Старац Пајсије - поуке

[JESSY]

Родитељи који имају заосталу децу, не треба да се онерасположују зато што су она
већ спасена. Треба се, чак, радовати, јер без нарочитог труда она иду у
Рај. Па, шта друго родитељи желе детету, када им је обезбеђен Рај? Ако
овако, духовно, они размотре ову ствар, и сами ће извући корист и имаће
духовну награду.

[JESSY]

Родитељи су дужни да живе хришћански и да пазе на своје понашање, зато што деца
од малих ногу, пре него што проговоре, започињу као компјутер, све да
"бележе" што виде и чују у кући. И ако деца виде оца и мајку како вичу,
свађају се, вређају једно друго, како воде рђаве разговоре, она као
касете "бележе" све то у себи и, када порасту, не желећи то сами –
наследивши од родитеља сва страсна стања – почињу да се свађају и да
вређају ближње своје оним речима које су чули од родитеља. Најбоља помоћ
и најбоље наслеђе које уопште могу родитељи оставити својој деци –
учинити их пријемницима своје доброте, и за то није потребна посебна
брига, јер ако малишан види да су родитељи у љубави, да благородно
разговарају, смирено се моле и томе слично, онда као "копир" апарат, он
утискује то у својој души. Многи родитељи који јако воле своју децу, на
неки начин их кваре, не схватајући, на жалост, какву штету им наносе, на
пример, онда када мајка, из неизмерне љубави по телу, грлећи га и
целивајући, детету говори: "Како је добро моје дете, најбоље на свету",
итд.

[JESSY]

Страшан грех – абортуси! Абортус је убиство. Нека најауторитативнији хришћански
лекари не посустају да обавештавају жене да око 95% несрећница које су
вршиле абортусе касније пате од тешких облика рака. Организам, пак, када
се у жени зачне малишан, прилагођава се за развитак младенаца – нпр.
груги се прилагођавају да производе млеко, итд. Али, када жена врши
побачај, сви ти процеси нагло се прекидају и појављују се одређене
физиолошке последице, нпр. такве као рак. Тако, нека лекари неуморно
говоре о штетности побачаја, нека говоре какве су његове последице.

[JESSY]

Родитељи су дужни да пружају што више времена својој деци, чак и на уштрб својих
послова и свог рада. А жене треба да воде једноставан живот да би могле
више да се баве својом децом, када је деци то потребно.

 

Треба се задовољавати малим и само неопходним и не тражити много, јер тада ће
човек имати више времена зато да једноставно поседи код куће заједно са
женом и дечицом, да би се бавио добрим делима, да би се молио и уопште
да пребива у породичној топлини и удобности, а не да буде у сталном
напрезању у покушајима да заради и да се брине "о многом, а само је
једно потребно" (Лк. 10, 41-42)

[JESSY]

Брачници, освећујте ваш живот. Када се домаћица, бавећи се домаћим радом, моли –
све се освећује: освећује се не само храна коју припрема, него се
освећују, такође, и они који је једу.

 

За децу која су од најранијега детињства напојена вером православном, не
бојте се. Ако се она, одрастајући или због неких искушења, мало и удаље
од Цркве, опет ће јој се вратити.

 

Треба, колико је то могуће, избегавати телесно кажњавање деце. Ако се то,
ипак, деси, то не треба да пређе у праксу. Телесно кажњавање треба увек
да буде тако да дете буде свесно за шта је кажњено и тек тада телесна
казна може детету донети корист.

[JESSY]

Када се деца противе благочестивим обичајима, за то мора да постоји неки
узрок. Можда им родитељи дају рђав пример? Може бити да су за то узрок
неки недостојни призори, рђави поступци, ружне речи које деца чују у
дому? У сваком случају, деци треба предавати веру у виду млечне хране, а
не сухе и тврде хране. Никада на децу не треба вршити притисак нити им
треба наређивати, већ, пре свега, родитељи треба да им сведоче личним
примером.

