Искреност

[Teofanija]

"Iskreni je covek najplemenitije delo Bozije"

 

Treba imati hrabrosti i uvek govoriti istinu.Moze da boli vise ili manje,ali ne gusi,ne stvara psihicke bolesti...

 

Iskrena sam,mozda neki put gruba...

[Милан Б]

"Што на уму то на друму!"

 

Ипак најважније је бити искрен према себи, а са другим људима треба мало расуђивати јер не може свако на добар начин примити нашу искреност, нарочито у неким тешким ситуацијама.

[gavrosaurus]

Врлина хришћанског живљења и лежи у искрености и отворености, не у притворности или пренемагању; то, дакако, значи да чим се човек више труди да живи таквим животом, мање су шансе да ће га пећи савест.

Данас живимо у времену где готово сваки посао којим се бавимо доноси макар и малу количину неправде и лажи — јер се све негде врти око новца — и сви макар крадуцкамо, варуцкамо, лажуцкамо оне white lies, "безазлене лажи" ако већ и отворено не лажемо јер то негде, некоме доноси некакве паре а нама плату.

Није ме болело више што сам некога слагао (понекад човек и не зна да лаже, није свестан али и то је можда навика), далеко ме више гризе јер многима које сам волео то нисам рекао, стигне ме после и вероватно то кажем али прође моменат кад је то најснажније — оно кад једно просто волим те у правом тренутку више вреди него туце листова објашњења зашто — и онда то све буде другачије, изгуби се везивно својство искрености, буде више као правдање.

Искреност је стално бити ту, бити постојан пријатељ, супружник, теолог, кувар јер све треба да се ради срцем иначе никакав зачин не отклања бљутавост усиљености. Кад не волим не волим и не вреди брате слатки, зашто лагати, коме то доприноси? Само оцу лажи, макар и да се само крадуцка, лажуцка или варуцка.

Зато верујем да истински хришћански живот поставља идеалне темеље људскости и искрености јер је почетак, са правим и васкрслим Христом у себи, далеко теже човек обмањује и себе и друге.

 

(И онда може да им кува и спрема да сви буду хепи. )

[Ljubičasta]

Neopisivo je lakse kada izbacis svoj problem van sebe.Ili kada kroz molitvu i iskreno pokajanje zatrazis pomoc od Boga...ili ce te dovesti u takvu situaciju gdje ces pred ljudima lako moci da kazes sta te muci,ili ces sa druge strane pronaci odgovore u sebi i taj unutrasnji glas koji te mucio se smiri.

Ja sam uvijek za iskrenost kada je u pitanju mnogo bliska osoba,kao sto zelim da neko meni blizak bude iskren prema meni.Kada su u pitanju ostali,oni naravno treba prvo da me pitaju za misljenje i ja bih im isto rekla.

[YOKA]

Одувек сам била искрена јер неумем да сакријем емоције и лош сам глумац.

Имам утисак да ми се око главе врти кајрон са натписом ЛАЖОВЧИНА, к`о на Тв-у,  када покушам да сакријем неку истину.

Али имам један други проблем и мислим да за живота нећу моћи то превазићи. Знам да препознам лаж код других али немам снаге да им то и покажем, већ ћутим и верно слушам. 

Сваки проблем сам причала свима у нади да они који слушају ту моју исповест,могу да извуку поуку или да науче како не треба се понашати у појединим моментима и ситуацијама. 

Пре извесног времена, причајући са једном женом сличног годишта, поменула сам овај проблем са мојом искреношћу. Одговор ме је тргао и пробудио, једноставно постала сам свесна да сам у  нади да подржим мудрост у ствари испала глупа.

Она ми је рекла да сва та моја искреност код људи не ствара никакав став ала педагогија већ је народ покупи и користи за трачарење и као материјал где они виде све моје слабе тачке које ће касније у неким ситуацијама злоупотребити против мене. А ово што нећу људима да ставим тачку на њихове бајке, она просто зове ЦИНИЗАМ и ПОДМУКЛОСТ. 

