О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут

[Лидија Миленковић]

Лидија, извини што сам те узнемирио. Да, много је лако (да неко као ја) филозофирати о догађајима које си прочитао у новинама а нису те директно погодили.

Пре свега, мили брате, нема разлога да ми се извињаваш, јер ако моје искуство иоле помогне макар једном човеку, значи вредело је. Такође знам да многи преживљавају мноооого веће и страшније невоље.

Нисам ни помислила да нешто без везе филозофираш, него је моја напомена служила да нагласи да је моја прича ЛИЧНО искуство, а не претпоставка.

Невоља ме је приближила Господу, и хвала Му због тога, јер после мог освешћења схватила сам чему треба да учим своју децу, шта су ми приоритети у животу, да се надам, да волим, да се радујем, као и да, и кад сам тужна, и када плачем да не очајавам.

И мењајући себе, почела сам да примећујем да се полако, полако мењају и моји ближњи. Наравно, на боље.

Можда ово може да одговори на део твојих питања :

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/Druga_Korincanima_Sveti_Justin/08.htm

[Srdjan Kotur]

МОЛИТВА ЗА ИСПУЊАВАЊЕ ВОЉЕ БОЖИЈЕ

Саосећајни Пастире, добри и крепки, Који желиш да се спасу сви они који верују у Тебе, помилуј и услиши ову моју молитву. Не гневи се, и не одврати лице Твоје од мене, већ ме научи да испуњавам вољу Твоју! Зато што ја не тражим да буде воља моја, већ Твоја, како бих Ти угађао, Милостиви.

Шта је то Божија воља?

Аутор: свештеник Михаил Шпољански

Поставља се питање: “Како препознати вољу Божију?”

Познање Божије воље је питање читавог живота, и оно се не може исцрпети никаквим кратким правилима. Од светих Отаца ту тему је најбоље расветлио митрополит Тобољски Јован (Максимович). Он је написао изузетну књигу “Илиотропион, или сагласност људске воље са Божијом вољом”. Илиотропион значи – сунцокрет. То је та биљка, која се окреће за сунцем својом главицом, и све време тежи ка светлости. Свети Јован је својој књизи о познању Божије воље дао такав поетски назив. Иако је написана пре више од сто година, она је и поред свега задивљујуће савремена књига, како по језику, тако и по духу. Она је интересантна, разумљива и блиска савременом човеку. Савети мудрог светитеља су у потпуности применљиви и у условима који су се кардинално изменили у поређењу са још недавним временима. Ми нећемо поставити пред себе задатак да препричамо “Илиотропион” – ту књигу треба прочитати у целости. Ми ћемо покушати да предложимо најопштију

шему решења тог за спашење душе најважнијег питања.

Размотримо следећи пример: пред нама се налази лист папира, на коме је на невидљив начин

постављена нека тачка. Можемо ли ми одмах, не имајући никакву информацију, такоречи, “додиром прста”, одредити место налажења те тачке? Природно да не можемо. Међутим уколико се око те невидљиве тачке нацрта по кругу неколико видљивих тачака, онда ослањајући се на њих, можемо са великом вероватноћом да пронађемо тражену тачку као центар кружнице.

Да ли у нашем животу постоје такве “видљиве тачке” уз помоћ којих бисмо могли да препознамо Божију вољу? Постоје. Шта су те тачке? То су неки приступи обраћања Богу, опиту Цркве и нашој души на човековом путу познања Божије воље. Али сваки од тих приступа није сам себи довољан. Када тих приступа има неколико, и када су они заступљени и сједињени у неопходној мери, само тада ми – срцем! – можемо да спознамо шта Господ од нас у ствари очекује.

Дакле, прва “тачка”, први критеријум је наравно Свето Писмо, директна Реч Божија. Ослањајући се на Свето Писмо, ми себи довољно јасно можемо да представимо границе Божије воље, то јест да схватимо шта нам је допуштено, а шта је потпуно неприхватљиво. Постоји Божија заповест: “Љуби Господа Бога твога свим срцем твојим и свом душом твојом и свим умом твојим … љуби ближњега свога, као самог себе” (Мт. 22, 37, 39). Љубав је последњи критеријум одакле изводимо закључак: ако се нешто ради из мржње, онда то већ аутоматски прелази границу Божије воље.