[Дејан]

 

Беседа митрополита лимског г. Атанасија на Симпозијуму о блаженом Старцу Пајсију Светогорцу, одржаном у Коници 2011. године. Текст је објављен у часопису "Параклисис" маја 2012. године.

 

И део

 

Старац Пајсије је један од великих светитеља наше Цркве. Био је велики подвижник, човек молитве; имао је велику љубав према Господу.

 

Усуђујемо се да данас говоримо о многим стварима које смо видели и чули у његовој близини, обавезни да то чинимо као Апостоли који су проповедали о Господу, Његовом животу, Његовим чудима, тако да бисмо и ми поверовали да је Он ваистину Христос, Спаситељ света, и да ће они, који у Њега верују, примити живот вечни.

 

Многи људи су били у контакту са старцем Пајсијем. Свако, по мери своје способности, примао је благослов Старчев и благодат његове молитве. Сигурно да би свако, ко га је упознао, имао да каже много о њему. Благодат општења са Старцем је бескрајна, баш као океан Божанске благодати, у којој је он свагда пребивао.

 

Први пут сам га упознао када ми је било 18 година. Завршио сам тек средњу школу и уписао Богословски факултет у Солуну. Слушао сам тада од колега - студената много о Атосу и био нестрпљив да и сам посетим то место. Тако сам се 1976. године, по први пут нашао на Св. Гори. Ова моја посета имала је трагичан крај. Није ми се допало, па сам следећег јутра напустио Св. Гору. Рекао сам себи: "Никада више нећу да се вратим на ово место!" Осећао сам се лоше, страшно, депресивно. Јасно је да су то била искушење од ђавола, јер свакако да Св. Гора није таква. Али мој ум је тада тако размишљао. Треба напоменути да сам дошао из породице у којој се није много знало о монашком животу на Св. Гори.

 

По повратку у Солун било ми је непријатно да признам да ми се на Св. Гори уопште није допало, посебно јер су моје колеге, студенти, увек говорили предивне приче о њој. Покушао сам да поновим посету након две недеље. Мислим да је то било почетком октобра. Тада сам први пут чуо за старца Пајсија, старца Јефрема Катунакијског и за друге старце, који су у то време били лучезорне светиљке Св. Горе.

 

Посетио сам старца Пајсија у пратњи једног пријатеља, ђакона, који се упокојио. Страц је живео у келији Часног Крста, у области Капсале. Осећао сам се веома непријатно приликом одласка код Старца, јер ми је ђакон причао о многим старчевим чудима. Плашио сам се да ће старац прозрети у све тајне мога срца. Наравно, постојала је и могућност да ме избаци напоље.

 

Позвонили смо и чекали. Био сам импресиониран старчевом написаном поруком: "Боље би било да ме не узнемиравате испразним разговорима; много више ћу вам помоћи својом молитвом."

 

У једном тренутку чули смо глас и видели старијег човека, умотаног у зелено ћебе, који је, саплићући се низ стазу, ишао ка нама да нам отвори. Ђакон ми је рекао: "Ово је старац Пајсије." Моје одушевљење је одједном ишчезло. Очекивао сам да видим...Не знам ни сам шта сам очекивао...А испред мене је стајао старији човек, који је у то време био млад,...али тако је изгледао у мојим очима. Био је слаб и изнурен...Отворио нам је врата; ушли смо унутра и сели у малу, неуглену собу, која је имала два кревета. Седео сам и чекао, пун стрепње и страха. Хтео сам да видим какав је стварно био тај човек.

 

Старац је почео да нам говори разне приче, које су за нас биле тоталне бесмислице. Онда је одједном скинуо своје ципеле и попео се на кревет, да би нам дочарао оно што је говорио. Помислио сам: "Овом човеку није добро."

 

Био сам разочаран. Помислио сам: мора да је изгубио 'кликере,&рсљуо; па зато говоре да је светац и хрле да га виде. Хајде да видим можемо ли са њим да разговарамо о нечему озбиљном. Замислите како сам се осећао!

 

-"Старче, Ви сте веома познати у Солуну."

-"Стварно?"

-"Да. Ваше име свуда помињу."