Као утеху и лек за све ове ставове налазим у Божијим заповестима, али с времена на време заинтригира ме све ово што сам вам већ изнела на видело дана....

[Драгана Милошевић]

Девиза: " Што на ум, то на друм" не опстаје код мене.Не могу сви у датом тренутку да чују и прихвате без љутње. Значи, треба вежбати балансирање. Некад и тон зна да повреди.

[volga]

Dugo sam pustala da me ljudi lazu,pravila se luda,a onda sam shvatila da misle da sam glupa.To mi je bilo grozno.Resila sam da kada me ljudi lazu da im kazem lazes me...mnogo mi je lakse. Ne razmisljam posle o tome jer sam rekla sta sam imala. Cesto mi se desavalo da i kada nisam kriva kazem da sam kriva,tada sam stvarno bila glupa.Hrista kada su optuzili govorio je "NISAM KRIV". Duzni smo da branimo sebe i stitimo. Nisam bila iskrena ni prema sebi,a kamoli prema drugima kada sam priznavala nesto za sta  nisam kriva. Treba biti iskren,olaksa se covek.

[JESSY]

Govoriti iskreno znači reći ono što zaista mislite, reći istinu tačno
onako kako je vidite, i učiniti to bez obzira na posljedice. Kada čovjek
nije iskren on je obazriv ili nepošten ili taktičan, a vrlo često i sve
to zajedno.

U svakoj situaciji većina nas, svjesno ili ne, procjenjuje koliko se može biti iskren u datim prilikama.

Jedina osoba koja uvijek može da bude iskrena jeste svetac koji nema ni trunke zlobe i pakosti u sebi.

On govori ono što mu je na umu, i čak i kada je uvrjedljivo za njegove
sabesjednike, oni osećaju da u njemu nema zlobe i stoga to ne shvataju
kao uvredu.

Samo na svijetu postoji vrlo malo takvih
ljudi, a kako mi ostali ne možemo da jemčimo da su nam motivi čisti kada
drugima govorimo otvoreno, taktičnost je time dragocjenija.

Okolnosti su različite; nekome ko je povrijeđen ili ranjiv možda treba
izreći nekoliko blagih neistina kako bi prebrodio krizu.Taktičnost je
mudra vrlina; svako može da bude iskren, ali ne umije svako pažljivo da
odmjeri šta treba da kaže i na koji način.

Iskrenost je oružje koje ljudi često koriste da bi nekoga povrijedili ili da bi se svetili.

Ljudima ponekad kažemo neprijatne istine jer nam je stalo do njihove
dobrobiti, ali mnogo češće jer smo povrijeđeni, ljubomorni ili ljuti.
Često govorimo ono što smatramo ili tvrdimo da je istina – ili, što je
gore, svoje neuljepšano mišljenje.

Stoga, iskrenost ima više veze sa uvjerenjem nego s činjenicama, a ovo
prvo, kao subjektivna vrijednost, češće biva tendeciozno. Reći da je
lako biti iskren kada se ne ustežete da kažete cijelu istinu ukazuje na
važan detalj:

da ćete uspjeti dobro da služite istini i drugom čovjeku samo ako kažete istinu,

što zahtijeva mnogo više razmišljanja i pripreme od toga da samo otvoreno govorite.

Postoji jedno polje gdje je iskrenost uvijek dobra: u razvoju prijateljstva.

Trenutak kada prijatelji mogu da spuste gard i otkriju sebe jedni drugima jeste trenutak kada njihov odnos prelazi na viši nivo.

Takva je iskrenost srca, kada čovjek drugome dopusti da mu priđe, i kada
sam priđe drugome: a bez takve razmjene emocija, život ne bi imao neku
naročitu vrijednost.

