уважавају. Питање: због чега? Данас је то кључно питање. Док његово решење не пређе у духовну раван, док мушкарци не сазреју до сазнања првостепене важности вере и не почну да се понашају у складу са тим, васпитање дечака ће храмати. Ма колико да се мајке труде да испуне оно што очеви нису.

 

                                                                   

[JESSY]

ДАО СИ РЕЧ – ДРЖИ ЈЕ!

Учите дечака да држи реч. Некада се то сматрало питањем части и неотуђивим својством мушкарца.Чак су и трговинске уговоре руски трговци и предузетници неретко закључавали речима: ''ударали по рукама (руковали се)''. Не испунити обећање значило је изгубити поверење у свом кругу, бити жигосан као нечастан, низак, непожељан човек. Никакву снисходљивост у даном случају друштво није пројављивало. ''Кад не даш реч – крепи се, а кад даш – држи је'' – захтевала је народна мудрост. А сада нам убацују да је неиспуњавање обећања савршено нормално. У политици – као да другачије и не бива. Aли ако оправдавамо нечасност мушкараца на власти, шта онда очекивати од обичних људи: мужева, очева, синова?

Испада, да немаш на кога да се ослониш. Као одговор на твоју молбу, одговарају ти ''да'', али то ништа не значи. Мајка која се вратила кући са посла, редовно види сина са неурађеним задацима, забијеног у компјутер, и гомилу прљавог посуђа у судопери, иако се он преко телефона клео да ће све бити сређено када она буде дошла кући. Обраћати се мужу је такође бесмислено: он ни сам не испуњава обећања. Полице које је требало да окачи пре три недеље су још увек нераспаковане. Па ни физички његово присуство у стану се не види, без обзира на то што је јуче тврдо обећао да ће раније доћи с посла да би радио са сином математику... Нећу продужавати тај реалистични цртеж. Све је и тако сувише добро познато. Рећи ћу само да код жена таква инфантилна неодговорност мушкарца изазива брзи губитак поштовања према њима. Очигледно, зато што то улази у оштру противуречност са архетипским образом мужа као поуздања и ослонца, иза којег је као иза камног зида. Жена може да се помири са многим недостацима супруга, али губитак поштовања за брак је фаталан. Чак и ако се он формално не распадне, жена ће доживљавати најдубље разочарање и и реаговати на одговарајући начин.

[JESSY]

Зато, желећи срећу дечаку, њега обавезно – молим опростите за игру речи! – треба учити одговорности (обавезности- прим.прев.), учити да испуњава своја обећања.

Како га учити? Па, уопште, ту нема посебних мудрости. Ако је дечак склон да буде лукав и манипулише, ако тражи награду унапред а, добивши је, не испуњава обећано, тада не треба давати унапред. То треба да буде гвоздени закон који неће моћи да поломе никакви наговори и хистерика. ''Ујутру паре – увече столице''. И никако другачије. А паралелно треба повремено говорити сину (не као укор него просто тако) - да прави мушкарци држе реч. Вреди прочитати причу А.И. Пантелејева ''Часна реч'' и поразговарати о њој. А такође навести примере из живота. Међу њима, примере из живота великих људи, житијне историје.

На пример, сетити се догађаја из житија светих мученика Адријана и Наталије или мученика Василиска. Адријана су пустили код жене да би јој саопштио о дану свог погубљења. А Василиск је замолио стражу да га пусти да се опрости са рођенима.

Теоретски, оба су могла да побегну али они су се вратили у сигурну смрт зато што су хтели да пострадају за Христа и нису хтели да губе своје добро име, да их означе као преваранте и кукавице.

И још – не дајте унапред не само толико жељене слаткише и цртаће већ и нешто много важније! – привилегије везане за узрастање. Као што је, исправно, било у сва времена код свих народа. Дете прво треба да докаже да је сазрело до преласка у другу узрастну категорију а тек после тога је добијао додатна права. А не обрнуто, како се данас често догађа.