О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут

[JESSY]

Божја воља о човеку се састоји у томе, да Бог жели да нико не погине, да сви имају живот вечни; Божја воља о човеку је - спасење човека. И истовремено је она – љубав у односу на њега, мада та љубав често човеку није разумљива зато што човек има своју представу каква та љубав треба да буде. Божја воља о човеку – то је и благовољење Божје, и благодатна милост према њему. Раније су Руси употребљавали израз: «Бог се сажалио на њега», – и то је значило истовремено и то да Бог жали човека и то да Он наградјује човека својим учешћем у његовој судбини, Својом посетом. 
Воља Божја је увек блага,и то ми често заборављамо када ропћемо на своју судбину.

 

Патње и страдања човека чисте. Кроз патњу човек постаје јачи, он почиње на други начин да раyумева свет око себе и себе у њему. То је такодје пројављење Божје воље, када Господ нешто нажао даје човеку. И нека у почетку то није разумљиво, али пролазећи кроз таква искушења очистивши се човек може другачије да разуме окружење, да постане другачији. 
Ми увек имамо проблем како да усагласимо своју вољу са вољм Господа.Бог пројављује своју вољу независно од наше, и нико не може да спречи њено извршење. Ја ћу рећи јасније:човек, као творевина не може да удје у ту сферу, ту не може да се увуче. А с друге стране – то је творевина Бога и природно он зависи од свог творцаи на одредјени начин учествује у Његовој замисли, остварује је. При томе као вељена творевина Господа, он располаже таквим Божјим даром,каква је слободна воља. И веома често у човеку постоји раскорак измедју Божје воље и његове сопствене, при томе чак слободу избора коју му је дао Бог човек разуме на свој начин. Слободна воља, то је пре свега воља, ослободјена од терета греха. А човек разуме тај дар најчешће у смислу оно што хоћу, то ћу и урадити.

 

архиепископ Белгородски Јован и М. Городова
*Љубав дуго трпи

[JESSY]

Наши старији су мање вјеровали себи, а више повјерења Богу поклањали и уздали се у Његову помоћ. „Без Бога – ни преко прага“, говорили су – и творили. При томе они се нису предавали фаталистички па сами легли и спавали, чекајући да им с неба све окруњено падне. Они су увијек добро запињали и јуначки се борили за своје голе животе – јер су таква времена била – али су при сваком кораку и у свакој борби Бога у помоћ призивали.

Сам човјек, слабашно је биће; с Богом је јак. Ако успије да усагласи своју вољу са Божијом, постигао је пуни мир и велику духовну снагу и нико му ништа не може. „Уздај се у Господа и твори добро; (Пс. 37, 3) предај Господу пут твој; (Пс. 37, 5) ослони се на Господа“, (Пс. 37, 7) савјетује нас, мудро, пророк Давид.

Сам човјек, слабашно је биће; с Богом је јак. Ако успије да усагласи своју вољу са Божијом, постигао је пуни мир и велику духовну снагу и нико му ништа не може. „Уздај се у Господа и твори добро; (Пс. 37, 3) предај Господу пут твој; (Пс. 37, 5) ослони се на Господа“, (Пс. 37, 7) савјетује нас, мудро, пророк Давид.

[JESSY]

Поучан нам је и подстицајан примјер, како се прима Божја воља, дат у Светом писму, у случају што се збио са царем Давидом. Навешћу вам га дословно: Вели се да „Господ удари дијете које роди жена Уријана Давиду, те се разбоље на смрт. И Давид се мољаше Богу за дијете, и пошћаше се Давид. И дошавши лежаше преко ноћ на земљи. И старјешине дома његова усташе око њега да га подигну са земље, али он не хтје, нити једе што са њима. А кад би седми дан, умрије дијете; и не смијаху слуге Давидове јавити му да је дијете умрло, јер говораху: Ево, док дијете бијаше живо, говорисмо му, па нас не хтје послушати; а како ћемо му казати: Умрло је дијете. Хоће га уцвијелити. А Давид, видећи гдје слуге његове шапћу међу собом, досјети се да је умрло дијете и рече Давид слугама својим: Је ли умрло дијете? А они рекоше: Умрло је. Тада Давид уста са земље, и уми се, и намаза се и преобуче се; и отиде у дом Господњи, и поклони се. Потом опет дође кући својој, и заиска да му донесу да једе; и једе. А слуге његове рекоше му: шта то радиш? Док бијаше дијете живо, постио си и плакао; а кад умрије дијете, устао си и једеш. А он рече: Док дијете бијаше живо, постио сам и плакао, јер говорах: Ко зна, можда се смилује Господ на ме да дијете остане живо. А сада умрло је: шта бих постигао. Могу ли га повратити. Ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени. Потом Давид утјеши Витсавеју жену своју, и отиде к њој, и леже с њом. И она роди сина, којему надје име Соломон. И мио бјеше Господу“. (2. Сам. 12, 15-24)

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=2546

[JESSY]

ДА ЛИ ЈЕ СВЕ ВОЉА БОЖИЈА? – митр. Иларион Алфејев

Може ли се рећи да је све што се дешава човеку воља Божија?