-"Видиш, дете моје. Када сте малочас долазили овамо, да ли сте приметили оно смеће побацано унаоколо?"

-"Да. Јесмо."

 

Мислио је на конзерве од лигњи, које су данас уобичајена светогорска храна. Светлуцале су на сунцу.

 

-"Видиш ли ову конзерву како сија?" упитао ме је.

-"Видим," одговорио сам.

-"Такав сам и ја. Ја сам као празна, запрљана конзерва, бачена крај пута. Људи је виде издалека, и мисле да је нешто драгоцено."

 

Чим бих покушао да га нешто упитам, он би ме прекинуо нудећи ми ратлук. Мислим да сам појео 15 парчића пре одласка! Није нам ништа значајно рекао. И због тога сам био разочаран. Касније сам одустао од питања. А он је наставио да говори са ђаконом о разним стварима. Кренули смо. Рекао сам му:

 

-"Старче, рекли су ми да овде има змија. Да ли је то истина?"

-"Истина је. Да ли желите да их видите?" упитао ме је.

Шта је требало да кажем - "Да. Не смета ми да их видим."

-"Слушај! Када постанеш духовник, мораш поново доћи овамо и ја ћу ти их показати. Имам их овде," рекао је показујући на своје срце.

 

Изашли смо. И даље сам био разочаран. Рекао сам себи: -Не постоји овде ништа.

И на крају, пред вратима, покушао сам по последњи пут:

 

-"Хајде, реците нам нешто корисно!" Било је као да сам му рекао: Сво ово време ништа корисно нисмо чули. А он је одговорио: "Хајдете ви млади. Млад си ти, и мораш да чиниш многа метанија."

-"Колико?"

-"Много," одговорио је и потапшао нас по леђима.

 

Сведочим да се у том тренутку догодило нешто необјашњиво. Цело место почело је да одаје пријатан миомирис - све: и дрвеће, и птице, и ваздух, и стене - све! Било је предивно! Тада сам први и последњи пут доживео тако нешто. Све је одавало пријатан мирис, а ми смо осетили радост.

 

Старац је наставио: -"Идите, идите сада," гурну нас ван и затворио врата, нестајући у својој келији. Ђакон и ја смо се осећали веома чудно. Упитао сам га:

-"Да ли осећаш мирис?"

-"Не могу да ти опишем колико...шта се дешава?" упитао ме је.

 

Потрчали смо од овог места ка келији Буразери без заустављања, као да смо били на маратону. А док смо трчали, све је одавало тај пријатан мирис.

 

То је то! Тада сам схватио да овај човек заиста крије велико благо у себи.

 

Посетио сам га поново десетак дана касније, вероватно због догађаја са мирисом. Старац се понашао на потпуно другачији начин. Тако се моја душа, све до октобра 1978, привезала за Старца. Осећао сам присуство Божије у његовој близини.

 

Од тога дана, постао сам сасвим сигуран у једну ствар: све што је Господ рекао у Јеванђељу, све што су свети Оци говорили у својим причама, све што је писано о Цркви, све што сам слушао - све је било истина. У мени више није било сумња у вези свега написаног у Јеванђељу и оБожијим заповестима. Међутим, сумње су природно стање ума за осамнестгодишњег момка, чија је душа још увек била веома незрела.

 

Те године сам га посећивао више пута. У међувремену, одлучио сам да напустим своје студије и да заувек останем на Св. Гори (тј. да постанем монах). Старац ми није дозволио, јер сам за студије добио стипендију од Кипарске цркве. Рекао ми је:

 

-"Можеш да останеш на Св. Гори, али за сада још увек мораш да садиш на испитима. Пошто те је Црква послала, није уреду да одустанеш чим си дошао овамо." Тако је и било.

 

ИИ део

 

Веровао сам и наставићу да верујем да је он савремени, велики Светитељ наше Цкрве. По мом мишљењу старац Пајсије није само у рангу великих светитеља; ја сам убеђен да он одржава универзум својим молитвама.

