О васпитању деце

[JESSY]

ГЛАВНА ЈЕ – ПОРОДИЧНА СРЕЋА. ОСТАЛО ЋЕ СЕ ДОДАТИ.

Многи одрасли који су се на сопственом искуству уверили како је деци чија мајка ''изгара'' на послу, сматрају да девојчице треба усмеравати, пре свега, на саздавање јаке породице. А остало ће се додати.

Вероватно ће се то некоме учинити чудним. ''Ништа се ни са чим не слаже, каже он. Ако ставимо породицу у главу угла, на посао се може заборавити.'' Или посао или каријера. Не догађа се да човек улаже своје напоре у једно а да се друго дешава само од себе.

Али ма како да је чудно, у датом питању та железна логика се увек изнова показује нетачном. Мада, ако се удубимо, шта је ту чудно?

Код жена са нелаком личном судбином се често искривљује карактер.

Чињеница? – Чињеница.

Многе се озлобе, постану преосетљиве, раздражљиве, амбициозне, осветнички детаљисти. То, се наравно, не одражава на најбољи начин на њихове односе са сарадницима, а значи и на каријеру. Конфликтан човек ствара себи непријатеље, сарадници теже да се избаве од њега.

А ако су, рецимо, код жене у породици стално скандали? Ако су се деца измакла контроли? Ма колико да мајка одагнава од себе тешке, узнемиравајуће мисли, оне никуда неће отићи и свеједно ће јој сметати на послу. Да, повремено ми забијемо главу у посао, трудећи се да заборавимо. Али тада посао постаје својеобразни наркотик. А било која наркоманија не доноси добра.

Како често у наше дане жене маштају о каријери, у дубини душе се жалећи што морају да траће време на васпитавање детета које су родиле! Али ако се нешто деси са њим – испадне да то није ништа пријатно. Само да је дете живо и здраво.

''Сво Ваљино детињство ја сам путовала по теренима. Мени се тако свиђала професија геолога! Маштала сам да постанем доктор наука, предвиђали су ми блиставу будућност. Ваља је остајао са мојим родитељима. Он је туговао, плакако, молио: ''Мама не иди!'' Затим је одрастао и наизглед се привикао. А онда, са тринаест година, одједном је постао некако туђ, ућутао се, почео да се сукобљава са децом, са учитељима. Ја сам се узнемирила, трудила сам се да више будем код куће. Затим сам и посао напустила да бих више била са дететом. Али било је касно. Сада њега нема (дечак се убио – прим.аут.) и ја схватам да ми није потребна ни дисертација, ни руководећи положај, ни путовања у иностранство...''

Колико мајки препознају себе у тој мучној исповести непознате жене, која ми је пришла после мог наступа у неком клубу или бибилиотеци?! Наравно, не завршавају све историје тако трагично, али општи смисао остаје исти: градећи каријеру на уштрб васпитања деце, жена губи на оба поља.

[JESSY]

МАЛО О МИНУСИМА ''БЕСПОЛНЕ ПЕДАГОГИЈЕ''

Измена традиционалних улога и модела понашања увек обилује лошим последицама. Иако некад то не бива очигледно одмах. Последњих година не само код нас већ и у другим земљама, све чешће се чују гласови у заштиту одвојеног васпитања дечака и девојчица. У једној енглеској кнежевини су недавно спровели опит и показало се да је успех у одвојеним одељењима виши него тамо где су дечаци и девојчице учили заједно.

Чудно? – Никако!

Ради се о томе да и физиолошки и психолошки дечаци неколико година касне за девојчицама.

Зато када уче заједно, код дечака се развија комплекс неуспешности. У основној и средњој школи они су и растом нижи од девојчица и физички су често слабији и неуреднији. Њихове свеске су аљкаве, рукопис још гори, оцене у складу са тим... Све то, као што схватате, не подстиче код дечака жељу да боље уче... А када дечаке не ставите намерно у губитнички положај, они се осећају спокојно и показују много боље резултате.

А, са друге стране, девојчице, које обично почињу раније да се занимају за питања пола, не забављају се при одвојеном учењу на часовима, не гледају лево-десно, не добацују се папирићима...