У чему су тешкоће на том путу? Оно што богонадахнуто Писмо чини истински Великом Књигом је Његова универзалност. Међутим насупрот унивезалности је немогућност једнозначне интерпретације Писма у свакој конкретној животној ситуацији ван огромног духовног искуства живота у Христу. А то се опростите не односи на нас … Али и поред свега та тачка постоји …

Други критеријум је Свето Предање. То је опит реализације Светог Писма у времену. То је опит Светих Отаца, то је опит Цркве, која је 2000 година тражила одговор на питање шта значи живети испуњавајући Божију вољу. Тај опит је огроман, непрочењив и практично даје одговор на сва животна питања. Али и ту постоје проблеми. Овде је тешкоћа супротна – дискретност опита. Јер управо због тога што је тај опит тако огроман, он укључује у себе велики број различитих варијанти решења духовних и животних проблема. Применити га у конкретним ситуацијама је практично немогуће без благодатног дара расуђивања, што је опет у савременом животу изузетна реткост. Са поукама светих Отаца и стараца из књига су повезана и нека специфична искушења. Ствар је у томе што се у највећем броју случајева савети стараца односе на конкретног човека у конкретним околностима његовог живота и могу да се мењају на основу промене тих околности. Говорили смо о томе да Божији Промисао о човековом спашењу може да буде различит. А зашто је то тако? Зато што,

човек по правилу због своје немоћи (лењости?) не иде директним путем – путем савршенства. Ево на пример данас није испунио оно што је требало да испуни. И шта му преостаје? Да погине? Не! Господ у том случају одређује за њега неки други, можда трновитији и дужи али апсолутни пут спасења. Уколико је он сагрешио, а нарушавање Божије воље је увек вољни или невољни грех, онда тај пут спасења обавезно лежи кроз покајање. Например, данас старац каже: “Ти треба тако и тако да поступиш”. А човек се уклања од испуњавања духовне наредбе. И потом опет долази код старца по савет. И тада старац, уколико види у њему раскајање, каже му како треба да поступи у новој ситуацији. Можда му говори нешто што је супротно претходном савету, јер човек претходни савет није испунио, поступио је по своме, и то је кардинално изменило ситуацију, и створило нове – у првом реду духовне – околности. На тај начин видимо да индивидуалност савета стараца у конкретним животним случајевима представља објективну препреку за то што се могло једноставније рећи: “Читајте савете стараца, следујте им и живећете по Божијој вољи”. Али и то је – тачка …

Тречи критеријум је глас Божији у човековом срцу. Шта је то? Савест. Апостол Павле је

задивљујуће и утешно рекао да “кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон, они докажују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова…” (Рим. 2, 14, 15). У неком смислу се може речи да је савест такође Божији лик у човеку. Иако је “Божији лик” сложен појам, једна од његових пројава је – глас савести. На тај начин се глас савести у одређеној мери може поистоветити са Божијим гласом у човековом срцу, који му јавља вољу Господњу. Дакле, за онога који жели да живи по Божијој вољи је веома важно да буде честит и трезвен у слушању гласа своје савести (питање је ту колико смо ми за то способни).

Још један критеријум, четврти (наравно не мање важан по значају, јер су све тачке на кругу

равноправне) је молитва. Она представља потпуно логичан и за верујућег човека очигледан начин спознаје Божије воље. Испричаћу пример из мог живота. Имао сам тежак период у животу: толико проблема се сконцентрисало, толико мудровања да би се рекло да је живот зашао у ћорсокак. Пред мном је био неки бесконачни лавиринт путева, и било је нејасно куда кренути и на коју страну ићи. И тада ми је духовник рекао: “Шта мудрујеш? Моли се свако вече, али не преко својих снага – свако вече изговарај молитву: “Господе, укажи ми пут којим да пођем”. Сваки пут пред спавање изговарај то са земним поклоном и Господ ће ти сигурно одговорити”. Тако сам се молио две недеље и десило се нешто у животном смислу крајње мало вероватно, што је разрешило све моје проблеме и одредило мој даљи живот. Господ је одговорио …

