О васпитању деце

[JESSY]

И напокон, о главном...

 

Кажњавајући децу, потпуно је неопходно је самосавлађивање и чак... мирно
расположење духа. То се не може чинити у нападу љутње, злобе, за освету. Јер родитељи
који воле дете не кажњавају га да би се с њим обрачунали, већ да би га зауставили кад оно
није у стању само да се заустави. Казна је рампа која спречава да дете напредује у
порочном путу, а уопште не оруђе за мучење. Зато се прво смирите, дубоко удахните,
саберите се и тек онда примењујте санкције.

Т.Л.Шишова

[Драган άσημος :)]

Људи, не знам како је код вас, ало мене највише избија из такта дјечија непослушност. Дјеца су 4 и близу 4 године.

Дјечија контра-кажеш немој то, а оно оће баш то, кажеш ајд то, а оно баш то неће.

Од те варнице експлодирам као динамит.

[JESSY]

ЉУДМИЛА ЈЕРМАКОВА

НЕДОЉУБЉЕНА  ДЕЦА

Термин „недољубљена (недовољно вољена) деца“ користе данас многи психолози. Шта он значи и на коју децу се он односи? И најважније: шта учинити да сопствено дете не би сматрало себе „недољубљеним“. На ова питања одговара православни психолог Људмила Фјодоровна Јермакова...

 

НЕЗАШТИЋЕНИ  ПИЛИЋИ

Недовољно вољеном обично себе сматрају деца која нису добила довољно родитељске љубави, мајчинске нежности, домаће топлине, као и она која су углавном васпитана ван породице. Уопште није обавезно да су то деца из растурених породица, интерната или домова за незбринуту децу. Ма како то жалосно звучало, али и у целим породицама, обезбеђеним у материјалном смислу, деца врло често бивају недовољно вољена. Зашто? Зато што данас, на жалост, родитељи често мисле да се љубав према деци састоји у томе да се заради што је више могуће новца, да се нахрани и напоји дете, да се нађе добра дадиља или престижни дечији вртић - то јест да се обезбеде његове основне потребе.

 

 

Према деци се односе као према инкубаторским пилићима.

На тај начин испада да се према деци односе као према инкубаторским пилићима, који се веома разликују од оних који расту под квочком у селу. Изгледа да су инкубаторски пилићи понекад «цењенији» од сеоских. Али главна особина инкубаторских пилића је у томе што код њих нису формиране свакодневне навике неопходне за живот које су карактеристичне за одраслу кокошку. Због тога, ако „ васпитанике“ пустимо на слободу  они неће умети да се заштите или да побегну од грабљивица, неће умети да кљуцају траву, да траже храну испод својих ногу. Па неће успети ни да продуже свој род зато што, иако и такве квочке носе јаја, код њих је изгубљен инстинкт легања.

Скоро исто то се дешава и код људи. Уколико човек проведе своје детињство у јаслицама и дечијем вртићу и при том не добије правилно породично васпитање, онда ће у тешким животним ситуацијама - при избору супруга, или у било којој стресној или конфликтној ситуацији, при васпитању своје деце – он бити беспомоћан.

[JESSY]

ПОРОДИЦА ПРЕНОСИ ИСКУСТВО

- „Како то?“- запитаће се многи. ''Зар није прихваћено мишљење да за социјализацију детета оно треба и да похађа предшколске установе''...

- Али у том случају, водећи се том логиком, најхармоничнија и социјално најуспешна морају бити деца из дечијих домова. Јер се она стално налазе у колективу.

Испада да није тако. Чим одрасла деца оду из дечијих домова у самосталан живот, показује се да она апсолутно нису способна за живот - ни у свакодневном, животном, ни у психолошком смислу, нити на плану самореализације.  Таква деца не умеју да ураде ни најпростије ствари, као што је кување макарона или чаја. Стамбени простор који припада таквој деци убрзо одлази у нечије непознате руке, а та деца по статистици постају у 85-90% случајева становници поправних домова или затвора. То јест, прилагођавање такве деце на живот је веома тешко.

 

Живећи у породици дете расте усвајајући искуство старијих.

 

Живећи у породици дете расте усвајајући искуство старијих. Оно уме како-тако да решава животне проблеме.  Али најважије је да га породични живот учи да превазилази проблеме, баријере које одрастао човек среће на сваком кораку, да у неким случајевима иде на компромис, а у другима - да буде принципијелан. Када се дете васпитава у породици оно види на самом примеру да мама или тата нешто прећуте, нешто окрену на шалу, а некад инсистирају на својем. И оно почиње да схвата, да упија животну мудрост, начин живота своје сопствене породице а не некакве апстрактне. Породица преноси деци искуство, накупљено из поколења у поколење.

За хармоничан развој детету је јако потребан осећај заштићености.  А њега даје управо мама. Заштита - то је најважнија мајчинска функција. Шта год да мама ради,  крајем ока она све време посматра дете. Превремени прекид те заштите приморава дете да изгради сопствену заштиту на уштрб општем психолошком развоју.

Можемо узети аналогију са другим младунцима. Узећемо на пример тигрића. Поред маме оно је весело, добро, велико маче. Уколико мама није поред њега, а неко стран му прилази - он се одмах накостреши и почиње да риче! Сва длака му је накострешена! Да заштити себе он још увек не може, већ само плаши. А плаши зато што је и сам силно уплашен. И дете је веома уплашено када га пре времена одвајају од мајке. Због тога деца тако често плачу и разбољевају се чак и у врло добрим дечијим вртићима, посебно прве године.