 

Entoni Kliford Grejling

[Снежана]

Biti iskren znači ne lagati, govoriti onako kako se misli. Najteže je biti iskren prema samom sebi, za to je potrebna ogromna doza introspektivnosti i samokritičnosti, a što manje samoljublja i sujete. Kada čovek otkrije ko je, onda može da odluči koji će deo sebe, kada i kome prikazati.

 

 

Najbolje bi bilo kada bi svi otvoreno pričali o sebi i svojim osećanjima, ali to se uglavnom dešava samo u krugu najbližih i na psihoterapiji. U današnje vreme je popularno biti cool i ne pokazati osećanja, većina u strahu da ne bude povređena lišava sebe zadovoljstva koja nastaje usled spontanosti. Otvorenost prema sebi je neophodna za psihoterapiju i odnose sa najbližima, takva vrsta rada na sebi podstiče pronalaženje sličnih sebi koji ne zloupotrebljavaju već cene otvorenost.

Postoje dve vrste otvorenosti: prema sebi i prema drugima.

Iako svi kažu da vole iskrenost, obično se štrecnu ako se mišljenje drugih ne poklapa sa njihovim mišljenjem o sebi. Svi vole da čuju nešto lepo o sebi, ali kada je istina drugačija podižu niz mehanizama odbrane. Međutim, iskrenost ne znači povrediti druge, već treba razmišljati o osobi kojoj istinu saopštavate. Zlatno pravilo uspešne komunikacije mudrih ljudi nije postupati u skladu sa izrekom „što na umu, to na drumu“, već voditi računa o tome na koji način druga osoba može to da doživi, tj. posmatrati stvari iz tuđe perspektive. Da biste postigli pravi efekat budite svesni da se sve može reći na više načina, da je bitan način na koji se kaže, jer iskrenost nije surovost.

Najbolje je bez tzv. „ti-poruka“ (ne treba reći „bezveze ti to stoji, uopšte mi se ne sviđa, nemaš ukusa“ ili „nemaš stav, slabić si“). Takve poruke treba pretvoriti u tzv. „ja-poruke“ („sve je to stvar ukusa i mode, meni lično se više dopada ležerniji stil sa manje boja, možda da pokušaš sa nečim drugačijim (u prevodu: previše je šareno) ili „i meni se više puta dešavalo da se povlačim u sebe, da ćutim iako imam šta da kažem, pa kada sam počeo da iznosim svoje mišljenje video sam da to i nije strašno kao što sam mislio, da svako ima pravo na svoje mišljenje i da me pravi ljudi neće odbaciti ako mislim drugačije“.

 

Mirođija u svakoj čorbi

 

Neki ljudi previše bučno iznose stav da kod njih nema uvijanja, oni vole odmah da jasno i glasno kažu šta misle bez obzira na posledice, bez obzira da li ih neko uopšte pita za mišljenje. Takva vrsta nametanja da „u svakoj čorbi budu mirođija“ može biti i izraz tzv. oralnog sadizma, verbalne agresije i težnje da se, psihološkim rečnikom rečeno, dobar objekat uništi iz zavisti. Da bi se razlučilo da li je reč o otvorenosti i manjku cenzure koja je karakterna odlika ali u osnovi dobronamerna, a ne odlika psihopatske strukture, bitno je kakav emocionalni izraz u osnovi. Psihopata uživa u tome da povređuje, on se prosto naslađuje tuđom patnjom i bolom, tačno zna gde su drugima osetljive tačke i namerno provocira, stvara konflikte, u tome nalazi duševnu hranu.