„Не, није све у животу човека воља Божија. Живот човека се састоји из сједињавања две воље – воље Божије и воље самог човека. Као по правилу још се придодају друге саставне, например, воља родитеља, ако је реч о деци, воља неких људи око човека. Али, не треба заборавити и на вољу ђавола, која се може умешати у животни избор човека.

Богу… је угодно то, што одговара Његовој вољи, и задатак човека, задатак духовног живота, задатак природног васпитања састоји се у томе, да човек буде оријентисан на духовну религиозну вредност, да се његова воља спаја са вољом Божијом. Ако човек достигне тако хармонично сједињавање сопствене воље са вољом Божијом, тада он заиста чини оно што је угодно Богу.

Са друге стране, ако је човекова воља у супротности са вољом Божијом, тада се често дешава нешто што Богу није угодно, али Бог, услед неких за нас непознатих разлога, то допушта. Значи, када људи оправдавају неке своје поступке или поступке других људи који су опаки или зли, тиме да је то воља Божија, то није исправно. Није све воља Божија.

Божија воља је само то, што одговара Божијем плану за Спасење човека.“

ПРАВОСЛАВЉЕ ДИЈАЛОГ ЉУБАВИ

[JESSY]

Воља Божија увек доноси добро

Никада не губи наду у Божији Промисао. Постоји допуштење, воља и Божији Промисао.

 Допуштење је - када Бог даје цовеку слободу. Човек тада ради оно што жели. Када делује воља Божија, човек ради оно, што наређује Бог. Воља Божија увек доноси добро. Божији Промисао управља: да ли да се деси допуштење, да ли воља. Када не можеш да решиш питање и не знаш шта да радиш, - препусти се Божијем Промислу и не размишљај више о томе.

Архимандрит Гаврило (Ургебаџе)

[JESSY]

О познању воље Божије - преп. старац Софроније из књиге "Старац Силуан"

Старац је говорио: "Добро је увек и у свему тражити од Бога да нас уразуми шта и како дарадимо и говоримо". Другим речима, треба за сваки поједини случај да тражимо да познамо вољу Божију и начин како да је остваримо. Искање воље Божије је нештонајбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот.

Постоје различити начини да се позна воља Божја. Један од њих је реч Божја, односно Христове заповести. Међутим, у јеванђелским заповестима Божија воља је изражена у једном општемсмислу. То је тако и поред свег њиховог савршенства, или тачније речено, баш због њиховог савршенства. Уследразноликости животних околности човек веома често не разуме како би требало да поступи да би то било у складу са Божијом вољом.

 

Практично, то се овако врши: сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега "свога", са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.

 

Овакво испитивање Божије воље путем непосредног молитвног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, - по речима старца - "чујемо одговор Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла...Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут". Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати нанепрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Аврама, па чак и попут Самога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти (Филипљанима 2,8).

[JESSY]

[JESSY]

facenew22222222

[ines]

Slučajnost ne postoji jer Bog se ne kocka!

[JESSY]

80. Како ћемо знати да ли живимо по вољи Божјој или не?

Ево како: ако тугујеш било због чега, значи да се ниси потпуно предао вољи Божјој, иако теби можда изгледа да живиш по вољи Божјој. Ко живи по вољи Божјој, тај се ни за шта не брине. Када му нештo треба, он и себе и што му је потребно предаје Бoгу, и ако се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је
примио.
Душа која се предала вољи Божјој ничег се не боји: ни претњи, ни разбојника, уопште ничег. За све штo је снађе говори: ‘’Тако је Богу угодно.’’ Ако је болесна, мисли: ‘’Болест ми је сигурно на неку корист, иначе ми је Бог не би послао’’. Тако се, ето, чува мир у души и телу.

 

82. Највеће је дело предати се вољи Божјој и подносити невоље с поверењем у Бога. Господ види наше невоље и никада нам их не даје преко наше мере. Ако нам тешкоће изгледају велике, значи да с нисмо предали вољи Божјој.

Старац Силуан

[JESSY]

Може ли се рећи да је све што се дешава човеку воља Божија?

„Не, није све у животу човека воља Божија. Живот човека се састоји из сједињавања две воље – воље Божије и воље самог човека. Као по правилу још се придодају друге саставне, например, воља родитеља, ако је реч о деци, воља неких људи око човека. Али, не треба заборавити и на вољу ђавола, која се може умешати у животни избор човека.