 

Једном,видевши да сам слаб и бедан, старац је благословио да останем код њега неколико узастопних ноћи;и то је тако трајало две ипо недеље. Тада, током мог боравка код старца, пажљиво сам га посматрао. Био сам радознао да видим како је живео. Увек сам био под утиском да је цео универзум одржавао својим молитвама.

 

Сећам се прве вечери мог боравка код њега. Рекао ми је:

 

-"Хајдемо да вечерамо."

-"Шта да вечерамо?" упитао сам га. У келији апсолутно није било ничега. Не могу да опишем то сиромашво, које је владало у келији Часног Крста.

 

Ипак отишли смо да поједемо нешто. Он је поставио крпу на један камен, јер није било стола, изнео је неколико главица лука, неколико суварака и конзерву коју му је неко донео. Рекао ми је:

 

-"Отворићу ову конзерву за тебе. Чувао сам је да је ти поједеш."

 

Како ће је отворити, размишљао сам. Он није имао кухињски прибор, јер не би имао користи од њега. Отворио је конзерву помоћу чекића. Устали смо да би се помолили молитвом "Оче наш". Предео Часног Крста на Капсали био је пуст. Али он је устао да се помоли на овом напуштеном месту. Подигао је руке к небу и изговорио молитву: "Оче наш, који си на Небесима..."Тврдим вам да до данас, после толико година, никада нисам чуо молитву Оче наш, изречену са таквом снагом. Помислио сам да ће Бог пружити Његову свету десницу и благословити нашу оксудну трпезу. Било је предивно!

 

Цео његов живот био је такав! Живећи на Св. Гори до 1992, врло често сам одлазио у посету старцу. Остајао сам код њега неколико пута, прислуживао му на Св. Литургији у његовој малој капели, али никада нисам био у стању да се навикнем на овог човека. Сваки пут када бих га срео, осећао сам се подједнако узбуђено као и првог пута. Старац Софроније из Есекса објаснио ми је зашто. Овако ми је објаснио то осећање, када сам га посетио у Енглеској са мојим благословеним старцем: -"Сусрет са духовним човеком је сваки пут пророчки доживљај. Никада није могуће навићи се на човека, који је човек Божији. Ваш сусрет са њим увек ће бити јединствен и непоновљив доживљај." И то је оно што сам изнова доживљавао уз старца Пајсија.

 

Никада га нисам посетио током последњих дана његовог живота. Нисам могао да замислим да ће се човек, који је савладао закон физике, чији је живот био пун јаке и очигледне благодати, разболети и умрети. Ипак, он ми је у више наврата, преко људи који су га посећивали, слао своје благослове.

Неизмерна љубав према Господу надвисила је љубав према себи самом. Зато се и навико да живи на тако запуштеном месту, без удобности, без ичега, али где је Божије благодати љубави било у изобиљу. Као у Јеванђељским речима "Господња рука била је свагда над њим."

 

Ако се не варам, било је то на Божић 1982. године; посетио сам га након Свеноћног бденија, пошто се мало одморио. Био је тада у келији Панагуди. Био је расположен, а било је и мирно, без посетилаца. Чинило ми се да се и олуја припремала. А он ми је рекао:

 

-"Како да се изразим, ђаконе (био сам тада ђакон). Једном је цело моје биће било у пламену љубави Господње; занос је био толики да сам мислио да ми се кости, попут воска, топе. Једном сам био у шетњи и морао сам да станем - толика је била Љубав коју сам осетио ка Господу да сам пао под дрво и надао се да ме нико неће таквог видети, јер не би разумео шта се догодило самном. Био сам озбиљно у пламену љубави према Господу. Од тада је прошло седам или осам година, а та љубав никада није престала, већ је узрасла у љубав према целом свету. Ја се свакога дана топим зарад оних ожалошћених, и нисам у стању да размишљам како је Господ постао човек, нас ради. Понекад размишљам о начину како је постао човек, како и где је рођен..." Заиста, његове очи су се пуниле сузама, а то је била реткост, јер он себи није дозвољавао да показује осећања на овакав начин. Био је веома храбар ратник, који је избегавао да показује своја унутрашња осећања пред другима. Ипак, његов живот у Панагуди, постао је свакодневна жртва за стадо Господње. То је пример савршене љубави.