Пети критеријум је – благослов духовника. Срећан је онај коме Господ дозволи да добије благослов старца. Нажалост у наше време су старци “одвојени од света” и то је изузетна реткост. Добро је ако постоји могућност да се добије благослов свог духовника, али и то такође није тако једноставно, јер нема данас свако духовника. А чак и у првим вековима хришћанства, када су људи били богати духовним даровима, свети Оци су говорили: “Моли Бога да ти пошаље човека, који би те духовно руководио”, то јест и тада је налажење духовника био одређени проблем, и тада је већ било потребно молити од Господа духовног руководиоца. Ако нема ни старца, ни духовника, тада се може добити благослов од свештеника. Али у наше време духовне оскудице у томе треба бити довољно трезвен. Не треба механички следити принцип: све што каже свештеник – је обавезно од Бога. Наивно је претпоставити да сви свештеници могу да буду духовници. Апостол је говорио: “Јесу ли сви

Апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Имају ли сви дарове исцељивања?” (1 Кор. 12, 29). Не треба сматрати да је сама по себи харизма свештенства већ аутоматски харизма пророштва и прозорљивости. Овде треба бити увек опрезан и тражити себи таквог духовног руководиоца, с којим би општење доносило очигледну корист души.

Шести критеријум су савети духовно искусних људи. То је опит живота благочестивог човека и наса умешност да се учимо на добром (а можда и на негативном – то је такође опит) примеру. Сетите се како је у бископском филму неко рекао: “Само будале се уче на сопственом искуству, паметни се уче на искуству других”. Умешност да се прими искуство благочестивих људи, које нам је Господ даровао да општимо са њима, умешност да се саслушају њихови савети и нађе у њима оно неопходно за себе и да се то рационално искористи је такође начин спознаје Божије воље.

Постоји и још један веома важан критеријум одређивања Божије воље. То је седми критеријум о коме говоре Свети Оци. Тако о томе пише преподобни Јован Лествичник у својој познатој “Лествици”: то што је од Бога, умирује човекову душу, а оно што је против Бога, смућује душу и доводи је у узнемирено стање. Када је резултат наше делатности проналазак у души мира у Господу – и то не лењост и сањивост, већ посебно стање активног и светлог мира – то је такође показатељ правилности изабраног пута.

Осми критеријум је умешност да се осете животне околности; да се прихвати и трезвено оцени то што се дешава око нас, јер се ништа не дешава случајно. Длака с човекове главе не пада без воље Свевишњег; кап воде неће склизнути, гранчица се неће сломити; нико неће доћи и неће нам направити проблеме, уколико то Господ не допусти због нашег уразумљења. На тај начин Бог ствара животне околности, али тиме наса слобода није никако ограничена: ми увек имамо избор како ћемо да се понашамо у свим ситуацијама. Можемо да кажемо да је живот по Божијој вољи нас логичан одговор на ситуације које Бог ствара. Наравно, та “логичност” треба да буде хришћанска. Ако су животне околности такве, да је например за обезбеђење породице потребно речимо красти, онда то наравно не може да буде Божија воља, јер то противуречи Божијим заповестима.

И још најважнији Девети критеријум, без кога не може бити ничег осталог је – трпљење: “…

трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21, 19). Све добија онај, ко уме да чека, ко уме да препусти Богу решење свог проблема, ко уме да пружи Самом Господу могућност да учини оно што је предвидео за нас. Не треба Богу наметати своју вољу. Наравно, понекад се дешава да нешто треба одлучити у једном трену, нешто урадити, одговорити. Али то је опет неки посебан Божији Промисао, и чак и у тим околностима ће обавезно бити нека поука. У већини случајева најоптималнији начин је да се Господу да могућност да пројави Своју вољу у нашем животу преко ситуација да већ никуда не можеш да се денеш. Моли се и чекај, налазећи се док је могуће у том стању у које те је Господ поставио, и Господ ће ти пројавити Своју вољу за даљи живот. То практично значи да не треба журити са доношењем одговорних одлука (например о. И.К. саветује младенцима да буду женик и невеста “четири године”) и без посебне неопходности не мењати своје животне позиције: “Свако нека остане у ономе у чему је призван” (1 Кор. 7, 20).