Недавно сам била у московском забавишту где такође спроводе покушај одвојеног васпитања дечака и девојчица. Часови и шетње су им заједнички, а остали живот у вртићу: храна, спавање, играње – су одвојени.

Била сам тамо и помислила: ''Тако и треба! Колико сам последњих година слушала о промашајима ''бесполне педагогије'' (тако су прозвали педагогију која не узима у обзир пол детета) и о неопходности васпитања детета у складу са полом. А ето оно је код нас ту, под руком.

Нормално, без непристојности, без разоткривања онога што се традиционално сматра код нас не-дечијим, без циничног гледања кроз кључаоницу...''

Са децом у том вртићу не преувеличавају тему ''откуда сам дошао'', већ им просто сваки дан предлажу обрасце прихваћеног мушког и женског понашања.

Дечаке уче да буду храбри, издржљиви, пажљиви у односу према девојчицама.

А о девојчицама ћу рећи мало подробније. Када дођеш на њихову половину, сетиш се романа Золе ''Дамска срећа''.

Чега само тамо нема! Дневна соба са минијатурним меким намештајем и уметнички нацртаним камином. Мини-кафе са сунцобранима и чинијама за сладолед, направљен од белоснежне вате. Празнични сто са мноштвом јела, умешених од теста и обојених бојама. Лутке са колицима и гомилом хаљина. Право женско царство у коме је свака девојчица – мала принцеза. Оне се и држе у складу са тим.

Таква неусиљено права леђа имају само балерине, а кретање поражава женственошћу и грацијом. Иако су, тек дошавши у вртић, многе девојчице по манирима подсећале на дечаке. Нарочито оне које имају старију браћу. Мада се и код друге деце понашање није одликовало грациозношћу, јер је у вртићу немало деце из сиромашних породица где су грубост и агресивност – норма живота.

Али овде се девојчице брзо мењају. Притом без нарочитог притиска са стране одраслих. Просто у тим ушушканим и некако врло благородним условима, понашати се неотесано – је неприродно. А деца лако препознају неискреност.

Долазећи на половину девојчица у госте, дечаци јавно бивају запањени од обиља ''украшчића'' и са олакшањем се враћају на своју половину, ка навикнутом мушком окружењу: сабљама, пожарним шлемовима, војницима, Али притом, код њих се не јавља искушење да разруше девојачки рај. Иако, иначе, дечаци из чиста мира девојчицама кваре игру да би пројавили своју надмоћ над плачљивицама и размаженицама. То је њихов начин да ''означе територију'', покажу ''ко је бољи''. И док је вртић био обичан, мангупи, природно, нису пропуштали прилику да напакосте девојчицама. Али овде, када немају шта да деле, они не само да не дирају девојчице већ их са задовољством пуштају напред, уступају боља места и томе слично.

[JESSY]

ВАСПИТАВАЊЕ ЖЕНСТВЕНОСТИ

По мени, основни проблем васпитавања данашњих девојчица - то је васпитавање женствености. Звучи као бесмислица. Зашто васпитавати оно што је заложено самом природом?

Међутим, десила се једна парадоксална ствар: у борби за равноправност жене су однеле победу али су као последица тога, прешле да играју на туђем пољу а своје положаје су предале, изгубиле су женску благост, чистоту и наивну милостивост која тако погађа јаке мушкарце.

Данашњи стил је – упоран, агресиван, дрзак. Младе девојке се труде да не заостају за момцима: псују, тренирају карате и ву-шу, пуше, пију, ''мењају партнере'', све чешће ступају у банде. Женственост се многима чини непрестижном, схвата се као пројављивање слабости. Опонашајући другарицу Хи-Мена, способне су да оборе противника на леђа.

Њих је заиста тешко и замислити као нежне, брижне мајке.

Већина данашње уличне књижевности за младе девојке распаљује чулност, предлаже им помисао о дозвољености, па чак и пожељносто брачних односа у младалачком узрасту и представља у виду обрасца лик безобразне, самоуверене, нетрпељиве јунакиње која се не стиди да се набацује момцима (она то назива ''да узме своје''), често се понаша као готова проститутка, испред свега ставља сопствено задовољство а затим, природно, нарушава ''застареле'' моралне норме, сматрајући их глупим, тешким предрасудама.