[JESSY]

АКО СЕ ПРЕКИНЕ ТРАДИЦИЈА

- Какав је психолошки портрет одраслог детета које није добило правилно породично васпитање?

- Будимо отворени, свет је веома тежак, понекад чак и суров. Човек, који није прошао добру породичну социјализацију, налази се један на један са овим светом и - он је у паници. Зато што га нису научили да решава животне проблеме, да излази из конфликта, да гради топле односе са онима који га окружују и да у исто време стави на своје место манипулаторе који желе да му отму његову слободу и лични простор. Ако га томе нико није научио, он из раног детињства носи осећај личне незаштићености, која није покривена осећајем породичног јединства, породичне заштите, у основи које се, пре свега, налази мајчинска љубав и заштита.

 

Здрава деца седе код куће и не желе било где да излазе. Њихов свет је компјутер, малена соба, кревет, фрижидер.

 

Све чешће старија деца уопште не учествују у овом животу. Због тога сада међу младима имамо толико самоубистава, толико наркоманије. А наркотици такође представљају одрицање од живота. Данас су многе маме које се обраћају за савет психолозима забринуте што  њихова здрава, лепа, паметна деца седе код куће и не желе никуда да излазе. Њихов свет је компјутер, малена соба, кревет, фрижидер.

- Деца која су морала врло рано да испрхну испод маминог крила, по правилу као последицу тога, успостављају прилично сложене и тешке односе са родитељима. Зашто?

- Зато што људи који нису васпитани у породици не посматрају своју животну путању кроз призму покољења (генерација). Они живе изван прошлости и будућности. Они као да постоје само у садашњем тренутку, немајући љубави ни одговорности пред породицом и доносећи животно важне одлуке без обзира на будућност, а које имају велике последице и на њих и њихове блиске. Разумљиво је да такав приступ повлачи за собом много тешких проблема.

Дете, васпитано на породичним традицијама, оријентишући  се према животном искуству својих предака, животно обогаћено тим искуством - органски се уклапа у веома сложене савремене услове, доноси правилније  одлуке, мање је брзоплето, више је обазриво у свом животу. Захваљујући вредностима наученим у породици, оно у животу прави и мање грешака и неслагања са родитељима су код њега ретка.

Често се догађа да мама воли савршени ред. Код ње је све поређано по полицама, томе су је научили у детињству, а код њеног одраслог сина је све увек разбацано и он никада не може ништа да нађе због тога. Син није наследио мамин уредан однос према стварима. Зашто? Зато што је, нажалост, мама сама прекинула ту традицију одвојивши своје дете од породице. А затим њено дете својом различитошћу од ње може почети да је нервира.

 

                                     

[JESSY]

ОСЕЋАЈ ЗАШТИЋЕНОСТИ

- На први поглед нам се чини да се сви ти проблеми не могу појавити само због тога што дете свакодневно одређени део времена проводи ван породице. Јер се оно не удаљује из ње заувек. Осим тога, дечија обданишта омогућавају детету тако неопходно за њега, општење са вршњацима...

- Све је то тако. Наравно, дете ипак види родитеље свако вече, разговара са њима. Али то се дешава у мањој мери. А чак ни то није најважније. Важније је то да мама одлазећи на посао, бавећи се самореализацијом, понекад бива потпуно заокупљена другим бригама и проблемима. Мама и дете ће се свеједно удаљити једно од другог. Мамина глава је већ заузета другим стварима. Најважније за њу је да дете буде сито, обучено - не лошије од других, да  има електронске играчке разних врста... А затим почињу митарства по психолозима и докторима, зато што расте некакво страно,  често агресивно биће које не види смисао ни у сопственом животу, ни у животу својих блиских.

Уколико у породици постоје финансијски проблеми или жена осећа потребу да се бави некаквом делатношћу осим вођења домаћинства и васпитања деце, нико не каже да  треба то себи забранити. Али има смисла потрудити се да посао буде без „одвајања од породице''. Данас интернет даје прекрасну могућност мамама да раде, практично се не одвајајући од куће и не растављајући се од деце.

Што се тиче разговора - он је заиста неопходан детету. Али њега може бити сасвим довољно и унутар породице, посебно ако је она многодетна.

 

 

Када породица има бар троје деце, они се брину једно за друго и није им досадно.

Када породица има само једно дете, оно тражи већу пажњу маме. Просто зато што њему заиста недостаје разговора. Оно је усамљено. И мама онда мора све време да га забавља. Дете и мама се умарају једно од другог. Када у породици постоји бар троје деце, они се брину једно за друго и није им досадно. Код деце се формира њихов паралелни свет заједно са родитељским, у коме се тата и мама баве својим пословима, а деца расту у атмосфери константног рада и постепено се укључују у породичну активност.

Осим тога,  само се у многодетним породицама појављује осећај заштићености. То осећање заштићености ће остати код човека и онда када маме и тате више не буде на овом свету. Одрасла деца ће једно друго подржавати у току целог живота , ако су, наравно, правилно васпитана да воле једно друго. Али то је већ тема посебног разговора.

[JESSY]

ИСКРЕНИ РАЗГОВОРИ

- Наравно, важно је не само колико времена мама проводи са својом децом, већ и како она са њима разговара.