Дакле, набројали смо те критеријуме, “тачке” – Свето Писмо и Предање, савест, молитва, благослов и духовни савет, мирно стање душе, јасан однос према животним околностима, трпљење, - који нам дају могућност да спознамо Божији Промисао о нашем спашењу. И ту већ настаје сасвим друго парадоксално питање: “Да ли смо ми свесни тога због чега треба да знамо Божију вољу?”. Сећам се речи искусног свештеника, братског духовника једног од најстаријих манастира Русије: “Страшно је знати Божију вољу”. И у томе и јесте дубоки смисао, који у разговорима о познању Божије воље некако лакомислено промиче. Заиста је страшно знати Божију вољу, јер је то знање – огромна одговорност. Сетите се речи из Јеванђеља: “А овај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен” (Лк. 12, 47-48).

Замислите следеће: долазите на Божији Суд и чујете: “Ти си знао, теби је то било откривено, шта ја од тебе очекујем – и ти си свесно радио супротно!” – то је једно, а доћи и смирено се помолити: “Господе, ја сам тако неразуман, ништа не разумем. Како сам могао ја сам се трудио да чиним добро, али се није све тако остваривало”. Наравно, он није заслужио да пребива са Христом, али ће ипак “бити мање бијен”.

Ја често имам прилике да чујем: “Оче, како живети по Божијој вољи?”. Питају ли питају а не желе да живе по Његовој вољи. Ето зашто је страшно знати Божију вољу – зато што тада треба живети по њој, а ми то често уопште не желимо. Од истински благодатног старца, оца Јована Крестјанкина, сам чуо тако тужне речи: “Тргују мојим благословима! Сви ме питају: “Шта да радим?”, И сви кажу да живе по мојим благословима, али скоро нико не испуњава то што им говорим”. Ето то је страшно.

Показује се да “сазнати вољу Божију” и “живети по вољи Божијој” није уопште једно те исто. Сазнати Божију вољу је могуће – Црква нам је оставила велики опит таквог познања. А живети по вољи Божијој је лични подвиг. И лакомислени однос је овде недопустив. Нажалост то се веома мало разуме.

Са свих страна се чују стењања: “Дајте нам! Покажите нам! Укажите нам како да поступимо по Божијој вољи?”. А када им кажеш: “Бог нека те благослови да учиниш тако и тако” – они ипак поступе по своме. То се и дешава – “Речите ми Божију вољу, али ћу ја живети тако како ја хоћу”. Али, пријатељу мој, наступиће тренутак, када ће Божија праведност обремењена нашим гресима бити принуђена да надмаши Божије милосрђе, и када ће се морати одговарати за све – и за попуштање страстима, и за “игру са Божијом вољом”. Према том питању се треба односити веома озбиљно. То је у суштини питање живота и спасења. Чију вољу – Спаситеља или кушача – бирамо у сваком тренутку нашег живота? Овде треба бити и разуман, и трезвен и поштен. Не треба се “играти са познањем Божије воље” трчећи од свештеника до свештеника по савете дотле док не чујеш од некога ту “вољу Божију” која теби одговара, јер се на тај начин очигледно оправдава сопствена самовоља, и тада нема места спасоносном покајању. Боље је поштено речи: “Опрости Господе! Наравно, Твоја воља је света и висока, али ја по својој немоћи не могу да је остварим. Помилуј ме грешног! Даруј ми опроштај за

моје слабости и даруј ми пут на коме не бих погинуо, већ могао доћи к Теби!”

Дакле, постоји Божији Промисао о спасењу сваког човека, и постоји јединствена вредност у овом свету – живот по Божијој вољи нам даје могућност спознаје васељенске тајне – воље Творца о спасењу Своје отпале творевине. Ми само треба да имамо чврсту решеност да се не играмо са познањем Божије воље, већ да живимо по њој – то је пут у Царство Небеско.

У закључку бих желео да кажем неколико речи о расуђивању – без њега је немогуће познање Божије воље. И заиста – говорили смо о томе, да се у конкретним животним ситуацијама само духовним расуђивањем могу верно интерпретирати како истине Светог Писма, тако и опит Светих Отаца, и животне колизије. Механичко следовање речи закона без духовног расуђивања – например, разделити имање ради достизања савршенства (без сазревања душе за подвиг, у суштини без смирења) – је директан пут или ка духовној прелести, или ка унинију. Али дар расуђивања није критеријум, то је дар. Он се не “осваја” спознајом (као например опит светих Отаца) – он се шаље Свише као одговор на наше молитве, и као сваки благодатни дар, почива само у смиреном срцу.