 

Господ је рекао Петру: "А ја се мољах за тебе да вера твоја не престане, и ти, кад се обратиш, утврди браћу своју." (Лк. 22,32) Исто се догодило и старцу Пајсију. Чим је достигао непрестано сећање на Господа и обожење, чуо је те исте речи, тј. да ојача своју браћу. И заиста, к њему су долазили многи, али старац је посебно саосећао са страдалницима, и младима, који су изгубили духовност. Стајао је покрај њих са огромном саможртвом. Слушао их је, исцељивао, давао савете и ојачавао их. Његове речи биле су дивне - у то сам се и сам уверио. Имао сам послушање гостопримца, као и вратара Кутлумушког манастира, где сам боравио са својим старцем и братијом. Био сам брбљивац и волео да проповедам људима. Примећивао сам да би се, након сусрета са старцем Пајсијем, цео њихов живот изменио од само једне старчеве речи или погледа. Као што писмо вели: "И они одоше и проповедаше свуда и Господ им помагаше." (Мк. 16:20) Господ је потврдио и запечатио Старчеве речи знацима благодати. Толики су бројни били знаци благодати и тако велики да су забележени у многим књигама, и они сведоче да је овај човек био истински светитељ , који је нашао велику милост пред Господом. Штавише, још увек постоји толико њих, који могу посведочити своје сопствено искуство са Старцем.

 

Једне вечери сам остао у старчевој келији и био узменирен, јер се мој старац Јосиф, који је отишао на Кипар да тамо успостави манастирско општежиће, није јавио...Старац Пајсије ме је упитао:

 

-"Шта је са тобом?"

-"Немам никаквих вести од старца Јосифа и баш сам забринут," одговорио сам.

-"Ах, зашто се бринеш. Хајде да купимо карту и да одемо до њега."

-"Да, са задовољством," одговорио сам.

-"Да ли желиш да путујеш са авио компанијом Олимпик?" упитао ме је.

-"Да, узмимо Олимпик."

-"У реду. Хајде да сазнамо у колико сати полеће авион за Кипар."

-"У реду, старче."

-"Али морамо да купимо карту коју је користио Св. Максим Кавсокаливит."

-"Како то мислите?"

-"Шта мислим? Св. Максим је јео суварке и летео од Кавсокаливије до Ватопеда. Ми ћемо вечерас јести свеж хлеб и летећемо на Кипар."

 

Мислио сам да се старац шали. Ипак, појели смо нашто суварка и ја сам отишао на спавање. Старац је остао да се моли. Следећег јутра, када сам се пробудио, већ је био на ногама.

 

-"Каква је било ноћ?" упитао ме је.

-"У реду," одговорио сам.

-"Имају леп манастир тамо," рекао ми је. И почео је да ми описује манастир до детаља, место где је мој старац боравио, његову келију, његову канцеларију,

чак и његову оловку, његове папуче, све...

 

-"Старче, како знате све ово?" упитао сам.

-"Авион је приспео на писту, дошао сам по тебе, али ти си се већ успавао. Па сам отишао сам! Пропустио си лет, а ја сам отишао и јутрос се вратио." Цео његов живот био је пун таквих искустава.

 

Олга Конарис Кокинос

 

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

13 мат 2013 год.

 

Извори: http://vatopaidi.wordpress.com/2013/02/28/my-experience-with-elder-paisios-part-a/

http://vatopaidi.wordpress.com/2013/03/02/my-experience-with-elder-paisios-part-b/

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Старче, какав је пакао?