Врло је битно да грли, љуби своју децу (само не у уста, наравно). Један од главних разлога зашо деца данас тако рано почињу сексуални живот је - сувише рано и изненадно губљење телесног контакта са мајком. И трагајући за тим телесним контактом они прелазе на сексуални контакт. Мајчинско миловање је потребно детету у било ком узрасту. Добро је уколико су односи маме са дететом такви да и у 20 година оно може доћи, загрлити своју маму и поделити тајне са њом. Али и овде је пожељно избегавати грешке. На пример, најбоље је одмах научити дете да спава у свом одвојеном кревету. Ако дете навикне да спава са мамом, онда у даљем одраслом животу постоји вероватноћа несразмерног брака, тј. наћи ће супруга знатно старијег од себе.

 

Заједничка активност веома зближава родитеље и децу.

 

Заједничка активност веома зближава родитеље и децу. Мама нешто ради, а дете је поред и оно хоће да ради то исто што и мама. Мама брише подове, а дете помаже. Мама пере једну ногавицу, а оно другу. Наравно дете све то ради веома невешто, све то би она много брже и боље могла, али није важно: потребно је показати трпељивост, у нечему му помоћи. И уколико се све то ради праћено разговорима, расуђивањем о свакодневним породичним догађајима - управо тада и почиње прорастање љубави у заједничким активностима.

Узгред, деца веома воле да се играју са водом, песком, тестом. Правите са њима такве вежбе. На пример, научите га да направи свој хлеб. То уопште није тако тешко као што изгледа. А задовољство је огромно! Нека вам дете помаже. Није битно да ли је то дечак или девојчица. Нека сами умесе свој хлеб. Са домаћим хлебом не може да се пореди никакво пециво. Када у кући мирише на свеже испечен хлеб, онда је и атмосфера у њој топла, душевна.

[JESSY]

ДУХОВНИ ЗАКОНИ

- А шта учинити ако је ситуација већ запуштена и почеле су тешкоће у односу са дететом?

- Када је блиски душевни контакт са мамом прекинут - мама се запослила, дете је пошло у обданиште, веома је тешко да се он поново изгради. Мама врло често осећа да више не постоји те истинске љубави према детету које је било раније. Јавља се некаква глувоћа, некаква душевна отупелост. И дете, осећајући такво мамино стање, постаје буквално туђе и заједљиво. Како превазићи такво отуђење?

Уколико нема љубави онда треба чинити дела љубави!

Сетите се шта воли ваш син или ћерка. Млинце? Значи, умесите тесто за млинце. Правите их заједно и при томе причајте нешто, а када се дете укључи у разговор подржите га.

И не заборавите да љубите и грлите своје дете. Да, када сте се удаљили једно од другог, то може бити тешко учинити. Настаје се нека невидљива препрека. Мами чак може бити  тешко да пружи детету руку. Оно се већ устеже. Али и то се може превазићи. На пример, када оно седи и учи, приђите му и помазите га по леђима да се не би искривило или га нежно помазите по коси да бисте растерали умор. И тако постепено, дан за даном, односи ће постајати све топлији.

 

Уколико нема љубави онда треба чинити дела љубави!

 

Али, дешава се да се са одраслом децом никако не може ускладити однос - сувише су дуго мама и дете живели у отуђењу једно од другог. Шта тада урадити? Све оно што мама није довољно дала детету можемо покушату да надокнадимо уз помоћ молитве. Каже се да ''мајчинска молитва и са дна мора извлачи''.

И још један веома важан тренутак. Треба памтити да су сви чланови једне породице духовно повезани једно с другим. Због тога, уколико један члан ради нешто, рецимо, не баш добро, онда се то одражава и на остале чланове. Објаснићу овај духовни закон на примеру физичког закона. Узмимо на пример посуде. Уколико ми наливамо течност у једну посуду, на ком нивоу ће она бити у осталим посудама различитог облика и запремине? Према закону спојених судова - на истом.

Овим можемо илустровати и систем људских односа. Тако, на пример, када се жена, која је и жена и мајка, непажљиво односи ка свом животу, греши, онда ниво да кажемо благодати код ње опада. Али према закону спојених судова он пада у целом систему, тј. у целој породици, а не само код ње. И у породици почињу разарајући процеси. Али, уколико жена, осетивши све то, почне да се стално моли, исповеда, причешћује, иде на ходочашћа, чини добра дела - онда ће се ниво благодатног живота код ње повећати. Истовремено, он ће се повећати и код деце и код мужа, чак и уколико они не раде као и она. Породица почиње да се обједињује, сви чланови породице постају заштићенији, спокојнији. Сва породица се налази ближе Богу, а то значи и ближе једно другом. Са децом постаје много лакше општити.

[JESSY]

БЕЗ  ЉУТЊЕ

 

Апсолутно нема смисла да се недовољно вољена деца  љуте на своје маму и тату.

 

- Одрасли људи, схватајући да у детињству нису били окружени љубављу у довољној мери, често у души крију љутњу на своје родитеље. Сасвим узалудно. Ради се о томе да уопште нема смисла да се недовољно вољена деца љуте на своје маму и тату. Зашто?

- Од рођења до смрти ми пролазимо, можемо рећи, кроз систем искушења. Што је јача личност, то су озбиљнија и тежа искушења. А најтежа искушења ми добијамо од најближих људи. Пролазећи правилно кроз животне тешкоће ми сами постајемо мудрији и јачи.

Православни човек за све захваљује Богу, зато што разуме: Бог допушта само оно што нам је корисно. Ми имамо онакве родитеље какви су нам потребни за наш духовни раст. Због тога нема смисла да се љутимо на родитеље. Родитељи увек воле своју децу. Проблем је у томе што они своју љубав показују често на такав начин који дете не схвата као љубав. На пример, мама, бринући се за дете, стално га грди, никада не похваљује његове успехе већ просто ћути. Таквим мамама саветујем да промене центар своје пажње. тј. да посебно похвале успехе детета и блаже да се односе према његовим грешкама. По правилу, дете се и само брине за своје грешке, некад га чак и не треба грдити већ подржати.