И поново послушајмо речи апостола Павла: “Тога ради и ми, од онога дана када чусмо, не престајемо молити се Богу за ваа и искати да се испуните познањем воље Његове у свакој мудрости и разуму духовноме, да се владате достојно Господа угађајући Му у свему, и да будете плодни у сваком добром дјелу, и да растете у познању Бога …” (Кол. 1, 9-10).

[ego]

Шта је то Божија воља?

[drvce]

Друго: Ништа се у свету не дешава без Божије воље или без Његовог допуштења. Случајност (срећа), пријатност или туга, није нешто постојеће, већ сањиво маштање многобожаца, који су по својој неразумности измислили неку богињу Фортуну, која има власт и силу да одређује смењивање среће и несреће у животу људи и читавих народа.

Sanjivo mastanje ili dopustenje za kockanje: http://www.random.org/

[Перса]

Човекова слобода није апсолутна.

Човек је слободан и има право избора у оквиру својих ограничења

генетско-породично(наследних)

етничких, интелектуалних, душевних, духовних, социјалних...

 

Зато су увиди човека мали и различити

и каже се да свако има своју истину која је део велике истине.

[drvce]

колико је Исток даље од Запада,

Zaista, koliko?

http://en.wikipedia.org/wiki/File:TodayYesterday.jpg

Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

Jesi li, lepi mladicu? Kako to da je bilo znano da ce detence da odraste u problematicnu bitangu, ali nije znano da ce prethodno da bude udavljeno?

Ja pre mislim da je ovo scenario za holivudski film u kojem se na kraju ispostavlja da je starac sve vreme bio sizofren i svoja nedela pripisivao nevidljivom saputniku.

[sqny]

Iz ove price se jedino da zakljuciti da je starac Kleopa imao krajnje konsekvencijalisticke moralne poglede.

[Благовесник]

Старац Клеопа:

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље...
Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови...
...на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп...
- Слава Богу да имам сапутника!...
- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!
- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!...
И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге...
Ти су имали детенце од неколико месеци. Ујутру, кад да пођу,
млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете,
и убио га је.
...

- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!
- А шта сам, оче, учинио зло?
...

- Kад си убио дете, јеси ли добро учинио?
- Добро дело сам и тамо учинио.
- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?
- Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце?
...то дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље...
- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?
- Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће.
Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо,
скривено благо од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима.
И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.

 

Ovo je intepretacija jedne stare priče iz Žitija, vezane za  jednog koptskog monaha. Na izvornu priču naišao sam ne nekom forumu, na engleskom, tema je bila u vezi žitija monaha egipatske pustinje, da li na sajtu sirijskih, etiopskih ili koptskih orijentalnih pravoslavnih hrišćana, ne znam na kojem, bio sam na mnogim orijentalnim forumima.  Naime, starac je sreo mladog monaha na putu za Aleksandriju,

i idu slični primeri i poenta (pouka) na kraju je ista, kao i u Kleopovoj intepretaciji. Ali da stvar bude još interesantnija,
znate li gde se ova priča još pominje, pored u žitiju egipatksih monaha i kod straca Kleope?

U Kur´anu , da, da, u Kur´anu!
I ovi orijentalci skrenuse paznju na to, i navedose to, da je to prepisano u Kur`an,
samo kazu da se pisac malo zeznuo, da u pitanju nije bio Mojsije iz Starog zaveta, nego Prepodobni Mojsije (Murin) iz Novog zaveta (sic!).
Pored same poente (misli koja želi da se kaže), na sva tri mesta primeri sa ubistvom deteta i rušenjem  kuće siročadi,

kao i tumačenje, doslovno su isti.
 

 

Kur`an (Sura - Pećina ):

"Sretoše jednog Našeg roba, kome smo milost Našu darovali, onome što samo Mi znamo naučili.

-Mogu li da te pratim  - upita ga Musa - ali da me poučiš onome čemu si ti ispravno poučen?