Једна од основних особина такве девојчуре је – разуздана самовоља са лепим именом - ''жеђ за слободом''. Родитељи је, наравно, ''не разумеју'', ''сметају јој'', ''гуше је''. Притом је све описано тако да би код девојчице изазвало саосећање према тој јунакињи и усхићење њоме. Она се приказује као паметна, смела, независна, успешна. На крају књиге, њу, као правило, чека срећа.

И заведене девојчице почињу да подражавају вољене хероине, не слутећи да упадају у замку. Игра на туђем пољу је опасна ствар. Одбацивши природне женске особине: скромности, благости, брижности, умећа трпети и састрадавати – девојчице, ни саме не подозревајући, одречу се своје природе и прелазе у другу категорију. Не, не у категорију мушкараца. То је ионако немогуће. Ма колико да антилопа нацрта шара на кожи, она неће постати тигар. А може да постане предмет подсмеха у животињском царству.

[JESSY]

Тако је и са ''напредним'' девојкама. У почетку им се чини да су стекле слободу и независност, да је цео свет под њиховим ногама, сви су спремни да им удовољавају, сви су као луди због њих. Али врло брзо се разјашњава да момци гледају на њих као на ствар, објекат употребе. Зашто да је чува када за копејку, па и за џабе, може узети другу?

Зашто, нарочито, да буде другачије? У друштву потрошње ствари су међусобно размењиве. А осећања, немири... Па то је смешно. Каква осећања има ствар?

Зато бих ја родитељима који озбиљно размишљају о будућности ћерки, посаветовала да уделе повећану пажњу управо романтичном васпитању девојчица. Не бојте се да ће то бити у противречности са животом, који је, наравно, тежи него у романима Ш. Бронте (иако и није потпуно циничан, како се труде да нам наметну ''жути'' медији). Романтизам на чудесан начин јача душу. Тим пре што он одговара самој женској природи.

- Не ограничавајте се књижевношћу – наравно, њеним класичним, квалитетним обрасцима. Причајте девојчицама о вашим рођакама и познаницама које ви сматрате достојним образцем за подражавање.

- Сетите се наше и стране историје. У њој је немало примера женске доброте, чистоте, самопожртвованости, милосрђа.

- Чешће стављајте девојчицу у положај да мора да се о некоме брине. И наравно, примећујте како је то велико достојанство! Признање заслуга је огроман подстрек за дете али га многи родитељи, на жалост, до данас пренебрегавају.

- Не појачавајте интерес девојака према козметици.

Данас неке маме, наслушавши се савета о томе како је важно од малена учити девојчице да се шминкају и брину о кожи (кажу, у томе се и састоји васпитавање женствености) купују десето-дванаестогодишњим девојчицама ''дечји'' кармин или ''дечју'' сенку за очи. А ето, по схватању девојчица, употреба козметике је – јако важан корак на путу према животу одраслих.

И храбрећи такве кораке, маме невољно усмеравају девојчице ка свему осталом, што је повезано са савременим схватањима одраслости код младих. Ето, са пет година девојчица пита да налакира нокте ''као мама'' и иде да се игра ''маме''. А са дванаест, нашминкане девојчице иду на сасвим друга места и играју се других, већ не тако невиних, игара.

[JESSY]

МЕКО ПОБЕЂУЈЕ ТВРДО

''Али ипак, питаћете ви, зашто су једне девојчице – мале принцезе а друге – мали разбојници? Зар није ствар само у васпитању?''

Наравно да није. Јако много зависи од карактерних особина детета, од његовог темперамента. Мале разбојнице често бивају хиперактивна деца. Или демонстративне девојчице којима се свиђа да привлаче пажњу, макар и негативну. А догађа се и да просто има авантуристички карактер. Осим тога, јако пуно зависи од примера који се даје детету. Девојчице које расту у породицама где имају старију браћу, често (мада дaлeко не увек) подражавају дечаке.