Све чешће се сусреће и таква грешка у васпитању када мама сматра да тата не разуме осетљиву природу сина и фактички изолује дете од тате. Као резултат тога човек одраста у потпуној уверености да га је мама увек волела а тата - не. Жене које се жале на сувишну строгоћу свог супруга према детету треба да се запитају: а у каквом ће свету моје дете живети? 

У животу ће му се дешавати да се сусретне и са грубошћу и са претњама других људи. Како ће оно све то схватити? Као стални шок? Као јак стрес?  Да, може се десити да тата дође са посла уморан и буде неправедан према детету - одговорио му је бесно, повисио глас. Или га је чак казнио - отерао у ћошак.  И наше срце је задрхтало од жалости према свом детету.  Али без обзира како то може звучати парадоксално, чак и сувишна татина строгоћа је на корист детета. Захваљујући њој оно у ублаженим домаћим условима пролази школу стреса. Учи како да се избори са тим стресом. Када одрасте, оно лакше може да одреди кога треба да се клони, кога да заобиђе, да научи да се потчињава, да нађе своје место у породичној структури а не да сматра да он никоме није ништа дужан.

Без обзира како парадоксално то може да звучи, строги тата помаже детету да се прилагоди у нашој суровој стварности. У томе се и састоји мушка улога у породичној социјализацији одрастајућег покољења.

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=856:nedoljubljena-deca&Itemid=435

[JESSY]

интервју са оцем Георгијем Романенком

 

 

 

Отац Георгиј Романенко је парох цркве у селу Борисово у Московској области. Он је такође познати дечији психијатар. Видели смо се са њим, да би разговарали о проблемима дечијег менталитета.

 

-Оче, ви сте свештеник много година и даље водите психијатријску терапију. Да ли имате много пацијената?

 

Да, имам их много, али их не лечим. Ја им само пружам саветовање а онда их упућујем даље: неке до лекара, неке у болницу,а неке да посете психијатре.

 

- Да ли су менталне болести код деце данас раширене?

 

Ако узмемо у обзир граничне услове, онда многи људи могу бити навани као болесни. Проценат људи са озбиљним болестима, на пример, шизофренијом, не варира, али број неуроза расте сваке године. До пубертета, то јест, доба адолесцената, 90% деце има менталне проблеме, или у лакшем или у тежем облику.

 

- А шта их узрокује?

 

Прво, повезано је са наслеђем и са стањем здравља родитеља � а наш генски улог је био неодређен. Друго, има везе и са подизањем деце. И треће, окружење као што је увредљива и некултурна ТВ култура, сви они застрашујући цртани филмови са бесмиселним телетабисима, итд. ... то погоршава стање них који нису здрави.

 

- Које болести су најчешће и најозбиљније?

 

Не можете их класификовазти као озбиљне или лаке, све су оне озбиљне. Једно дете има страхове, друго има навику грчева а друго има емоционалне поремећаје. Ауто се покварио, и сасвим је свеједно да ли он не ме ићи због квара мотора, или пробушених гума, ипак га не можете користити. У доба пубертета, болести се погоршавају, а особа је већ зрела да створи ново болесно покољење.

[JESSY]

- Ужасна слика. Да ли то значи да се сваке године ситуација погоршава? Ментално нездрави људи не могу дати живот здравој деци?

 

Они могу бити рођени физички здрави, али се праг њиховог надражаја снижава, теже им је да се одупру раздражљивом окружењу и њихови сломови се догађају брже.

 

- Према статистикама, највећи број деце је болестан, али родитељи често могу бити несвесни тога, јер, судећи по ономе што сте нам рекли, болест може често узети скривени облик. Како би неко могао да нам каже знакове ненормалности, поремећаја, на пта би требало родитељи да обрате пажњу?

 

Требало би да гледамо на страхове, хиперактивност, одсутсво размишљања, посебну раздражљивост, непотребну забринутост, дечији садизам, чудно понашање (на пример, дете страсно воли једну играчку, или стално црта исти цртеж). На пример: дечак је мучио пса, мачку, а онда одлучио да се освети пријатељима који су га увредили. Узео је штап, закуцао ексере у њу и покушао да им ископа очи. Шта чинити? Да ли ћемо одлучити да је то била још само једна дечија шала и да заборавимо то? Или ћемо бити узнемирени и покушати да пронађемо начин, како да спречимо такву врсту инцидената у будућности?

Треба да обратите пажњу ако се дете просто стално лоше понаша. Можда имате проблеме да успоставите додир са својим дететом, или можда он или она, имају повећани интеркранијални притсак, као резултат компликованог порођаја. Ако осећате да има проблема у комуникацији између вас и вашег деетета, обратите се психологу за почетак, а ако он препоручи � психијатру или дечијем психонеурологу. Добили би медицинске рецепте ако су потребни и добили препоруке о најбољем режиму за ваше дете.

 

- Шта можемо урадити да спречимо менталне поремећаје деце?

 

Једини начин је да се дете подигне на прави начин.

 

- Ако тинејџер постане каприциозан, агресиван, лоше се понаша,, постане преосетљив и контакт са њим је срушен, али свако око родитеља им говори да је све у реду, да не би требали да то узимају к срцу, свако је био и сам такав... Да ли се може веровати таквом савету?