-Ti sigurno nećeš moći sa mnom izdržati  - reče onaj - a i kako bi izdržao ono o čemu ništa ne znaš?

-Vidjećeš da ću strpljiv biti, ako Bog da  - reče Musa - i da ti se neću ni u čemu protiviti.

-Ako ćeš me već pratiti  - reče onaj -  onda me ni o čemu ne pitaj dok ti ja o tome prvi ne kažem!

I njih dvojica krenuše...

I nadjoše jednog dječaka pa ga onaj ubi, a Musa - A što ubi dijete bezgrješno, koje nije nikoga ubilo! Učinio si, zaista, nešto vrlo ružno!

-Ne rekoh li ja tebi - reče onaj - da ti, doista, nećeš moći izdržati sa mnom?


-Ako te i poslije ovoga za bilo šta upitam- reče - onda se nemoj sa mnom družiti. Eto sam ti se opravdao!

I njih dvojica krenuše dalje i kad dođoše do jednog grada, zamoliše stanovnike njegove da ih nahrane, ali oni odbiše da ih ugoste. U gradu njih dvojica naiđoše na jedan zid koji tek što se nije srušio, pa ga onaj prezida i ispravi. "Mogao si" - reče Musa - "uzeti za to nagradu."

-Sada se rastajemo ja i ti! - reče onaj - pa da ti objasnim zbog čega se nisi mogao strpiti.
..što se onoga dječaka tiče - roditelji njegovi su vjernici, pa smo se pobojali da ih on neće na nasilje i nevjerovanje navratiti.
Želimo da im Gospodar njihov, mjesto njega, da boljeg i čestitijeg od njega,
i milostivijeg, a što se onoga zida tiče - on je dvojice dječaka,
siročadi iz grada, a pod njim je zakopano njihovo blago.
Otac njihov je bio dobar čovjek i Gospodar tvoj želi, iz milosti Svoje,
a oni odrastu i izvade blago svoje.
Sve to ja nisam uradio po svome rasuđivanju. Eto to je objašnjenje za tvoje nestrpljenje!"

[Благовесник]

Još jedna mala digresija, još nešto što možda niste primetili, ne mogu da odolim :P .

U istoj suri - Pećina, spominje se i dogadjaj u vezi Žitija 7 otroka (mladića):

 

1. Misliš li ti da su samo stanovnici pećine, čija su imena na ploči napisana, bili čudo među čudima Našim?
   
2. Kad se nekoliko momaka u pećini sklonilo pa reklo: "Gospodaru naš, daj nam Svoju milost i pruži nam u ovom našem postupku prisebnost",
   
3. Mi smo ih u pećini tvrdo uspavali za dugo godina.
   
4. Poslije smo ih probudili da bismo pokazali koja će od dvije skupine bolje ocijeniti koliko su vremena proboravili.
   
5. Ispričaćemo ti povijest njihovu -  onako kako je bilo. To su bili momci, vjerovali su u Gospodara svoga, a Mi smo im ubjeđenje još više učvrstili.
   
6. Osnažili smo bili njihova srca kad su se digli i rekli: "Gospodar naš -  Gospodar je nebesa i Zemlje, mi se nećemo pored Njega drugom bogu klanjati, jer bismo tada ono što je daleko od istine govorili.
   
7. Narod ovaj naš je mimo Njega druge bogove prihvatio, zašto jasan dokaz nije donio o tome da se treba njima klanjati? A ima li nepravednijeg od onoga koji o Allahu iznosi neistinu?
   
8. Kad napustite njih i one kojima umjesto Allahu, robuju, sklonite se u pećinu, Gospodar vaš će vas milošću Svojom obasuti i za vas će ono što će vam korisno biti pripremiti."
   
9. I ti si mogao vidjeti kako Sunce, kada se rađa - obilazi pećinu s desne strane, a kada zalazi - zaobilazi je s lijeve strane, a oni su bili u sredini njezinoj. To je dokaz Allahove moći! - kome Allah ukaže na Pravi put, on će Pravim putem ići, a koga u zabludi ostavi, ti mu nećeš naći zaštitnika koji će ga na Pravi put uputiti.
   