Iskrenost sa „merom”

Za razliku od psihopatske strukture, postoje osobe koje jednostavno vole direktnost i iskrenost, sebe tako doživljavaju i traže slične sebi, ali ih teže nalaze. U suštini su vrlo jednostavni i dosledni, samo što nažalost postoje situacije i odnosi u kojima je mudrije neke stvari zadržati za sebe (npr. u poslu). Ono što je vrlina u ljubavnom i prijateljskom odnosu može biti otežavajuća okolnost u poslovnom, gde se otvorenost tog tipa ne očekuje i gde, ako se kaže pogrešnoj osobi, može negativno uticati na posao. Nije retko da se kolege koje se druže i van posla u nekom momentu raziđu, pa ono što je rečeno u poverenju u privatnom zloupotrebe u poslovnom kontekstu.

 

Iskrenost kao prisilna potreba

 

Najbolje je postepeno se otvarati u odnosu koji karakteriše uzajamnost. To ne znači da treba svaki čas vagati ko je otvoreniji, ali nekritično otvaranje i bombardovanje drugog najličnijim a šokantnim sadržajima bez cenzure nekome koga ste tek upoznali treba proraditi na psihoterapiji. To može biti odlika histrioničnosti, ali i pojačane potrebe za bliskošću i prihvatanjem, kao i straha od odbacivanja, u čijoj osnovi je manjak samopouzdanja usled lošije slike o sebi. Takvim šokiranjem osoba sebe stavlja u centar pažnje i testira drugog koliko ima kapaciteta da izdrži, da li će je napustiti ili će ostati. Obično ima lošu sliku o sebi pa se boji odbacivanja, usled čega teži simbiotskim vezama.

Tu je otvaranje koje doživljava kao iskrenost više prisilna potreba, pa kada oseti da se partner ne otvara istom merom i istom brzinom (što je logično jer svako ide svojim tempom), počinje da sumnja u iskrenost tuđih osećanja, misli da se partner promenio, da više ne voli, pa počinje da igra razne psihološke igrice, testira koliko mu je stalo, da li mu je važniji neko drugi. Toj opsesivnosti se ubrzo pridružuje ljubomora kao izraz straha od gubitka ljubavi. Sve to postaje previše naporno za partnera, koji se udaljava, pa se na takav način potvrđuje implicitna teorija da ljudi ne vole iskrenost. Psihoterapija je jedini način sticanja uvida i put poboljšanja.

 

Iskrenost prema sebi

 

Varati sebe je opasnije od varanja drugih, jer kada varate druge toga ste svesni i možete raditi na tome da to svesno promenite, a kada varate sebe najdalje ste od istine a niste toga ni svesni, pa se na tome teže radi (tj. može se raditi samo na psihoterapiji uz rizik da, ako sticanje uvida nije postepeno, može zbog pojačanog otpora doći do napuštanja terapije i vraćanja na prethodne obrasce ponašanja koji nisu dobri za osobu, ali ih se ona ne odriče jer se boji promene). Mnogi su u pogrešnim vezama jer im je važniji socijalni status nekoga ko je u vezi nego da budu jedno vreme sami pa da nakon istraživanja i upoznavanja sebe ostvare vezu sa osobom koja ih zaista ispunjava.

 

Iskrenost i mudrost

 

Da li onda treba biti iskren? Odgovor je pozitivan, uz napomenu da treba voditi računa o uvremenjenosti i o tome da način na koji se to saopštava ne bude povređujući za druge. Treba biti mudar, bitan je način na koji se nešto kaže. Da bi se to učinilo na pravi način, treba poći najpre od sebe. Mnogi se plaše iskrenosti jer se boje da je ona preplavljujuća i povređujuća, smatraju da isticanje jedne lošije osobine znači da je osoba u celini okarakterisana kao loša, što nije tačno.

Kada neko upozna sebe bolje, onda shvati da je sve relativno i da stvari nisu crno-bele, taj porast uvida u sebe dovodi do boljeg razumevanja i prihvatanja drugih, a to posledično do poboljšanja komunikacije. Zato u odnosima koji su vam važni budite to što jeste, budite iskreni, jer samo tako ćete, ako je to pravi odnos vredan truda, njega podići na viši nivo i zbog toga svi biti ispunjeni. Istina oslobađa i skida ogroman teret anksioznosti i straha da ćete reći nešto pogrešno i tako pokvariti odnos, ona dovodi do spontanosti i većeg zadovoljstva, pa se energija može usmeriti na istraživanje novih životnih oblasti.