 

 

 

Испричаћу ти једну причу коју сам чуо. Једном је један прост човек молио Бога да му покаже какав је Рај, а какав је пакао. И тако, једне вечери, зачу у сну један глас који му говори: "Дођи, показаћу ти пакао." Тада се он обре у једној просторији, у којој је много људи седело око једног стола, на којем је у средини стајала шерпа пуна јела. Али сви су ти људи били гладни, јер нису могли да једу. У рукама су држали неке кашике са веома дугачком дршком; захватали би јело из серпе, али нису могли да принесу кашику устима. Због тога су једни од њих роптали, други су викали, трећи плакали ... Затим он чу исти глас како му говори: "Хајде сада, показаћу ти Рај." Тада се нађе у некој другој просторији, у којој је много људи седело око стола, који је био исти као и онај претходни; опет је на средини стола стајала серпа пуна јела, и људи су имали онакве исте дугачке кашике. Међутим, сви су они били сити и радосни, јер је свако својом кашиком захватао јело из шерпе и хранио другога. Схваташ ли сада и ти како можеш још у овоме животу да живиш као у Рају?
 
Старац Пајсије Светогорац  

Поуке 5 том

Страсти и врлине

[N.Petrovic]

               Kako prepoznati posednute

 

 

 

 

 

Ovo svaki razumni doktor moze razumeti. Oni koji pate od demona, kada se priblize necemu Svetom, tresu se, trzaju se. Tako se jasno vidi da imaju demona. Malo Svete Vode da im das ili da ih prekrstis delicem Svetih Mostiju, suprostavljaju se i demoni se zbijaju u njima, ali ako je u pitanju dusevna bolest ne reaguju nikako.

Takvima, cak i ako na sebi imas Krst, prilazeci, oni drhte.

Jednom za vreme Bdenja na Svetoj Gori, rekose mi oci da sumnjaju da je jedan od mirjana koji bese tamo, posednut od demona. Sedoh pored njega i dodirnuh ga svojim Krstom u kome je cestica Svetoga Krsta. Trgnuo se veoma i ode na drugu stranu. Kad se narod malo razisao, prisao sam mu pazljivo. Opet sve isto. Tada sam shvatio da je posednut.

Kada mi u Kalivu dovedu decu za kou tvrde da imaju demona, da bih se uverio, uzmem delic mostiju sv. Arsenija i stisnem u ruci. I da vidite, kada drzim obe ruke zatvorene, dete, ako ima demona, uplaseno gleda u onu u kojoj imam deo Svetih Mostiju, ali ako nema, vec je u pitanju neka npr. bolest glave, ne reaguje uopste.

Drugom prilikom im dajem vodu koju sam dodirnuo delicem Mostiju i ako imaju demona u sebi, ne piju je, udaljavaju se.

Jednom posednutom detetu, dadoh prvo mnogo slatkisa, da dobro ozedni i dadoh mu od ove vode govoreci:- E Janisu cu dati mnogo dobru vodu. Cim je popio poce da vice:

• Gorim od ove vode. Przi me. Sta ima unutra?

• Nema nista- rekoh.

• Sta mi to redis? Gorim.

• Ne gori tebe. Nekog drugog gori- rekoh mu.

Prekrstih mu glavu i celo dete se treslo ruke, noge..... Dozive krizu. Demon ga klupko napravi.  

[Дејан]

 

- Старче, када неко по Богу трпи жалости и неправде које му људи наносе, да ли га то трпљење очишћује од страсти?

- Још питаш да ли га очишћује! Просто га дестилише! Ма, постоји ли нешто узвишеније од тога? Тим путем човек може да отплати грехе. Видите, једног злочинца претуку и затворе у затвор; тамо он врши своје мало правило, и ако се искрено покаје, спашава се вечног затвора. Зар је мала ствар то да човек овом муком овде исплаћује рачун у вечности?

 

Сваку жалост трпите са радошћу. Жалост које нам људи причињавају, слађе су од свих сирупа које нам нуде они који нас воле. Видите, у Блаженстивима, Христос није рекао: „Блажени сте када вас хвалае“, већ: Блажени сте када вас срамоте (Мт.5, 11), и притом лажући. Када срамоте онога ко је неправедан, он отплаћује /грехе/. А ако је праведан, сакупља /духовно благо/. Зато треба не само да трпимо онога који нас искушава, већ и да осећамо захвалност, јер нам се даје прилика да се потрудимо у љубави, смирењу и трпљењу.