10. I pomislio bi da su budni, ali oni su spavali; i Mi smo ih prevrtali sad na desnu, sad na lijevu stranu, a pas njihov, opruženih prednjih šapa, na ulazu je ležao; da si ih vidio, od njih bi pobjegao i strah bi te uhvatio.
    
11. I Mi smo ih, isto tako, probudili da bi jedne druge pitali. "Koliko ste ovdje ostali?" - upita jedan od njih. - "Ostali smo dan ili dio dana" - odgovoriše. "Gospodar vaš najbolje zna koliko ste ostali" - rekoše. "Pošaljite, jednog od vas s ovim srebrenjacima vašim u grad, pa nek vidi u koga je najčistije jelo i neka vam od njega donese hrane i neka bude ljubazan i neka nikome ne govori ništa o vama,
    
12. jer, ako oni doznaju za vas, kamenovaće vas ili će vas na silu u svoju vjeru obratiti, i tada nikada nećete ono što želite postići!"
    
13. I Mi smo, isto tako, učinili da oni za njih saznaju, da bi se uvjerili da je istinito Allahovo obećanje i da u čas oživljenja nema nikakve sumnje, kada su se između sebe o njima raspravljali, i rekli: "Sagradite na ulazu u nju ogradu, Gospodar njihov najbolje zna ko su oni." A onda oni do čijih se riječi najviše držalo rekoše: "Napravićemo na ulazu u nju bogomolju!"
    
14. Neki će reći: "Bila su trojica, pas njihov je bio četvrti", a neki će govoriti: "Bila su petorica, pas njihov je bio šesti", nagađajući ono što ne znaju, dok će neki reći: "Bila su sedmorica, a pas njihov bio je osmi." Reci: "Gospodaru mome je dobro poznat njihov broj, samo malo njih to zna. Zato ne raspravljaj o njima osim površno, i ne pitaj o njima od njih nikoga!"

 

 

I o ovome - Žitiju 7 otroka, pisac ili priredjivač Kur`ana, moguće da je čuo od nekog monaha:

 

"Sedam mladića sakri se u nekoj pećini pokraj Efesa, godine 250. kako bi izbegli progon i pokolj cara Dekija.

Po Božijem dalekosežnom promislu  čudnovati san dođe na njih, i oni spavahu 184 godine sve do vladavine cara Teodosija Mlađeg. U to vreme učenje o vaskrsenju mrtvih bi napadnuto od  strane jeresi. Tada se otroci probudiše potvrđujući na očigled svih telesno vaskrsenje, i ponovo nakon kraćeg vremena, po Božijem promislu, zasnuše snom mrtvim  434. godine."

Измењено Јануар 13, 2013 од Веља

[Благовесник]

Zamolio bih nekog iz administracije foruma, ako moze da se prethodna dva komentara prebace u neku temu o Islamu, da sklonimo ovo odavde?

[Срђан Ранђеловић]

Погинуо је у 20. години сви су га волели (поучно - м. Глоговац)

 

Питање валаамском монаху: Мој рођак је погинуо у аутомобилској несрећи. Није била његова кривица. Увек је поштовао правила, али је њему у сусрет ишао пијани возач и „закуцао се“ у његов аутомобил. За својих 20 година никога није увредио, сви су га волели…

 

Одговор: Ми желимо овоземаљску срећу, али путеви Господњи – нису наши путеви, и мисли Господње – нису наше мисли. Господ је призвао Вашег рођака, јер има Свој промисао за њега. Господ увек узима најбоље људе. Значи, што се њега тиче, Господ је одлучио да је њему боље да буде тамо, него овде. Хришћанин не треба превише да тугује због упокојених. Шта је он напустио? Овај жалосни живот, с његовом прљавштином, неправдом, насиљем… И отишао је у царство незалазне светлости, где нема ни болести, ни туге, где царују истина и правда. Мислите ли да би се он сложио, када бисмо му сад предложили да се врати на земљу? Мислим да не би. А то што ми тугујемо због тога што њега тренутно нема са нама, то је људски разумљиво, али ништа више од тога. Време тече као вода кроз прсте. И још мало и ми ћемо бити позвани тамо, и угледаћемо једни друге уколико се, наравно, покажемо као достојни. Ето о чему се треба бринути, то је најважније.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/20.html