 

Не, ми нисмо били такви. Ментално стање људи сваког новог покољења, укључујући, сигурно је и тинејџерре, погоршава се. Јован Златоусти је знао да каже да је то доба најтеже, јер нико не може сигурно рећи у какву врсту човека ће се претворити дете. Само Бог зна. Требало би да памтите да у том стању не би требало да раздражујете децу, али не би требали ни да чините све што пожеле.

Постоји златно правило: подизати децу строго, али у љубави. Потпуна контрола је неприхватљива, дете је слободна личност, вољена од Бога. Родитељи би требали да науче да буду смирени, стрпљиви, сносе тешкоће у додиру уз помоћ љубави, али ако понашање деце пређе границе, онда је потребна казна, и то озбиљна.

[JESSY]

- Мишљења су подељена по питању кажњавања деце, неки предлажу да дете не би требало никада тући.

 

Требали би, чак би и морали да казните ваше дете, тако да дете не би навикло да буде лоше. Ако је његово понашање веома лоше, ако пљује, псује оца и мајку, неопрезно са иконама, требали би да му објасните да је такво понашање недозвољено и да ако настави да се тако понаша. Да ће бити кажњен.

Требали би да дете кажњавате овако: ставите му главу између ваших колена, онда узмите каиш и ударите га веома јако по задњици. Ударите јако, али само пар пута, брзо. Јер, ако га ударите лагано, ако се само претварате да га ударате, постаће мазохиста. Требали би да то урадите брзо и јако, из срца. Нека вришти, плаче, немојте причати са њим, а касније, када се смири, објасните детету да сте то морали да урадите јер га волите. Немојте никада рећи �Ох, опрости, десило ми се!�. Ако дете не жели да се промени никако, одведите га психијатру. Понекад деца себе не могу уопште контролисати, јер су већ болесна.

 

- Шта би требало да избегавамо у подизању деце?

 

Не идите у крајности. Не пример, једном сам шетао улицом и био запрепашћен женском виком. Помислио сам да је неко убијен или нешо трчи према њој. Испало је да то млада мајка �разговара� са својим двогодишњим дететом, које је шљапкало у бари. Јадна деца, чије мајке троше цело своје време вичући: немој, немој, немој!

Дете не припада родитељима, оно припада Богу. Оно је посебна и јединствена личност. И требало би да се понашате са дететом и да га подижете као јединствену личност, у духу љубави и слободе. Дар слободе, према Светим Оцима, је чак виши и од дара љубави. Подижући дете, требали би да се више него било где сећамо да имамо испред нас, слику и подобије Божије. И у кажњавању или охрабривању детета, треба да се сећамо тога.

Подижимо нашу децу у љубави, стрпљењу, смирености и благости, а не вређању, понижавању, изазивању и искушавању.

 

- Значи, прекомерна контрола је штетна за децу?

 

Све преко мере је штетно, морате знати границе. Важно је да не злостављамо децу, да не би наркомански зависник, али не треба да му дозволите да манипулише вама. Како можете наћи златну средину? Како схватити, када треба да казните ваше дете, а када је боље да се уздржите? Драга браћо и сестре, једини компас, једини светионик који имате јесте ваша љубав према вашем детету. Подизаћете га онако. Како га волите. Ваше љубеће срце ће вам рећи када треба да казните, а када да опростите. Многи људи се обраћају различитим књигама, које им често дају противречне савете. Не можете подићи дете тако. Дете се подиже вашим срцем, без обзира колико сте педагошких књига прочитали, на колико сте корисних предавања били, ако ви истински не волите ваше дете, не можете га подићи исправно.

Родитељима је посебно потребно стрпљење када њхова деца постају тинејџери. Покушпајте да не замерате и контролишете вашу децу без важног разлога. Требало би  да избегавате да их притискате превише. 90% раних бракова и напуштања куће, обично су разлог последица поразне родитељске контроле; то је посебно истинито када су у питању мајке. Деца која су под притиском као тинејџери, одрастају неправилно, не осећају слободу, не осечају Бога, претварају се у уплашену животињу.

Немојте викати: �Не желим да си икада више видео ту девојку поново!�, благо реците, �Желео бих да не радиш то, али ако инсистираш да је видиш, па добро, ради то у тајности, али би ме то повредило... Молићу се за тебе.� Молите се Богу за вашу децу, молите се у цркви, водите их са собом на ходочашћа. Покушајте да постанете пријатељ са вашом децом.

Срећни смо што припадамо Руској Православној Цркви, имамо Господа, Апсолут, Истину, лакше је подизати децу исправно. Можете дететеу дати пристојно подизање само у породици верујућих, или бар људи који трагају за вером. Јер ни психолози, ни доктори ни педагози, са свим њиховим искуством, не могу подићи дете у духу доброте, љубави, честитости и саосећања. Више вредности могу бити усађене само у Цркви.

[JESSY]

Оче, познајем пар породица, где деца имају потпуну слободу. Немају никакве обавезе кући, девојчицама које иду у школу, дозвољено је да излазе касно, да планирају себи дан, да купују саме...

 

Да ли би желели да ваш син ожени такву девојку? Коме треба партнер који можемсамо јести, пити и забављати се? Шта ћемо са обавезама?

 

- Али они уче и добри су студенти...

 

Бити добар студент је далеко од свега. Једном сам радио као болничар, и могу вам испричати причу из мог искуства. Позвани смо у породицу где је глава породице, један старац управо умро. Дочекани смо од стране његовог сина и кћери, обоје са високим образовањем, а уопште могли сте видети да је то добро образована породица. Они су нам рекли да однесемо �леш�.