Богу… је угодно то, што одговара Његовој вољи, и задатак човека, задатак духовног живота, задатак природног васпитања састоји се у томе, да човек буде оријентисан на духовну религиозну вредност, да се његова воља спаја са вољом Божијом. Ако човек достигне тако хармонично сједињавање сопствене воље са вољом Божијом, тада он заиста чини оно што је угодно Богу.

Са друге стране, ако је човекова воља у супротности са вољом Божијом, тада се често дешава нешто што Богу није угодно, али Бог, услед неких за нас непознатих разлога, то допушта. Значи, када људи оправдавају неке своје поступке или поступке других људи који су опаки или зли, тиме да је то воља Божија, то није исправно. Није све воља Божија.

Божија воља је само то, што одговара Божијем плану за Спасење човека.“

http://pravoslavljedijalogljubavi.blogspot.com/2012/06/blog-post_6016.html

[Данче*]

Божија промисао и наша свакодневица

Сусрет са неком особом, разговор који животне догађаје усмерава у правцу нашег мира, спокоја и благостања, верујући човек не тумачи као случајности већ као изливе милости Божије која управља светом и помаже људима уколико такву „интервенцију“ својим делима завређују.

Свето писмо Старог и Новог завета пуно је таквих пројава Божијих а ради утврђивања вере у народу. Изабраници Божији какви су Ноје, Аврам, цар Давид, Мојсије, сведоци су Божијег деловања у свету у смислу награде својих верних али и опомене када се човек дрзне да не послуша спасоносну вољу Божију. Али не, не да је послуша у смислу наређења, наредбе господара своме робу – НЕ! Да је послуша као беспомоћно дете свога милог и вољеног Родитеља.

Неверујући људи, с друге стране, догађаје у своме животу као и у историји држава и народа неће тумачити као одговор Божији на људско поштовање или ниподаштавање моралног закона. Они ће све приписати или слепом, безличном случају или ће бити недоследни себи па у тишини и самоћи ноћне таме можда и изусте: „Виша сила! Судбина! Коб!“ Ако и признају појмове „Виша сила“ на добром су путу да открију ово именовање преименују у „Господ мој и Бог мој“, „Отац Небески“, „Једини Човекољубац“. Када ова имена својим срцем осете и доживе тада се Дух Господњи њихових душа дотакао.

Постоји много примера у Светом писму и у историји Цркве Христове, делима светих Божијих људи како се Бог у времену, међу људима пројављује. Међутим, ево једног догађаја који није из Библије нити светоотачке књижевности. Овај догађај је из дневнике а касније написане књиге аустријског лекара – неуропсихијатра, др Виктора Франкла, Јеврејина који је постао хришћанин.

Стигавши у логор Аушвиц, пун страха, туге, зебње и неизвесности, др Франкл уместо своје одеће добија логорашку униформу. Пресвукавши се, он „СЛУЧАЈНО“ ставља руку у џеп униформе која му је „СЛУЧАЈНО“ допала. Из џепа вади папир. Одмотава га. На папиру је била одштампана молитва: „ЧУЈ, ИЗРАИЉУ…“. Ова молитва је по значају за Јевреје исто као што је Молитва Господња (Оче Наш) за хришћане.

Та хартија је била искинута из јеврејског молитвеника коју је човек чија је униформа касније допала др Франклу држао у руци и читао последњих сати и минута свог овоземаљског живота.

Др Франкл је овај, за некога можда случајан и небитан догађај, схватио као Божију поруку да достојанствено поднесе страдање логора, са надом у Бога, што је он заиста и учинио, попут праведног Јова, доживео дубоку старост и остатак свог живота сведочио Божију љубав својим животом и делима.

Многима је помогао да пронађу смисао свога постојања на земљи и то га сврстава у ред научника који су били велики Божији сарадници, попут Њутна, Фарадеја, Тесле, Пупина, Миланковића и свих оних који су у творевини препознали њенога и свога Творца.