 

Клеветници свакако делају у сарадњи са ђаволом. Али, јак ветар обично разбија и чупа осетљиво дрвеће, које нема дубоко корење – док оном дрвећу које има дубоко корење, помаже да корење пусти још дубље.

 

Требало би да се молимо за све који говоре лоше о нама, и да тражимо од Бога да им подари покајање, просветљење и здравље, а у себи да не оставимо ни трага од мржње према њима. Да задржимо само искуство од проживљеног искушења, да избацимо из себе сав отров, и да се сећамо речи Св. Јефрема: Ако претрпиш какву клевету, а касније се обелодани чистота твоје савести, немој се гордити, већ са смирењем служи Господу, Који те је избави од људске клевете, да не би био поражен великим падом душе.

 

 

[Sara"]

kako je ta pouka svetih otaca meni dobro došla u životu (to da treba ignorisati klevete)

psi laju,karavani prolaze,

mirna mi glava

[Дејан]

 

Неопходан услов за образовање чврсте хришћанске породице је да будући супружници пронађу доброг духовника. Духовник ће играти улогу одабраног судије, пазећи да се у породици не јављају свађе. Када супружници не могу да се усагласе, поћи ће код духовника, уздајући се у Бог. Иначе, породица се разара: уплићу се женини родитељи, мужевљеви родитељи – сви скупа труде се да истрају свако на своме и упропашћују породицу. Када се супрузи сагласе да имају духовног руководиоца, онда у породици неће долазити до тако замршених ситуација. Да би брачни пар напредовао, неопходан му је заједнички духовник, јер овај наликује дрводељи, који жели да уклопи две даске: срезавши израслине, он струже даске, поравна их и затим спаја. И уопште боље је да сви чланови породице имају истог духовника, који знајући проблеме породице, може давати одговарајући правац.

Једна жена није трпела у свом дому ни тамјан ни упаљена кандила. Муж њен, ипак, иако му је жена приговарала, остајао је при своме и стално палио кандило. У кући је настало потпуно несносно стање: нико није хтео да попусти. Тада се муж обратио Старцу и изнео му своју муку. Старац је казао: "Умири се, благословени, твоја жена није нимало ђавоимана, као што се теби чини, само зато што не подноси тамајан! Она то ради теби у инат, а није ни научила те ствари. Од данас немој кадити тамјаном и не пали каднила, да ти се жена не онерасположује, а ја ћу се помолити за вас!" Муж се вратио кући и, не говорећи ни речи, престао је да пали кандила и да кади. Кроз неколико дана на своје велико чуђење, он се осведочио у то да у кући гори каднило и мирише тамјан. Тако је својим молитвама Старац помогао супружницима, и у породици је поново зацарила тишина и љубав.

Долази глава породице, хвата ме рукама и говори да је његова жена рђава у сваком погледу, обраћа му се на такав и такав начин, једном речју, говори све оно што му је шапнула његова тамна помисао. Тада почињем да правдам његову супругу. На крају кажем да треба славити Бога, који му је дао такву жену и да је управо он, глава породице, узрок томе што је љубав отишла од њих. Опет и опет враћам га к љубави, убеђујући га у то да је крив он сам и да је главно – одбацити ружне помисли. Исто то радим и кад долази његова жена. Грдим и њу, и ево – обоје исправљају своје ружне помисли упућене другоме и долази изнова до љубави. Схватају, наравно, и мене који сам их кудио, зато што виде да је мој циљ био – обновити у њима љубав.

[DYNABLASTER]

Ne slazem se sa prve dve recenice. Ili je to neko izmislio, ili se jednostavno ne slazem, jer ne moze da postoji neophodan univerzalan uslov po tom pitanju, osim ako ne umujemo neke zamisljene premise.

 

Muz moze biti duhovnik, ne da moze, nego jeste. Ako ne moze, onda vaze prve dve recenice, ali univerzalno ne mogu da vaze.

 

Moze sad kamenje virtuelno nema frke :lol:

[Дејан]

a žena ne može biti duhovnik?

[DYNABLASTER]

Zena je stvorena da slusa muza