Рекли смо им да хитна помоћ не одвози мртве људе и да би требали сами да припреме тело свога оца за сахрану. �Није нам потребан овде, није пријатно�. � �Како то мислите, није пријатно, он је ваш отац?�

Онда су нас питали, да ли је било неких посебних слуичајева када је хитна помоћ одвозила леш. Наивно смо им рекли да смо обавезни да покупимо мртву особу, ако је тело нађено на јавном месту или фабрици , итд. Онда су одвукли свог оца на степениште (где су степенице свих станова) и рекли: �Сада је на јавно месту, сада га морате одвести�, То вам је �разголићено� образовање.

 Дозволити вашем детету све је велика грешка, грех, јер врлине попут наклоности и доброте, не расту у особи која је по својој вољи. Гледајте децу у школи, како називају једни друге увредљивим именима, како могу бити агресивни, како сурово могу претући једни друге. Виша искуства, мисли и осећања морају бити усађена у децу. Шта може настати из детета коме је све дозвољено?

Може одрасти као љубитељ слободе, али без Бога у души. Треба да се борите са лошим тежњама од самог почетка. Дете мора знати шта значи �не�, да постоји нешто што му може бити забрањено. Никакве штете по њега, ако упита још једном �Могу ли?�

 

- Који је најбољи начин за једног родитеља да подигне своје дете?

 

У непотпуној породици дете се развија непотпуно. Жена не може сама исправно подићи дете исправно, посебно ако је дечак. Она не може подићи човека, из разлога што је жена. Тешко је подићи и ћерку без оца такође. Како би јој дали идеју о породици, о улози жене, о добрим односима у породици?

Драге жене, чувајте своју породице, вашег мужа � оца ваше деце. Врло често пар раскида због безвредног аргумента, ствари које могу бити сређене. Помирите се са вашим партнером ради ваше деце и Бог ће вас наградити. Ако вас је муж напустио, основао нову породицу и не жели да има ишта заједничко са вама, требали би да потражите новог мужа. Ако не можете наћи мужа, проводите више времена са бабом и дедом ваше деце. Требало би да то тако уредите, да би могло бити неког присуства мушкарца у кући; то није измишљено од стране психолога и психијатара, то је воља Божија.

[JESSY]

- Који је најбољи метод да очувамо добру, здраву децу оваква каква су?

 

Прво и пре свега, мора постојати мир у породици. А једини начин да се има мир у породици, је да неко у породици поседује смиреност. Друго, покажите вашем детету своју веру у Бога. Водите га у Цркву, читајте добре књиге са њим. Треће, оба родитеља и деца треба да буду отворени једни са другима, тако да деца не би пожелела да слажу своје родитеље или да их наговарају. Можете постићи то само сопственим примером.

Немојте говорити вашем детету да му не можете купити фармерке јер немате новца, а потом га потрошите на нешто друго. Треба да му часно кажете да новац који поседујете, мора бити потрошен на нешто битније, и из тог разлога ви му то не можете сада приуштити. Веом је битно не лагати у породици.

 

- Да ли је број деце у породици важан за ментално здравље детета?

 

Нормално, једно или два детета одрастају као потрошачи. Троје је неопходна минимум. Деца одрастају у добре људе, ако их има пуно у породици. Све се дели, све је наше, ми смо породица. Свако ради, учи да брине о другима. Такође, ако имате много деце, имате више шансе да проведете ваше старе године са једним од њих.

Ако имате само једно дете, мале су шансе да ћете сусрети ваше старе године, окружени љубављу и бригом. И уопште, жене се спасавају подизањем деце.

И морате памтити још нешто што је битно: Бог обезбеђује децу. Ниједна породица са много деце не гладује, наравно ако нису алкохоличари. Бог не би напустио децу. Тако да се не бојте, имајте више деце!

Жена коју сам знао, једном ме је позвала и рекла ми је да је трудна и да чека треће дете и да њен муж жели да она абортира, а да је њена мајка против детета због мањка новца. Рекао сам јој да роди дете и да га дарује нашој парохији, ми ћемо га подићи.

Богу хвала, родила је кћер, назвавши је Машенка (Мaрија). Муж је био возач. Чим је његов шеф сазнао да је његов запослени добио треће дете, унапредио га је у свог личног возача, плата му се повећала и сада су у много бољем стању, имају ауто и викендциу, све захваљујући Машенки, за коју су мислили да ће их оставити гладне.

 

http://www.pravoslavni-odgovor.com

[JESSY]

Разговор са дечијим психијатром Светомиром Бојанином

Како ми разумемо наше дете?

 

Професор Светомир Бојанин се бавио социјалном психијатријом и психотерапијом на Институту за ментално здравље. Увео је на Београдски универзитет Неуропсихологију и реедукацију психомоторике, предмет који је предавао и на Дефектолошком факултету. Наставио је свој саветодавни рад у оквиру Православног пастирско-саветодавног центра, чији је сарадник од оснивања. Аутор је књига "Гордијев чвор младости", "Под дрветом сазнања добра и зла", "Школа као болест" и "Тајна школе".

 

Колико пренатално доба одређује човеков даљи живот?