(Текст инспирисан делом др Виктора Емила Франкла: „Човекова потрага за смислом“)

Извор: manastirklisina.com

[JESSY]

РОПТАЊЕ – Св.Амвросије Оптински

Гогољ, велики руски писац, рекао је: “Русија је пуна светиња, али је само једна Оптина”. И Достојевски, други велики писац, био је везан за Оптину, њему је духовни Отац био преп. Амвросије Оптински. Овде наводимо поуку преп. Амвросија Оптинског о роптању. Колико је зло роптање, о томе преподобни Амвросије наводи истиниту причу:

“Живела тамо негде (у Русији) удовица, која је по своме пореклу припадала вишем сталежу, али је услед разних околности доведена у веома несрећан и тежак положај, тако да је са својим двема младим кћерима трпела велику немаштину и јад. Не видећи ниодкуда помоћи у своме безизлазном положају, она поче да ропће испрва на људе, потом и на Бога. У таквом душевном стању разболи се и умре. По смрти мајчиној, положај двеју сиротица постане још несноснији. Старија од њих такође се не уздржи од роптања, и такође се разболи и умре. Млађа кћер, која је још остала, жалостила се преко сваке мере, како због кончине мајке и сестре и сопствене усамљености, тако и због свога крајње беспомоћног положаја, и, на крају се и сама разболи. Неки познаници, који су са њом саосећали, видећи да јој се смрт приближава, предложе јој да се исповеди и причести светим Тајнама, што она и учини; а потом (она) начини завештање, и све замоли да је, када умре, не сахране до повратка њеног вољеног духовника, који је у то време неким случајем био одсутан. Ускоро после тога она и умре, али, да би испунили њену молбу, (познаници) нису журили са сахраном, очекујући долазак поменутог свештеника. Пролазио је дан за даном. Духовник умрле (сестре), задржан неким пословима, није се враћао; а у међувремену, на опште чуђење, тело умрле није ни мало било начето распадањем, и она, мада се била охладила и није дисала, више је личила на уснулу него ли на умрлу. Најзад, тек осмог дана после њене кончине, дође њен духовник и, припремивши се за службу, он хтеде да је сахрани другог дана (по свом доласку), а по смрти деветог. Током опела неочекивано приспе неки њен рођак, чини се, из Петрограда, и, пажљиво се загледавши у лице покојнице која је лежала у ковчегу, одлучно рече: “Ако вам је воља опојте је како вам је угодно; али ја нипошто нећу дозволити да је сахраните, јер на њој нема знакова смрти.” И гле, тога истог дана она, лежећи тако у ковчегу, поврати се; а кад су је питањима сколили: “шта је са њом било?” она је одговорила да је стварно била умрла и видела је рајска насеља препуна неизречене красоте и радости. Потом је видела страхотна места мучења, и ту је међу душама, које су муке трпеле, видела своју мајку и сестру. Потом је чула глас: “Ја сам им слао земаљске жалости (скорбе) ради њиховог спасења. Да су ове (скорбе) подносиле са трпљењем, смирењем и благодарношћу, за претрпљену краткотрајну тегобу и немаштину, удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима, које си видела. Но, својим ропотом оне су све поквариле, и зато се сада и муче. Ако хоћеш да будеш са њима, онда иди па и ти ропћи.” На те речи умрла се вратила у живот.”

 

http://www.crkvasvetogilije.com/%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2-%D0%B0%D0%BC%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D0%BF%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8/

[JESSY]

– Због чега многи људи, иако све имају, осећају страх и тугу?

– Ако видите човека, који осећа велики страх, огорчење и тугу, иако све има, знајте да нема Бога.
Тај човек који све има: и материјална добра и здравље, – и уместо тога да заблагодари Богу поставља још безумне захтеве и ропће, једнозначно припрема себи место у аду. Човек који зна шта је захвалност је свиме задовољан. Он размишља о томе да му Бог дарује сваки нови дан и радује се свему. Али ако је човек незахвалан, он је свиме незадовољан, ропће на северни ветар и доноси хладноћу …Није му се свидело сунце па ево сада дрхти од зиме.

– Старче, шта тиме желите да кажете?

– Хоћу да кажем да ако не примамо добра која нам Бог даје, и ропћемо, онда наилазе искушења која нас приморавају да се повијемо. Озбиљно вам говорим: ко има такав обичај да непрекидно ропће нека зна да ће од Бога добити ћушку како би у овом животу отплатио иако само део свог дуга. А ако не уследе ћушке онда је то још горе јер ће морати одмах све да плати у будућем животу.

– Значи роптање може да постане навика?

– Прелази у навику, јер за ропотом следи ропот и за жалбом жалба. Онај који сеје жалбе пожњеће страх. А онај који сеје славословље осећа Божанску радост и благослов вавек. Колико год Бог да да благослова човеку који ропће, он их не осећа. И зато Божија Благодат одступа од њега и наилази искушење. Искушење га следи за петама а благодарног Сам Бог следи Својим даровима.

Неблагодарност је велики грех, који је Сам Христос осудио. «Нису ли се десеторица очистила? А где су деветорица?» (Лк. 17, 17) – упитао је губавца који се вратио да Му захвали. Христос је очекивао захвалност од десеторице губаваца не ради Себе него ради њих самих, јер би им она донела корист.

 

 

Старац Пајсије Светогорац