У сваком конкретном случају треба схватити разлог ''разбојничких'' испада кћери и размислити како је усмерити на нешто позитивно. Сложићете се да између бандитке и загрижене планинарке постоје ''две велике разлике'', како говоре у Одеси.

Али, уопштеузев, занимљиво је да у том дечјем вртићу, о коме сам говорила, где је приступ према дечацима један а према девојчицама други – чак и непоправљиве мале разбојнице, постепено постају љубазне и послушне.

''Меко побеђује тврдо'' – гласи стара кинеска пословица. И та древна мудрост ми се данас чини да не може бити савременија.

 

Татјана Шишова, члан Савеза књижевника Русије,

психолог, мама троје деце

 

https://www.pouke.org/forum/topic/40688-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B0/

[Arsenija]

Zanos i predrasude .

[JESSY]

Емитујемо предавање проф. Ивице Живковића, професора Богословије св. Кирила и Методија у Нишу, које је одржао у оквиру овогодишњих духовно-културних свечаности под називом „Великогоспојински дани“ у храму Успења Пресвете Богородице у Бачком Јарку. Професор је беседио „О православном подизању деце“, а звучни запис преузели смо од РТВ „Беседа“ Епархије бачке.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/10/05.10.15_zbor_-_prof_ivica_zivkovic_-_o_pravoslavnom_podizanju_dece_final_64kbps.mp3

 

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-profesor-ivica-zivkovic-o-pravoslavnom-podizanju-dece

[Макрина]

Фантастично,хвала.

Велика криза у васпитању деце и одрастања деце у савременом добу.Морамо много о томе да причамо.

[Чунга Лунга]

Da li bi neko od vas hakera znao i mogao da mi objasni kako da preuzmem ovaj audio zapis?

Nemam net, pa mi znaci da tako skinem sta mi treba, pa posle slusam preko kompjutera.

 

Kada kliknem na link, izadje ovo:
 

 

Kada kliknem na polje ''Preuzmite'', izadje ovo:

 

Kada kliknem ovde na onu desno gore strelicu za download, ne izadje nista.

 

Izvinjavam se Jessy i svima sto zele da ovde citaju samo o tome o cemu tema govori.

[GeniusAtWork]

@,

 

Klikni desnim mišem na ''Preuzmite'' i odaberi opciju 'Sačuvaj vezu kao'. Onda će ti se otvoriti prozor da odabereš gde hoćeš da sačuvaš zapis. I onda ideš samo na 'Save' i fajl će biti prebačen u mp3 formatu tamo gde si odabrala.

 

[Чунга Лунга]

Kljucna rec je ''desnim''.

Sada mogu i druge ovakve da skidam, jer ih ima podosta koje sam htela da preuzmem, a nisam uspela.

 

Velikooooooooo, veliko hvala, GatW!

(otpevano melodijom i glasom Bore Djordjevica)

 

Inace, hvala i Jessy na ovoj temi. To prvenstveno!

[JESSY]

[JESSY]

Пилуле за гордост (о васпитању деце)

Тог јутра смо ишли на станицу троле, а пролазници се се, као по команди, сви тронуто осмехивали. Мој син је био истински џентлмен: држао је маму за руку и не само да није покушавао да се отргне негде или да нешто измоли, ходао је бодро и храбро, забављајући „даму“ разговором о боји аутомобила који пролазе. Мангуп још није имао три године тако да ово понашање није могло да не изазове дивљење људи око нас и „дозвољену“ гордости мајке, то јест, мене… Поред нас, држећи се за руке, корачале су две мале госпођице од пет и шест година, тихо певале песмицу коју су саме смислиле и тиме додавале идилични тон нашем пејзажу.

Следећег дана смо ишли скоро истом трасом водећи сестре на базен и подсећали на јунаке из цртаћа „Мајмунчићи, напред!“ Ћерке су се гласно свађале (на граници туче) ко први може мами да постави питање од животне важности. Мама је вукла јучерашњег „џентлмена“ који је био испрљан до појаса и мало изнад. Каваљер се драо из све снаге, покушавао да се окрене и у знак протеста подизао ноге, трудећи се да не падне тек тако, већ право у каљугу. Ја, без и најмање могућности да ослободим макар једну руку да поправим капу и косу, подсећала сам на градског лудака са стажем.