[JESSY]

Uteha povodom smrti mladića

 

Zemaljsk život - priprema za večnost
Usrdno saosećam u nevolji koja vas je zadesila. Sam
milosrdni Bog neka vas uteši! Neka vas uteši mišlju da je nevini
mladić, čist, kao angeo, ne oskvrnivši se nikakvom nečistotom
zemaljskom, otišao, uplovio u bezbedno nebesko pristanište.
Tamo niko i ništa neće moći da umanji njegovo blaženstvo. Tiha i
srećna sadašnjost se u jednom danu preobrazila u neprolaznu i
neprekidnu večnost za naslednika blažene večosti. Tamo je
neprestana radost, tamo je uvek praznik, tamo je gozba,
pripremqena od početka veka u vekove od Cara nad carevima -
Boga. Tamo je žurno odleteo mladić, prizvan od velikog
priredjivača gozbe, Sazdatelja čoveka. Ko se može usprotiviti
svemogućem prizivu Svemogućeg? Sama tvar sluša zapovesti
Tvorca svoga i hitro, u magnovenju, ispunjava ih. Pogledajmo na
miloga mladića očima vere koji sada ide vazdušnim
prostranstvima ka nebu! Očima vere pogledajmo čistoga mladića
uznetog na nebo koji je od radosti zaboravio na sve zemaljsko!
Ispratimo ga vatrenim molitvama i vatrenim suzama. Prinesimo
njemu u spomen, molitve i suze! Zemlja, to je mesto plača; nebo je
mesto veselja. Nebesko veselje izrasta iz semena posejanog na
zemlji. To semenje su: molitve i suze. Primite moje suze kao deo
vaših suza, i usvojite ovu duhovnu utehu koju vam šaljem u ovim
redovima. Svi smo mi privremeni gosti na zemlji! Svima nam
predstoji odlazak odavde! I neizvestan je čas u koji će nas Bog
potražiti u našem boravištu. Iskoristimo zemaljski život da
pripremimo sebe za večnost; pripremimo sebe za blaženu večnost.
Naša večna sudba je u našim rukama: zato što Bog svakome daje po
delima njegovim. Verujte u ovu ljubav i odanost koju ste izazvali u
srcu vašeg nedostojnog molitvenika pred Gospodom.
 

sv.Teofan zatvornik

[миркан]

Како да препознамо у животу да ли нам је то од Бога или од ђавола?
Мислим на разне ствари од помисли, разних ситуација кроз које пролазимо у животу ... нпр. желиш у животу једно а то никако да оствариш шта год да покушаш не иде да ли да човек у таквим ситуацијама помисли можда ми је ово од Бога и показује да не требам ићи тим путем него дугим или је од ђавола у смислу да те ослаби колико је год могуће да би одустао од тога пута којим желиш да идеш. Ово сам навео као пример, мислим да доста људи имају такве дилеме.

Предпостављам да нема конкретан одговор на ово питање па сам можда да неко да лични пример или искуство поводом овога како би пробали доћи до одговора.

[Дејан]

Baš je komplikovano pitanje,ali mislim da je negde lako naći odgovor a negde baš i nije.

Možda što se tiče samih misli je najlakše ...

[horatio]

Pa, nema tu nekog aritmetičkog pravila. Stari grci bi rekli da tu treba fronesis, no pošto mi nismo stari grci, ja se držim pravila da ne uradim ono što bi ražalostilo Hrista ili pozitivno formulisano - činim onako kako smatram da bih svojoj djeci bio dobar primjer(kada bih bar bio uspješniji u tome..). Naveo si da nekada nešto želiš a u tome ne uspijevaš ...moje iskustvo je da se treba zapitati zašto to želiš i osvijetliti tu želju i po meni najvažnije - predati svoju sudbinu Gospodu u ruke (samo da ne budem shvaćen kao u onom vicu sa Mujom, kome Bog tri puta šalje čamac, a on ne prepoznaje Božiju volju - to ne znači da čovjek ne treba da da sve od sebe, što god da čini). Čak, ni tada nema nikakve sigurnosti i krutog pravila... vjerujem da što više Hristos živi u nama to ćemo manje griješiti i to je to!