Varati sebe je opasnije od varanja drugih, jer kada varate druge toga ste svesni i možete raditi na tome da to svesno promenite, a kada varate sebe najdalje ste od istine a niste toga ni svesni, pa se na tome teže radi.

 

autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije

[Данче*]

Искреност

Дух Свети је Дух Истине и само у сасуду истине може да обитава. Ако се бистра, чиста изворска вода улије у прљаву посуду, макар она од споља била и кристална, ми заиста нећемо моћи да пијемо ту воду и неће нам изгледати ни тако лепа нити као Божији дар, како би изгледала да је усута у чист сасуд.

Када је човек искрен, он је истинит, и то је место где обитава Дух Свети. Такав човек, иако има у себи и мноштво грехова, има много више шансе да напредује у духовном животи и да се очисти, јер не скрива, не глуми, не калкулише, јер отворено и смирено показује своје одступање од Божијег закона и Бог га чисти од тога – некада директно, а некада преко људи. У сваком случају, рана која се показује исцељује се.

Ако човек настоји да крије своје грехе, и да бежи од суочавања са њима-и сам са собом, и пред Богом, а и пред другим људима, он као да крије змију у самоме себи, чији отров не дозвољава да животворне силе Божије благодати прострује целим бићем и исцеле и очисте све. Та змија у њему умртвљује онда живот и чини га «гнусобом опустошења» тамо где би требало да буде место свето и да обитава Дух Истине.

Ако човек приказује себе другачијим но што јесте, он лаже својим животом и пред Богом и пред људима, при овоме искључујем светитеље Божије који су скривали своје врлине и стања духовна и дарове и подвиге. Мислим на нас обичне смртнике, који треба да будемо онакви какви јесмо и пред другима какви смо и кад смо сами, односно да увек у сваком трену стојимо пред Богом, Који је Истина.

Наравно, ово не значи да треба да саблажњавамо друге својим гресима, али ни да се правимо бољи него што јесмо, нарочито не према потреби – да бисмо постигли нешто с тиме, јер се ту онда уводи још један грех, који је још гори од првога, а то је лукавство. Лукавством човек хоће да постигне нешто што није по Божијој вољи, јер за оно што је по Божијој вољи нису му потребна средства палог анђела. У лукавству су садржана и гордост, и лаж и обмана и безобразлук, јер такав мраком демонским губи образ Божији, губи ону светлост коју човек добија присуством Духа Светог у њему, и губи савест која га чува да буде по образу Божијем, губи трезвење, јер почиње да заборавља да га види Бог, губи истинско знање о животу и вечности, и доспева у стање палих духова, макар и за трен, у то стање пакла, у коме нема љубави. Тамо где је лукавство, немогућа је љубав јер су оне суштински потпуно супротне по својим својствима-лукавство је стање гордости, самољубља, охолости, узношења, играња са другим људима, што искључује поштовање, смирење, љубав, искреност, док је љубав стање саможртвености, самозаборава, стање излажења из себе да би се живело за друге.

Лукавством се човек уподобљава оном палом анђелу који је прелестио Адама и Еву. Њиме он или хоће себе да прикаже бољим но што јесте, што је лаж и неистина, а тиме и затвара себи врата покајања, или хоће неког другог да прикаже горим него што јесте, што уводи још један грех, а то је клевета, или хоће да постигне нешто што на поштен начин не може, а што самим тим није угодно Богу и тиме да приграби себи нешто што му по Божијој вољи не припада, или да поквари нешто што су други по Божијој вољи добили, или да завади тамо где је благословено, или да искористи друге за неке своје планове, које искреношћу не би могао да оствари, што је одмах и доказ да то нису Божији планови, или да се просто у некаквој болесној гордости игра са другим људима демонски се радујући како успева да обмане, да исмеје, да унизи другога, да му напакости. Све само демонско, све сама злоупотреба дарова силе духовне.