Пренатално доба је врло значајно за наш живот. Од тренутка зачећа, будући тата и мама испуњавају фантазију о свом детету, размишљају о детету у најлепшим појмовима. То је такозвана "фантазматична колевка". Међутим, кад се то дете роди, постаје једно стварно дете, тада се често догађа да оно не одговара нашој "фантазматичној колевци". Онда оно порасте, а ми све више завољевамо то што је у нашем наручју, и полако та "фантазматична колевка" усахне. Међутим, не бива то увек. Егоцентрично настројени људи су стално незадовољни јер то дете које расте не личи на оно што би они хтели. Проблем "фантазматичне колевке" и реалитета је основни извор конфликата између родитеља и деце. Говорити о пренаталном времену је зато врло важно јер ми, на основу података о развоју детета, треба да развијемо наша понашања, да организујемо и живот мајке у односу на дете. Важан је глас, спољни свет, свађе у кући, љубав укућана, мажење детета. Дете чим се роди, препознаје глас мајке. У руралним условима, раније су били врло занимљиви обичаји, као да су знали неуропсихологију развојног доба. У једном племену у Африци, пред трудницом се не сме свађати. Јер, кажу, кад се крене у свађу, "то уђе унутра и вади очи детету". Нису знали неуропсихологију, али су знали да жена треба да живи у лепој атмосфери у својој трудноћи.

 

Каква треба да буде припрема будућих родитеља?

У нашем времену је све постало некако вештачко и стално се траже неки научни модели понашања, што је немогуће. Научних модела понашања нема, ни васпитања научног нема. За мајку, родитеља уопште, важно је да зна нешто више о себи и својој нарави. Кад су питали Гадамера, познатог немачког филозофа и педагога: "Како да васпитамо своју децу и млађе генерације?" – он је рекао: "Васпитајте прво себе. Онда ће вам само доћи како да васпитате вашу децу, младе генерације". "А какво образовање да им дамо?" Каже: "Образујте прво себе. Ту ћете наћи одговор како да образујете своју децу". Дакле, проблем је како да разумемо наше дете. И како да се разумемо са нашим супругом, са околином у којој живимо. То је исти проблем, само су различите нијансе. То "како се разумети" је пут како да мајка ради на себи.

 

Како се успоставља природан однос и разумевање детета?

Постоје разговори. Разговарамо да бисмо нешто сазнали, а не да бисмо некоме наметнули своју мудрост. Разговарамо да бисмо нешто чули и да бисмо направили равнотежу између наших хоризоната и посматрања света тог другога са којим разговарамо. Јер, разумевање је постало из љубави. Без разумевања нема љубави. Дете пуно тога разуме кад ми њега разумемо. Ту почиње његово осећање љубави према нама. Није природно да се тата и мама праве другови својој деци. Дете има потребу да има другове, с њима хоће да се ваља по патосу, да игра фудбал. Има потребу и да има учитељицу, која га учи стварима, појмовима, понашањима. А има маму и тату који га воле неизмерно, али чија љубав има и одређени смисао. Дете има потребу да има ауторитет. Не ауторитет камџије и шамара, него ауторитет часног и естетског понашања. Бити природан значи: трудити се да се понашаш што ближе спрези односа часног и естетског.

 

Шта значи естетско понашање?

Значи да отац не дође кући пијан, да не лупа по кући, да једе као човек, а не да једе халапљиво и да све упрља око себе. Наше естетске и етичке потребе уобличавају наше нагоне. Кад смо гладни, уздржимо се док се сто постави, док се оперу руке и сви седнемо да једемо. Ниједна нагонска потреба не сме да се задовољава како стигне, него како је ми нашом слободном вољом уобличимо. Слободна воља, естетски и етички принципи са којима смо се родили, моделују наш нагонски свет и наша понашања. Проблем свесности је, у ствари, проблем нашег живота. Француски филозоф Башелар каже: "Човек не живи из импулса и морања, него живи из слободе воље". Једино човек живи из слободе воље. То је свесност и усмереност ка неком смислу у будућности што нас вуче и што моделује наша понашања. Наше понашање разбија то што немамо развијену свесност и смисао шта желимо у себи да постигнемо. Време у коме живимо је усмерено да разбија свесност и смисао. Због тога је тешко време у коме живимо, све је нападнуто против смисла наше свесности, смисла породичног живота, смисла естетизовања нагонског. Губи се тај часни смисао оног што радимо, а без тога, часног и смисла, ми смо неуротични и уплашени.

 

Има ставова да дете не треба хвалити да се не би "размазило". Да ли су детету ипак потребне похвале у грађењу самопоуздања?

Када се неки човек моли Богу, онда жели и да је у милости Божијој. И дете жели да буде у милости Божијој. Оно жели да буде у милости тате и маме. Наш осмех, наша љубав, наша реч, од нултог дана извлаче из детета као биолошког ентитета његов људски и духовни супстрат. Без тог осмеха, без грљења и мажења – а то је за њега увек награда, без речи које ће пратити то дете, без оног "сад си био паметан, дете моје", без тога нема изласка човека из његове биолошке љуштуре. Изаћи из биолошке љуштуре, одгађати своје нагонске потребе да бих могао да научим лекцију, да бих могао да будем бољи уметник, бољи научник, да бих могао да боље орем њиву да више роди, да бих остварио смисао свог живота – то је оно што нас чини људима. Без гратификације, без награде и љубави тога нема. Успех нас чини бољим, љубав нас чини бољим, то нас тера да напредујемо. А критика је наш пад. Много је важније дете похвалити кад уради нешто добро, него изгрдити га кад је урадио неко зло. То зло ће да усахне, да увене, ако за све што је добро радио, наиђе на похвалу и на наше радовање. Треба да га похвалимо не кад је победио другог у нечему, већ кад је победио себе, ако је данас бољи него јуче.

 

Зашто се код деце јављају страхови и како се они превазилазе?