Како се каже, то није био наш дан, јер док сам их једва довлачила до базена, имала сам ту „срећу“ да видим како је средња ћерка, која се иначе потпуно навикла да се сама пресвлачи, изненада заборавила на пристојност и купаћи костим и почела да се шета боса у гаћама због чега је мама добила придику од запослене у гардероби. Старија, дете потпуно „одрасло“ је изненада уместо „Добар дан“, радосно, да се цела хала орила учитељу викнула „Ћаооо!“… На даље се већ нисам ни трудила да памтим ради чувања остатака психичког здравља…

Мислим да су многим мамама познате сличне „клацкалице“: сада си читавих пола сата мајка идеалних анђелчића, која примаш похвале, подршку и осмехе људи око тебе. А већ сутра више не знаш где да нестанеш од срамоте због својих дивљих и некултурних потомака.

Када увече, ставивши клинчадију у кревет, гледајући у једну тачку, почну да ти се роје мисли и тада можеш да нађеш узрок скоро за све.

[JESSY]

Скоро све је у дечијем понашању објашњиво са тачке гледишта дечије психологије. Или је мама исувише дуго разговарала телефоном не одговарајући на питања деце чиме је изазвала велику фрустрацију радозналих чеда и зато… Тамо је дете пропустило мноштво часова, одвикло се просто и зато… Или се малишан просто уморио, хтео да пије воду и није могао да жури маминим темпом и зато…

Такви покушаји да се поразмисли су, генерално гледано, наравно, корисни – омогућавају да се убудуће припремиш: да понесеш термос са топлим чајем у шетњу, да ходаш спорије, да одговараш на питања, да претходно подсетиш на правила пристојности, да ништа не забрањујеш тек тако, без објашњења – и на тај начин постигнеш потпуно прихватљиво понашање чак и од најмлађе и несвесне деце.

Међутим, без обзира на то, постоје тренуци када је дечије понашање потпуно „подношљиво“, како се шали наш тата, попут урагана. У таквим треницима ми се чини да није потребно јести себе сувишком психолошке теорије. Потребно је очигледно из срца једноставно рећи: „Добро ми је што си ме смирио!“ (Пс. 119:71) Истина, јако је тешко сетити се тога када ти је у глави једна једина жеља – да их по кратком поступку доведеш у ред…

Зато и периодично управо преко деце добијамо „пилуле против гордости“, и још какве! Деца нас понекад тако „смиравају“ како нисте могле ни да сањате пре удаје… А затим и теше, равнотеже ради. И поново смиравају, и тако без краја.

Ово, наравно, није повод да одмахнемо руком на педагошке нијансе, међутим, није потребно исувише много наде полагати на њих. Ту је као и обично: ради шта треба да радиш, а испашће свеједно „као и увек“, зато што ти радиш, ти још ниси Светитељ, још си потпуно земаљски човек са недостацима и твоја деца – колико год добра – такође ће да одрасту са недостацима.

 

[JESSY]

Добро је ако то нису неки много страшни недостаци. И цео живот ћеш се „клацкати на клацкалици“: час радовати за дете, час нервирати… Смиравати се уопште, да бисмо се ипак спасиле „рађањем деце“. (1 Тим. 2:15)

 

Мој муж ме у сличним ситуацијама теши и овако: „Радуј се што те они већ сада смиравају. Горе је ако се целог њиховог детињства будеш гордила, а затим одрасту ТАКВИ и ТАКО те смире!“

 

И заиста је тако. Кад би постојала још и гаранција да неће у сваком случају као резултат дугогодишњег „смирења“ одрасти ТАКВИ. Али опет, да имамо гаранцију, већ бисмо поступили као онај богаташ који је одлучио да се не моли, већ да се „весели“, сматрајући своју будућност решеном и апсолутно осигураном…

Утешила сам вас, зар не?

 

                                               

 

http://www.pravoslavniroditelj.org/pilule-za-gordost-o-vaspitanju-dece/