Господ нас је призвао да будемо као деца безазлени, али у исто време да будемо мудри као змије. Значи да су змије биле најмудрије, баш зато су и отпале, јер где је већи дар тамо је и већи пад у случају злоупотребе. Тамо где је већи дар тамо је потребно и веће смирење да чува тај дар. Мудрост мора бити спојена са безазленошћу, да би била Божија. Мудрост, која је злоупотребљена и измешана са злом није више мудрост, него лукавост. Она не води више до Бога, не просветљује човека истином, истинским знањем духовним, него води човека у предокушај пакла. Истинска мудрост је смирена и послушна Какав је и наш Господ.

Свети Оци кажу да се под два вида спасавамо - или кроз стање детета, безазленог, чистог, искреног, послушног, пуног поверења, или кроз стање покајно, које нас уводи у стање мудрости какве имају духовни старци.

Треба разликовати још и искреност од отворености, јер неко може бити искрен иако је затворен. Његова затвореност може да долази од саме његове природе, од карактера, од нечег што је наследио од родитеља или је научио васпитањем, а такође може да буде одраз његове бриге за друге и мудрости духовне, које чине да он добро промисли да ли ће нешто открити или рећи – да то не би више нашкодило него користило. Она може да буде одраз његовог духовног дара расуђивања.

Искреност подразумева истинитост у речима, делима, мислима, да нам је једно и у уму и у срцу и у дејству. Она подразумева целовитост човека, садејство свих сила човекових Духу Светоме.

Искрен човек је сав у вапају за Богом, јер он зна да без Бога нема ничег. Он не оправдава своје грехе. Он пушта да га Господ види онаквим какав је, и вапије да га Господ исцели, да га усинови Себи. Искреност је потпуна отвореност према Богу. Искрен човек тражи увек истину.

Искреност му даје велику слободу и пред Богом и пред људима. И велику смелост у молитви. Њему се отварају врата и Неба и земље.

То је својство рајског стања, у коме је све било отворено, све се видело, када није постојала наша љуштура, кожа, материја, између Бога и људи, која је добијена падом, односно као да се између Бога и човека који су били у потпуном духовном општењу појавила мртва материја, кад се, неповерењем и непокајањем човека, раздвојио човек од бесмртног живота. Као да је навучена та материјална преграда, која је смртна, и слава Богу да је смртна, јер је тиме то пало стање ограничено само колико траје људски век, у коме су нам дате све шансе да се вратимо у то рајско стање, да одбацимо грех, да се покајемо, и опет да са свом слободом детета Божијег будемо настањени у Вечност.

монахиња Стефанида (Бабић)

 

Додао садржај:Пријатељ Божији

[Драшко]

У сваком случају, рана која се показује исцељује се.

[JESSY]

koje je to olaksanje kada si iskren.....opusten si , slobodan....ne moras da izmisljas ljude i dogadjaje, pa da to isto pamtis.....a niko ne moze zamaptiti sve svoje lazi koje prica drugim osobama....nema opterecivanja, eventualne grize savesti.....slobodan si kao ptica.....

 

[Драшко]

Кад год сам рекао, признао или помислио неку истину о себи или било чему, признао шта осећам или мислим......олакшање је уследило

[JESSY]

олакшање је уследило

uvek......

[БанеЛ]

Човек треба да буде најпре искрен према себи, и да прихвати себе онаквог какав јесте са свим својим манама и несавршенствима. Што се тиче искрености према другима, ту сам резервисан. Према блиским људима свакако треба бити искрен, али баш према сваком не. Не кажем да треба лагати. Треба ћутати. Ћутање је злато. Тако каже пословица.