То све зависи од понашања околине и родитеља. Ниједан страх код детета, ниједну грешку коју дете направи, не треба драматизовати. "Јао, шта си то урадио? Како си такву глупост помислио?" – то се никад не каже деци. Све што се догађа треба испричати, распричати, расправити, у неком дијалошком односу, без пребацивања, тако да се не драматизују ситуације. С децом треба разговарати као с одраслима, на теме које њих интересују. Страх ће имати дете кад види да и мама има страх. Кад се мама унезвери што је он пао са столице. А ако она каже: "Сад ће то проћи", па га пољуби, он одмах престане да плаче. По нашој физиономији он препознаје потребу да буде уплашен.

 

Има ли оправдања за батине као васпитно средство?

Батине у породици никад нису добре. Могу се све ствари решавати без батина. Али, много је мањи грех ако, у некој ситуацији гнева, некад и ошамаримо дете, него ако се према њему лажно понашамо. Сваку лажност дете препозна. Препозна ако га тучемо из некаквих наших страсти садистичких, ако је то садизам одраслог над слабијим, кад је тај родитељ испразнио свој гнев, мрзовољу, свој тужан живот. Препозна и кад се појави очај због њега, па смо га ошамарили. Батине не могу никога васпитати на добро, нити се може научити батинама да неко некога воли. Батине, шамар, увек су пад родитељства и васпитања. О сваком шамару који родитељ удари свом детету, може да се напише мали роман. Не можемо шамарима и батинама васпитавати дете. Јер, ако почне да се боји бола, оно ће престати да се боји моралног пада. А ако се не боји моралног пада него бола, свагда тамо где нема бола, он ће ићи у морални пад. Имамо доказа томе: сва деца која краду и која су деликвенти, млаћена су зверски од својих родитеља. Батина није никога научила да се окане порока и да се окане неморала, чак је и гурала у неморално понашање.

 

Како тумачите став да је "батина из раја изашла"?

Да је батина била ваљана, не би ни излазила из раја.

 

Каква је васпитна спрега школе и родитеља?

Киркегорд је, средином 19. века, учио како да ми подучавамо: морамо да разумемо како онај други разуме и шта разуме, и са те позиције да га поведемо ка оном што мислимо да треба да разуме. То треба да знају учитељи у школи, проповедници у Цркви и родитељи у раду са децом. Питам се, кад дете дође из школе и има слабу оцену, да ли тад родитељ учини напор да схвати зашто дете то не зна? За коју руку да га ухватим на тој његовој тачки гледишта, да с њим ишетам на неку ведрину, на неки простор где он може да разуме? Зашто бежи од школе? Коменски, творац садашњег масовног школства у 17. веку, каже да школа не сме да даје детету ништа што дете не разуме или не воли. Погрешан је став да школа не треба да васпитава, него само да даје информацију. Васпитава и простор где си ушао – да ли је тај простор неуредан, да ли је чист, да ли ту има књига, или има само фудбала, или нема ништа. И кад изађемо на улицу – како ходамо, како смо обучени.

 

Какав однос према детету треба да имају супружници који се разводе?

Развод је увек распадање једне целине за дете. Врло је важно да родитељи, ако воле своју децу и ако морају да се разведу, не смеју једно о другом да причају детету ружно. Дете мора да зна да га његови тата и мама воле и да су они за њега најбољи на свету. "Није ми мама била добар другар, и зато смо се развели. Али, тебе волим". Не сме дете да посумња да га његов тата не воли, да не плаћа алиментацију. "Ето како те твој тата воли!" – то се никад не каже пред дететом, ако га волимо. Свако од нас жели да има најбољег тату и најбољу маму. То је основно правило развоја. Тамо где тата и мама пакосте једно другом, значи да користе дете за своје личне потребе и зависности.

 

Родитељи често стоје пред дилемом: како да дете васпитано на традиционалним, здравим основама, опстане у данашњем обесмишљеном свету?

Оно што је важно је да научимо себе – ако мислимо и нашу децу – да верујемо да смо на правом путу и да је оно што радимо исправно. Да другога не осуђујемо одмах чим смо га срели, да покушамо да нађемо разлог његовог гнева, његовог неразумевања наше позиције. Да научимо дете одмалена да се игра "Не љути се, човече". Ако победи – лепо; ако изгуби – да то издржи. Ако је неко зао и прави непријатности, да научимо да га избегнемо или да му помогнемо да увиди да је зао. Ако ми на његово зло одговарамо нашим злом, онда је проблем озбиљан. Хришћанска породица мора да се понаша мудрије од других породица, да има зрелији однос према животу. Основни проблем зрелости је да свако задовољство морамо моћи да одгодимо, за неки виши циљ. Хришћанска породица је сигурна у себе, покушава да разуме другога, ту је у предности над другима. Не можемо ми, ако се понашамо пристојно, имамо мању зараду, да гледамо комшију који има огромну зараду и прави куће и виле јер има неке дохотке које ми немамо. Проблем је што ми имамо хришћански концепт живота, а осећамо се неспособним пред онима који су успешнији од нас. Онда долазимо у конфликт са самим собом. Ту је проблем хришћанске породице, што падне у свом хришћанском концепту. Морамо знати да живимо у свету у ком се сада фаворизује зло, у ком се фаворизује лаж. Такво је било и Римско царство, такве су биле све империје које су владале светом. Али, хришћани су постојали у свим империјама као језгро и темељ људске добробити. Треба да издржимо у томе да знамо да је врлина наш смисао живота. Не постижемо је увек, али кад постигнемо, да се поносимо тиме пред самим собом.